NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 12
Kako sačuvati porodicu?[1]
 
Danas se jako mnogo brakova raspada, po savremenoj statistici – oko 70% brakova, odnosno dve trećine, što je užasna cifra. Istraživač Sorokin, koji je, čini mi se, negde 20-ih godina istraživao ovo pitanje pisao je: „Kod nas na 10.000 brakova ima 89 razvoda,“ odnosno, to je bilo manje od 1%. On je govorio: „To je strašan pad morala za Rusiju.“ A danas je već 70 puta više od 1%, i pad porodice kao institucije je strašan.
Sociolozi ističu mnogo različitih uzroka. Naravno, svi ovi uzroci se ne mogu smatrati valjanima, zato što se, na primer, često navodi uzrok kao što je psihološka nespojivost – različitost karaktera. Pa, jasno je da se muškarac i žena u svakom slučaju psihološki razlikuju i da ne može da postoji dvoje potpuno idealnih ljudi. Zatim, navodi se odsustvo zajedničkih interesovanja. Takođe, zar se to može smatrati razlogom, odnosno ozbiljnim razlogom za razvod? Jer, kakva mogu biti zajednička interesovanja? Ako je mužu zanimljiva sama žena, sve što zanima nju, zanimaće i njega, i sve što zanima njega, zanimaće i nju, ovde u principu ne može da se desi da ne postoje zajednička interesovanja zato što je zanimljiv muž sa svim svojim interesovanjima i žena sa svim svojim interesovanjima. Dakle, žena sa svim svojim interesovanjima je zanimljiva, i ovde očigledno nedostaje nešto drugo. Neki govore o odsustvu ljubavi. Naravno, odsustvo ljubavi je navodno ozbiljan uzrok, ali treba imati na umu da ljudi i ne mogu da stupe u brak i da se pritom nadaju da će se ljubav odmah pojaviti. Ljubav se rađa, nju treba gajiti, treba je vaspitavati. I to je prva tema od koje počinjem časove s učenicima starijih razreda. Ovu temu započinjem odmah, na prvom času – trudim se da krupnim slovima napišem: Nije moguće stuputi u brak iz ljubavi. Razume se, oni se čude – kako nije moguće?
Kažem im: „Da, svi vi imate nameru da stupite u brak iz ljubavi, brak bez ljubavi je užasna stvar, ipak, bez obzira na to, zapamtite da brak iz ljubavi u principu nije moguć.“ Naravno, trudim se da objasnim da još nijedan čovek na zemlji nije stupao u brak iz ljubavi. Namerno se trudim da to istaknem, zato što čovek zaista mora da im objasni da postoji ljubav i da postoji zaljubljenost.
A po čemu se ljubav razlikuje od zaljubljenosti? Ako bi se tako, u dve reči objasnilo, sasvim kratko. Evo jednog primera – čovek leži u bolnici s prelomom nogu, mesec dana, dva meseca, na primer, pola godine je ležao u bolnici i kažu mu: „Sutra ćemo ti skinuti gips, počećeš pomalo da hodaš.“ On oseća ogromnu radost, uzbuđen je: „Sutra ću početi da hodam“. Oseća neobično oduševljenje, ali jedva hoda. Tako je i u zaljubljenosti. Čovek je sreo drugog, oseća: „Mogu da budem jedinstven s njim, odnosno, on oseća, doživljava neobično oduševljenje, neku neobičnu radost, ali zasad još ne voli istinski. To se opet može uporediti s prethodnim primerom. Prošlo je mesec-dva otkako je čoveku skinut gips, i on je počeo da se kreće, da hoda postepeno, i to mu više ne donosi neku radost, za njega je to postala uobičajena pojava, on ide, iz ležećeg stanja je prešao u stanje hodanja, odnosno, promenio se. Promenilo se njegovo stanje, način života. Eto, tako je i s ljubavlju. Kad čovek oseća radost to je još uvek zaljubljenost. On oseća radost zbog toga što opšti s čovekom, što može da bude jedno s njim. Ali to još nije jedinstvo. Kad je čovek već stupio u novu vezu, u jedinstvo, kad su se dve duše: muškarac i žena slili u jedno, kako se kaže u Bibliji – „dvoje u jedno telo,“ njih dvoje postaju jedinstveni, kao dve ruke jednog organizma. Odnosno, ako je jednoj ruci loše, i drugoj je teško, ako se jedna noga spotaknula, ako je nagazila ekser, druga će trpeti dvostruko opterećenje, nosiće težinu celog organizma. Eto, kad počne takav život, to je već prava ljubav. To nije prosto zaljubljenost kao neko osećanje, kao osećanje koje ispunjava čoveka, već je ljubav stanje kad su se dve duše već srasle, a zaljubljenost je predosećanje: možemo da se slijemo, sad možemo da se slijemo, da postanemo jedno, ali još nismo postali. A ljubav je kad su ljudi već postali jedno, zato zaista, prave ljubavi, čim su mladić i devojka stupili u brak, kad su postali muž i žena, među njima još nema, u principu ne postoji ono jedinstvo duša do kojeg će među njima doći, jer se još ne zna da li su jedinstveni. Proći će još pet, deset, petnaest godina dok se među njima ne rodi toliko bliska veza, kad može da se desi da žena i muž budu odvojeni, recimo muž je nekuda otputovao, ali ga ona svojim srcem oseća. Međutim, koliko će vremena proći, dok se takva bliskost, takvo jedinstvo duša ne pojavi? Zato, je prve 2-3 godine ljubav u principu u stanju začetka ili tek počinje da klija i ljudi prosto ne treba da se žale na to što među njima nema ljubavi, zato što se za ljubav treba boriti, treba se truditi.
Da, sociolozi su izdvojili još nekoliko razloga, na primer, prioritet profesionalnih ciljeva u odnosu na porodicu. Kao da je to zaista ozbiljan razlog, ili na primer, egoizam, nebriga za porodicu. Čovek mora da shvati sledeće: da bi nekako sačuvao porodicu, porodica za njega mora da bude zaista na prvom mestu, ma šta da se desi. Ako se, recimo, pred mužem postavlja problem: da li da izabere novo radno mesto na kojem će imati više uspeha, odnosno, na kojem će napredovati u karijeri, u onome čemu je težio celog života, ili da izabere porodicu, na primer, treba da ode iz porodice ili da ga po ceo dan ne bude kod kuće, da malo vremena provodi s porodicom, -normalnom mužu treba da bude potpuno jasno: ma neka propadne moj posao ako će zbog toga trpeti moja deca, ako ne budem mogao da se bavim njima, ako će zbog toga trpeti moja žena, odnosno ako ne budem mogao da joj pomažem. Za čoveka, naravno, porodica uvek treba da bude na prvom mestu. Ako nije tako, ako porodica nije na prvom mestu, to je strašno, jer može da dovede do raspada porodice.
Međutim, verovatno je ono glavno, i to će biti kao različite strane medalje nekog glavnog razloga koji bih ja formulisao na sledeći način. O tome govori jedan izvanredan pisac – From, filosof. Uzgred rečeno, mislim da se genijalnost ljudi verovatno sastoji u sledećem – u tome što postoje neke istine koje svi shvataju i osećaju, a nekom jednom čoveku se daje da ih formuliše. Eto, u tome se sastoji genijalnost. On ima jedan rad pod nazivom „Umeće ljubavi“. I tom radu mu je pošlo za rukom da uspešno formuliše glavni razlog zbog kojeg se često raspadaju brakovi. Postoji jedna rečenica u njegovom radu koja kaže da problem ljubavi nije problem izbora ličnosti, to je problem sposobnosti čoveka da voli. Eto, čini mi se da je to vrlo precizno. To je zaista tako jarko i jasno formulisano.
Kad se čovek odlučuje za razvod on obično razmišlja: „Eto, bila mi je potrebna dobra žena, nisam imao sreće, nisam dobro izabrao. Šta da se radi? Tražiću dalje. Razvešću se od ove pa ću da tražim drugu.“ On počinje da traži drugu, ali s ovom se ponavlja isto to, zato što problem zapravo nije koga izabrati, nije problem izbora, već je problem ličnosti, problem je da li sam čovek može da voli.
Mislim da, takođe kod Froma postoji jedna jako dobra podela pojmova. Čovek može da bude. Za njega postoje dva osnovna pojma: biti i imati. I, jedna moja, takođe zanimljiva poznanica, psiholog, koja se isto bavi porodicom, govorila je da posle svog prvog razgovora s ljudima koji već imaju porodicu, obično kao domaći zadatak postavlja sledeće pitanje: „Dobro, sad idite kući, a sledeći put ćemo razgovarati na ovu temu: kad ste hteli da stupite u brak, da li ste želeli da imate dobru ženu, da li ste želeli da imate dobru decu, da li ste želeli da imate topli dom, ili ste želeli da budete dobar muž, da budete dobar otac, da budete domaćin u svojoj kući? Dakle, šta ste želeli: da imate ili da budete?“ To je zaista veoma važno stanje: to su dva potpuno različita raspoloženja i stanja čovekove duše. Da li ja želim da imam dobru ženu? Da – želim da imam dobru ženu pa biram, ova nije baš sasvim takva, ovde nešto ne odgovara… Pa nema idealnih ljudi, zaista nema idealnih ljudi koji bi nam u svemu ugađali. Zato je čovek nesrećno izabrao, pa će birati drugu. Želim da imam dobru ženu, pa ću birati drugu zato što nisam imao sreće s ovom. Što se tiče dece – ja sam hteo dobru decu, a ova su obešenjaci, ili su se pokvarila u školi, ili ih je žena pokvarila, tašta ih je upropastila, pa su deca loša. I ispada da je zaista tako, čovek se muči, počinje da se razvodi i spreman je da se odrekne dece itd. A u stvari, ako čovek ima drugačiju postavku: „želim da budem otac“, „želim da budem muž“, i pored najgore žene. Ako imam za cilj da postanem dobar muž, ma kakva bila žena, ja mogu da budem dobar muž, mogu da budem dobar otac. Deca mogu da budu najneposlušnija, najnestašnija, ali ja i pored najgore dece mogu da budem dobar otac. Eto, veoma je važno da se to shvati, da je glavni, osnovni razlog zbog kojeg brakovi počinju da se razvode i porodice da se raspadaju, trenutak kad čovek želi da ima, a ne sam da bude. Dakle, to je zaista najvažnije. Iz ovoga proističe i sve ostalo. Odavde potiče i to što nema ljubavi. Jer, nema požrtvovanosti, nema želje da čovek bude neko, nema želje da promeni sebe, nema želje da se odrekne nekih svojih navika i onoga čemu daje prednost.
A porodični život se verovatno 99% sastoji od nekih svakodnevnih žrtava koje se čine radi porodice. Muž je došao kući s posla umoran i želi da pogleda finale svog omiljenog tima. To je čekao ceo dan dok je bio na poslu: ili je nešto oštrio na strugu, ili je radio u kancelariji i razmišljao: „Sad ću da dođem kući i da gledam fudbal.“ Čim je prekoračio kućni prag žena mu odmah, na vratima kaže: „Aha, dragi…“ i počinje da daje zadatke – da ode po sina u vrtić, da još usput kupi hleb dok ona ispeče pile, a onda treba da baci đubre, itd. Muž stoji na vratima i razmišlja – ili da kaže ženi: „Baš me briga za tebe, sad ću da gledam fudbal, a posle ću sve da uradim, a ti sama idi po sina,“ odnosno ili će učiniti to, ili će reći: „Da, ma nema veze, kakav tim, kome je to potrebno, porodica mi je na prvom mestu.“ Čovek se odriče svojih navika, nekih svojih razonoda. I evo, od ovakvih sitnih žrtava radi porodice sastoji se zapravo, suština porodičnog života – i to 99%. A onda mu Gospod, za takav podvig daje mnoštvo utehe, koju čovek dobija u porodici. Međutim, moraće mnogo da se trudi. Čovek ne želi da se trudi i zato se zaista raspadaju porodice.
Naravno, sociolozi su ljudi koji istražuju, ispituju – i ako čovek pročita šta se još navodi kao jedan od uzroka vidi da se tu, na primer, može sresti: odsustvo seksualne kulture u porodici. Dakle, ovo ni u kojoj meri ne može biti razlog za razvod. Ako se dvoje ljudi zaista vole, kod njih će uvek sve biti u redu. Reći ćemo sledeće: od perestrojke, čak od samog njenog početka ova tema je počela često da se razmatra – zašto se kod nas raspadaju porodice? Ljudi ne umeju da vode ljubav, pa se porodice raspadaju. Međutim, to nije istina. Ovde postoji 1% istine. U čemu? Eto, muž je došao s posla, ne pomaže ženi, ne bavi se decom, leži na kauču, gleda televiziju, čita novine, a posle toga noću zahteva neke bračne radosti, ispunjenje bračnih obaveza. Danju se odnosi prema supruzi bez poštovanja, a noću zahteva neke utehe. Prirodno, žena neće s radošću stupati u bliskost s mužem, koji je u toku celog dana u izvesnoj meri izdaje, kao suprug, kao domaćin, kao otac svoje dece ako on odjednom zahteva nešto što mu po zakonu pripada. Ne, prosto, intimni odnosi su prvo mesto na kojem se ispoljava i otkriva da počinje nesloga, zato što u takve odnose mogu da stupaju samo ljudi koji imaju stopostotno poverenje jedno u drugo. Ako nema tog poverenja, znači da će ovde početi nešto da ne štima.
Naravno, postoji mnoštvo drugih razloga, na primer, abortusi. Sociolozi ističu i takav razlog – abortuse, bolesti. Da, zaista, abortus takođe može da razruši porodicu. Zašto? Jer, kako može da dođe do samog abortusa? Ako supruga ili suprug nisu mogli da zavole detešce koje se već začelo u utrobi supruge, odnosno, ako ne mogu da ga zavole, o kakvoj pravoj međusobnoj ljubavi može biti reči, ako supruga nije mogla da zavoli tako majušno čudo, koje se nalazi u njenoj utrobi? Ljudi uništavaju ovaj novi život zbog nekih svojih zadovoljstava. Tada je jasno da će se pokazati da njihov cilj nije ljubav, nego oni za cilj imaju zadovoljstvo. Novo dete ih lišava ovih zadovoljstava, i prirodno, onda su spremni da idu na abortus. Međutim, ne uništava porodicu abortus, već to što se abortus obavlja u porodicama u kojima nema prave ljubavi.
Isto je i s alkoholizmom i drogom. Sve ovo veoma mnogo uništava porodicu, ali razlog je opet isti, treba videti kako je čovek došao do te droge, kako je došao do toga da se propije. Ovde se piše o mnoštvu raznih razloga. Naizgled, porodica je normalna, muž želi da bude glava porodice i želi da bude domaćin u kući. Ali, supruga je takođe vlastoljubiva, odnosno, sigurna je u sebe, zahteva izvesno potčinjavanje muževljeve volje svojoj i dešava se da muž posle izvesnog vremena oseća da treba da bude gazda u kući, ali žena ga ne sluša, deca u principu, videći takvu neslogu između muža i žene takođe počinju da se vaspitavaju ne baš sasvim normalno, zato što, naravno, u porodici treba da se zna ko je glavni. I uz ženu, koja nekoliko godina zvoca mužu, ispoljava tvrdoglavost, ne sluša ga, on prirodno, počinje da izbegava porodične poslove, oseća da nije gazda u kući. I naravno, postoje neke muške ambicije, kad on shvata da nije gazda u kući, da ne upravlja kućom u kojoj treba da odgovara za sve. Prirodno, on počinje da izbegava odgovornost i počinje da beži iz kuće, uključujući i bežanje u alkoholizam. I ako mu kod kuće ne daju utehu, on počinje da traži utehu negde u nečem drugom. Žena često počinje: „Moj muž je alkoholičar, pijanica, razvešću se od njega.“ A dešava se da je uzrok baš u ženi. Tako da ovde, naravno, postoje duboki uzroci.
To se krije negde u duhovnoj sferi, u opustošenosti, u nesposobnosti čoveka da zavoli, da popusti, da shvati drugog, i možda je čak zaista spoljašnji uzrok razvoda: „on je loš, ovakav je, onakav je,“ tačan, ali ako se analizira s duhovne strane sve to ipak nije baš tako, on se i trudio, pokušavao je. Raspad porodice je toliko dubok proces na koji utiču sve strane našeg života, i porodični život, i vaspitanje u detinjstvu, čak i samo uređenje našeg društva. Ako je, na primer, ranije čitav način života bio usmeren na to da se muž, muškarac, od detinjstva vaspitava kao domaćin, kao glava porodice, on je to i postajao. Sad je jasno da savremeni način vaspitanja, – i dečaka i devojčica, nije usmeren na to da muškarac bude glava porodice, da devojčica ispunjava ulogu majke, odnosno danas je već sam sistem vaspitanja drugačiji. Eto, na primer, uzmimo vaspitanje dečaka. Uzmimo da se dečak sad nalazi u dečjem vrtiću. On ide u vrtić u kojem je vaspitačica žena, u školi uglavnom predaju žene, kod kuće, ako još otac izbegava vaspitanje, opet ga vaspitava žena i jasna je stvar da u njemu sa 16-17 godina nema nikakve muškosti, odnosno, on dobija žensko vaspitanje. On sa 20 godina stupa u brak, a nije spreman da donosi jasne odluke, da ima snažnu volju i da bude hranitelj. Odnosno, danas vlada neko mučno stanje kad mladić ima 20 ili 25 godina, a u glavi mu je samo vetar. Kakva može biti odgovornost za decu kad on ne može da odgovara ni za sebe?
Ljudi stupaju u brak, počinju prava iskušenja. Mlad čovek shvata da nije hteo da preuzima na sebe nikakve teškoće. On još želi da poživi, u njemu igra detinjstvo. I počinju nevolje, naravno, ljudi se s lakoćom razvode. Žene se od detinjstva, od malih nogu, sve manje i manje orijentišu na to da postanu majke. Postati majka za njih nije neko uzvišeno služenje koje treba ispuniti. Među ženama nema takvog ideala, kao ni među muškarcima. U toku već nekoliko generacija, počinje da se raspada sam brak, sama porodica.
Nedavno sam se takođe sreo s jednim vrlo zanimljivim stručnjakom – seksopatologom. Naučna seksologija je u principu normalna stvar, zato što je u sovjetsko vreme to bila oblast nauke, psihologija, koja se uglavnom bavila porodičnim vaspitanjem, odnosno ispitivala je po čemu se razlikuje porodično vaspitanje dečaka i devojčica, to jest, psihološki razvoj muškaraca i žena. To je vrlo zanimljiva nauka. Razgovarao sam s jednom ženom, stručnjakom, koja sad ima preko 70 godina. Ovim pitanjem je počela da se bavi upravo 70-80-ih godina. Ona kaže da već od dečjeg uzrasta nepravilno ustrojstvo porodice u prošloj generaciji počinje utiče na buduću. Tako kaže da su kod nas, na primer, 70-80-ih postala godina roditelji deca iz generacije koja je 50-60-ih godina išla u jaslice. „I vršili smo,“ kaže, „ispitivanja šta se dešava u slučaju da se na primer, dete do 3 godine ne vaspitava uz majku, ako ga mama stalno ne mazi i ne pazi, odnosno ne nosi na rukama, ne izgovara mu more nežnih reči, odnosno, ako je razdvojeno od nje, i ili je u jslicama, ili ga je mama dala baki ili dedi na čuvanje, ako mama ne ulaže maksimum napora da dete bude uz nju. A 50-60-ih godina, sve bilo jasno – dete u jaslice, a mama treba da ide na posao. A mi smo,“ kaže, „vršili ispitivanja i došli smo do zaključka da čak u tom periodu može da se vidi uticaj vaspitanja, odnosno da se dete u jaslicama već mnogo razlikuje od kućnog deteta. Pitamo, dete od 5-6 godina: „Reci nam, Andrjuša, koji su tvoji drugovi?“ I dete iz jaslica počinje: „Maša, Paša, Daša, Petja,“ i nabraja pola vrtića. Pitamo kućno dete: „Kaži nam, ko su tvoji prijatelji?“ I kućno dete počinje: „Moj drug je Vovočka, ali on se sad razboleo, pa se sad igram s Andrjušom, on je isto dobar čovek,“ odnosno, već sa 5-6 godina dete drugačije gleda na svet. Ono se druži sa svima, ali obavezno iz ove mase ljudi izdvaja jedno-dvoje za koje se vezuje srcem, zato što je naviklo da ima uzak krug ljudi s kojima treba da bude tesno povezano. I ono će obavezno u svakom društvu, u dečjem vrtiću, u školi, zatim u omladinskom kolektivu izabrati jedno, dvoje, troje s kojima će se družiti čvrsto, jako, zato što će iz ukupne mase izdvojiti jedno-dvoje dece za koje će se vezati srcem. A ostala deca, ako s 5-6 godina ne prave razliku u prijateljstvu, s 14-15 godina neće praviti razliku u ljubavi. Zaljubio se, odljubio se, s jednom se zabavljao, pa su se rasturili, onda s ovom, pa s onom, može da se zabavlja s dve odjednom, njemu to nije važno. Ako se kućno dete zaljubilo s 14-15 godina, pa se rastalo, za njega je to tragedija. Ono će se godinu-dve sećati, dok ponovo ne počne s nekim da izlazi, odnosno, s 20 godina jedno će stupiti u brak i razvesti se, jer eto nije imalo sreće, pa će ponovo stupiti u brak, a za drugo dete će ako je već stupilo u brak razvod biti tragedija, ono će se boriti svim silama.
Ispostavlja se da vreme od rođenja do tri godine, najnežnije doba, može kasnije da ima posledice po čitav dalji život. Naravno, ako se porodica raspala u jednoj generaciji kasnije već, da tako kažem, po inerciji, po indukciji, isti ovi problemi počinju da rastu iz generacije u generaciju. I zaista, ispostavlja se da je već 50-60-ih godina bilo sve manje i manje stabilnih porodica, a 80-ih se već pojavio demografski problem, 1-2 dece u porodici, a sad već dolazimo do momenta kad počinje masovni raspad porodice. Zapažamo ovaj problem, vidimo ga: rađa se sve manje dece. Danas ima mnogo razvoda. Ali, treba da postoji i obnova nekih najdubljih momenata, odnosno treba početi od vaspitanja dece, ljudi treba da imaju neke nove orijentire, da nemaju samo želju za nasladom. Čak i savremena reklama, čini se, može da ima veze s porodicom. Ako dete od malih nogu vidi: „navali, grickaj snikers,“ „oseti potpuno zadovoljstvo,“ „opušteno“, odnosno, kad je dete usmereno na to da dobija zadovoljstvo, kad je to orijentir, ono naravno, u životu, koji se 99% sastoji od truda da se posluži jednom, drugom, – s takvim raspoloženjem teško da će moći da stvori čvrstu porodicu. Zato je, naravno, raspad porodice toliko mnogostrana pojava, toliko u njoj ima različitih faktora uticaja, i nije baš tako lako iščupati se iz te provalije u koju počinjemo da padamo. Ali, opet, ako se svi zajedno prihvatimo rada na porodici ima šanse. Evo, mi sad u Taldomu pokušavamo da stvorimo porodični centar koji bi to pokušao. Razgovaramo i s mamama-trudnicama, zato što je veoma važan mamin odnos za vreme trudnoće, dok je dete u utrobi, vrlo je važno kako se majka odnosi prema detetu. Još ovde ona mora da ga voli. Imamo i razgovore s porodiljama, i u školama s učenicima starijih razreda, i s roditeljima, odnosno u svim sferama, trudimo se da obuhvatimo što je moguće više generacija i ljudi na koje bi se moglo nekako uticati, odnosno da im ispričamo kakva treba da bude pravilna orijentacija u porodici. Postoji nada, naravno, da ćemo tako svi zajedno nešto postići. Razume se, potrebna je podrška države da bi se taj problem nekako pokrenuo s mrtve tačke.
Da, uzroka nesloge i raspada porodice ima veoma mnogo, to može biti nepravilno vaspitanje u detinjstvu, i kasnije, kad su ljudi stupili u brak, neko se propio, jasno je da je teško i onome ko pije i s druge strane, teško je sve to trpeti i postoji izvesna složenost karaktera, kad je ljudima teško da se naviknu jedno na drugo. Sve to je mnogostrana pojava. A ako je tako, treba zaista postaviti pitanje – kako čovek ipak da pokuša da sačuva porodicu u svakom konkretnom slučaju. Ja bih rekao otprilike sledeće, iako je ovo kompleksna pojava, i ima mnogo problema, i premda su odnosi različiti u različitim etapama: da bi se porodica sačuvala ljudi treba da se trude na tome mnogo pre nego što porodica je porodica uopšte stvorena. Eto, ako se govori ljudima koji još nisu stupili u brak kako da sačuvaju buduću porodicu oni već treba da se trude, treba mnogo da se trude da bi imali ispravan pristup braku. Međutim, ako, na primer, danas pogledamo mlade ljude vidimo da se dečaci i devojčice zabavljaju sa 15-16 godina, dakle, oni imaju prvo iskustvo upoznavanja, iskustvo prvih odnosa. Dakle, već na prvi pogled, još se nisu upoznali, a mogu se uočiti neke njihove prve greške. Čovek gleda devojku i vidi: majca je što kraća, pantalone što više spuštene, i najprivlačniji deo ženskog organizma se nudi kao roba na koju muškarac treba da se upeca. Jasno je da je to već teška greška, zato što žena, devojka, ne može, ne sme da nudi svoje telo, da razrez na grudima bude što veći, suknjica kraća, pantalone tesnije. Ako ona na tu udicu hvata muškarce sigurno je da će ih uhvatiti, i to će se uloviti ogroman broj. Ali, koga će uhvatiti? Jasno je da neće najbolje primerke, najbolje predstavnike muškog pola. I zato već ovde može da postoji greška. Imao sam jedan slučaj kad je na razgovoru pred krštenje jedna žena rekla: „Kako to? Gde ćete mi naći dobrog muškarca? I šta? Udala sam se za više-manje pristojnog, ali se pokazalo da je i on isto takvo ništavilo? Pa, gde da nađem dobrog? Šta da radim, kako lepo da živim s njim? Kažite.“ Ja je pogledam, kosa joj je u svim mogućim duginim bojama, i spoljašnji izgled je takav da imam želju da joj kažem: „Pa pogledaj se. Koga si mogla da privučeš svojim izgledom? Tačno, od onih koje si privukla, našla si najboljeg, ali mogla si da biraš i drugačije. Zaista, ako je žena lepa, ona može da nosi skromnu odeću, odeća ne mora da bude tesna. Lepu figuru, privlačnost žene ništa ne može da sakrije – figura će se videti. A da bi se video tvoj dobar karakter, neke unutrašnje, duševne osobine, da bi ti se čovek zagledao u dušu, sakrij svoje telo, pa će ti se on zagledati u dušu. A čime si ti sakrila dušu? Pokazala si telo i muškarac čak ne može ni da vidi tvoju dušu zato što je telo zaklanja. Zato je spoljašnji izgled veoma važan. Jasno je da ako je devojka celomudrena, ako je njena odeća pristojna, ona svojim spoljašnjim izgledom pokazuje da nije prosto devojka za provod. I njoj će prilaziti, možda i deset puta manje, ali će zato onaj ko joj priđe prići zaista zato što je tražio čistu, čednu devojku, pa ju je i našao. Tako da je prema pristojnoj devojci unutrašnji odnos momaka veoma uzvišen. A prema drugima, koje izgledaju kao devojke za provod, momci se ophode veoma lakomisleno – ortački, to je moj ortak. Ipak, u sebi shvataju – jeste ortak, s njom mi je zanimljivo da probam, da treniram da se grlim i da se ljubim. Posle se mladić istrenirao, a onda razmišlja: „Ne, ne želim da stupim u ozbiljne odnose s njom, šta će mi to? Ja sam s njom trenirao, drugi je trenirao, već je toliko ispipana, dodirivana, nipošto se neću oženiti njom. S njom sam se istrenirao, naučio, a posle ću da tražim drugu.“ Zato je vrlo važno kako čovek stupanju u brak počinje da pristupa još iz daleka.
Takođe, pritom je važno, na primer, kako će se razvijati odnosi između mladića i devojke u prvo vreme. Jasno, izašli su prvi put, prva šetnja, srce bije, dah je ubrzan, emocije su neobične. Prvi put on ide s ovom divnom devojkom o kojoj je maštao – ide s njom u šetnju. Dobro, šetaju, šetaju neko vreme, našetali su se. Žele da razviju odnose. Prvi dodir kao elektrošok udara između dve ruke, prvi dodir, srce opet klokoće, dah je ubrzan, čoveku je pao mrak na oči, on izgovara neke fraze o nečem nemogućem, onda, jasno, dolazi do prvog poljupca. Onaj ko je celomudren na tome se zadržava, a oni koji nemaju kočnice mogu da dođu i do kreveta. A šta onda nastupa? Obavezno će nastupiti izvestan vrhunac, vrhunac u odnosima. I ispada da se posle ovog vrhunca nema kud dalje. Kod nekoga je prošlo pola godine, kod nekoga se to odvija veoma brzo, za mesec dana dolaze do strasnih poljubaca, i onda sve brzo prelazi u naviku, jer se ljudi na sve navikavaju. I oni počinju da razmišljaju o tome kako su pola godine živeli u nekom stalnom šoku, stalno je bilo nešto novo, punota svih emocija, život kipti. A onda sve prelazi u naviku, ljudi počinju da razmišljaju. Kako to? Možda je ljubav prošla, možda nešto nije u redu? U stvari, sve prelazi u običnu naviku. Prošlo je pola godine, a oni se nisu upoznali, nisu se zbližili, zato što je razvoj njihovih odnosa bio samo spoljašnji. A unutrašnje nisu postali ni za milimetar, ni za gram bliži, i ispostavlja se da su odnosi otišli predaleko i oni već počinju da vide neke nedostatke drugog. Jasno je, pošto postoji navika, oni vide neke nedostatke, i gotovo – ljubav je otišla, oni sležu ramenima, kako to – pola godine smo tako izvanredno proveli zajedno i onda gotovo – ljubav je nestala. Jasno je da nije nestala ljubav. Prosto – nepravilno su se razvijali odnosi i ljudi se rastaju. Drugi put se sastaju i opet se sve odvija po istoj šemi, iako se drugi put ipak ne ponavlja baš sve, zato što prva zaljubljenost, prvi dodir, prvi poljubac, sve to ostavlja takav trag u duši. Zatim su opet počeli da se razvijaju takvi odnosi, po istoj šemi, opet su došli do vrhunca, pa su se razišli. I dolazi do toga da mladić pristupa braku, a iza sebe već ima: jednu zaljubljenost, drugu zaljubljenost, treću zaljubljenost. A sa svakom zaljubljenošću kad čovek počinje da razvija neke svoje odnose, on u to ulaže dušu, on se zalepi za drugog, svejedno što nema urastanja srca u srce kao u to biva u ljubavi, u braku, u toku dugih godina. Ipak, svejedno, ljudi se lepe jedno za drugo, zatim se veza ponovo raskida i ljudi se rastaju s bolom, s krvlju. I čovek se zaljubio jednom, drugi put, treći put, četvrti, i duša je već opustošena i on stupa u brak, a više nema one svežine osećanja, s drugom devojkom on više nije u stanju da zavoli istinski, duša se već pohabala, opustošila, zato što sve ove zaljubljenosti, svi ovi nepravilni odnosi, naravno, ubijaju, buduću, pravu ljubav. Duša slabi i više ne može da zavoli. Stoga je vrlo važno kako se odnosi grade još pre braka. Zato za mene lično, čim muškarac predlaže devojci, ženi neke odnose, na primer, da se prošetaju zajedno, da se zabavljaju, to je već sve, on joj već 90% nudi brak. To je gotovo. Eto, koliko sve treba da bude ozbiljno. A prvi zagrljaj, poljubac – mogući su nedelju dana pre svadbe, pre nego što se registruju u opštini, ili mesec dana ranije, jer – da oni se već zabavljaju, već su sigurni, da, podneli su molbu, već su verenik i verenica – šta im smeta. Ali ako među njima nema nikakvih ozbiljnih odnosa, a oni već dolaze do intimne bliskosti, do nekih supružničkih momenata, duša će svejedno kasnije biti potpuno slomljena, i u budućem, pravom braku čovek više neće moći da zavoli ženu, pošto iza sebe ima već jednu, drugu, treću vezu, a prirodno je da sve to ostavlja trag.
Zato daj Bože, da se on kad je poznanstvo počelo, kad se desio se sustret, trudi da ima na umu da ni u kom slučaju ne treba da dođe do ovakvog vrtoglavog razvoja odnosa. Svi odnosi treba da budu vrlo uzdržani. I ako si već zavoleo devojku, za tebe treba da bude zakon – gotovo – to je moja buduća supruga, ja već treba da smatram da sam joj ponudio brak, to jest, odnosi treba da budu vrlo ozbiljni – nedopustiva je čak i sama misao da mogu s njom da se rastanem, da mogu da se rastanem sa svojom voljenom. Čovek koji je mogao da se rastane sa svojom voljenom kasnije će već moći da se rastane i sa svojom ženom u braku. Odnosi čak i ovde, u zaljubljenosti, treba da budu isti kao posle registracije u opštini. Gotovo – ponudio si devojci da se prošetate sami uveče, smatraj da si joj već ponudio brak. Eto, takvi treba da budu ozbiljni odnosi. Prirodno, ne treba ni da govorim o tome da ako već pre stupanja u brak mladić i devojka nisu sačuvali čednost, ako su stupili u neku intimnu vezu – to buduću porodicu uništava, zato što se krše osnovni zakoni duhovnog života – prvo joj daj obećanje vernosti, daj obećanje vernosti, potpiši se u opštini da je to tvoja supruga, da za nju odgovaraš i pred državom i pred ljudima, ma šta da se desi, ti za nju odgovaraš, a onda da, možeš da stupaš s njom u neku bliskost. A ako se krše elementarni zakoni duhovnog života – neće biti nikakve porodice. Sve ovo se govori o tome kako se porodica može čuvati još pre stupanja u brak.
Naravno, porodica se može sačuvati i bez toga, iako mislim da je ovaj deo najvažniji, jer, zašto se brakovi po pravilu raspadaju? Eto, uzmeš krčag, ne možeš odmah da ga razbiješ, a ako je sav popucao, ako je već sav polomljen, raspašće se čim ga dodirneš. Isto tako je i u porodici. Ogroman broj različitih grešaka ljudi čine u toku svog života i za vreme puberteta, i još u nekim odnosima pre braka, i u braku, odnosno ovih naprslina u porodičnom životu ima mnogo, i čim ga dotakneš sve će se razvaliti. Kao što sam rekao, ljudi čine veoma mnogo grešaka i pre stupanja u brak. U braku je, naravno, isto tako.
Šta može da se posavetuje ljudima? Kako je moguće sačuvati porodicu? Naravno, prvo što treba da učini svako – i muž i žena – jeste da odluči da je za njih porodica na prvom mestu. Eto, koliko je to važna tema. Čovek kojem porodica nije na prvom mestu nikad neće moći da je sačuva. Recimo sledeće, u Pravoslavnoj Crkvi postoji pravac u bogoslovlju pod nazivom moralno bogoslovlje. Kad smo mi studirali, ja sam studirao bogosloviju, upravo na moralnom bogoslovlju se objašnjavalo da postoji izvesna hijerarhija vrednosti. Za pravoslavnog hrišćanina postoji sledeća hijerarhija vrednosti. Na prvom mestu su, naravno, Bog i Njegove zapovesti. Čovek ne sme da postupa protiv Božjih zakona. Na drugom mestu treba da bude porodica. Na trećem mestu treba da bude društveno služenje ljudima, tj. posao, na četvrtom mestu neka lična interesovanja, stvari kojima on daje prednost itd. Da, to je veoma važno, na drugom mestu posle Boga se nalazi porodica. A kako je obično bilo u sovjetsko vreme? Društveni interesi su bili iznad ličnih. Eto, tako je bilo: postoje društveni interesi i postoje lični, a porodice zapravo nije ni bilo. Nije bilo jasno da li ona spada u društvene ili u lične interese. Porodice uopšte nije bilo. Međutim, pravoslavnom hrišćaninu treba da bude jasno: prvo je Bog, a onda porodica, porodica je iznad svega osim Boga. Šta znači da ona ne može da bude iznad Boga? Ako muž nagovara ženu: abortiraj, ne želim to dete, hoću da se rešim tog problema, verujuća žena mora da shvati da je zapovest: ne ubij, mnogo važnija od poslušanja mužu. Ona mora da sačuva porodicu, ali ne po cenu ubistva. Bog je važniji od muža. Naravno, postoje situacije, kad muž može biti preči od nekih religioznih elemenata. Ako muž ne pušta ženu na bogosluženje, žena više treba da sluša muža i da sačuva porodicu, zato što je on ne tera da upropasti porodicu, da počini ubistvo, odnosno ona treba da sluša muža na prvom mestu, a izuzetak je jedino ako se to tiče kršenja zapovesti Božjih, zapovesti povodom nekog greha. Zato što za čoveka porodica treba da bude na najvišem mestu posle Boga ma šta da se desi.
Ili ako, recimo, žena razmišlja da li da se vrati na posao ili da ostane s detetom, jer – i dosadno joj je, sama je s detetom kod kuće, pa ne može više, i misli: „Bolje je da dam dete u vrtić, da idem na posao.“ Ne, to nije najbolja varijanta, porodica treba da joj bude na prvom mestu. Istina, mislim da žene manje greše u tom smislu, ovde je veći greh od strane muškaraca. Muškarci, nažalost, sve više i više izbegavaju učestvovanje u porodici u stilu: „Nahranio sam dete, dao sam mu da pije, i to je sve – više ne učestvujem u porodičnom životu.“ Vrlo je strašno kad muškarac izbegava učestvovanje u porodičnom životu. I mislim da svaki muškarac treba to da shvati, posebno kad je reč o vaspitavanju dečaka. Zanimljivo je to da se po razvojnoj psihologiji, odnosno po psihologiji razvoja po polu, kad se ima u vidu vaspitanje dečaka i devojčica, smatra da od 3 godine otac treba da se bavi vaspitanjem dečaka. Do 3 godine deca su, može se reći, bespolna. Ona su uz majku i majka ih isto vaspitava – svejedno da li je u pitanju dečak ili devojčica. Ipak, posle 3 godine jasno je da deca treba da dobijaju potpuno različito vaspitanje. Dečak se već vaspitava da postane muškarac, devojčica se vaspitava da postane žena. Dečak prelazi na vaspitanje muškarca, devojčica na vaspitanje žene. Otac je dužan da se čim je sin navršio 3 godine, bavi vaspitanjem dece. Danas, nažalost, muškarca koji se bavi vaspitanjem dece, odnosno porodicom, ne možeš ni svećom da nađeš. To je vrlo strašno, kad muž ne učestvuje aktivno u porodičnom životu, nego sve prebacuje na ženu. Sve to postepeno uništava brak.
Većina svih razvoda se dešava upravo 2-3 godine nakon sklapanja braka. Zašto? Zato što svaki mladi par, čim je stupio u brak, mora da shvati: od tog trenutka počinje najteži i najodgovorniji period u našem životu, kad se zapravo formira naš porodični život. A šta se kod nas dešava? Čim ljudi stupe u brak – rađa se dete, i kakav ono razvoj dobije u prvim godinama, takav će imati karakter – i s porodicom je isto tako. U ovo vreme se odvija najozbiljniji rad, psihološko prilagođavanje dvoje ljudi, i to je veoma važno. Čim stupe u brak treba da im bude jasno da je pred njima ogroman put, ogroman problem. Zašto? Dok su mladić i devojka njihovi odnosi se formiraju tako da se mogu okarakterisati dvama crtama. Prva je da se svi nedostaci uvek sakrivaju. Imam, eto, tu lošu osobinu. Nikad je neću pokazati, što da pokazujem nešto loše? Čovek shvata da treba lepo da izgleda pred drugom polovinom i trudi se da pokaže devojci vrline kojih možda i nema. Oni se možda prave važni jedno pred drugim. Sigurno, čovek uvek pred tuđim ljudima želi da izgleda bolje. S devojkom je isto tako, sve je to normalno. Tu nema nikakvog lukavstva. Evo jednog primera: buduća mlada je došla u kuću – jasno je da će se mladić potruditi da pospremi čitav stan, da sve bude lepo, da se pristojno obuče, da sve bude kako treba. Pred mamom može da se ne stidi, i pred sestrom, pred bratom, a pred devojkom treba da se stidi i to mnogo. Neće valjda da se pokaže pred njom u lošem svetlu? Čim ljudi stupe u brak, naravno, za prve 2-3 godine, pred njima je tako ogroman broj raznih mana koje ranije nisu videli, koje su krili od ljudskih pogleda, pa možda i od sebe samih, i one se odjednom pokazuju. Jasno je šta tad počinje. Ako je ranije mladić imao pocepanu majcu mogao je da kaže mami: „Nešto mi se pocepalo, zašij“ i sve će biti u redu, sad će to već govoriti mladoj, odnosno ženi. Ranije se uvek lepo oblačio, a sad joj kaže: „Gledaj sama šta ne valja – sama zašij.“ I jasno je da u prvo vreme bračni drugovi znaju vrlo malo jedno o drugom, a sad se upoznaju i najneočekivanije strane. Jasno je da ako se mladić udvara devojci, i oni dođu u kafić, on neće kopati nos, neće čačkati zube viljuškom, jer to nije pristojno. Sad, kad su se registrovali, dok sede kod kuće za trpezarijskim stolom i jedu, tu već može da se desi svašta, može čak i kutlačom da se češe po leđima, da čačka uši viljuškom – svašta, sve to isplivava pred ženinim očima njoj pripada muka: šta je to? Nikad mu se to nije dešavalo, a sad? Očigledno je da su muž i žena bliski ljudi i više se ne stide jedno drugog i sve ono što se krilo, obavezno će isplivati i ljudi će se razići, sami ne shvatajući da su nepravilno prilazili stvaranju porodice, da nisu mogli unapred da znaju neke stvari.
Dakle, ove 2-3 godine su zaista najnapetije, i to nije sve, na tome se ne završava. U prve 2-3 godine se po pravilu rađaju deca. Ovde opet svi odnosi između bračnih drugova počinju da se prestrojavaju na drugi način. I njihovi odnosi koji su postojali dok su bili mladić i devojka, pa su se čak uspešno razvili, i oni su se prilagodili jedno drugom, svejedno se, kad se rodi dete opet menjaju. Ponovo se menja sve u porodici, odnosno porodica raste, stalno raste kao biljka, ona daje mali izdanak, evo prvih listića, evo prvih plodova dok drvo ne postane vitko, lepo. Isto tako i porodica postepeno raste, razvijaju se porodični odnosi. Rodilo se prvo dete – gotovo, počelo je prestrojavanje svih odnosa u porodici. Muž i žena moraju da se pripreme i za to. Na primer, kad smo mi čekali prvo dete, supruga mi je stalno davala knjižice: „Evo ti, pročitaj, vidiš šta tu piše: „Rođenje deteta“, „Nega deteta“… Zašto ja čitam, a ti ne čitaš?“ „Dobro,“ mislim, „ipak treba da uzmem knjižicu, hajde da pročitam, otvaram, knjižicu gledam po sadržaju da vidim šta tu ima da je najzanimljivije. Aha! – „Ljubomora muža“, onda „Ljubomora oca“.“ To je neki specijalistički članak, čitam istrukcije: posle rođenja deteta muž počinje da biva ljubomoran na ženu. Nije mi jasno. Kako to muž može da bude ljubomoran na ženu, odnosno to je čudno, kad je u pitanju sopstveno dete, pa to je njegovo dete, što da bude ljubomoran? A u stvari, zaista je tako. U porodičnom životu nakon što se rodi prvo dete, i ako su odnosi između muža i žene bili idealni, i oni se vole, paze se, brinu se jedno o drugom, čim se rodi dete supruga se automatski u potpunosti prebacuje na dete. Muž dolazi kući i vidi: aha, nema one brige od strane žene i nema omiljenog jela i nema stalne pažnje prema njemu, da ga kad ima neke problema žena sasluša. Ona se potpuno posvetila detetu. On je za suprugu bio na prvom mestu, a odjednom je žena svu pažnju usmerila na dete i on odjednom više nema prioritet. Jasno je da već počinju problemi. Oni zajedno treba da nauče da vole ovo majušno biće. Ako nauče da vole zajedno – hvala Bogu. Uzgred rečeno, kod Egziperija ima jedna izvanredna rečenica: Zaljubljeni, ljudi koji se vole – nisu oni koji gledaju jedno u drugo, već oni koji gledaju u istom pravcu. Evo, ovo prestrojavanje obavezno mora da se desi u porodici. Zato što se zaljubljeni samo gledaju, naslađuju se međusobnim opštenjem, misle da jedno u drugom treba da pronađu sreću, a sreća nije u onom drugom, već u tome što smo se naučili da budemo saborci, saradnici, saučesnici u životu. Zajedno ćete raditi istu stvar, zajedno ćete voleti ovo majušno, malo biće koje se pojavilo.
Eto, to znači da se ljudi nauče da budu zajedno, da se nauče da u vaspitanju treba da bude isto tako. Potpuna sloga između roditelja je jedan od neophodnih uslova za vaspitanje dece. Čim između roditelja ima nekih nesuglasnica: mama vaspitava po jednom modelu, a tata po drugom, dete već misli: „Aha, mama kaže ovo, tata kaže ono, znači mogu da biram.“ Za vaspitanje je to vrlo strašno, kad nema jednomislija između roditelja, za vaspitanje je to užasno. Ovim povodom može da dođe do mnoštva svađa. Deca, naravno, zahtevaju vrlo mnogo napetih snaga, pažnje, duševnih sila. Naravno, mnoge svađe se dešavaju zbog dece, muž i žena jedno drugom govore: „Ti ne vaspitavaš dete kako treba!“ Prestrojavanje do kojeg dolazi u porodičnim odnosima posle rođenja dece je takođe vrlo važno.
U pravoslavlju postoji pojam kao što je smirenje, odnosno čovek ume da se miri, da neke svoje ambicije guši, da ih ne ističe, i da s mirom prilazi drugom čoveku, odnosno da se smirava s onim što se dešava. Da, ako postoje neke nesuglasice, sopstvene ambicije, on treba da ih uguši, da ume da se žrtvuje – eto to je u porodičnom životu glavno. Ljudi se u porodičnom životu najčešće razvode zbog svojih ambicija, zbog toga što nemaju želju da popuste, zbog shvatanja neke svoje pravednosti, svoje uzvišenosti: „Ja sam pametniji, ja bolje shvatam to pitanje, ćuti, umukni, nemaš pojma o tome. Ja se bavim decom, bolje nemoj da smetaš.“ Eto, tu ima mnogo problema, ako ljudi ne umeju pravilno da popuste na vreme, ako ne mogu na vreme da se zaustave u svojim pretenzijama. Dok nema dece ovi odnosi neslaganja se ne otkrivaju, oni mogu biti neprimetni, ali deca se pojavljuju i ona u porodici zahtevaju veći trud, i prirodno, sve ovo isplivava.
Mi, na primer, takođe imamo pravoslavni radni kamp. Na dve nedelje idemo na kampovanje, i živimo u šatorima, i to je vrlo važan period, zato što odjednom vidiš kako se čovek pokazuje sa svih strana – sto posto, zato što ljudi žive 24 sata zajedno u istom radnom režimu. Tako na primer, kad je u pitanju dežurstvo u kuhinji, šalješ jednog čoveka, a posle drugog, vidi se da se jedan brzo odaziva, a drugi ne. Dakle, zajednički život odmah sve otkriva. Isto tako se čovek otkriva i kampu. Kad ljudi žive zajedno čovek ne može da se sakrije, sve to izbija iz njega. Isto tako se u porodičnom životu zahteva ulaganje svih snaga. Jedno dete se rađa, drugo, treće, i naravno, ona zahtevaju ogromnu pažnju, ogroman napor, ogroman trud. A ljudi, nažalost, eto, to je glavno, upravo ne žele da se trude. Često se na ispovesti dešava sledeći slučaj. Slušaš, suprug počinje da se kaje: „Eto, varao sam ženu, imam ljubavnicu.“ Počinješ da postavljaš pitanja: „Kako? Zašto?“ „Pa eto, žena me ne razume, ovakva je – onakva je, a ova je duševna, razume me. Žena ne razume, a ova je duševna, možemo da nađemo zajednički jezik.“ A kad počinješ da kopaš, ispostavlja se da je u stvari sve drugačije. Zašto muž može da prevari ženu? Zato što on sam ne može, nema sposobnost da zavoli svim srcem svoju ženu da bi stalno bio spreman da joj pomogne u nekim teškoćama, u problemima, on nije spreman da preuzme odgovornost u nekim porodičnim stvarima i jasno je da se rađa ova hladnoća u ženi. Žena oseća njegovu nesposobnost da voli svim srcem. Žena prema njemu počinje da se odnosi hladno, a on želi neku pažnju, želi da dobije neku utehu, i sreće ženu s kojom ničim nije vezan, nema nikakvih obvaeza, nikakve odgovornosti. Ne sreću se svakog dana, ne žive zajedno, ne vode zajedničko domaćinstvo. Jasno je da se on malo udvarao, poklanja mu se ljubav, pažnja. Prirodno, on tada već počinje da dobija ova bespalatna zadovoljstva, odnosno tako dolazi do prevare – on sam ne može da zavoli ženu, a da dobije besplatno zadovoljstvo – to je uvek lako i jednostavno. I ovde se čak i ako nema razvoda, ali je došlo do prevare, brak već strašno raspada, zato što je on u stanju da prevari ženu.
Samo prava ljubav može da sačuva porodicu, ako se pod ljubavlju podrazumeva sposobnost na samopožrtvovanje, sposobnost da se popusti, da se nešto preduzme, da čovek zaboravi na sebe, da voli nezavisno od toga da li ga drugi voli. To je, verovatno, jedan od važnih uslova za ljubav: da čovek voli nezavisno od toga da li je druga strana dobra ili rđava. To je kao što volimo decu, deca mogu da budu zaista strašna, odnosno mi se trudimo da ih volimo ulažući sve srce. Tako i u braku muž i žena treba da se onose jedno prema drugom: „ja te volim, spreman sam na svaku žrtvu, na sve ustupke koje može da zahteva jedna porodica,“ odnosno treba da postoji sposobnost za samoporžtvovanje i odricanje od svojih pretenzija. To je glavni uslov. Ako u porodici postoji makar jedan mudar čovek koji ume da popušta porodica će se sigurno sačuvati. Nažalost, takvih ljudi danas ima sve manje, zato će se porodica, kad ljudi ne umeju da idu na kompromise, sigurno raspasti. A ljudi su sposobni da vole, usvajaju potpuno tuđu decu i odjednom se u njima rađa ljubav, rađa se ova potpuno nova vezanost. Pa oni mogu da vole! Zar muž i žena ne mogu da vole jedno drugo? Naravno, treba se truditi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovo je kratki izvod iz besede za medijski projekat Sergeja Andrjušina „istina o porodici“ i časopis „Smisao i korist“. Ova beseda se ne nalazi u izvorniku, a ovde je upotrebljena kao rezime.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *