NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
VAŽNO I NEVAŽNO
 
U staroj Jeladi, u vreme velikih oratora Demostena i Eshina, bilo je pravilo, da se nijedan stari zakon ne sme prezreti ni odbaciti. Ko bi to učinio, kažnjavao se progonstvom ili smrću. To ne znači da se nisu smeli donositi novi zakoni. Donošeni su novi zakoni, bolji od starih, ali su stari vazda držani, i ispunjavani, dok novi i bolji ne bi ušli u običaj. Onda bi stari zakoni bledeli i iščezavali sami sobom, a novi zauzimali novo mesto. Da li je to bilo iz poštovanja prema precima, bivšim zakonodavcima, ili iz bojazni od revolucije pri nagloj smeni starog i novog, u to mi nećemo ulaziti.
Slično se dogodilo sa Novim zavetom u odnosu prema Starom zavetu. Kada je Hristos posle trideset godina od svoga rođenja odgovorio na primedbu Jovana Krstitelja: „Ostavi to sad, jer nam treba ispuniti svaku pravdu“ (Mat. 3, 15). On je mislio na formalnu pravdu starozavetnog zakona. I kao što je još u utrobi svoje Matere unapred ostvario docnije učenje: „Podajte Kesaru kesarevo“ i krenuo u Vitlejem na popis, tako je i kao novorođeni mladenac ispunio zakonsku pravdu time što se dao obrezati u osmi dan i odneti u hram u 40-ti dan radi „očišćenja“ Matere Njegove i osvećenja Njegovog (III Mojs. 12.).
Sve je to bilo savršeno izlišno, kako za Njega tako i za Mater Njegovu. Niti je Njemu trebalo obrezanje ni osvećenje, niti Materi Njegovoj očišćenje. Obrezanje nije značilo savršeno ništa drugo do budući znak raspoznavanja naroda jevrejskog od drugih naroda. Ni manje ni više nego tetoviranje kod Japanaca. Za Avrama lično pak obrezanje je značilo „pečat prave vjere koju imaše u neobrezanju“ (Rim. 4, 11). Jer sva slava Avramova beše u njegovoj veri Bogu pre obrezanja. Samo po sebi inače obrezanje je ništa. „Niti šta pomaže obrezanje ni neobrezanje“ (Galat. 5,6).
Niti je Hristu trebalo osvećenje u hramu jerusalimskom, Njemu koji je „veći od hrama“ (Mat. 12, 6) Niti je Svetoj Djevi Mariji trebalo očišćenje. Jer u času kada je Duh Sveti ušao u nju, po blagovesti arhangela, ona je začela Svetog nad svetima, i u njoj nije bilo ništa od čega bi se ona morala čistiti.
Sve je to bilo nepotrebno, sve nevažno za novorođenog Mesiju, ali se moralo izvršiti. Sav Stari Zavet bio je simboličan za novozavetnu crkvu, i kao takav morao se izvršiti, sve dok se na kraju zavesa na hramu nije razdrala od vrha do dna i nova stvarnost stare simbolike stupila u silu, i tako ono što je bilo tajno postalo javno. Ali dok je simbolika bila zakon, prestup protiv nje kažnjavan je smrću. Tako i neobrezanje podlegalo je smrtnoj kazni. A kada je blagodat Hristova zamenila zakon Mojsijev, taj čin je postao izlišan i smešan, ismevan i od apostola jevrejskog porekla.
Tako se dakle i Gospod Čovekoljubac morao podvrći tome izlišnom činu, tj. morao se obrezati. Jer da se nije obrezao tada oni koji su ga docnije nazvali Samarjaninom nazvali bi ga i gorim imenom (Jovan 8, 48).
Izgleda da pri obrezanju Gospoda nije bilo nikakve svečanosti, nikakve gozbe, kao pri obrezanju Jovanovom. Jer, po kazivanju sv. Luke, Jelisavetini „susedi i rodbina – radovahu se s njom i u osmi dan dođoše da obrežu dijete“ (Luka 2, 21). Isti jevanđelist pak ne govori niokakvoj svečanosti, ni skupu, ni gozvi, prilikom obrezanja Isusova. Samo beleži, da je u osmi dan obrezan i da mu je dato ime Isus, tj. Spasitelj, Sotir, Spaso (Luka 2, 22). A što pri tom nije bilo nikakve svečanosti, to je prvo zbog toga što sam Isus, koji je sušta istina i stvarnost, nije pridavao za sebe nikakve važnosti tom simboličnom činu, koga će On docnije zameniti krštenjem; a drugo što su okolnosti Njegove bile drukčije, teskobnije i opasnije nego u slučaju Jovanovom, koji je bio u slobodnom domu svojih roditelja.
Večni Umetnik pak zna da u svome nedomisljivom tkivu okiti važno nevažnim. A ono što je važno u svemu ovom ceremonijalnom, to je pojava dveju neobičnih ličnosti u času kada je Marija ušla u hram sa svojim Sinom. To behu starac Simeon, nazvan Bogoprimac, i starica Ana Fanuilova.
Slavni doktor Luka jevanđelist neće da nam kaže sve što zna o starcu Simeonu. Ostavio je to tradiciji. A tradicija govori o ovom neobičnom starcu da je on bio jedan od Sedamdesetorice koji su u Aleksandriji prevodili Bibliju sa jevrejskog na grčki. Da zbog neke sumnje u reči proroka Isaije odnosno rođenja Mesije od Devojke, bio je od Boga uveren, da će živeti sve dok lično ne vidi javljenog Mesiju. Da je u vreme kad se javio u hramu o Sretenju bio star onoliko godina koliko ima u godini dana. Mi ga zamišljamo kao dostojanstvenog starca, zdrava i sveža, odevena u skupoceni i halvatni kaftan do zemlje, sa glavom uokvirenom u beli oblak duge kose i brade. Potpuno povučen u sebe, on nije znao za drugi smisao svoga života nego da sačeka obećanog Mesiju, „utjehu Izrailjevu“ (Luka, 2, 25). Kao pored neke nepomične stene tekla je reka života ispod njegovog prozora. Pokolenje se smenjivalo pokolenjem. On je gledao taj tok ali nije uzimao u njemu ni učešća ni interesa. On nije imao vršnjaka, s kojim bi razgovarao, niti je on mario razgovor s ljudima, koji bi mu samo smetali razgovoru s Bogom. I šta bi mu ljudi imali da kažu što on nije doznao iz dugog iskustva. Potpuno osamljen i ćutljiv, on je s napregnutom pažnjom samo čekao i čekao. Čovek koji je čekao Očekivanog. On je bio usredsredio svoj pogled u horizont istorije i života ljudskog, u očekivanju da vidi pojavu očekivane zvezde. I dočekao je. Jednog od bezbojnih i sivih dana potrese mu Duh Božji dušu i reče: „Idi u hram, i videćeš Očekivanog“ (Luka 2, 27).
Kada starac dođe u hram on vide Mariju i Dete na njenim rukama. I odmah mu se sve kaza. U Isusu on vide sunce, koje obasja njegov mračni horizont. I on Ga uze od Matere na svoje ruke. Neizmerna nagrada za njegovo dugo strpljenje i čekanje! I sav potresen, sa suzama u očima on uskliknu k Bogu, da je sav prazan hram odjekivao:
„Sad otpuštaš u miru slugu svojega,
Gospode, po rječi tvojoj.
Jer vidješe oči moje spasenje tvoje,
Koje si ugotovio pred licem sviju naroda,
Vidjelo da obasja neznabošce
I slavu naroda tvojega Izrailja“.(Luka, 2,29-32).
Ove čudne i proročke reči Simeonove ponavljaju se na svakoj večernji u svim hrišćanskim crkvama kroz hiljade godina. A Josif i Marija saslušaše ove reči sa čuđenjem (Luka 2, 33); ne zato što im je starac nešto novo rekao što njime ranije nije s neba javljeno, nego što videše čoveka nepoznata, koji objavljivaše tajnu, koju su samo oni znali.
No starac se ne zaustavi na onom što reče, nego dodade i ovo proročanstvo: „Gle, ovaj leži da mnoge obori (koji Ga ne budu verovali) i podigne (koji Ga poveruju) u Izrailju, da bude znak protiv koga će se govoriti (protiv i za, kroz vekove i vekove)“. – A Mariji proreče: „A i tebi samoj probošće nož dušu „tj. kada budeš gledala kako tvome Sinu na krstu kopljem probadaju rebra“ (Luka 2, 34, 35).
I rekavši i prorekavši sve ovo dostojanstveni starac se još jednom pokloni Sinu i Materi pa ode u svoj osamljenički dom, leže u postelju i predade duh svoj Bogu. Divni i blagosloveni starac Simeon, čiji spomen crkva svetkuje sutradan po Sretenju.
No sa tim se ne svrši sve. Dok su dva goluba žareni na žrtveniku, javi se u hramu i jedna neobična starica, Ana Fanuilova, koja življaše sedam godina od devojaštva sa mužem svojim i udova osamdeset i četiri godine (Luka 2,36-38), koja ne odlažaše od crkve, i služaše Bogu dan i noć postom i molitvom. Suha starica, više duh nego telo, videvši i čuvši sve u hramu, proslavi Boga i ode, pa kao žena razglasi sve po Jerusalimu. I to dođe do ušiju cara Iroda. Špijuni mu javiše što čuše od starice šta se dogodi u hramu. I Irod se razbesni. To beše četrdeseti i poslednji dan, kada je Josif morao izvršiti zapovest angela: „Ustani, uzmi dijete i mater njegovu i beži u Misir“ (Matej 2, 13). Više se nije smelo ni časa časiti. I oni hitno pobegoše iz Jerusalima u Misir, putem i stranputicom, ispod već uzdignutog mača Irodova.
A taj car Irod, nazvan velikim zbog svojih kulturnih dela, koja pokrivahu njegov zločinački karakter, beše već star i bolestan. On osećaše da ga ne može niko i ništa od smrti spasti, ni kesar rimski, kome je slao bogate poklone, ni Jevreji, kojima je obnovio hram u Jerusalimu, ni njegova fabulozna palata u Jerihonu, ni nagomilano bogatstvo, ni tople banje na obali Mrtvog mora, koje je on zbog svoje kostobolje divno uredio. Pa kad je video, da ga sve to ne može spasti od smrti, on je, po satanskom naustiju, hteo pogubiti sve koji bi se zaradovali njegovoj smrti, počev od svoje kuće pa sve do novorođenog Cara u Vitlejemu. Besan od jeda što ga mudraci – zvezdari prevariše, i još što ču o događaju u hramu, posla dželate, koji pobiše na hiljade dece od dve godine i niže po Vitlejemu i svoj okolini njegovoj. „I bi plač i ridanje i jaukanje mnogo; Rahila plače za djecom svojom“ (Matej 2, 18).
I mi plačemo s njom. A radujemo se što se ne spusti mač Irodov na Onoga, koga je on ciljao.
Nijedan Irod nije valjao. Niti je ikad iko želeo nositi to ime.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *