ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

 

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ
 
НЕОБИЧНА ПРОСЛАВА ПРВОГ РОЂЕНДАНА ЧОВЕКОЉУПЦА
 
Има људи који осећају племениту жалост због тога што је велики Господ и Спас наш био приморан родити се у онако убогим околностима: изван града, у подземљу, у овчијем стану, без икакве удобности грађанског живота. Без свеће, без воде, без стола и столице, без постеље и посуђа, без суседа да довичеш и поиштеш. Ништа осим суре масивне стене одасвуда, са пониским грубим јаслима и нешто сламе у јаслама. Тескобан стан, а пространа гробница. Заиста, ова племенита жалост добрих људи била би оправдана, кад се не би знало оно што је убрзо следовало Његовом рођењу те исте ноћи. А оно што је следовало потпуно оправдава оно што је претходило, као што увек бива у деловању Божјем.
Шта је следовало? Следовало је прослављање Христовог рођења, какво ни један човек од постања света није имао. Јавио се најпре ангел Божји, упутио пастире да иду у ону њихову пећину и виде ко им се родио. Потом јавила се војска од ангела са чудесном песмом. Онда је настало весеље пастира. И цело то славље завршено је тек појавом необичне звезде над пећином и доласком мудраца са Истока на поклоњење “новом цару” (Мат. 2, 1-2).
Промислите, да ли би се све ово могло догодити, да се Он родио у граду. Да се, рецимо, нашло места у Витлејему за свету породицу у некој гостионици или хану или приватној кући, где они никако не би могли бити сами у целој згради, него са многим другим лицима, одраслим и децом, у гунгули стешњени у једном углу једне собе. Како би пастири ушли у град, кад су градске капије у оно време биле ноћу затворене, и на капијама стража? Како би маса народа тумачила, на кога се односи песма ангелска? И кад би необична звезда стала над гостионицом, где се сместило педесет или сто лица, како би источни мудраци сазнали које је новорођени цар? Зар се не би у то умешала и римска полиција? И зар не би настала гужва и неред? И место да се одигра божанствена драма, одиграо би се фарса или бурлеска.
Не, не, нема ни мало места жалости. Све је било како је најбоље могло бити, не по људском саображењу него по Божјем. Господ се морао родити у засебном дому; морао је бити Он сам у том дому. А тај дом морао је бити неограђен зидовима и без икакве страже, без катанца на вратима и без комшилука, у пољу близу простих и незлобних, а изван града и градске софистике. Тако се само могло поуздано знати, да све што се необично догађа, догађа се због Њега. Заиста “велики си Боже, и чудна су дјела Твоја” (Псал. 92, 5).
Пастири чуваху стражу код стада својега. У оно време беху велике шуме око Витлејема, са пропланцима и пашњацима за стоку. И беше дивљих зверова, као некад у време Давида. Сам Давид је причао цару Саулу, како су му лавови и медведи растрзали овце, и како их је он одбијао и убијао (I Сам. 17, 34). Због тога су пастири морали ноћу држати стражу код стада својега. Наслоњени на своје кукасте штапове, какви се и данас виде код чобана Грка и Црновунаца, они су с времена на време довикивали друг друга, да не би заспали и да би зверове плашили. Ни слутили нису, да ће те ноћи они први видети оно “што су многи пророци и цареви желели видјети (Лука 10, 24).
Наједном јака светлост јави се “и слава Господња обасја их” (Лука 2,9). Усред те светлости, беље од сунчане, видеше пастири ангела Божјега и врло се уплашише. То беше онај исти архангел Гаврил, који је девет месеци раније јавио Марији у Назарету, да ће родити сина. Његова се реч испунила те ноћи, и он би послат од Бога пастирима, да њих учини првим сведоцима на земљи тога чудесног догађаја. И охрабри ангел уплашене пастире. Не бојте се, него радујте се. Јер вам јављам велику радост, која неће бити само ваша него васцелог Божјег народа. Ено родио се очекивани Месија, Спаситељ, Христос Господ (Лука 2, 10-12). Идите и видите у пећини дете повито где лежи у јаслима. И опет вам кажем, радујте се, јер се радују и небеса и све ангелске силе заједно с вама. Ево погледајте и чујте!
У том тренутку јави се мноштво небеске војске, и та војска ангелска прослављаше рођење Бога Човекољупца слаткогласним неземаљским појањем. И каква необична песма:
“Слава на висини Богу
И на земљи мир,
Међу људима добра воља” (Лука 2, 14).
Само је безгрешни Адам у Рају могао чути слично небесно појање, али од онда нико до пастира витлејемских. Видели су небеске војске Исаија и Језекиљ и Михеј, али у даљини, око престола Свевишњега на небесима (Цар. 22, 19; Иса. 6, 1-3). Но овде се небесна војска спустила на земљу, са својим царем, и отпевала песму у Његову почаст, не пред неком одабраном публиком него пред најпростијим од простих. Пре те тихе ноћи нигде се на црној земљи није видео тако величанствен хор нити се чула таква песма. А та песма је у исто време и програматична за новорођеног Месију:
Прво треба славити истинитог Бога, који је на висини, а не земаљске идоле. Од истинског слављења истинитог Бога зависи мир на земљи и добра воља међу људима. Сам собом Он је ваплоћена слава Божја; Он је Књаз мира и мир наш; Он је добра воља и љубав међу људима. Са овим логичним програмом Бог – Логос раскопаће антилогична дела ђаволска. Зато је Он достојан славе и похвале од неба и од земље.
Када су ангели завршили свој део прославе, удаљише се у своје небесне обитељи. Тада пастири потекоше као на крилима ка пећини. И нађоше све како им је ангел рекао. И мали пастири оваца поклонише се великом Пастиру људи. Па пуни весеља вратише се своме стаду певајући и славећи Бога (Лука 2, 15-20).
Тако је на јединствен начин прослављено рођење Јединственога. Не у ждерању и пијанчењу, и не у смеху и кикоту, него у духовној радости и узвишеном духовном славопоју.
А Марија кад чу од пастира о свему шта се догодило “чуваше све ове ријечи и слагаше их у срцу своме” (Лука 2, 19).
Знала је она много више од пастира. Но све je држала у себи под златним кључем девичанског ћутања.