Једно писмо

Питање:
Поштовани Оци, У напред се морам извинити што ħе ово писмо по своме обиму узети прековише Вашега времена, али се и захвалити што имам ову могуħност да коначно, своје искуство са неким поделим. Искуство овога вида је моје прво, дуготрајно и позамашно, али ме је о концу учинило среħном (Слава Господу – уз дечију гргољиву радост срцем кличем.) Потичем из патријархалне породице у којој у миру живе три генерације. Без обзира на педесетогодишњи сатанистички ритуал којему смо као народ били изложени, имам Господу да захвалим на мојој баки која нас је, свих тих година држеħи нас, врло мудро, ближе њему за њега и везала. Била је таква жена од које се се могла научити спремност на жртву и вредност жртве, тј. спремност на љубав и вредност љубави. Ја кажем могли смо учити, а тачније је реħи – осетити. Можда је Он био забрањен, можда Га се није смело поменути. она га никада именом није пред нама прозвала, али Га се држала и држала нас уз Њега сво време. Сада схватам њену премудрост, и дубоко јој хвала на томе. Тако, тада, као детету, није ми било јасно зашто сваке среде и петка бака неизоставно спрема пасуљ, или рибу (ако је било) , или тесто и пекмез. када ми некако останемо након којег времена гладни. и зашто се упорно тога држала, када је умела да спрема богату трпезу. али сада ми је јасно. Тако, знала сам да има један дан када, негде са снеговима (сада ни њих нема) , негде током распуста, а увек навече, бака улази у собу и обасипа нас, радосна, орасима, лешницима, сувим шљивама, смоквама и грожђем, бомбоницама, и воħем. Тачно сам знала тај посебан дан радости коју је са нама делила, али нисам знала откуд то и зашто то. али сада ми је јасно. И знала сам да ħе се на столу појавити онај посебан хлеб, који се ту нађе некако увек у исто време. носио је динарчиħ сакривен у себи. Сада знам, носио је у себи још много тога сакривеног. И тих дана бака би нас све поздрављала другојачијим поздравом, и ми смо њој другачије отпоздрављали. Тада ми је то било чудно. Зашто тако? Али, кажем, данас ми је јасно. Знала сам и за један дан, тачније, јутро, које ме је дочекивало са лавором воде по коме је плутало разнобојно пролеħно цвеħе, за нас да се умијемо. За мене нарочито. Знала сам да ħе се касније, тих дана, фарбати јаја. Али нисам знала чему то и за кога то. Али сада ми је и то јасно. Знала сам, тачно сам знала, и увек је тако и бивало – долазио би тај дан, фарбали смо јаја, у посебном миру и пажњи. И поново би уследили посебни хлебови и посебни поздрави. И сви би се у куħи љубили. по три пута целивали. И сеħам се дана када нам је (у та времена) – поп – (иначе, други су нас учили да се хватамо за дугме када би поп наишао) – долазио у куħу и на сваком зиду куħе уцртавао малени крстиħ. и данас знам на ком је месту сваки тај крстиħ био упијен. Живо се сеħам колико ми је, смем ли реħи, чаробно било управо то што је тај крстиħ бивао тако минијатуран, а по бабином изразу лица, по њеном зрачењу. знала сам да је нешто врло свечано и врло важно. Сеħам се и славе. Крсне славе. Нисмо ишли у цркву, није нам поп долазио, о томе нисам ништа ни знала. Православни храм смо тек последњих година добили. Али је она све од себе дала, моје сеħање је сведок, да нам што више од тога у сеħању остане. Није било цркве, није било духовника, није било веронауке у школама. Сада ми је јасно – она нас је учила. Највеħи дар који нам је могла дати.
Сада знам, она нам је душу ближе Њему носила. Живог и безименог Га у нама одржала. Као прави борац и подвижник – како би Му се могли вратити. Ја сам само следила пут којим ме је повела. Она ме је научила послушању, дуготрпљењу, научила ме да поштујем од Бога дарове. Када би пребирале грашак, свако је зрно купила, не из грамзивости, веħ из поштовања. Од Бога нам је никло. Када би ко немаром оставио векну хлеба окренуту наопако, миром нас је учила, лагано га окретала, с поштовањем. Научила нас да хлеб поштујемо. Када је била инфлација, немаштина, рестрикције плина и струје, по дванаест сати, седела је крај заложене пеħи и уз светлост фењера хеклала говореħи да нисмо голи и боси. Увек је била поносна на мир у нашој куħи, говорила како се не чујемо. А, понављам три генерације су ту живеле заједно. Била је мирна, кротка жена. ^ини ми се без жеља. Осим за своје ближње. Блажила је. Говорила ми да будем милостива. само да будем милостива. Сада ħу реħи – ту реч сам једино од ње и чула. Ни од кога више. Са изумирањем извесних појава изумиру и речи. Упорно сам настојала да милостивост одржим живом. Тако, без обзира што је, наместо Христовог рођења, народ у то време славио рођење једнога и јединога маршала (не имај других богова, Бог је један) и њему устајао и њему се клањао и заклињао („ми знамо наш пут у борби и слободи“) , и уместо да се деца погружавају, буду крштена, и приме Свети Крст, деца су везивала црвене мараме, примала петокраку, и наместо Оченаша и Символа вере изговарала пионирску заклетву. Уместо Крсне славе и иконе на зиду стајале су његове слике. Уместо Васкрса и Цвети и окупљања на литургијама, народ је њему бацао цвеħе и окупљао се на слетовима. А наместо жртве и љубави оличене у Крсту који је Христос нас радио понео и поднео, народ се Крста одрекао и жртвеним стазама проносио штафету. Маршал је преминуо. а ритуал се наставио. Наместо црквених звона, сирене су парале небо. Наместо помена на страдање Христово и Његово васкрсење и нови живот, народ је живот заустављао, одрицао га се на минут и одавао пошту бесмтрном маршалу. Замислите целу једну земљу и цео један народ који на минут стане, који се датог минута добровољно одрекне Господа за минут жалости. Христос није желео да жалимо, на Васкрс нам се ваљало радовати! Отуда, желим овим путем да захвалим једној баки, мајци, сиротици, старици, на свом њеном богатству које је на нас пренела. Дала ми је најдрагоценије што се има дати: Живога Бога. Спас. Сада, желим преħи на моје искуство које почиње Божиħем. Дан, када нам је као полажајник у куħу крочила уплакана комшиница, иначе веħ у црнини и жалости за мајком, а сада са вешħу да јој је преминуо отац. Искала је црнину. Мама и ја смо се погледале. Бака је знала кога за полажајника да позове. Комшиница нас је очигледно, с намером предухитрила. Реħи ħу и следеħе: нису те сузе биле искрене за упокојеним, имале су неку намеру и намену. Ипак, држеħи се добра и милости, вратила сам добрим, помогла сам јој. А година, сада ħу јој се захвалити, била је искушеничка. Напоменуħу да, чим ми је постало јасно са чиме се борим, узела сам да записујем догађаје, знајуħи да ħе тога бити доста, била сам спремна да примим и издржим. Почела сам да примеħујем промене у понашању људи. Промене реченица, промене енергије – ја ħу то назвати душе. Све нешто анти, против, негативно, контра, окренуто наопако, као када наопако обучеш мајицу па не може проħи неопажено и будеш опоменут јер се зна шта је право. Приметила сам да, како ствари иду, на нивоу целога места, нису ни мало праве. Када је неко преминуо, извесна особа је са толиком пакошħу устала, прекрстила се и рекла: „Е, вала, нека је. Био је и ред! “ Када би ко кихнуо, а неко му рекао „На здравље! „, овај треħи би му договорио: „Не каже се – на здравље, него црко да Бог да! “ Када би се комшије поздрављале са „Добар дан“ или „Добро јутро“, из исте групације људи би се зачуо прекор „Каже се….. ти комшију који те је убио! “
Ове године се по први пут сасвим видно, у издатом локалу, скупљала група људи. Док је један свирао гитару и певао пред облепљеним сликама, присталице су се њихале и слушале његово „предавање“. Од тих је „ситница“ почело. Мени је све то било несувисло. Могла сам у целом месту да осетим неку негативну енергију која је у ваздуху висила. Било је то нешто ново, нови осеħај у месту у коме сам одрасла и које знам као моје. Нешто врло страно, што се мојој души није допадало. Страховала сам као дете пред непознатим. Затим су уследиле клетве, клевете, пљувања, сплетке, хушкања, оговарања, врачање и црна магија, завађивање људи, нетрпељивост (смем се усудити реħи – на масовном нивоу) . И све тако лако и питко, без страха, са пуно слободе, као да је то ништа. Ниоткуд зазора, никоме да срце задрхти, нигде да разум спречи. Сада знам шта је помрачен ум у стању да поднесе. Почела сам да примеħујем неке ствари спорадично, а када се то коначно и на мене стустило, спас је био у томе што сам захваљујуħи баки успела да препознам о коме се ради. Наравно, нисам могла знати какав тај нечастиви може бити и како се са њим може борити, нити коме бих се могла за помоħ обратити. Знала сам само да је вера све што имам и ње сам се чврсто држала. А како је све текло и како се окончало? Са радошħу ħу Вам описати. Тих дана сам веħ осеħала да ми пакосте, да су ме окружили договоривши се да ме муче. Много злобе. Бомба обести. Нетрпељивост према трпељивости. Нетрпељивост према трпељивом, ономе ко се животу радовао. Злоба и завист, борба са духовима злобе испод неба. Мислила сам: „У реду је, човјек је само човјек, и мора бит човјек.“ Али, није ово било здраво. Много је то зла за човјека. Зар у њега може толико да стане? Није то било здраво. Никако! Прозрела сам шта је и чврсто решила да не враħам, да сачувам мир и душу.
Враħали смо се са гробља. Били смо код баке. На повратку куħи, ишла нам је у сусрет жена. На око 150 м, на толикој раздаљини, могла сам да осетим зло које иде ка нама. Патворено, изворно зло! По први пут сам тако нешто осетила. Нисам била спремна. Саму мене је тај доживљај затекао. Нисам смела да јој идем у сусрет. Одбијало ме је. Уплашила сам се. Хтела сам да кажем брату да пређемо на другу страну улице. Предухитрио ме је. Значи да нисам умишљала, и он је осетио. Баш смо се били усмотанили. Кажем, неспремни. Неħу објашњавати. Могла сам да осетим, душа у мени је осеħала да треба да се пази. Почело је са вербалним методама, клеветањем, пљувањем, као да су желели да ме опогане. Дрвље и камење, симболично речено. Враħала сам им хлебом, буквално. Вређали су ме (индиректно и колективно) . ]утала сам. Знала сам и ħутала сам, нисам желела да им вратим истом мером – те мере ми се нису свиделе. Управо ме је ħутање и спасило јер су се разоткрили, мислеħи да не знам, да их нисам спознала. А спознала сам их јер сам их гледала право у очи – добијали би тикове. Играло би им око, или крај усне. Имали су истоветне маните покрете, суманути, неконтролисан ход, као од сувишка енергије (обично сам их описивала – као дрогирани) . Или би им једно око било исколаченије и укоченије но друго. Страшан призор видети људе опседнуте злом. Био ме је страх, био ме је жал. Шта ђаво може да учини од човека! Лудило. Негде са почетка тих дешавања сањала сам: аутобусом група стиже на планину. Испред нас светло плаво чисто небо без облачка, и широк, раван, простран, мермерни, чини се – монолитни плато. Три положене плоче, исто тако мермерне, без натписа и имена – неко ми открива да су ту сахрањени богослужитељи, владике, епископи, њих тројица. Од тог платоа пар степеница нас води ниво више, ниво ниже, док и сама оком и једним погледом обухватам узвишену мермерну из једног комада уздигнуту грађевину без прозора, само са уским вратима. Сва природа се од ње одсликава. Црква. Пре уласка, један по један, перемо вршкове прстију на рукама (два чланка) у каменој фонтани као зделици. Затим ступамо у широку, пространу просторију. Иако нема прозора, просторија је сва светла, хладна, прозрачна, као да се у њој ништа не помера, чак ни време. Ненарушени мир. ^истоħа. Намерно кажем – чистоħа, а не чистота, јер је чистоħа, у сваком смислу, као вода. У дну просторије ковчег коме један по један, прилазе људи. Дуг ред преда мном. Видим имају жеље. Ишту. Ред је и на мене. Све до тада ја уопште не знам на коме се месту тачно налазим, о коме се ради. Прилазим необично малом телу (за мушкарца) , ситном, танушном телу, скоро као у детета. Стојим крај њега, не додирујуħи га, и говорим: Ја сам дошла да теби пожелим добро. Ја теби желим добро. Толико помажеш и дајеш другима, желиш и чиниш им добро. Ја желим да теби буде добро. За себе немам неких жеља, изузев за моје, да моји буду здраво и добро. Са пуно мира и спокоја, сталожености и пуноħе љубави и искрености, упутих му ове речи без гласа, не отварајуħи уста. Окретох се и пођох ка излазу. Након пар корака он ме позва, једнако без гласа, речи, говора, не отварајуħи уста. На други начин смо разговарали. Окретох се, мало изненађена, видевши га у седеħем положају. Приђох му. Беше то мир. Његово лице мирно. Поглед, глас, боја и тон речи које нису имале извора у устима. Очи су нам биле на истом нивоу, директно гледале једне у друге, дубоко а као поток бистро. „Биħе све добро“ – рече ми. ^инило се да смо дуго гледали један кроз другог. Исконски. Био ми је близак, познат. Као да смо се веħ однекуд знали. То уско, усахло лице, а опет младо. Та боја лица, тај поглед, те очи. Очи. И боја гласа. Мајчинска и очинска. И то све између нас, око нас и у нама. Кроз тај поглед сам погледала на друго место из којег је исијавао лик исијавајуħи блаженством и љубави. Ничег материјалног тамо. Ничег пролазног. Место без жеља, где је све. Пар речи.
Неко би можда жалио због растанка, али ја не. Све смо рекли. Спознали. Знали о чему говоримо. Разумели се. Мирно сам се окренула и отишла без освртања. Среħна у миру и спокоју. Нисмо се растајали. Нашли смо се. – – – – – – – – Сада ħу Вам писати о спорадичним стварима које су се дешавале и о томе како су узеле маха. Желим да додам да на Острогу никада нисам била. Тек пошто сам сан испричала пријатељу, који ме је потом са неверицом упитао јесам ли све то стварно сањала, остала сам заинтригирана његовом сумњичавошħу, тачније оним тачним моментом када је био у неверици када сам му испричала да смо један за другим сви прали прсте у каменој фонтани.
По прву пут сам на нету потражила ишта што је везано за веру. Право на Острог, да нађем оно што је њега изненадило и затекло, а за шта сама нисам знала. Тражила сам фотографије. Након наласка многих, полако сам увидела да ме је сан провео кроз Острог. А тренутак мог изненађења је био када сам нашла фотографију са иконом Богородице и Христа на чесми и видела ходочаснике где перу руке. Затим и поруку која ми је нападаној души веħ тада дала помоħ и подршку: „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе Боже“. Била је то велика истина, јер у мом најближем окружењу Њега није било, није га било у људима, људи су били подивљали. ^ини ми се да сам самом том реченицом испила мало из тога потока.
Када сам наишла на слику ħелије и ħивота Св. Василија Острошког, крај којег је Митрополит Амфилохије, Приметила сам и икону св. Василија. Био је то он са чијим сам се гласом и очима у сну срела. Промена у понашању људи ми је била врло очигледна и као какав синдром се почела ширити. Како и не би, када је била у толикој мери! Нагло је порасла нетрпељивост међу људима, незадовољство, злоба, жеља да се напакости другоме. Јасно ми је било да ħе бити тешко, будуħи да нисам имала коме све виђено предочити и упозорити их. Моје драге комшије, узорна породица, скроман народ, моји велики пријатељи, и један мој велики пријатељ, неко са ким сам одрасла и са ким је пријатељство попримило толику дубину да смо годили једно другоме као здравље које добро лечи. Наједном сви су се променили. Као по сред куħе, тако се наједном унутар њихове породице запатила нека мрскост, препирка, нервоза, замерке, свађе. Њему се ништа није могло реħи. Све је било анти. Отуђивали су се. Временом сам примеħивала да им и тела бивају као испијена, усахла, као мучена, а лица тамна, да мој пријатељ има неке трзаје и нове покрете којих није ни свестан, да је насртљив, раздражљив, нападачки спреман. Да, то је заједничко свима, ти исти симптоми. Приметила сам код мога оца, нагла устајања, прегласан говор, сувишак енергије. Приметила сам и на себи да идем, и идем, да радим, да се не умарам. Све ми је са лакоħом ишло. Сама себи сам била грозна јер сам се неприродно знојила, а зној није имао мој мирис. Био је тежак. Била сам свесна неког немира. Нигде да се скрасим. била сам исувише брбљива. Нешто ми се дешавало, али да бих тога сво време била свесна требало је да размишљам прљавим, болесним, помраченим мозгом, те бих тада могла претпоставити шта је такав мозак у стању да учини. Међутим, то ми није било ни на крај памети. Сада знам, али опет не смем поменути. Када сам ишла ближе пријатељу, не бих ли се тако окружила позитивним и држала праве стране, бивала сам и од њега одгурнута, и он је сам био као надојен мрскошħу. То ме је погодило. Осеħала сам се изневерено јер, искрено сам волела, давала, добротом купала људе, кажем научили су ме да зрно грашка ценим и да се цвету радујем. У свему је био Бог. Тако сам се и према ближњима понашала. Како је неко могао тако да гази љубав? ! Сада, је све ово ретроспектива, поглед у назад. Заиста, нисам могла умом примити да би човек за оваквим нечим могао посегнути. Прве вербалне технике спопадања и напада сам издржала. Јер, у грех је лако несвесно пасти и бити заведен. Међутим, сусревши се са сектом и црном магијом, све је добило на настраности, јер за тако нешто човек мора бити свестан шта чини. То је далеко болесније, нечастивије. Како се манифестовало? Све праħено енергијом – да је тако назовем – од које сам се јежила. Цело моје биħе. Са таквом енергијом сам се срела када су се особе покрај мене, у најмању руку радовале када сам ја плакала од бола услед последњег напада на Косову прошле године. Мало је реħи радовали. То није била људска радост, ни ликовање сразмерно човеку. Неее. Сада је, након поменутог Божиħа и положајника, и наше Васкршње јаје почело да се квари. Све сам то пратила. Дошла је и слава а људи и њихова лица (могу ли се тако и назвати? ) јед се из њих цедила. Боја гласа, гримасе и црнило које је гутало њихова лица. Ја сам то тако видела – то црнило, ту неку таму, неки мрак који сво светло упија, или убија. Свеци имају своје ореоле. Qуди су мрачали. Комшиница је долазила као и обично, да бих једне прилике, док је са мајком седела и разговарала, приметила да је, упркос упаљеном светлу, ширила некакав мрак. Ни те сијалице нису биле довољне. Сво је светло упијала. Сву светлост је гутала. Реченица коју ми је на уво рекла. Не знам у шта је, сиротица, упала, али ја сам се од тога морала чувати, то није добро било. Када сам је испратила, некако неприродно се окренула и рекла: Е, сада можеш да закључаш! Стражите! Сетила сам се речи и стражила сам колико год сам могла. И десило се да сам добила доказ да сам у праву. Ствари нису ваљале. Ова дешавања нису била од човека. Сами враг је људе спопадао. Ево догађаја: предвече, у својој сам соби. Радим на рачунару. Секундарним видом могу да приметим да се по мраку степеницама, сасвим нечујно пење поменута комшиница. Правила сам се да сам задубљена у посао, да је не приметим. Да видим шта ħе радити. Није се чула капија, ни улазна врата, није ни позвонила, није ни дозвала неког, није се ни огласила, није ни светло упалила, ни колено јој ни једном кврцнуло није док се шуњала степеницама. нити један шум! Дошла је до мојих отворених врата и видевши да је нисам чула, коракнула је у назад. Значи да ми се не би ни јавила! Такав неко није у добру дошао! Позвала сам је да уђе. Да седне. Као ухваħена на делу некако се нашла у међукораку и невољно ушла. Села је шħуħурена у углу кауча. Била сам на опрезу. Стражила. И била у праву. Постављала је таква питања каква, да је то заиста моја комшиница, никада не би постављала. Нису то њене реченице, нити нас она таквим именима зове. Другачији су нам надимци. Није јој пријало што сам је држала. Иде она, сама ħе седети у дворишту и чекати моју мајку. Ко још по мраку сам седи у туђем дворишту? Нисам јој дала. Тек нешто касније је сишла са мајком. А за њима, након пар минута пошла сам и ја, из предострожности. Шта је све она мајку испитивала! Шта је све она оком видела! Никада се најести, никада се напити. Поскочила је са столице видевши да наши вечерају: „Они једу! При помену колача грло јој се стезало а глас горчио. Приметила је жалфију у мојој жардињерици. Све је снимила, све јој је требало, свега је гладна била. Није то била моја позната комшиница у нормали, била је као поседнута. Задржавала је дуго маму на капији, све док ја нисам правеħи се да чистим ходник, прљавштину истерала напоље, а затим метлом манула према њој. Поскочила је и без речи отишла куħи. Сутра дан, жалфија је била сва сасушена, као да је нешто или неко сав живот из ње испио! Знала сам шта се дешава. Погледала сам и љубичице на које су јој очи пале, иначе зелене и здраве, пуне живота, сасвим су окопниле. Жбуниħи, дугмиħи у дворишту су били целим својим биħем браон, као спржени! Био је јун месец. Све остало око њих је било зелено, а цвеħе је такво да цветом траје и до краја октобра, а зелено остаје све док му мраз лист не побере. Биħе толико зло да ħе се и цвеħе постидети. Зло од кога се може разболети. Шта то може својом појавом зла и саблазни дах и живот одузети? ^ак је и цвеħе на тераси која гледа у њене прозоре било сво сасушено. По први пут сам се са оваквим нечим срела. Од оне метле, комшиница није долазила пуних месец и више дана, иначе је обичавала долазити врло често. Сасвим нормално. За тих месец дана, ја сам цвеħе љубила, волела га, појила га добрим мислима, бригом и пажњом. Морам реħи да је цело двориште и сво цвеħе у куħи набујало дупло, као да је било зачарано и у каквом сну! Као да је и последња травка из земље поскочила. ни тај коров нисам дирала. Знала сам да га није било. Од страха пред злим ништа се није смело из земље помолити. Нисам ништа чупала. И цвеħе и коров, све је заједно почело да ниче, да расте да цвета, да буја. Нешто и по други пут. Qубичице више нису могле да стоје у саксији, колико су похрлиле вани, жељне живота! У септембру сам убрала жбуниħ звончиħа и показала га мами зеленог и у цвету. Сада је децембар а љубичице и даље цветају. Комшиницу сам једном срела. Лице маслинасто зелено, жуто, као код преминулог. Покушала се срдачно осмехнути, али када се неко ухвати на делу, то не иде тако. Имала је тако неприродан кез. Мама је, знајуħи да су то неке жене чиниле, желела иħи код неке врачаре. Нисам јој дала. Шта год да је – издржаħе се, али се неħемо за помоħ обраħати на ту страну. Након месец дана, поново се усудила доħи, ход јој је био несигуран, лице бледо. Ако ти ко у добру долази тај се и огласи. Није се огласила. Сама је улазила где год је хтела. Овога пута јој нисам дала. Рекла сам јој да нам више не долази. Полако сам схватала. Сетила сам се метода тих гаталица и прича како и шта све у кафу стављају. Престала сам да пијем кафу. Била сам у праву. Међутим, дошла је друга жена. Једнако блиска. Сада веħ спремна да дочекам тог који нам долази, без страха, а стражеħи, отворила сам јој врата. Није то била та жена. Тело јесте, али мирис, ход, држање главе, начин на који је седела – није то била та моја драга женица. Qуде које волим врло добро познајем. Дала ми је букет цвеħа, и кафу (ваљало је ту кафу некако дотурити) . Моја драга старија пријатељица, јесте доносила цвеħе и кафу. Али, никада, никада цвеħе није било улепљено селотејп траком, нити је кафа била уручена у картонској украсној вреħици! Ако је она доносила кафу, колачиħе, или цвеħе, оно је увек било овлаш прекривено белом салветом или њоме умотано. Спремила сам свима нама чај. Посматрала јој лице. Било је црно, упијено. Исти симптоми. Веħ сам их добро препознавала. Очи су јој цаклиле као стаклене, застакљене, зенице као хипнотисане, фокусиране. Јесте тело – тело, али ни говор, ни теме, ни нагласак, ни вибрирање гласних жица није било њено. Сирота, тога није ни била свесна. Морам реħи – запоседнута. Испратила сам је а нос ми је парао мирис оне жене за коју сам вам претходно испричала да сам на 150 м могла осетити зло које шири. Уосталом, Мира се тако није ни изувала, ни обувала. Цвеħе сам из куħе изнела, а кафу бацила. Изричито сам захтевала да се у куħи пије само кафа коју сами узмемо. Од тада је било боље. Биħе чудно, али поменуħу, и моја мачка, иначе сасвим као наша породица, мирна и тиха, мислим да је нисмо ни чули да мјауче, имала је једнаке симптоме – чудно је мјаукала, била раздражљива, врло агресивна, а некад би се тек тако застакљеног погледа загледала некуд. Ако се и за мачку може реħи тако, ни она није знала у шта гледа. Затим је кашљала, као да се гуши, да би наједном нешто и повратила. Претходна комшиница је у разговору рекла да понекад храни нашу мачку. Затим је дошло до тога да су и отац, и мати, и брат имали неку мучнину. Напрасно. Сада када се сетим њих, себе и општег стања у коме смо били. Господу хвала! Међутим, приметивши неваљала дешавања и на ширем плану, знала сам да бијемо битку са нечастивим непријатељем. Каква замешатељства! Та прва жена и њена сестра, веħ јесу психички посрнуле. Или су ко зна кад посрнуле, а затим и психички отишле. Док је била жива, бака се није њима ближила, али је држала коректне односе. На даљину. Знала је који су род. Мени данима мисли нису давале мира. Говорим о месец дана и више. Трудила сам се да функционишем. Борила се да радим и физички и психички. Да свој ум држим са собом. Али, мисли су се ројиле, више ван мозга јер сам се опирала. Нису то моје мисли. И знала сам одакле потичу, али дуго сам се веħ са свиме борила. Нисам знала како у саму срж да продрем и да се са њоме изборим ваљано. Моји су веħ били очајни. Али молила сам их да ми дају времена. Да ħу се сама постепено изборити. Тражила сам начин. Душу сам одбранила онога трена када сам прочитала „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе Боже“! Саме те речи су ме напојиле, а ја се у души топила и осеħала се живом. Не дам! Сада се ваљало и умом изборити. Тог који је хтео унутра – истерати га ван. Но, мало по мало, уклањала сам изворе, како сам шта откривала. ^инило се да што се више опирем, и што му се више не да, да се све више тај неки на мене намерио. Било је то мучење. Дању, ноħу… Дању је ту била и некакава птица, које никада овде није било. Ако сам спавала, то јест покушавала себи да нађем починка, у једној соби, била је на тој страни и оглашавала се (не могу реħи да је певала) . Када бих у другу собу прешла и она је на ту страну прелазила.
Једнога дана, на дан Огњене Марије, устала сам, попела се на прозорчиħ и погледала је где седи на грани једног дрвета. Право у око сам је погледала, и она мене. Ти ли си! ? ! Помислила сам и нисам се дала. Ту врсту више никада нисмо видели. То вече је било пресудно. Веħ дуууго сам лежала у ненамештеном кревету. Јесам ли и спавала, нисам се ни пресвлачила за спавање. Мама ми је једном пре тога дала таблету за смирење. Никада их користила нисам. Није ми било потребно. Могла сам среħу наħи у зрну грашка. Попила сам таблету, а онда рекла да то себи неħу да дозволим. Ништа од овога не личи на мене. Ништа од овога није моје: нити су то моје мисли, нити се ја тако понашам, нити желим да мучим моје, нити бих да за ме брину и због мене пате. Не желим да ико због мене пати. Не желим да пијем лек. Није ово ради мога мозга, ово се неко са мном игра. Желим бистрог мозга да се борим. Отац је веħ хтео да ме води психијатру, говорио је да сам депресивна. Не. Нисам била депресивна. Борила сам се. А борба је за човечије очи изгледала нездраво. Није то била болест. Није то вирус. Није то ништа са чиме сам се до сада сретала. Знала сам шта је, али коме о то ме шта реħи? Рекли би да сам луда. Управо то нисам желела да ми се деси. Те ноħи, на Огњену Марију, нисам спавала. Кошмар на дану. Све као да ме ко други држи или ме хоħе. а ја неħу. И десило се то, да сам се сетила сна. Говорила сам себи: рекао је биħе све добро. Тако је рекао. Тако је рекао. Могла сам да осетим присуство нечега чиме је неко, тако ми се бар чинило, из даљине управљао. Некад ми се чинило, док су ми склопљене очи, да ми неко у њих дува или дише. Сетила сам се Христовог искушења у пустињи, сетила се свега што је Крстом изнео. Устала сам из кревета не гледајуħи на ту страну са које сам осеħала да то долази, (могла бих га и нацртати, али чему то) , узела сам крст које ми је прошле године мој најближи пријатељ донео са Острога, чврсто га стегла у руци, прислонила на усне и говорила Оче наш. Изнова и изнова. А затим сама од себе рекла (ко би помислио да ħу те речи изговарати) : кажем ти – одлази! Мучиш ме, дуго ме мучиш. Показујеш ми сву своју снагу, и признајем снажан си. Али твоја снага није милостива. Твоја је снага деструктивна и томе служи. Мучиш ме. А ја никако да схватим да је твоја упорност и оволико твоје дуго мучење мене, управо доказ твоје слабости. Није ти лак задатак. Отуда све испробаваш, отуда се толико овуда врзмаш. И толико љутиш. Видела сам сву твоју моħ, видела сам шта си све у стању да учиниш. Желиш да бирам, а ја ти кажем да идеш, јер ја немам шта да бирам. Тамо где је један, тамо се избор не поставља. Ја имам само једини избор. Ти ниси мој избор, нити ħеш икада бити. Иди ономе који те је послао! Лепо сам спавала те ноħи. Шта сам даље радила? Мајка је била најотворенија подршка (нису ли све мајке? ) . рекла сам јој да морају имати стрпљења, да сам највеħу битку прегрмела и да се лагано опорављам. Опоравак је био у давању. Пуна два месеца нисам ни у двориште излазила, затворила сам прозоре, цео месец искључила телевизор, телефон… Упркос лету, остала сам у својој соби, читала Свете Оце, молитве, Житије светаца, мисли Духовника, мисли мисленика (захваљујуħи Вама) . Поезију, писала, постила… Дошло је дотле да сам једном осетила мирис босиљка. Па се то поновило. Тај мирис је постајао присутан кад год сам ишчитавала свете мисли. Мати је била ту и она је осетила. Говорила сам јој да ме слуша и да ħе ми тако помоħи, јер знала сам шта ми треба. Доносила ми је руже из наше баште. Савршене, као и свака Божија творевина. Као и мајчинска љубав. Сада сам с миром среħна. Као да ничега није ни било. Ништа ми не значе три месеца. Добила сам више но што сам пропустила, а изгубила ништа нисам. Мајци је мало необично да се сада после свега свему томе могу и радовати. Могу. Знаш ли зашто? Јер се чврсто држим вере, јер сам себи још одавно рекла да никог другог изнад своје главе неħу имати до Њега и Српске православне цркве. Била сам на другој страни. Дао ми је да видим како је. Ничег тамо нема, сем деструкције и разарања. А ни сам ђаво тиме није задовољан. Ни он сам није на тој другој страни сретан. Жао ми и њега. Добила сам искуство, спознају, и мир. Дуго сам се у муци питала зашто ја, што баш ја? А онда спознала да ми је и то од Бога дато. Сетила сам се изреке: Добри људи су слаби; они су слаби јер нису довољно јаки да буду зли. Господ је бирао слабе да понизи зле. Зло није дошло из мене, мени је дошло. Нисам ја неког чинила жртвом – и то је добро. Била сам жртва, била сам слаба и то се могло поднети. Њему из љубави. Била сам слаба да будем зла, али јака да се држим добра. Ако је Он страдао за нас, ово је само грашак онога што могу на себи да изнесем. Њему из љубави. Сретнем те особе, ни једна ме у очи не гледа, углавном им се поглед забетонира у плочник, а лице окамени. Сретнем и оне за које мислим да су били саблажњени и запоседнути, под дејством секте или магије, они ми се враħају и зову ме назад. Није се само код мене у куħи нешто ушуњало да раздор створи, и све право у противно окрене. Налета, далеко слабијих и ситнијих има и даље. Али су ми те работе познате. И могу са њима да се носим. Могу да их жалим пале и отпале и да се за њих молим. Била је једна особа недавно, трудила се да по ранама дира, да уједе где је човек најрањивији. Није ми сметала рањивост. Онако, мудро, рекла сам имплицитно како је без везе што, кад је коме лоше, има људи који му још лошије чине. Особа се надовезала на генерално. Затим сам малчице експлицитнија била – Мислим на оне којима је то душевна храна. Таман колико је требало временски да реченица од уха стигне до мозга, а он то да схвати у сржи поруке, тако су се на тој особи дешавале физичке промене: зацрвенела се у лицу, зажариле су јој се уши, а на челу се појавио први зној. Лагано је такав талас њу савладао да је, у иначе свежој просторији, морала скинути горњи део тренерке. Мисао јој се прекинула. Разговор се трапаво наставио. Само на кратко. Убрзо је отишла куħи. Од тада је све добро. ^увам милостивост и мир наше породице на које је бака била поносна. Дајем љубав мојима и тиме душу појим. Упркос децембру, цвеħе и даље листа и цвета. Куħни љубимци су драги и питоми као некад. Qуди који нам у куħу кроче не уносе собом мрак нити убијају светлост мога дома. Они који су то чинили ни нос не помаљају. Није исто. Нити може бити. Сада када сам имала ту част да знам. Сетила сам се крстиħа којима је куħа освештана у моме детињству. Сетила се пута којим ме је бака одгајала, тако мудро за оно време. А затим сам се сетила и тога, да сам захваљујуħи њеној доброти, којом је живог Христа у нама одржала, самом спознајом тога добра, и сама сам Га по природи чувала. Готово несвесно. Кажу људи органски се нешто не подноси, тако је и мој организам умео да одбаци нешто што му није ишло са природом. Рецимо, у младости, пријатељицу и мене је колима повезао куħи неки човек, странац (стопирале смо) . Седеле смо позади. Очи су ми све снимиле: разбацане скупе цигарете, лименке кока коле, а крај мене се нашла и Библија. Корице идиличне, природа осликана живим бојама. Помислила сам да нешто што је с разлогом тако питко оку не може бити право. Ништа добро не задобија се лако. И? након пар минута питао нас је да ли верујемо у Бога? Помислила сам – као да се то пита! Знала сам одмах. Убрзо је причао о неком свом богу, поделио нам розе летке, једнако обеħавајуħе и идиличне. Рекао је адресу на коју можемо доħи. Срдачно нас је позвао. Летак сам сачувала као знак да треба да се чувам. Добро треба ја да покажем, да добро задобијем. Треба да се покажем да сам га достојна. Толико добро није долазило само, нити се рекламирало.
Након пар година, десио се други сусрет. Радила сам у баштици када је на врата зазвонила нека жена. Носила је са собом књиге плавих корица. Продавала их. О чему су? – питала сам, а веħ ми је било сумњиво да неки књижац продаје искључиво издање једне књиге. О другом доласку Христовом – рече. Не, хвала – рекох кратко. Али, ваља да прочитате, да се припремите – наставила је. Знате, читала ја, не читала, Бог ħе свакако доħи! – Тако сам рекла. (Не може ме шездесет страна научити нечему што Он веħ не зна – мислила сам.) Затим је мој први долазак у град обележила девојка у црном, са минђушама на разним местима и урбаном фризуром. Делила је, сва радосна, летке. Опет летци! Дођите, индијско вече. Музика. Хвала, хвала, – говорила сам и настављала да корачам даље. „Немојте мислити да је нешто, само музика и друга култура.“ Да -мислила сам – али опет је ти доносиш мени, нисам сама на њу наишла. Дајеш ми да бирам – и ја бирам.
Следеħи пут сам веħ годину дана била подстанар. Qубазни људи. Викендом одлазили у викендицу. Међутим, другачији су мирис тела имали, другачије су говорили, није то та мелодика и глас. А ни пут. Ни квалитет коже. Једном, пред испит, госпођа је дошла у собу и донела ми јабуку на неком папиру, смотаном у хармонику на којој су биле штампане некакве молитве. Узела сам. Али се нисам молила. Просто, једино сам за Оче наш знала. Све друго ми је било непознато. А што не познајем не могу да користим. Откуда знам зарад чега користим и коме се молим? Строго сам се држала само онога што ми је бака пренела. Госпођа се једаред расрдила на другу девојку која је ту живела. Затекла је нешто што није отишло кроз сливник. Била је тако нездраво мрачна у лицу, маслинасто зелена (боја са којом сам се у овом последњем периоду сретала) . Једном је довела неку пријатељицу, исти мирис, говор, понашање. Тада сам посумњала. Када су отишли за викенд, дозволила сам себи да погледам какви им то часописи стоје на врху ормара? Јеховини сведоци! Још који случај. Тек сад их се присетим. Тек сада сам свесна да моје биħе само од себе све то гура даље од себе. Ишли смо да посетимо избегле пријатеље. Зграда. При самом уласку, мени је било чудно. Тај препознатљив мирис, као усађен у мени, тако стран. Након годину дана опет се са њим сусреħем. Станари сви сестре и браħа, сви у љубави. Комуна. Али мени је то било страно. Није за мене. Та атмосфера није моје природно станиште. По одласку, док су се остали поздрављали, ја сам ушла у зградицу поред: клупе, бина, врло питка музика, скоро химнична, и велики крст високо подигнут. Не! Коју годину касније, две жене долазе директно на врата, нуде часописе, питају о вери, о Господу. Једна нешто и бележи у нотес. Не. Веħ ми је све било познато. Не! Желим само да кажем да треба стражити. Да не прођемо као јариħи који су, заведени, отворили врата вуку и били поједени. Сва дешавања у овом месту, добар период времена, била су наопака: долазило је до растава, истеривања жена из куħе, до туча праħених нагонском агресивношħу, до аутомобилских несреħа (у години дана није их било колико за ових сест месеци) , манипулише се децом… Најзад, преминула су и два младиħа. Сличне саобраħајке се дешавају врло често овде. Гробље је пуно настрадалих младих људи. За све ове године толико је прича о женама које умеју ово или оно да наместе црном магијом. Напросто све од њих куља! Невероватно је много зависти и погани. Нигде хришħанских врлина. Qуди једни другима као манити улазе у дворишта и беру воħе са дрвеħа. Мислим да је Епископ бачки Иринеј право рекао назвавши их блазираним (отупелим, засиħеним, неосетљивим, преживелим) . Завист и глад толико су неутољиве, а толико се дају осетити да постају готово опипљиве. Ваздух који се дише није ни мало здрав, има неку злу клицу. Где ħе бити нормално да, када је гост у куħи, домаħин каже: „Хајде да поједемо све колаче да му ништа не остане! “ Домови су запуштени. Мени се све тако чини као зачарано. Qуди хране своје душе наносеħи другима јад и бол. Опијају се туђом патњом. Незасити су. Никада им доста пара није. Никада ово мени није изгледало овако. Када изађем напоље одасвуд туче некаква нездрава празнина. Qуди врло лоше изгледају, а да тога нису ни свесни. Тешко ми је да их гледам како су телесно, физички пропали, измршали, изнурени, као слуђени. Некима је напрасно и коса опала, неки добијају напрасно срчане нападе, боја лица им је жуħкаста или маслинасто зелена, бивају преполовљени. Могу да поменем младе људе од којих се један покушао обесити, други је имао срчани напад, треħи је прсо, или пукао, како се то овде најчешħе говори. Ни деца немају своју кроткост и питомо понашање. Одрасли имају нека гоњења. Несвесни својих налета, бучног гласа, нездравих смехова и смејања, погрдних речи, вулгарног изражавања, перверзија. Све нешто настрано. Када се поменуо неки момак који је имао излив крви у мозак, саговорник је наслађујуħи се добацио: „Немој ми тако што ни преносити. Буде ми лоше.“- А на лицу му осмех? ! У околним местима постоје цркве баптиста, адвентиста, суботара, а навела сам да је и пре десет година овуда било јеховиста. Православни храм није постојао. За то време, ионако веħ са 50 година комунизма, удаљен од вере, народ се није имао где сабирати. А распуштено стадо се од оваца лако претвори у козе и одскакуħе за првим који му понуди спас. Ако нису утврђени у Вери Православној, својој изворној, како ħе разликовати и осетити да су заведени? Како их одатле извлачити? Као да је читаво место запоседнуто и под деловањем секташа. Може ли се покропити водицом? Како се са нечим, очигледно запаħеним и омасовљеним, може борити? Како их такве истерати на видело, или ухватити у неделу? И како их зауставити? Да ли је нормално да Црква уочи задушница буде закључана? Мозе ли се оправдати шкргутавост свештеника лакомог на новац, његова успаљена реторика, која можда њему и пуком свету звучи смислено и дубоко, али верујте, оџвања таквом празнином и звечи толиком глупосцу, да је и сам његов покушај да прода своје беседе некоме иоле духовнијем, невероватан патос, понор човека и његов пад.
Ја сам и сама осетила налет и напад секте. Реченица са острошке чесме ми је отопила душу и напојила ме, а затим сам, осетивши стране мисли које су ми натурене, које се мрсе и коте саме од себе, борила се да их истерам. Затворила сам се од људи. Постила, молила се у миру и без страха. ^итала Свете Оце, Мисли за сваки дан у години… Све што сам на вашем сајту нашла. Све што осеħам мени је истоветно са оним што су осетили верници и свештенство Владичанског двора у Новом Саду. И временски се све уклапа. Јер и људи ми овде делују као да су били под дејством некаквог демонског транса који се по њима раширио. Бука по кафиħима као да је свему томе требала иħи у прилог. И стајем свом подршком уз речи Епископа бачког Иринеја да нам је потребна духовна будност и молитва, духовно здравље и истрајност на путу добра и љубави. Искрено мислим да је Епископ бачки Иринеј био сасвим у праву када је рекао да је тренутак потребе веħ дошао и сасвим се слажем да их треба жалити. Након свега, желим само да знам шта се још може учинити у учвршħивању себе у вери, у држању себе у стаду, и како у томе снажити друге, како им помоħи и како их враħати на прави пут? Јер било ми је тешко што нисам знала како, када веħ знам узрок, да не знам како другоме да помогнем, јер ме не чује и не разуме.
Уназад хвала, јер сте ми веħ много помогли, и хвала у напред за сваки вид ваше подршке.
Нада


Одговор:
Драга Надо, Желим да ти захвалим на овако лепом писму. Мало сам по нешто исправио, и пребацио оба дела у ħирилицу. Надам се да се неħеш љутити? Нарочито је дирљив онај први део о баки, захваљујуħи којој си окусила милост и доброту коју Бог даје људима. Познавајуħи тај укус, могла си лакше да направиш разлику између добра и зла, што многим другим људима није било лако. Твоја духовна борба је лепо описана и веома је карактеристична за наше време. Само, као што си и сама приметила, многи у тој борби поклекну, падну, и буду заробљени од непријатеља. Твоје писмо има сетан укус, и кроз њега се могу видети и модрице које си задобила у тој борби. Имај у виду да је лукави ђаво био присутан када је Господ стварао овај наш физички свет, да је он веома интелигентно биħе, незадовољно и несреħно, и због тога врло опасно. Стога, чувај се и даље, и нека те Господ чува својом благодаħу. Што се тиче твог питања “ шта се још може учинити у учвршħивању себе у вери, у држању себе у стаду, и како у томе снажити друге, како им помоħи и како их враħати на прави пут? “ – могу ти само поновити речи Премудрог Соломона: „Сврх свега што се чува, чувај срце своје, јер из њега излази живот! “ (Приче 4, 23.) Као што си приметила, кроз срце (осеħања) могу у човека уħи зле мисли и многе друге нечистоте. Али се такође, срце може управити ка Господу и сваком добру. Из твог, а још више из примера твоје баке, може се лепо видети колико су врлине скупље од злата, сребра и драгог камења. Оно што ти је бака дала, ни најбоље и најскупље школе и универзитети ти неби могли дати. О томе како снажити друге, погледај одговор О проповедању вере и о Сулфима на: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=967
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *