NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 10
Ja sam odrastao[1] (Pubertet)
 
Za osnivanje porodice po mom mišljenju devojka i momak moraju imati određene neophodne kvalitete. Danas bih želeo da popričamo o osobini koja je zajednička za muškarce i žene. Ljudi koji stupaju u brak moraju biti odrasli, ili zreli. Svima je jasno da niko ne može da stvori porodicu sa 10 godina. Desetogodišnji čovek je još uvek dete. Čak i ako to bude jako lepo vaspitan dečak i ako u budućnosti bude dobar porodičan čovek, sa 10 godina on nije u stanju da stvori porodicu. Porodicu može da osnuje samo odrastao čovek.
Vi ste sad u prelaznom periodu, odnosno u uzrastu kad se prelazi iz dečjeg stanja u odraslo. I fiziološka zrelost ovde nije pokazatelj. Na primer, blagoverni knez Aleksandar Nevski je već sa 15 godina vladao u Novgorodu, u ovoj ogromnoj severnoj prestonici Rusije, a sa 19 godina je postao Nevski, jer je osvojio pobedu u bici na Nevi, koja mu je donela ogromnu slavu. A savremeni 15-godišnji mladić je po pravilu nesposoban da odgovara čak i za sebe, a ne za druge ljude. Po mojim posmatranjima danas odrastanje kod savremenih momaka nastupa sa 22-25 godina, a kod devojaka sa 18-20 godina. To je veoma kasno, jer se u prošlim vekovima devojci dozvoljavalo da stupi u brak sa 14 godina, a momcima sa 16 godina. Do ovog doba mladi ljudi su morali biti u potpunosti zreli.
Danas ću pokušati da objasnim šta znači biti odrastao. U pitanju o porodici, o stupanju u brak tema zrelosti ima ogromnu važnost. Radi se o tome što i dete može da se zaljubi, ali da voli može samo odrastao čovek. Deca mogu da se igraju odnosa odraslih, ali ne mogu da grade ove odnose istinski. Zato ne bi bilo loše da se mladi par uveri da li je sposoban za tako odgovoran korak pre nego što osnuje porodicu.
U odraslom čoveku bih istakao dve vrlo važne osobine:
– samostalnost (sloboda, nezavisnost);
– odgovornost za druge ljude.
Siguran sam da se kod većine vas zrelost asocira sa slobodom. Dete je, kažu, siroto biće koje nema svoju volju; umesto njega sve odlučuju roditelji, ono mora da sluša učitelje itd. Odrastao čovek je potpuno druga stvar, on može da radi šta hoće. Dete svako vaspitava, a hajde probaj da prevaspitaš odraslog.
Molim vas, mila deco, koja sad prelazite u stanje odraslog, recite ko najviše ometa vašu slobodu. Slušam i pišem na tabli vaše izjave:
 
Roditelji
Učitelji
Starija braća i sestre
Milicija
Saobraćajna milicija itd.
 
Da, mislim da možete još dugo da nastavite ovaj spisak. Međutim, čini mi se da ste zaboravili nešto veoma važno. Zaboravili ste Boga. Kao verujući čovek mogu da kažem da našu slobodu najviše ometa Bog! Zaista, zamislite život hrišćanina koji duboko veruje u Boga. Svake srede i petka hrišćani poste, odnosno ne jedu meso, mlečne proizvode, jaja itd. Dolazi sreda, hoću da jedem sendvič s kobasicom, a kažu mi: „Ne smeš!“ Kakva je tu sloboda?! Svake nedelje svi hrišćani treba da budu u hramu. Zamislite kako je to strašno: jedini slobodan dan kad čovek može duže da se valja u krevetu, treba da provodi u hramu. A zapovesti Božije? Ovo se ne sme, ovo se ne radi – sve same zabrane. Od roditelja se može pobeći ili čovek može makar da se zaključa od njih, od učitelja može da se sakrije, čak i od milicije može da pobegne, a eto od Boga nigde ne možeš da se sakriješ. Dakle, eto ko najviše može da ometa našu slobodu!
Ovo se vrlo dobro može izraziti jednom rečenicom:
 
Ako nema Boga, sve se može!
 
Želim da pojedem „snikers“ sam i da ga ne delim ni sa kim. Molim, zaključao sam se u sobu i jedem. To je sve! Niko mi ne smeta, niko me ne vidi. To je tačno ako nema Boga. A ako postoji? Kuda onda da pobegnem? Bog je svuda! Zato imam samo dva izlaza: ili da prestanem da budem pohlepan i da sve počnem da delim sa svima ili da dokažem samom sebi i da poverujem da Boga nema. Bezbožnici su se upravo ovim bavili, odnosno dokazivanjem da Boga nema.
Hajde da na trenutak zamenimo mesta. Sad nisam sveštenik, a vi niste dečaci i devojčice, sad ste vi vernici, a ja sam okoreli bezbožnik. I ja ću vam sad dokazati da Boga nema i da zato mogu da radim sve šta želim.
Dakle, vi vernici ste izmislili sebi nekog Boga, a ja ću vam na brzinu dokazati da nema Boga Kojeg ste vi izmislili, prosto ne može Ga biti. Vi učite da je Bog najviša Sila, da je Bog svemoguć. Ali takav Bog ne može da postoji. Čujte: a da li vaš svemogući Bog može da napravi kamen koji Sam ne može da podigne?
Hajde da razmislimo zajedno. Moguća su dva odgovora: može ili ne može. Varijanta prva: Bog ne može da stvori takav kamen. To je i trebalo dokazati – Bog nije svemoguć!
Varijanta druga: Bog može da stvori takav kamen. Ali onda Bog neće moći da podigne ovaj kamen, prestaće da bude svemoguć, što je i trebalo dokazati!
Bezbožnici su ovakve dokaze o nepostojanju Boga vrlo često navodili u 18. i 19. veku.
Ovo je prvi pogled na temu „Bog i sloboda“: Bog je najveća smetnja na putu ka potpunoj slobodi. Ako pak Boga nema sve je moguće. Zato ako hoću da radim šta mi je volja Bog ne sme da postoji.
Međutim, postoji i drugi – pravoslavni pogled na odnose između Boga i slobode. Zato, vratimo se u svoje normalno stanje, sad sam ja ponovo sveštenik, a vi ste dečaci i devojčice. Kao sveštenik moram da izjavim da Bog nije smetnja za našu slobodu. Zbog čega? Pokušaću da objasnim.
Vratiću se doskočici bezbožnika o kamenu koji nije moguće podignuti. Za vernika Bog ipak postoji i On je zaista svemoguć. Radi se o tome što je Bog ipak stvorio kamen koji Sam ne može da podigne i istovremeno je Bog podigao ovaj kamen. Niko ne zna koji je to divan kamen?.. To je čovek!
Bog je stvorio čoveka i dao mu je slobodu. Ljudska sloboda je jedno od najvažnijih svojstava ljudske prirode. To je deo obraza Božijeg koji je čoveku darovan. I što je divno, Sam Bog ne može da oduzme čoveku slobodu. Bog na primer ne može da natera čoveka da Ga zavoli. Bog ne može da natera čoveka da postane dobar. Da bi ga naterao da Ga zavoli On treba prethodno da mu oduzme slobodu, a bez slobode čovek postaje životinja. Život životinje se reguliše instinktima i refleksima a ovde nema slobode. Mnoge životinje se mogu naterati da zavole. Baci psu svakog dana parče mesa i videćeš da će te on uskoro zavoleti zbog toga. A čovek nije pas, njega ne možeš da nateraš da zavoli, on je zaista upravo onaj kamen koji Bog ne može da podigne.
Samo to što je Bog stvorio čoveka je začuđujući događaj. Pre stvaranja čoveka (i anđela koji takođe poseduju slobodu) u svetu je bila prisutna samo jedna volja – volja Božija. Sve se potčinjavalo Bogu. Pojavljuje se čovek i u svetu nastaje još mnoštvo različitih volja. Danas preko 6 milijardi ljudi svojom voljom utiče na svet. Bog se stvarajući čoveka odrekao autokratije u svetu, čovek je prizvan da bude satvorac Bogu, ali bi mogao da bude i razrušitelj sveta. Bog stvara čoveka znajući da čovek, pošto je slobodan, može i da se usprotivi svom Tvorcu i pritom Bog neće moći da primora čoveka da se popravi.
Ovde može da se postavi pitanje. Kako Bog ne može da natera čoveka da nešto uradi? Da uzme i da ga zaustavi? Ide čovek s pištoljem na ubistvo, pritiska oroz, ali se Bog meša – ali pištolj zataji, još jednom pritiska oroz – još jednom pištolj zataji. Ili drugi primer iz Starog Zaveta. Car Ahav šalje pedeset vojnika da ubiju proroka Iliju. Prorok se moli, s neba silazi oganj. I tako tri puta. Bog može Svojom voljom da preseče dejstvo ljudske volje. Ali pogledajte pažljivo. Bog može da prekine dejstvo, ali ne može da natera čoveka da promeni svoje želje, svoju volju. Čovek smišlja ubistvo, uzima pištolj, pritiska oroz – pištolj zataji, onda uzima nož, zamahuje, ali se nož lomi, čovek se baca na žrtvu – ali odjednom ga pogađa iznenadna bolest i on pada u iznemoglosti. Međutim, čak i dok leži on može da ne prestane da želi smrt drugog čoveka. Bog ne može da natera zločinca da voli svoju žrtvu!
Potrudimo se da jasno podelimo dve vrste slobode. Sloboda biva spoljašnja, i unutrašnja. Ovo su potpuno različite stvari, međusobno potpuno nezavisne. Na primer, na početku hrišćanstva je bilo mnogo mučenika koji su bili robovi. Evo ovakav rob-hrišćanin nije imao nikakvu slobodu. Dolazi njegov gospodar s šibom, primorava ga da vuče kamenje u kamenolomu i rob poslušno ispunjava njegovu volju. On nije slobodan. Ali evo, dolaze progonitelji hrišćana i govore: „Odreci se Hrista! Pokloni se našim idolima.“ A on odgovara: „Ne! Niko ne može da me odvoji od Hrista!“ Progonitelji muče hrišćanina, ali on ostaje neumoljiv. Oni mogu čak da ga nateraju na silu da klekne na kolena pred idolom, ali ne mogu da ga nateraju da se iskreno pokloni idolu u svom srcu.
Niko ne može da oduzme unutrašnju slobodu! Ni roditelji, ni učitelji, ni milicija, ni GAI, ni mučitelji, i što je najčudnije, čak ni Bog ne može da mu oduzme ovu slobodu! Evo zbog čega na zemlji postoje ratovi. „A zašto vaš dobri Bog ne može da zabrani sve ratove?“ Može da zabrani, ali kakva je vajda od ove zabrane? Počeo je rat – svi topovi su se pokvarili, ljudi uzimaju mitraljeze, mitraljezi se kvare, ljudi uzimaju automate, i oni se kvare, uzimaju noževe, zatim dolazi do tuče. Bog ne može da uništi u ljudskom srcu mržnju, zavist i neprijateljstvo bez čovekove volje.
O spoljašnjoj slobodi čak nije ni zanimljivo govoriti. Ona zavisi od hiljadu slučajnosti. Ja na primer idem putem, kola se kvare. Pre minut sam bio slobodan u svojim dejstvima, a sad stojim. Dvadeset kilometara imam u jednu stranu do najbližeg nastanjenog mesta, dvadeset do drugog. Ništa ne mogu da uradim. Imao sam slobodu, a sad je nemam. Hoću da pogledam film na videu, sedam pred ekran, uključujem, a u tom trenutku nestaje struja. Opet nisam slobodan u svom izboru i moram da se bavim nečim drugim. Eto vam i sva vaša spoljašnja sloboda.
Navešću još jedan primer, koji ilustruje razliku između unutrašnje i spoljašnje slobode. Crtam na tabli dva čovečuljka. Poznato je da jedan od njih može da ide kuda hoće, a drugi nije slobodan u svom kretanju. Pitanje: ko je od njih slobodniji? Svima je jasno da je prvi – on ide kuda hoće, slobodan je. Ali precizirajmo malo situaciju. Ispostavlja se da ova dva čoveka stoje na krovu višespratnice. Prvom čoveku su vezane oči i on ne zna gde se nalazi, a drugom su otvorene i on sve vidi odlično. Ko je sad slobodniji? Drugi? Ali gledajte: prvi čovek može da ide kuda hoće pošto ne vidi, kakva je opasnost pred njim. On može mirno da ide pored provalije i da se na plaši, jer je ne vidi. A drugi? Vidite njegova dejstva. On se ne približava ivici krova bliže od tri metra, oprezno obilazi sva klizava mesta, vrlo je ograničen u svojim dejstvima. Ovde se ne sme, ovde je opasno, tamo nije sigurno. On čak nije slobodan na izboru puta kretanja.
Međutim, ipak je svima jasno da je on slobodniji. Zašto? Prvi čovek vezanih očiju može da se kreće kuda hoće, ali ova spoljašnja sloboda kroz dve minute dovodi do neopreznog kretanja, čovek se oklizne i stropoštava. Čak i ako preživi biće u gipsu i od njegove slobode neće ništa ostati.
Zapamtimo to. Spoljašnja sloboda (po principu „Šta hoću, to i radim“) vrlo brzo dovodi do gubitka svake slobode. „Ja sam odrastao čovek,“ izjavljuje 15-godišnji mladić „već mogu da pijem i da pušim, niko ne može da mi zabrani!“ Ali do 18 godine on postaje alkoholičar. Gde je njegova sloboda? „Ja sam slobodan čovek, ako hoću pijem, a ako neću ne pijem.“ Sve je tačno, samo što on sad uvek želi da pije. On više ne može da ne želi. Čovek je izgubio slobodu – ne može da ne želi! Zar je narkoman slobodan čovek? Naravno da ne može. Samo što nije vazan konopcem i nisu mu lisice na rukama, ali je njegova duša vezana grehovnom strašću. Sve želje su usmerene u istom pravcu – da se ušprica. I ova nesloboda je gora od svakog zatvora.
Na primer, mladić pita: „A šta mi smeta da budem intimno blizak s mojom devojkom? Mi smo slobodni ljudi!“ Smeta to što posle ove bliskosti više nećete biti slobodni. Vaša osećanja, volja i razum će se promeniti, i uopšte neće biti usmereni na unutrašnji svet onog drugog, već na telesno zadovoljstvo.
Uzgred rečeno, rekao bih da Crkva uopšte ništa ne zabranjuje i ne može da zabrani. Crkva samo upozorava, jer postoje elementarni zakoni našeg života, koje ne treba kršiti. Ne pijte otrov – otrovaćete se, ne skačite kroz prozor – razbićete se. Isto tako i Crkva upozorava: „Nemoj da pušiš – posle nećeš moći da ostaviš, ne pij – postaćeš pijanica, nemoj da bludničiš – kasnije nećeš moći da zavoliš i da osnuješ pravu porodicu, ne kradi – izgubićeš dobrotu i milosrđe, poštuj oca i majku – inače te neće voleti tvoja deca“ itd.
Istinska sloboda se sastoji u slobodi od strasti. Upravo strasti lišavaju čoveka unutrašnje slobode. Strasti lišavaju čoveka onoga što čak ni Bog ne može da oduzme. Čovek želi da voli svoju ženu, da se ne ljuti, da se ne gnevi na nju, ali strast gneva ga savladava. Bilo bi mu drago da se zaustavi za vreme skandala, ali ne može i vatra međusobne neprijatnosti se još više rasplamsava. Čovek hoće da smrša, da se ne prejeda, da jede manje slatkiša i poslastica, ali ga savladava strast prema prejedanju. I posle svakog obroka čovek se ponovo i ponovo goji.
Da se ne bi izgubila ova sloboda potreban je stalni trud. U Crkvi postoji dosta postova. Broj posnih dana kad se ne dozvoljava da se jedu određene namirnice u proseku iznosi 180-200 dana, odnosno polovinu svih dana u godini. Čini se da je za savremenog neverujućeg čoveka užasno da posti polovinu svih dana u godini. Međutim, za čovekovu dušu je to krajnje korisno. Čovek nije vezan za jelo. On u svakom momentu s lakoćom može da se odrekne nečega. Čovek se lako navikava da se nečeg odrekne. Kao što će vojnik ako se navikao na komfor u mirno vreme biti nepouzdan za vreme rata isto tako i čovek koji se navikao na komfor lako gubi duševnu ravnotežu u različitim iskušenjima.
Uzgred budi rečeno, treba istaći da zahvaljujući postu čovek može ne samo da savlada svoju želju, na primer, želju da pojede kobasicu, ne može čak ni da upravlja svojim osećanjima i uopšte ne želi da je jede. Pijanica ne može da ne želi da ne pije. On ne vlada svojim osećanjima. On je rob svoje želje. A post mu pomaže da upravlja svojim željama.
Na primer, post ne pretpostavlja uzdržavanje od jela, već i uzdržavanje od supružničke bliskosti uoči posnog dana. Za većinu ljudi je to glupost. „Nije valjda! Crkva će da se meša u moj intimni život i da mi kaže kad ću da spavam sa ženom, a kad neću.“ Ali vernici se u svom porodičnom životu zahvaljujući postu uče da upravljaju svojim osećanjima. „Sutra je postan dan i mi ćemo odložiti svoju želju ove noći.“ I zaista, supružnici neće imati ovu želju. Zašto je to važno u bračnom životu? Supruga se razbolela ili je zatrudnela i ne može da ima supružničku bliskost. U normalnoj porodici ovo ne izaziva nikakvu tragediju. Suprug u svakom momentu može da upravlja svojim osećanjima i željama. Ovako se stiče istinska sloboda.
Savremena psihoterapija, prožeta frojdističkim idejama, će sa stranica novina i časopisa stalno tvrditi da je uzdržanje opasno za psihu. Nezadovoljene želje se, kažu, skupljaju u podsvesti, i ovo je bremenito psihičkim rastrojstvima. Ali ljudi su u Rusiji tako živeli vekovima i nije bilo nikakvih neuroza. Prosto, Frojdove ideje se ne odnose na stabilne, dobre porodice. U ovakvim porodicima supružnici umeju da upravljaju svojim željama. Psihičko rastrojstvo se pojavljuje kod čoveka koji gleda razvratne filmove, čita pornografska ili erotska izdanja, odnosno na svaki način uzbuđuje u sebi bludnu želju, ali ne može da je zadovolji (nema para da plati prostitutki, a besplatno niko neće s njim u krevet). Eto upravo ovde će čovek biti na granici ludila. Ali neće biti krivo prinudno uzdržanje, već razuzdanost čula. A kad čovek može da upravlja svojim željama, nema nikakvih nezadovoljenih želja i nikakva razorna psihička energija se ne skuplja u podsvesti. Vrlo je lako dobiti čir na želucu ako čovek za vreme posta ide po prodavnicama i gleda raznorazne delikatese i miriše dimljenu kobasicu. Vrlo brzo će od takvih dejstava krenuti pljuvačka. Počeće da se luči želudačni sok. Od nezadovoljene želje počeće da se razvijaju i psihičke bolesti i čir na želucu. Ali uzrok bolesti uopšte neće biti post, već čovekovo nerazumno ponašanje.
U principu nije teško naučiti upravljati svojim osećanjima. Ovde nema skoro nikakve mudrosti. Glavna tajna se sastoji samo u tome da čovek treba da se bori sa svojim osećanjima dok su još mala i dok možeš da izađeš na kraj s njima. Ne dozvoljavaj sebi slobodno opštenje s predstavnicima drugog pola pa ćeš se kontrolisati. Čim je momak dozvolio sebi da dotakne devojku sposobnost da upravlja sobom se već pomalo gubi. Uzgred rečeno, samo blizak čovek može da dodiruje tuđe telo, na primer, muž, ali nipošto ne bilo koji poznati momak. Kad ima mnogo slobode u opštenju nesreća nije daleko. Drugi princip: izbegavaj slučajeve koji vode ka pojačavanju želja. Ako želiš da sačuvaš čiste odnose s devojkom – čuvaj svoja osećanja: ne treba da ostaješ s njom nasamo u stanu kad je kasno. Ovde je isto kao s postom. Ako želiš da postiš vrlo je lako, samo nemoj da ideš na ona mesta gde mirišu pečena piletina, peljmeni i šokoladne bombone.
Pravoslavni supružnici, koji umeju da poste uvek su poželjni jedno za drugo. Ne dolazi do prezasićenja u osećanjima. Posle dugih postova radost međusobne bliskosti će biti novi medeni mesec. Često upravo prezasićenje gura ljude na prevaru radi dobijanja novih osećanja s novim partnerom. Međusobno očekivanje bliskosti jako odlikuje blagočestivu porodicu od para gde se bliskost odvija bez reda i često sve zavisi od raspoloženja i želje samo jednog od supružnika.
Ali vratimo se crtežu s dva čovečuljka. Gledajući ga može se dati još jedna definicija istinske slobode. Dok je spoljašnja sloboda život po principu „sve što hoću to i mogu“, unutrašnja sloboda je viđenje. Ovu definiciju ću napisati na tabli.
 
Sloboda je viđenje.
 
Zaista, čovek koji vidi kuda stupa svojom nogom i do čega ovo može da dovede je mnogo slobodniji od slepog čoveka. Istinska sloboda se sastoji u sposobnosti da čovek vidi posledice svojih postupaka. Verujući čovek neće gledati razvratne slike i zagledati se u polugole devojke koje idu ulicom. „On ne sme da gleda, znači, nije slobodan,“ može se pomisliti za takvog čoveka. Ali u stvari, on samim tim brani svoju slobodu. „Želim da volim svoju ženu i samo nju,“ evo šta u sebi misli ovaj čovek. I on je zaista voli, plaši se da će izgubiti ljubav i ne želi da vara suprugu, čak ni u mislima. U Jevanđelju Gospod kaže da svako ko gleda ženu sa željom već čini preljubu s njom u svom srcu (Mt. 5, 28). Prava prevara uvek počinje od slobodnog ponašanja, od prevare u mislima, u pogledima. A posle prave prevare čovek više ne može da voli svoju ženu čisto, čak ni ako poželi. On je izgubio svoju sposobnost da voli.
Ako čovek slomi nogu ne može da igra, gubi ovu sposobnost. Isto se dešava u čovekovoj duši. Posle prevare čovek ne može da voli ženu kao što je voleo ranije, ne može da voli decu kao što je voleo ranije. Čovek koji je ukrao nešto ne može više da bude milosrdan. U njegovoj duši se nešto slomilo, njegovo srce je postalo kameno, i neka sposobnost duše je izgubljena.
Slobodan čovek je onaj ko može da kaže: „Ne želim da gledam ovaj prizor zato što znam kakvu ću štetu imati od toga.“ Praktično svako zna privlačnu silu televizije. Upadljiv spot bukvalno ne daje čoveku mogućnost da odvoji od njega svoj pogled. Čovek je opčaran i gubi svoju slobodu. Prava sloboda je da se mirno isključi televizor u trenutku kad se na njemu prikazuje jarki, ali štetan prizor.
Međutim, treba se zadržati i na ovako važnom pitanju: a kako steći sposobnost da čovek vidi posledice svih svojih postupaka? Navešću primer. Zamislimo mračnu prljavu sobu u kojoj ima toliko mnogo đubreta da u sobu ne dospeva nijedan sunčev zrak. Šta vidi vlasnik sobe ako nema struje u ovoj sobi? Ništa! Ima mnogo prljavštine, ali se ne vidi. Da bi se izbavio od ove prljavštine on počinje da sprema sobu. Prvo što treba učiniti jeste da opere prozor u svojoj sobi. Prvi zrak sunca pada u sobu. Šta vidi domaćin u ovom polumraku? Prvo vidi samo velike predmete: orman, koji stoji ukrivo, prevrnuti sto, razbacane stolice. Domaćin sve ovo stavlja na svoje mesto. U sobi je postalo već mnogo čistije, dakle svetlije. Sad može dobro da uoči sitnije predmete: knjige su razbacane, novine su raskupusane. Čovek sprema i to. Ponovo postaje svetlije… I tako korak po korak, svaki put je sve svetlije i čistije. Kad je sređivanje završeno, sve blista, sve se sija, svaka trunčica prašine se vidi, on hoće sve da izbriše, svaka stvar koja se ne nalazi na svom mestu se vidi i čovek želi da je pospremi.
Po pravoslavnom crkvenom učenju nešto slično se događa s čovekom za vreme ispovesti. Čovek je prvi put došao na ispovest. Po pravilu, ne može odmah da kaže sve svoje grehove, već samo dva-tri greha, ali takva koja mu savest ne dozvoljava da zaboravi. U duši mu postaje čistije, dakle, svetlije. Posle izvesnog vremena čovek počinje da vidi ono što ranije nikad nije video u sebi. Ponovo se ispoveda i pokušava da se izbavi od ovog greha i u duši mu postaje još svetlije… itd. Kad se čovek stalno ispoveda njegova duša liči na čistu pometenu sobu, gde se vidi svaka trunčica.
Ako je čovek naučio da vidi najsitnije grehove to znači da je malo verovatno da će doći do teških grehova. U stvari, sitni grehovi uopšte nisu istni, to su prosto prvi koraci ka teškim grehovima. Ako ih čovek učini lako će doći do težih. A onaj ko ne učini prvi korak nikad im se neće približiti.
Ali vratimo se onome od čega smo započeli razgovore. Vi ste u pubertetu. Do 15-16 godine on treba već da se završava, ali danas detinjstvo i izlaz iz njega mogu da se oduže jako mnogo. Još nedavno se pojam „omladina“ odnosio na uzrast od 14 do 28 godina. Danas su granice pomerene i omladinom se nazivaju ljudi do 30 godina. Može se reći da je zvanično priznata činjenica još većeg kašnjenja ljudi u pubertetu – sve do 30 godina. Pubertet se za vas završava onda kad počnete da se brinete ne za spoljašnju slobodu (odnosno: kako se izbaviti od uticaja odraslih?), nego za to da stvorite stabilnu porodicu.
Ako mladić pod slobodom još uvek shvata samo spoljašnju slobodu i teži samo prema njoj šta je za njega porodica? Teret! Omča oko vrata! Setimo se da je porodica kao par konja upregnut u kola koji se vuku po bespuću. Prava porodica počinje tamo gde čovek kaže: „Gotovo! Sad je za mene na prvom mestu porodica, a zatim sve moje lične želje.“ Odnosno, počinje da deluje princip: „Neću da radim ono što ja hoću, već ono što je korisno za moju porodicu.“ Naizgled, kakva je tu sloboda?
Ljubav je odgovornost. Odgovornost znači da su ti vezane ruke i noge; moraš da se baviš sportom sa decom, moraš da radiš s njima domaći, moraš…, moraš…, moraš… Ali izgubivši spoljašnju slobodu, tačnije dobrovoljno je se odrekavši u ime istinske slobode, čovek dobija nešto neobično – slobodu da voli, da voli lako i čisto! I radost od ove slobode pokriva sve nezgode i lišavanja, zato što čovek stiče sreću.
Na kraju ću istaći da sam među osobinama odraslog čoveka na početku razgovora istakao sposobnost da se snosi odgovornost i za druge ljude. To je takođe vrlo važna crta odraslog čoveka. Ako se samostalnost i sloboda tiču pre svega samog čoveka sposobnost da se upravlja sopstvenim osećanjima, odgovornost je već nastavak ove sposobnosti, to je sposobnost da čovek ne odgovara samo za sebe, već i za druge. Muž treba da ume da odgovara za ženu, a žena za decu. Već smo više puta govorili da je ljubav odgovornost. Ali sve počinje od sposobnosti da upravlja sobom i svojim osećanjima, od sticanja istinske unutrašnje slobode – slobode od strasti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beseda je ponekad praćena gledanjem filma „Početak“ (razgovor s učenicima starijih razreda pedagoga J.A.Avdejenko, videostudija „Radonjež“).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *