NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
JOVAN PRETEČA
 
Po prirodnom toku stvari dva deteta mogu da se poznaju i zavole tek u svom uzrastu od jedne godine ili više. Slučaj sa Isusom i Jovanom sasvim je izuzetan. Oni su osetili i poznali drug druga još kao nerođeni, i još dok su bili u utrobi svojih matera. Za zemaljsku logiku to je nemoguće, no za nebesnu to je izvesno.
Kada Marija saznade od angela, da je njena tetka Jelisaveta već u šestom mesecu trudnoće, ona požuri da poseti tetku (Luka 1, 36). Da se uveri u njenu tajnu i da joj otkrije svoju. Mlada i laka, ona je bez napora prepešačila daleki put od Nazareta do Gornjih Mesta, u blizini Jerusalima. Blagosloveni plod u njenom telu tek je bio začet, i ni malo joj nije otežavao putovanje. Celim putem ona je razmišljala, šta to Bog učini njoj bezmužnoj i tetki joj prestareloj, i na šta će sve to izaći. No nije se morala mučiti s razmišljanjem i nagađanjem; uskoro će Duh Sveti objaviti tajnu, i to ne samo njima dvema nego svima vekovima i pokolenjima. Jer gle, čim uđe u kuću Zaharijinu i zagrli i celiva svoju tetku, „zaigra djete u utrobi Jelisavetinoj“. To potvrdi starica pošto se umiri od uzbuđenja i obrisa suze. Duh Sveti ispuni je, i ona progovori, upravo „povika jakim glasom“ u lice Marije, ne od sebe nego kao izvan sebe:
„Blagoslovena si ti među ženama,
I blagosloven je plod utrobe tvoje!
I otkuda meni ovo:
Da dođe mati Gospoda mojega k meni?
Jer, gle, kad dođe glas čestitanja tvojega
Zaigra djete od radosti u utrobi mojoj“ (Luka 1, 39-54).
Na ove reči odgovorila je Marija poznatim Veličanjem Boga: „Veliča duša moja Gospoda“, što se peva u crkvi svakog jutrenjeg bogosluženja.
Tako su se dakle prvi put susreli dva rođaka, Isus i Jovan. Ne videvši i ne čujući jedan drugog oni su se osetili i poznali. Telesna tama, u kojoj su se oni tada nalazili, nije im smetala, da se osete i poznadu. Vojnik je osetio prisustvo Vojvode; „Prorok Svevišnjega“ (Luka 1, 76) – kako je Zaharija provideo – osetio je blizinu Svevišnjega; Preteča i Uravnitelj puta Gospodnjega pročustvovao je magnetsku silu Gospoda, i od radosti pozdravio ga igranjem u utrobi matere svoje.
Posle te neobične scene, pune čuda i proročkog nadahnuća, ostade Marija još oko tri meseca u kući Zaharijinoj (Luka 1, 56). Ostade mladica svakako do porođaja starice; ostade da vidi sina svoje ljubljene tetke i da ga blagoslovi u ime Sina svoga. I kada bi obrezanje Jovanovo, ona bi svedok, kako njen onemeli tetak Zaharija progovori, kako mu nadenu ime i kako mu proreče – jasnije i određenije nego i jedan prorok – buduću veličinu i službu Mesiji na delu ljudskog spasenja (Luka 1, 67-79).
Po tom se vrati Marija u Nazaret, slažući u svome srcu sve što ču i vide.
A Jovan „rastijaše i jačaše duhom i bijaše u pustinji“ (Luka 1, 80). Samo jedno kratko vreme on požive u mirnome domu svojih prestarelih roditelja, koji ga gledahu sa miloštom i ljubavlju, koja je svojstvena sa bezdetnim opozdalim čedom. Sa miloštom i ljubavlju ali i sa strahopoštovanjem, pamteći dobro šta su o tom detetu, više Božjem nego svom, saznali od angela i od Duha Svetoga. Morali su predosećati da će buduća slava Jovanova učiniti i njih znamenitim i na zemlji i na nebesima. Ali uskoro angeli Božji uzeše njihove pravedne duše, i Jovan osta siroče. Siroče u pustinji.
Zašto je Jovan morao otići u pustinju? Gle, on je nasledio kuću i imovinu svoga oca, a imao je i dosta rodbine. Morao je sve ostaviti i otići u pustinju po nebesnoj logici, a ne po zemaljskoj. Duh Sveti ga je uputio u pustinju, i Duh Sveti ga je održao u pustinji.
Onaj koji ga je stvorio u suhoj zemlji staričinog tela, održao ga je u suhoj pustinji Zajordanskoj živa i zdrava. Teško mu je bilo dugo i zadugo dok se nije privikao, i dok nije poznao, da se Božje oko nad njim ne zaklapa. Pa ipak teško. Teška pustinjska jednolikost, teško stalno ćutanje, pa samoća, glad, mraz, žega; i tako iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. Pa teška, i najteža, kušanja demonska i iskušenja telesna. A Bog ga je čas spuštao čas dizao, da bi poznao svoju ljudsku nemoć i Božju moć. Noć mu je bila draža od dana. Jer danju kad bi pogledao na jednu stranu pustinje, ništa nije video do peska, a kad bi pogledao na drugu stranu preko Jordana, video je sablazni. Video je prokleti grad Jerihon, pa dvore bivšeg cara Iroda Detoubice, pa vile bogatih fariseja, carinika i svih grešnika.
Raskošna svakim obiljem dolina Jordanska prostirala se pred očima čoveka koji ni suha hleba nije imao nego se hranio skakavcima i divljim medom. A sva ta prirodna raskoš presićavala je telesine ljudske i raspaljivala za sve moguće poroke i nevaljalstva, zbog kojih je Sodom, onamo preko Mrtvog mora, sažežen bio ognjem gnjeva Božjeg. I Jovan je okretao svoj pogled ka pustinji, gde nije bilo čoveka ni greha. I u svom ogorčenju rikao je kao lav pustinjski, vapijući k Bogu da istrebi greh i grešnike sa zemlje. A noć mu je bila draga, jer je svojim crnim plaštom skrivala od njegovog pogleda grešnu zemlju, a otkrivala mu zvezdano nebo, tog veličanstvenog svedoka veličanstva Božjega. Duhom svojim Bog ga je posećivao, i učio i tešio i hrabrio. Po crkvenoj tradiciji i sam ga je Isus posećivao u jednoj pećini i s njim vodio duge razgovore.
Po svome spoljašnjem izgledu Jovan je bio sličan svetom proroku Iliji. Bio je krupan i stasit, sa glavom uzdignutom, obraslom u crnu gustu kosu i bradu, isposničkog lica i plamena pogleda. Hodio je bos i gologlav. (Druga car. 1, 8). Odevao se u grubu haljinu od neuglađene kamilje dlake, i bio je opasan, kao i Ilija, kožnim pojasom (Matej, 3, 4). Činio je strašan utisak i na zverove i na ljude; bojali su ga se i jedni i drugi. No u srcu svom on je nosio blagog Isusa, svoga rođaka i gospodara.
Takav je bio Jovan Preteča, koji za života ne učini nijedno čudo, ali sam sobom beše veliko čudo sveta (Jovan 10, 41).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *