NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
OMILJENI RADNIK
 
U svetu nema visoke poezije ni mudre filosofije, niti slatke bajke i legende, bez priznanja uticaja onog sveta na ovaj, bez utkivanja nebeskih sila u zemaljske poslove, Nema ni istorije čovečanstva ili jednog naroda ili jednog čoveka koja ne bi bila gomila fakata mrakom pokrivena bez neke tajanstvene putevodne zvezde. No tu zvezdu ne može da vidi svako, do samo veliki mudraci, koji tu zvezdu traže i kojima se ona daje.
U životu Isusovom nema nijedne mračne slučajnosti. Sav Njegov zemaljski put obasjan je ne jednom zvezdom nego buktinjom nebesne svetlosti za sve one koji imaju oči da vide. Svi događaji Njegovog života upravljani su neposredno nebesnom logikom, dalekovidno u oba pravca; u prošlost i u budućnost, da obistini proroke i opravda apostole.
Kao i sve ostalo u Njegovom detinjstvu tako i Njegovo bekstvo U Misir upravljeno je nebesnom logikom. Mogao je On otići i u neku drugu zemlju, izvan domašaja sile Irodove, ali je trebao otići u Misir. Svojim prebivanjem među neznabošcima On je trebao da pokaže svoju ljubav i prema neznabošcima kao Mesija i Spasitelj ne samo naroda izrailjskog, nego svih naroda. Da prigrli sebi i decu Hamovu u njihovoj velikoj postojbini Africi. Da udari svoj pečat na crnački kontinent kao na svoje buduće duhovno dostojanje. Da ohrabri svoje buduće apostole i misionare, da bez straha pođu Njegovim tragom među neznabošce. Kad se Njemu kao detetu u povoju nije desilo nikakvo zlo među neznabožnim ljudima, neće ni njima. I tako, nije Isus pobegao samo da pobegne, nego i da raširi svoje buduće carstvo izvan uskih granica zemlje Izrailjeve. Takav je način Božji, da jednim potezom postiže više ciljeva.
Iz Misira povrati se Josif „sa detetom i materom njegovom“ (Matej, 2, 19-20). U Zemlju svoju, po zapovesti angela Božjega u snu. Jer beše umro car Irod obradovavši svet svojom smrću više nego svojim životom.
I nastani se Isus u malom gradu Nazaretu, gde je pređe proveo devet meseci u utrobi svoje svete Matere, i gde će provesti blizu trideset godina. Zašto u Nazaretu? Zato što je Nazaret pre svega bio čisto jevrejski grad, te mu protivnici docnije ne bi mogli prebaciti nikakvu smesu s neznabošcima ni po krvi ni po učenju. Uz to: u Nazaretu je bio dom i radionica njegovog poočima Josifa, gde je On mogao biti kao u svome domu, pored svoje Majke. Osim toga Nazaret je bilo mesto skromno ne trgovačko nego zanatlijsko, težačko i patrijarhalno. Naravno, narod se nije osećao ni tu zadovoljnim i srećnim. Žalio se na teška vremena, nerado je plaćao šekel hramu, i još neradije kulučio Rimljanima, prezirao je svoje starešine zbog samoživosti, mrzeo Rimljane. Ali se strogo držao obrednog zakona i verskih propisa, hodio u sinagogu, i krepio jedino nadom u skori dolazak Mesije. Međutim Mesija je rastao i živeo među njima 30 godina, a niko ni slutio nije, da je „sin drvodeljin“ (Matej 13, 55), Onaj koji treba da dođe i zacari se na prestolu Davidovu.
A Isus je rastao i razvijao se po svemu spoljašnjem, kao i ostali sinovi čovečiji, na očigled sviju koji su Ga gledali. Ali šta se zbivalo unutra u Njemu iz dana u dan i iz godine u godinu; kako se njegova čovečanska duša usavršavala, i kako Ga je Njegovo božanstvo postupno ozaravalo, ko bi to mogao jezikom iskazati čak i kad bi znao? A to niko nije znao osim Njega samog. Niti je to On mogao svojoj Majci kazati. A da to On nije ni svojoj Majci kazivao, vidi se iz opisa jednog događaja, kada On kao dete od 12 godina beše došao sa roditeljima u Jerusalim o prazniku Pashe. Pa kad bi kraj praznovanju, izgubi se dete Isus iz njihova vida, i oni bez Njega kretoše na put doma, misleći pouzdano, da je on otišao pre njih sa rodbinom i poznanicima iz Nazareta. Silazeći iz Jerusalima niz brdo ka Samariji ceo dan hoda oni pristizahu svoje srodnike i susede i pitahu za Isusa. Pa kako im niko ništa ne znade reći, oni se ustrašiše za dete i povratiše u grad, tražeći Ga svuda. I posle tri dana – kada njihovi saputnici behu već stigli u Nazaret – svratiše oni u hram, da bi se u molitvi izjadali Bogu. No na veliko čudo njihovo, nađoše dete u hramu, gde Ga je starac Simeon pre 12 godina uzeo na ruke i objavio kao očekivanog Spasitelja, „Svetlost neznabošcima“ i „Slavu Izrailjevu“ (Luka 2, 32). Ne nađoše Ga da stoji nego sedi među znamenitim učiteljima i zakonicima; sedi dete među starcima i razgovara sa njima; razgovara ne kao manji od njih nego kao ravan njima i – veći od njih. Jer svojim pitanjima i odgovorima izazva divljenje kod svih koji Ga slušahu. A On beše dete ne starije od dece koja svrše tek osnovnu školu. On pak ne beše ni tu svršio.
– Sine moj, reče mu Mati, što nam učini tako? Gle, mi te sa strahom tražismo.
– Zašto ste me tražili upita On? Zar ne znate da meni treba biti što je Oca mojega (Luka 40-52)? Docnije On je to jasnije izrazio: „Meni valja djelati djela Onoga koji me je poslao dok je dan“ (Jovan, 9,4).
Ovo je Hristovo prvo svedočanstvo pred Josifom, da On nema oca na zemlji nego da je Njegov Otac na nebu, kako je to nebo ranije objavilo i Mariji i Josifu, Mariji na javi, a Josifu na snu.
I kad se vratiše u Nazaret, „On beše poslušan“ (Luka 2, 51-52) svojim roditeljima, i nije iz zbunjivao više nikakvim naročitim potezima ni rečima. Dok je Josif bio živ, on je sa njim zajedno radio u radionici. A kad je ovaj pravedni muž uskoro umro, on je nastavio njegov drvodeljski posao. Pri svakoj otesanoj dasci On je pomišljao na duše ljudske, koje će on imati da teše od grubosti i rapavosti. I mada je u 12-oj godini bio nadmašio svojom mudrošću najmudrije ljude u svom narodu, On i dalje „napredovaše u mudrosti i rastu“ i bivaše sve miliji i Bogu i ljudima (Luka 2, 40). Naročito je bio omiljen kod svojih drugova radnika, koji su u Njemu gledali uzor umešnosti i savesnosti. No i svi drugi, i stari i mladi, i zdravi i nemoćni, voleli su da se sretnu sa Njim, da Ga vide i da Ga čuju. Sa krotošću i blagim osmejkom On je opštio sa svima. Iako je skroz prozirao duše ljudske i poznavao ljudske slabosti i strasti On se nije gnevio na ljude. On se gnevio samo na Onog Nepomenika, Čovekomrsca, koji je prauzročnik ljudskog poniženja, raslabljenosti i ludila. A ljude je sažaljevao, pomagao, usluživao i svom dušom ljubio. I ljudi su osećali toplinu Njegove čiste i svete ljubavi kao što osećaju zrake sunčane. Zato su se na ljubav odazivali ljubavlju, na dobrotu dobrotom, na miloštu miloštom. Nikad u Nazaretu nijedan radnik nije bio tako omiljen kao Isus Nazarećanin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *