NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 7
Neželjenje dece (Planiranje porodice)
 
Danas bih želeo da nastavim temu grehova koji su vezani za nedostatak želje da se imaju deca. Svi znaju kako se deca pojavljuju. Prvo biva supružnička bliskost usled koje dolazi do začeća, posle izvesnog vremena dolazi do rođenja deteta. Upravo ovu normalnu zakonitost (bliskost – trudnoća – dete) ljudi pokušavaju da izopače. Rade tako da postoji bliskost, ali se trude da ne bude začeća. A ako se začeće dogodilo sprečavaju da se začeto dete rodi. Stoga je očigledno da danas postoje dva osnovna pravca u borbi s decom – sredstva za kontracepciju i abortusi. U stara vremena, kad nije bila toliko razvijena industrija sredstava za kontracepciju, kad se abortus smatrao smrtnim grehom, rađalo se koliko Gospod pošalje. Prošli put smo gledali film o abortusima. Mislim da sad niko od vas ne sumnja u to da je abortus strašna pojava u našem životu.
Danas kad supružnici elementarno ne žele da imaju decu ovo se naziva modernim rečima – „planiranje porodice“. U stvari, praktično čitavo planiranje se svodi samo na umeće da se koriste sredstva za kontracepciju. Ispostavlja se da je planiranje usmereno samo u jednu stranu – u stranu smanjenja nataliteta.
Nikad se ne bih usudio da pokrećem slične teme u razgovoru s pubertetlijama da me na to ne primoravaju okolnosti. Na televiziji se već odavno otvoreno reklamiraju hormonska sredstva za kontracepciju. U mnogim prodavnicama koje rade non-stop pored žvaka se mogu videti prezervativi. Članci na razvratne teme se štampaju u novinama koje izlaze u ogromim tiražima. Ove teme se aktivno pokreću u popularnim časopisima za omladinu.
Počeću od jedne krajnje rasprostranjene zablude. U jednom razredu na besedi posle filma o abortusima jedna devojka mi je izjavila: „Oče, vi sve brkate. Zašto korišćenje sredstava za kontracepciju nazivate grehom? Pa upravo ona spasavaju ljude od abortusa.“ To je vrlo rasprostranjena zabluda – da navodno ova sredstva smanjuju broj abortusa. Statistika govori nešto drugo. U Americi gde od nižih razreda postoje programi za seksualno vaspitanje i gde već od ranog uzrasta sva deca znaju za kontracepciju, praktično sva sredstva za kontracepciju su krajnje dostupna omladini, i naizgled bi trebalo da abortusa ima manje, jer oni umeju da se čuvaju. Međutim, ispostavlja se da je sve obrnuto. Broj trudnoća među učenicama u Americi je deset puta veći nego u Rusiji. Ovo je statistika s kraja 90-ih godina. Očigledno je da se skoro sve ove trudnoće završavaju abortusima.
Zašto se to dešava? To se može objasniti vrlo jednostavno. Umeće korišćenja sredstava za kontracepciju dovodi mlade ljude do neodgovornosti u seksualnom životu: „Čega da se plašim? Ništa se neće desiti!“ Neodgovornost rađa raspuštenost morala, što dovodi do toga da broj slučajnih i neurednih polnih veza raste do 30-40 puta (!). Kontracepcija daje izvesnu zaštitu od trudnoće, ali ne veliku – 70-90%, zato se broj trudnoća ne povećava 30-40, već „samo“ 10 puta. Zapamtimo ovo. Moralna šteta od sredstava za kontracepciju je mnogo veća nego „korist“ koju ona navodno donose.
Kad je u Jaroslavlju 1993. godine organizovan mučan eksperiment i kad su svi đaci propušteni kroz dvonedeljne kurseve iz seksualnog „prosvećivanja“ već sledeće godine broj silovanja je porastao 2 puta, a među omladinom do 14 godina broj veneričnih bolesti je godinu dana kasnije (kod ovih bolesti postoji period inkubacije i one se ne šire odmah) povećao duplo, a nakon još godinu dana – devetostruko. Pritom, ako je u drugim mestima i postojalo povećanje broja veneričnih bolesti zbog sveopšteg pada morala to je bilo među starijom omladinskom populacijom. A ovde je porast bolesti pubertetlija do 14 godina očigledno bio povezan s ranim „prosvećivanjem“. Cifre su vrlo slične američkim. Kad su decu učili da koriste sredstva za kontracepciju ubeđivali su ih da ova sredstva štite od bolesti. Međutim, od bolesti štite samo 70%, a od SIDE uopšte ne štite. Na kraju je umesto objavljenog smanjenja bolesti nastupio nagli porast.
Između abortusa i „bezbednog“ seksa postoji direktna veza. Zaista, hajde da porazmislimo zajedno. Ja bih izdvojio dva tipa porodice po odnosu prema supružničkoj bliskosti. Prvi tip porodica su normalne stabilne porodice u kojima bliskost za supružnike ima samo pluseve. Kao prvo, oni žele decu, kao drugo, bliskost je povezana s izvesnom prijatnošću osećanja. Gospod je uredio tako da su neki fiziološki procesi koji su nam neophodni za postojanje povezani sa zadovoljstvom. Na primer, treba da se hranimo, a Gospod je učinio tako da je jedenje prijatno. Dakle, prvi tip porodica: kod njih je na prvom mestu rođenje dece, a na drugom mestu je zadovoljstvo.
Drugi tip porodica je sledeći. Supružnici shvataju da je bliskost ogromno zadovoljstvo, ali, nažalost, bliskost ima jedno vrlo neprijatno svojstvo – usled nje se rađaju deca. To je veliki minus.
 

1. tip

2. tip

 
1. deca (+) 1. naslada (++)
2. naslada (+) 2. deca (–)

 
Pitanje za vas: u kojim porodicama se vrše abortusi – prvog ili drugog tipa? Svima je očigledno da je to slučaj u porodicama drugog tipa. A sad jedno pomalo lukavo pitanje: a koje porodice koriste sredstva za kontracepciju? U porodicama prvog tipa sredstvima za kontracepciju se pribegava mnogo ređe: ili postoje medicinski pokazatelji za to da je trudnoća opasna po ženino zdravlje i život ili se u ovoj porodici već rodilo troje-četvoro dece. Međutim, ako u takvoj porodici čak i nastupi trudnoća koja je za supružnike nepoželjna, ona nikada neće dovesti do abortusa. „Da, nismo hteli da rađamo više dece, ali se dete pojavilo. Nema veze, izaći ćemo na kraj s još jednim.“ Ne zaboravimo to: na abortus idu isti oni ljudi koji koriste sredstva za kontracepciju, jer i na abortus i na sredstva za kontracepciju ljude navodi samo jedno – jako otpor prema tome da imaju decu. Obično je tok događaja sledeći. Supružnici ne žele decu, koriste sredstva za kontracepciju, ali nema sredstava koja pružaju stopostotnu zaštitu. Nastupa trudnoća, ali se želja za detetom i dalje ne pojavljuje. Supružnici idu na abortus, ubeđujući sebe da je to prosto neplanirana trudnoća, a sledeći put, kad budu planirali rođenje novog deteta, ono će se, kažu, obavezno pojaviti.
Dakle, za mene je očigledno da je sprečavanje trudnoće greh protiv porodice. Nije moguća stabilna porodica tamo gde nema želje da se imaju deca. Istinska ljubav koja se rađa između supružnika zahteva da se ova ljubav podeli s još nekim. Sreća supružnika se još više povećava od toga što članova porodice, nosilaca ove sreće, ima sve više. Ako je međusobna vezanost supružnika dovoljna samo u odnosu na onog drugog, a svaki „treći“ će već biti suvišan i narušiće „harmoniju“ porodice, jasno je da u ovoj porodici nema istinske ljubavi.
Isto tako će se i pohlepan čovek radovati svom bogatstvu, ali će takođe mrzeti svakoga ko bude pretendovao na njegovo blago. Međutim, to je vrlo rđava radost, ona ne donosi sreću, već samo muči čoveka, ispunjava ga strahom da će izgubiti bogatstvo, strahom pred zavidljivcima. A postoji radost darežljivog čoveka, koji se raduje svom bogatstvu, zato što mu ono omogućava da pomaže drugima. Ovo je već čista, svetla radost.
U običnim porodicama (sad ne uzimam u obzir porodice alkoholičara i ljudi koji su degradirali) broj dece je pokazatelj sreće u porodici.
Dakle, ako supružnici izbegavaju začeće dece to predstavlja simptom duhovne bolesti porodice, a duhovna bolest i jeste greh. Ovaj greh je opasan upravo zbog toga što ga skoro niko ne smatra za greh, ali to je greh, on ili sam jako unakažava porodicu ili je rezultat druge duhovne bolesti u porodici.
U ovom razgovoru ću se često doticati pitanja o supružničkoj bliskosti, zato ću pre nego što se dotaknem ove teme neposredno istaći kakvo mesto u porodičnom životu zauzima supružnička bliskost. Radi se o tome što kad mlad čovek formira svoje predstave o odnosima između muškarca i žene na osnovu televizijskih i video filmova, ove predstave bivaju jako izopačene. Stalno gledamo kako se idealan par večito ljubi, pritom samo dugim poljupcima, a svako međusobno ispoljavanje pažnje i nežnosti junaka obavezno se svodi na scenu u krevetu. Stvara se utisak da 90% porodičnog života protiče u spavaćoj sobi. Međutim, uopšte nije tako.
Izopačenim predstavama o braku može se dodati još jedan krajnje rasprostranjeni mit, koji je kod nas dospeo na samom početku „perestrojke“. On se sastoji u tome da se navodno većina razvoda dešava isključivo zbog toga što supružnici ne umeju da „vode ljubav“. Otuda svi nesporazumi i skandali u porodici.
Da bih objasnio koje mesto u stvarnosti intimna strana zauzima u odnosu između supružnika navešću sledeće poređenje. Supružnička bliskost je slična desertu posle ručka. Kad se čovek ispravno hrani, on jede čorbasto jelo – neku supu, čorbu, zatim glavno jelo – ćufte s krompirom, i tek onda čaj s nekom bombonom, keksom ili slatkim. Pitanje: koje mesto keks i slatko zauzimaju u procesu ishrane? Vrlo jednostavno: to je završetak ručka nekom poslasticom posle normalne, zdrave, punovredne hrane. Na primer, sladoled je vrlo ukusan i kaloričan. Ali, da li čovek može da se hrani samo sladoledom ili samo slatkim? Jasno je da ne može.
Jednom sam eksperimentisao zbog svoje gluposti. Kad sam živeo u opštežitiju i kasnio na večeru u menzu, a mrzelo me je da spremam večeru u sobi, dovijao sam se kako da se prehranim pa sam često pio čaj i jeo razne sendviče, pecivo itd. Sad jako žalim zbog toga jer već nekoliko godina imam muke s želucem. Pošto sam takvim režimom ishrane prilično pokvario svoje zdravlje do dana današnjeg ne mogu da ga dovedem u red. Dakle, desert treba da ima svoje mesto – to je samo prijatna dopuna normalne, zdrave, punovredne hrane. Sam desert nije punovredna hrana. Ako on postaje osnovna hrana možeš da očekuješ bolesti.
Isto ovo se može reći i za supružničku bliskost. Normalnoj, zdravoj, punovrednoj hrani u ovom slučaju će odgovarati normalni, celomudreni odnosi ispunjeni brigom i ljubavlju – i između bračnih drugova i prema deci. Kad odnosi između muškarca i žene uglavnom počnu da se vrte oko intimne strane, ovi odnosi rađaju duhovne bolesti. U stabilnim porodicama odnos između supružnika se 99% sastoji od međusobne brige, međusobnog truda na vođenju domaćinstva, vaspitavanju dece. I kad u ovim zajedničkim delima bračni drugovi jedno u drugom vide stalno ispoljavanje ljubavi, supružnička bliskost biva prirodan završetak ove ljubavi, ispoljavanje nežnosti i pažnje.
Međutim, kakvi će odnosi biti među supružnicima ako u jednom od supružnika može da se uoči nedostatak ljubavi, koji se ispoljava tako što on ne pomaže odmah, ne podržava odmah, ne uzima na sebe odgovornost u složenim situacijama? Muž dolazi s posla, leži na kauču, celo veče čita novine i gleda televizor dok žena sprema hranu za sledeći dan, proverava dečje domaće zadatke i sprema kuću. Zar će posle toga s radošću ispoljavati nežnost prema mužu kad on noću poželi da dobije „zakonitu“ utehu? Ni u kom slučaju! U odnosima će se nagomilavati nesloga koja će uskoro dovesti do ozbiljnih prepirki. I zaista, prvo mesto u kojem će početi da se pojavljuju pukotine koje su se nakupile u porodičnim odnosima biće krevet. Muško samoljublje će biti jako uvređeno ženskom hladnoćom. Međutim, sve ovo se neće dešavati zbog seksualne neprosvećenosti ili nepodudarnosti, već zato što nijedna žena neće poželeti da legne pored muškarca u kojem ne oseća ljubav prema sebi, pored kojeg se ne oseća potpuno sigurna.
Ipak, vratimo se temi o neželjenju supružnika da imaju decu. Istaći ću kako duhovnu, tako i telesnu štetu od planiranja porodice.
Zadatak sredstava za kontracepciju je vrlo prost – ne lišavati supružnike zadovoljstva od supružničke bliskosti, ali ih izbaviti od napora koji se ulaže u vaspitavanje dece.
A kakva je duhovna šteta od kontracepcije? Kao prvo, kontracepcija je direktno povezana s bogohulstvom. Već smo govorili da u trenutku začeća nevidljivo prisustvuje Bog, darujući maloj ćeliji budućeg deteta živu dušu. Koristeći sredstva za kontracepciju supružnici svojim dejstvima govore: „Gospode! Ono čime ćemo se mi sad baviti se Tebe ne tiče, snaći ćemo se sami.“ Bog se svesno isteruje iz porodice u kojoj se koriste sredstva za kontracepciju. Zar to nije greh? Za porodicu koja duboko veruje to bi bilo bogohulstvo (izuzev porodica s mnogo dece ili porodica u kojoj je supruga ozbiljno bolesna).
Kao drugo, kontracepcija pomaže razvoj bludne strasti u čoveku. Borba protiv strasti je stvar kojom se bave samo oni hrišćani koji duboko veruju, ali i onome ko ne veruje u Boga biće korisno da sazna šta su strasti i zbog čega su one strašne.
Šta su strasti? Strast je takav stadijum razvoja greha kad on konačno osvaja čovekovu dušu. Čovek više ne može da izađe na kraj sa svojim željama i zbog toga počinje stradanje (strast = stradanje). Strada ili sam čovek ili ljudi iz njegove okoline. Najčešće stradaju svi.
Kako se strasti razvijaju? Obično ljudi naivno misle da će ako na primer, pojedu dva puta više hrane odjednom biti duplo više siti i onda će moći duže da ne jedu. Međutim, sve se odvija drugačije. Čovek je video i kupio vrlo ukusne sendviče. Jednom je umesto uobičajena dva sendviča pojeo četiri, drugi put, treći… Organizam neće usvajati više nego što je potrebno, suvišno će izbaciti, ali želudac, pošto je živo tkivo ima sposobnost da se rasteže. Ako je čovek nekoliko puta natrpao u stomak više nego što treba, znači i želudac će se rastegnuti. I da bi čovek ponovo dobio osećaj sitosti treba da ubaci u njega veću količinu hrane da bi ona prijatno pritiskala nervne završetke u želucu. Odnosno, čovek će sad posle nekoliko prejedanja uvek (!) hteti da jede više. Ako pojede još više, znači, njegov apetit će još više porasti. O tome koliko može da se rastegne stomak kod debelih ljudi svi znaju. Da bi debeo čovek dobio osećaj sitosti on treba da pojede vrlo mnogo.
Takav je zakon razvoja strasti. Sve počinje od zadovoljenja čovekove potpuno prirodne želje. Međutim, čim ova želja počne da se zadovoljava preko prirodne potrebe, što više bude zadovoljena ona se tim više raspaljuje i ovladava čovekom. Želja da pojede je potpuno prirodna za čoveka. Sama po sebi ona nipošto nije grehovna. Ali nabijati želudac ili lickati neku namirnicu, naslađujući se ukusom čula, nema nikakve potrebe.
Čula vrlo lako otupljuju. Kad na čoveka nešto ostavi jak utisak on to želi da ponovi. Međutim, čula uskoro otupljuju i da bi osetio emocionalni potres čovek treba da uloži veći napor. Tako strast primorava čoveka da radi za nju. Ona već ovladava njime.
Gospod je čoveka stvorio tako da se u porodici na supružničku bliskost unose potpuno prirodna ograničenja. Postoje ograničenja za vreme trudnoće i za vreme mesečnih ciklusa. Strast bluda se takođe uzdržava, na primer trudom na vaspitanju dece. Međutim, čovek je lukavo biće, on svuda želi da pronađe pukotinu za svaku strast: sredstva za kontracepciju (naslađuj se ne misleći na decu), super-spaljivači masti (jedite šta hoćete, naslađujte se jelom ne plašeći se da ćete se ugojiti) itd.
Šta se događa sa supružnicma kojima vlada strast? Njihov brak postaje sve slabiji! Muž odlazi na službeni put na pola godine. Ali, ni on, ni supruga ne mogu da izdrže toliko vremena bez supružničke bliskosti. Zato smešni vicevi iz serije „vraća se muž kući sa službenog puta…“ postaju tužna stvarnost. Supružnici varaju jedno drugo. Sećam se ispovesti jednog mladog čoveka koji je govorio da je otputovao na godinu dana na službeni put. „Da, prirodno, varao sam suprugu.“ Pitam: „A zašto je to prirodno?“ – „Pa kako? Zar muškarac može da bude bez žene čitavu godinu?“ Neprirodno je upravo to što čovek više ne može da upravlja svojim osećanjima.
Životinje ne mogu da upravljaju svojim osećanjima kao čovek. Strast čoveka čini zverolikim, gubi se ljudsko obličje. Gospod je čoveka stvorio kao razumno biće i dao mu je sposobnost da upravlja svojim željama, osećanjima i mislima. Životinje nisu sposobne za ovo. Gospod je životinje stvorio tako da se u određeno doba godine u njima budi instinkt za parenje. Kad je već došlo do začeća ženka nikad neće dopustiti da joj priđe mužjak, u njoj se budi drugi instinkt – materinski. Ako mačka zatrudni svi mačori će je zaobilaziti, inače će im ona prosto izgrebati njušku.
Kod čoveka nema ovakvih perioda, on sam određuje svoje ponašanje. Čovek se često spušta na nivo ispod životinjskog, kad se na primer, muškarac i žena sjedinjuju za vreme trudnoće. Po crkvenoj tradiciji, od momenta kad supružnici saznaju za trudnoću oni prestaju sa supružničkim opštenjem. Zaista, ako je začeće u to vreme nemoguće, sjedinjenje će biti bez cilja. Čak i medicinski pokazatelji govore da je nepoželjno sjedinjavati se u toku prvih meseci trudnoće, jer to može da dovede do pobačaja, kao i u toku poslednjih meseci da se dete ne bi povredilo. Odnosno, sposobnost uzdržavanja je najprirodnija, i više od toga, to je najneophodnija sposobnost čoveka.
Nije slučajno to što je simbol bludne strasti od najstarijih vremena bio kunić (setite se časopisa „Plejboj“) koji se smatrao nečistom životinjom. Kunići su jedna od malobrojnih životinjskih vrsta u kojima ženka pušta mužjaka da joj se približi za vreme trudnoće, ponekad čak pred sam porođaj. Gospod je očigledno, namerno lišio ove životinje materinskog instinkta da bi čovek video šta se dešava prilikom odsustva ovog instinkta. Mnogi znaju da ako se ženka kunića kad se okoti ne nepoji dobro vodom ili joj se ne oduzmu mladunci ona može da ih proždere. Istaći ću: materinski instinkt koji je usmeren na zaštitu mladunčeta je jedinstven, kako za vreme trudnoće, tako i posle porođaja. Onaj ko ne čuva dete za vreme trudnoće neće ga čuvati ni posle. Evo šta se događa sa životinjama ako instinkti kod njih nepravilno deluju. Isto ovo se događa i sa čovekom ako izgubi sposobnost uzdržavanja. Kad razuzdan muž saznaje da je žena trudna, da to unosi ograničenja u njihov bludni život on instistira na abortusu. Po čemu je takav čovek bolji od kunića?
Čovek kojim ovladava strast postaje sličan nerazumnim životinjama. Vrlo su retke životinje koje su u stanju da stvore stabilne parove. Naravno, strast bluda se ne razvija tako jako samo zahvaljujući sredstvima za kontracepciju, već značajnu ulogu ovde igraju sredstva za masovno informisanje. Mas-mediji jako raspaljuju želje, a sredstva za kontracepciju pokušavaju da skinu svaku odgovornost prilikom sjedinjenja: „Ne bojte se, dece neće biti!“
Dejstvo duhovne strasti se može uporediti s dejstvom droge. Delovanje narkotičke materije brzo slabi, organizam se na nju navikava. Zato se zahteva povećanje doze ili prelazak na jače narkotike. Isto se dešava između supružnika. Ako njima ovlada strast, ubrzo će se svi odnosi između njih svesti na krevetske, a normalna ljudska međusobna briga osnovana na duševnoj i duhovnoj bliskosti biće potisnuta u drugi plan. Bračni drugovi ne postaju jedna plot, već prosto stalni partneri. I vrlo je verovatno da će strast od svojih robova zahtevati promenu partnera da bi se iskusila nova osećanja, da bi se ponovo osetila novina od zbližavanja s novim čovekom.
Ali, primena sredstava za kontracepciju ne donosi samo duhovnu štetu. Bitna je i šteta po zdravlje. Počeću od toga da je ženski organizam uopšte divna tvorevina Božija. Muški organizam je u poređenju s njim isto što i drvene računaljke u poređenju s digitronom. Muški organizam se uvek nalazi u istom stanju, a ženski može da se nalazi u četiri potpuno različita stanja:
– devstvenost (nema supružanske bliskosti, organi koji su vezani za rađanje dece se nalaze u polusnu);
– spremnost za trudnoću (svi organi se nalaze u potpunoj pripravnosti za začeće);
– trudnoća;
– dojenje.
U svakom od ovih stanja organizam radi na različite načine; i svaki put prelazeći iz jednog stanja u drugo žena oseća u sebi vrlo ozbiljno prestrojavanje. Sve promene u radu ženskog organizma vrše se uz pomoć osetljivih hormonskih „štimovanja“.
Čim se u utrobi žene pojavljuje dete, ceo njen organizam se prestrojava, on se pretvara u malu fabriku za pripremu hrane za začeto dete. Kad se ono rađa na svet dolazi do novog prestrojavanja, sad mama postaje fabrika za pripremu mleka za bebu. I sva ova stanja se malo podudaraju. Za vreme dojenja začeće novog deteta je malo verovatno, pošto se u ovom periodu u majčinom organizmu izdvajaju posebne materije koje sprečavaju sazrevanje nove jajne ćelije. A danas su majke koje doje dete dva meseca, a onda prestaju, trećeg meseca već ponovo u stanju da začnu. I počinju da koriste različita sredstva da bi izbegle začeće umesto da prosto doje iako je za zdravlje deteta korisnije uzdržavati se i za vreme dojenja.
Svratite u naš dečji dom zdravlja. Na zidu visi plakat o dojenju. Tamo je crno na belo napisano da dojenje sprečava trudnoću. Ranije su žene dojile do dve-tri godine, što je i bilo najprirodniji način za sprečavanje česte trudnoće. Deca rođena u periodu od godinu dana su bila velika retkost. Mišljenje o tome da su ranije žene rađale svake godine i da je u svim porodicama bilo po desetoro-dvanaestoro dece su čisti mit, koji je u naše vreme izmišljen radi opravdanja sredstava za kontracepciju. Setimo se starih bajki: „Imao car tri sina…“ ili tri kćeri…
Na primer, žena koristi hormonska sredstva za kontracepciju. Šta time postiže? Ona se meša u ovaj tanano naštimovani sistem. To ne prolazi bez traga. Nikad nije bilo ovakvog obilja ženskih bolesti kao danas. Ako se danas negde pojavi vest da su bataci koje smo uvezli iz inostranstva puni hormonskih preparata počeće čitav talas protesta. Ali o tome da se u svakoj hormonskoj tableti za kontracepciju sadrži na desetinu više hormona nego u jednom bataku svi ćute.
Evo sledeće priče. Jedna parohijanka je do dolaska u hram nekoliko godina koristila jedno od hormonskih sredstava. Kad je poželela da rodi dete jedva je ostala živa. Ovo sredstvo je prouzrokovalo sužavanje materičnih kanala kojima se začeta beba spušta u matericu. U ovim kanalima su se stvorili spojevi. Na kraju je začela dete, ali ono nije moglo da se spusti u matericu. Ona dospeva u reanimaciju s dijagnozom „vanmaterična trudnoća“. Vanmaterična trudnoća je stopostotna smrt deteta od gladi plus pretnja po majčin život. Posle operacije za vreme koje je morala da joj bude udaljena praktično cela materica ova parohijanka je zauvek izgubila sposobnost da rađa decu. Istina, jedan pravoslavni ginekolog je ovim povodom primetio da dokazati to da je sve što se dogodilo s ovom parohijankom vezano upravo za navedeno sredstvo nažalost nije moguće, iako je vrlo verovatno da je upravo ono krivo za to. Zato se ginekolozi ne zaustavljaju u primeni ovih sredstava za kontracepciju.
Jedan od moskovskih pravoslavnih ginekologa je na prosvetnim kursevima istakao da je materica osamnestogodišnje-dvadesetogodišnje mlade žene koja koristi hormonska sredstva oko godinu dana kao materica starice. Umesto plodonosne zemlje koja je spremna da primi seme – samo spaljena popucala suva zemlja. Imajući ovakav starački organ žena, naravno, nije sposobna da začne.
Postoje i druga sredstva za kontracepciju. Na primer, spirale. One mehanički nadražuju sluzokožu materice i embrion ne može da se učvrsti u njoj da bi se razvijao. Zar to nije silovanje sopstvenog organizma? Jedan drugi pravoslavni ginekolog je spiralu u materici poredio s trnom u prstu. Organizam iz sve snage odbija, izbacuje ovaj trn gnojem. Isto se dešava i u ženinoj utrobi. Slični eksperimenti sa svojim organizom ne prolaze bez posledica. Nevešta upotreba spirale može da nanese veliku štetu ženi. Ali čak i umešno obraćanje uvek škodi.
Čak i ako supružnici koriste „nevinija“ sredstva za kontracepciju s tačke gledišta fiziologije svejedno dolazi do poremećaja normalnog rada organizma. Organi za rađanje dece su čoveku i dati da bi rađao decu. Ako ljudi ove organe koriste u druge svrhe za to moraju da plate bolestima. Na primer, čoveku su dati i organi za varenje hrane. Šta će biti ako ne budemo hteli da ih koristimo za ishranu, već radi dobijanja zadovoljstva? Jedan poznati moskovski sveštenik ovim povodom kaže sledeće: „Volim da jedem dimljenu ribu. Ali koliko mogu da je pojedem? Dobro, kilogram, više ne mogu. Eto, pojeo sam kilogram i hoću još, ali ne mogu. Onda idem u toalet, stavljam prst u usta, povraćam, želudac se čisti, vraćam se za sto i nastavljam da jedem. Kako vam se sviđa ovakvo ponašanje?“ Normalan čovek ne može to da radi. Iako su u antičko doba postojali takvi ljudi, oni su se zvali „gurmani“. Postupali su upravo tako. Za vreme pira je u dvorištu stajalo brvno. Čovek bio pojeo, izašao u dvorište, bacio na brvno na stomak da bi bolje povratio i opet bi išao da jede. Tada se to smatralo normalnim. Ovakvo mučenje organizma (čovek nadražuje svoje organe za varenje hrane, ali im ne daje punovrednu hranu) plaćaćemo bolestima – čirom, gorušicom itd.
Čovek će takođe platiti za korišćenje sredstava za kontracepciju. Za vreme bliskosti ženin organizam kroz hormonski sistem dobija upozorenje da treba da se nastroji na moguće začeće. Ako nema supružničke bliskosti ženski organizam se nalazi u stanju polusna. Ako postoji bliskost, on će biti u stanju pripravnosti.
Žene koje su živele celomudreno pre braka i koje su čuvale svoju nevinost znaju za ozbiljne promene u organizmu koje počinju posle početka supružničkog života, još mnogo pre začeća prvenca. Na primer, menja se figura žene: povećavaju se grudi, zaobljavaju se kukovi, odnosno, organizam se prestrojava već od početka supružničkog života. Većina ljudi čak ne zna za ovo celomudreno stanje ženskog organizma. Međutim, podsetiću na to da devstvenost nije samo i nije toliko fiziološki pojam koliko je duhovni. Većina savremenih devojaka izlazi iz devstvenog stanja mnogo pre početka supružničkog života. Nepristojni filmovi, razvratni tekstovi, vulgarna reklama – sve ovo rađa bujicu prljavih misli. Od nečistih misli rađaju se bludna osećanja i izvode organizam žene iz devstvenog stanja. Sva osećanja ovakve poludevojke-polužene su već promenjena. Ako na primer, čednu devojku dodirne mladić u njoj se od ovog dodira neće roditi gotovo ništa osim možda neprijatnog osećanja nedozvoljene slobode u ponašanju mladića. Ako pak muškarac dodirne devojku koja je već izgubila svoju moralnu devstvenost ovaj dodir može u njoj da rodi čitavu buru osećanja s kojima ona teško da može da izađe na kraj. Ovo može da se odnosi čak i na slučajne dodire u vozu ili u autobusu.
Ako supružnici žele da imaju bliskost, ali ne žele da imaju decu neka se supruga pripremi za ženske bolesti. Njen organizam iz stanja devstvenosti prelazi u stanje udate žene, odnosno u stanje spremnosti za trudnoću, ali supružnici ne daju mogućnost da ova trudnoća nastupi. Stavite ispred sebe mirisnu pečenu kokošku. Vaš organizam će početi da luči želudačni sok, spremajući se za varenje hrane. Ali ako ovu kokošku ne stavite u usta izlučeni sok će razjedati vaš želudac. Čineći tako često u najskorije vreme ćete uništiti svoje zdravlje i dobićete čir. Ranije je žena živela otprilike u sledećem ciklusu: spremnost na trudnoću (u proseku od dva meseca do šest meseci) – trudnoća (devet meseci) – dojenje (godinu-godinu i po dana, ponekad do tri godine) – spremnost… itd. Ovo je prirodan ciklus za organizam, menjajući ga nanosimo štetu zdravlju.
Da bih u doveo do kraja temu kontracepcije, treba da kažem to da Crkva principijelno deli sredstva za kontracepciju na dve vrste. 2000. godine na Jubilarnom Arhijerejskom Saboru donete su „Osnove socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“, koje daju odgovore na mnoge odgovore od životne važnosti iz savremenog života. Jedno od najsloženijih pitanja bio je odnos Pravoslavne Crkve prema sredstvima za kontracepciju. Pre prihvatanja ovog dokumenta ovaj problem se nije pokretao na nivou zvanične crkvene nauke.
Sabor Ruske Pravoslavne Crkve u „Osnovama socijalne koncepcije“ sredstva za kontracepciju deli na abortivna i neabortivna. Abortivna sredstva su ona koja uništavaju ljudski život koji je već začet u majčinoj utrobi na najranijim stadijumima. Na upotrebu ovakvih sredstava, kako je istaknuto u dokumentu „primenjuje se stav koji se odnosi na abortus“ (Gl. 12, paragraf 3). Znači, Crkva smatra da je njihovo korišćenje nedopustivo i grehovno. Međutim, dalje je rečeno: „Sredstva koja nisu vezana za presecanje već začetog života ni u kom slučaju se ne mogu izjednačavati s abortusom.“
Dakle, Pravoslavna Crkva smatra da je idealno da se sredstva za kontracepciju uopšte ne koriste, odnosno – ili da se rađa onoliko dece koliko Gospod pošalje, ili da se bračni par uzdržava od supružanske bliskosti. Međutim, pošto zbog sveopšteg pada morala ne mogu ni iz daleka svi da vode ovakav podvižnički život supružnici mogu po međusobnom dogovoru da preduzimaju mere za sprečavanje začeća. Crkva ne blagosiljajući direktno ove mere ipak to dopušta, znajući ljudsku nemoć. Međutim, pritom Crkva smatra da je za hrišćane kategorički nedopustivo da koriste abortivna sredstva za kontracepciju.
Obratimo se medicinskim izvorima da bismo se razabrali koja sredstva za kontracepciju spadaju u abortivna. Lekari-ginekolozi ukazuju na dve osnovne vrste sredstava za kontracepciju koja poseduju abortivno dejstvo.
Kao prvo, to su unutarmaterične spirale, koje su već pominjane. Ova sredstva uopšte nemaju prava da se nazivaju kontraceptivima, pošto reč „kontracepcija“ označava „sredstvo za sprečavanje trudnoće“, ali ona upravo ni na koji način ne sprečavaju začeće. Njihovo dejstvo se bazira na tome da već začet (!) zametak ne može da se pričvrsti za zidove materice, odnosno dejstvo je isključivo abortivno, pošto je vezano za presecanje već začetog života.
Drugi oblik sredstava za kontracepciju koja imaju abortivna dejstva jesu već pominjani hormonski kontraceptivi. Ova sredstva su složenija i deluju odmah u nekoliko pravaca. Ne upuštajući se u detalje istaći ću da ova sredstva imaju četiri mehanizma koja sprečavaju rađanje dece. Dva prva mehanizma sprečavaju začeće, ali pošto do začetka novog života ipak dolazi s vremena na vreme, ona dva druga mehanizma usmeravaju svoj udarac u već začeti život. Krajem 1998. godine u SAD je objavljena deklaracija koja upozorava na abortivnost hormonskih sredstava za kontracepciju.
Takođe ću istaći sledeće. Hormonska sredstva deluju u nekoliko pravaca da bi smanjila rizik od trudnoće. Međutim, što je „pouzdanija“ zaštita od trudnoće, tim je veća šteta koja se nanosi ženi. Rađanje dece je sposobnost ženskog organizma koju je u njega utkao Bog. Borba s ovom sposobnošću kao s bolešću će se pretvoriti u prave bolesti. Kontraceptivi, kako hormonski, tako i spirale dovode zdrav ženski organizam u toliko bolesno i rastrojeno stanje da ona više ne može da začne dete. Ako me recimo, ne boli glava, ali budem uzimao tablete protiv glavobolje siguran sam da će me uskoro zaista zaboleti.
Iako broj dece ubijene hormonskim sredstvima manji nego ubijene spiralama, greh ubistva (abortus) ostaje ubistvo. Kvantitet (manje abortusa) u ovom slučaju ne prelazi u kvalitet (manje sam grešan). Strašno je imati na svojoj savesti čak i jednu ubijenu dušu.
Dakle, broju abortusa koji se u ogromnom broju obavljaju u bolnicama dodaje se mnogo veći broj mikroabortusa, koji se prosto ne mogu evidentirati i izbrojati. I mnoge žene koje smatraju da nisu krive za izvršene abortuse u stvari su krive za ubistovo dece začete u njihovoj utrobi. Naravno, one nisu znale da su koristeći sredstva za kontracepciju ubijale decu, zato što im to niko nije rekao. Ali ubistvo, čak i iz nehata svejedno ostaje ubistvo. Krivica za nehotični greh je manja nego za svesni, ali začetoj deci to više nije važno, ona znaju samo to da su ubijena.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *