NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
BLAGA VEST
 
Sara se nasmejala, Zaharija je zanemeo, a Marija se uplašila. Od čega? (I Moj. 18, 12). Od pojave nebožitelja angela i njegovog saopštenja: Sari i Hevronu, Zahariji u Jerusalimu, a Mariji u Nazaretu (Luka 1, 20, 29).
Bezdetnom Avramu bilo je sto godina, a njegovoj ženi Sari devedeset, kada im je angel saopštio, da će iduće godine roditi sina Isaka. Bezdetni sveštenik Zaharije i žena mu Jelisaveta, oboje od plemena Aronova, behu stari i bremeniti, kada mu se angel javi na bogosluženju u hramu i saopšti, da će mu žena roditi sina Jovana, koji će mu biti „radost i veselje, jer će biti veliki pred Bogom“ (Luka 1, 14-15). Bezmužna devica Marija uplaši se od pojave angela Božjega, a još više od njegovog saopštenja: „Evo zatrudnećeš, i rodićeš sina, i nadjeni mu ime Isus“ (Luka 1, 31-33). I On će biti car, i carstvu Njegovom neće biti kraja.
Iako se ovo dogodilo u raznim vremenima, i u raznim mestima i različitim ličnostima, iznenađenje je bilo isto, sumnja ista i pitanje isto: Kako je to moguće? U prva dva slučaja kako je moguće da prestarela i isušena ljudska tela, koja su jedva imala snage da sebe drže u životu, proizvedu nove živote? Kako bi to moglo biti? U trećem pak slučaju nevina devica Marija, sva porumenivši od stida, ispod stida progovara: „Kako će to biti kad ja ne znam za muža?“ (Luka 1, 34). Kako to može biti?
U nebesnog vesnika nema ni trun sumnje, da će se dogoditi ono što on javlja i predskazuje. Jer on se vlada po nebesnoj logici; govori od strane Boga, kome nema ništa nemoguće i čija se reč mora ostvariti. Ali potomci Adama i Eve misle po zemaljskoj logici. Iako je mnogo puta s neba ljudima javljeno, a i u Svetoj Knjizi Božjoj zapisano, da je Bogu sve moguće što namisli i reče, ipak potomci Adam – Evini lakše su verovali prirodnom toku stvari nego reči Božjoj. I još uz to, prignječeni buntovnom prirodom sa svih strana i okruženi zlom, oni su izgubili sposobnost verovanja u veliko dobro. Verovali su brzo i lako u svako predskazano veliko zlo, ali sporo i teško u veliko dobro. Veliko dobro obeća Bog Avramu rekavši mu, da će mu dati sina od Sare, i da će Saru blagosloviti te će kroz tog sina biti mati mnogim narodima. Na to se Avram nasmeja, kao i Sara ranije, i reče: „Eda će se čoveku od sto godina roditi sin!“ (I Moj. 17, 17). Posumnja Avram u veliko dobro od Boga. A da mu je Bog predskazao veliko zlo, da će mu umreti Sara bez poroda, i da će mu umreti i Ismail, sin od sluškinje mu Agare, on bi to brzo poverovao. Tako bi učinio i sveštenik Zaharija. U mlađim godinama kada je bio sposoban za rađanje on se mnogo molio Bogu, da mu daruje porod. A kad je ostareo, i on i žena mu, on je prestao moliti se, skrušen i beznadežan, premda uvek pravedan i molitven, misleći da ga Bog ili ne čuje ili smatra nedostojnim iskanoga dara. No Bog uslišava molitve pravednika „u svoje vreme“, u vencu ostalih događaja, kojim On upravlja svojim promislom. Bogu je bilo potrebno da se Jovan rodi u istoj godini kada i Mesija, a ne 40 ili 50 godina ranije, kako su njegovi roditelji želeli.
U sva tri navedena slučaja važno je zapaziti, da je Bog kaznio samo Zahariju zbog njegove sumnje. Reče mu angel: „Evo, onijemićeš, i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, jer nijesi vjerovao mojim riječima, koje će se zbiti u svoje vrijeme“ (Luka 1, 20). Kaznio je angel sveštenika, jer on kao sveštenik učeći druge da veruju u reči Gospodnje sam je posumnjao u njih. Kadeći oltar on je video pred sobom Kovčeg Zaveta, u kome je čuvana palica Aronova od drveta bademova, koja je za noć procvetala i zrele bademe pokazala (IV Moj. 17, 8). Svedočanstvo Božje svemoći. Zašto dakle da posumnja, da i suha njiva ženskog tela može po Božjoj reči procvetati ili plod doneti. Kome je mnogo dato, mnogo se od njega i očekuje. Uostalom i ova Božja kazna bila je privremena, i u svoje vreme, kad je Zaharija ponova progovorio, okrenula se na veće proslavljanje Boga od strane naroda, i na divljenje novorođenom sinu Zaharijinom Jovanu – Ohananu. Jer svi se pitahu po Gornjoj Judeji: „Šta li će biti iz ovoga djeteta?“ (Luka, 1, 66).
A baba Saru ne kazni Bog za njen podrugljiv smeh niti Avrama za njegov smeh, jer behu prosti pastiri. Najmanje pak beše za kaznu sveta Deva Marija, koja iz svog čistog i bezazlenog srca, upravo detinjeg srca izreče svoju sumnju rečima: „Kako će to biti kad ja ne znam za muža?“
Neka je po sto puta blagoslovena bezazlena sumnja Marijina. Jer svojim pitanjem ona pobudi Božjeg vesnika da jasno kaže, kako će to biti, i ko će biti Onaj koji treba da se rodi od nje. Veliki Gavril objasni joj to nebesnom logikom, nepojamnoj zemlji: „Duh Sveti doći će na tebe, i sila Svevišnjega osijeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji“ (Luka 1, 35). Za vreme dok je Gavril lagano izgovarao reč po reč, sve čudniju od čudnije, duša Marijina dobijala je krila kao od trepetne ljubavi i uzdizala se sve više i više od zemaljske logike ka nebesnoj. Ona je postepeno umirala zemlji i privolevala se carstvu nebesnom. I kao što često biva sa umirućim čovekom da se trenutno seti celog svog prošlog života, tako se i ona setila svih pročitanih mesijanskih predskazivanja. Setila se, kako je rečeno, da će devojka začeti i roditi sina, kome će biti ime Emanuil, to jest: S nama Bog; i još kako je Bog rekao narodu Izrailjskom; „Ja sam tvoj muž“ (Jerem. 3, 14 i Osija 2, 16). Pri tom sećanju ona je osetila, da je ona ta izbrana Devojka, i da je sam Bog njen muž. Setila se i svojih roditelja, Joakima i Ane, koji su nju rodili u svojim prestarelim godinama, po Božjoj sili i blagodati. I kad se toga, i svega ostaloga, setila što je čitala i saznala dok je bila u hramu jerusalimskom, i docnije u Nazaretu, ona je razumela, da sada angel Božji očekuje od nje pristanak, kao od slobodnog bića. Očekuje saglasnost njene volje sa voljom Božjom. Dok joj je angel davao objašnjenje na pitanje „kako će to biti“, u njoj se izvršio veliki preobražaj. Svaka sumnja i strah i nedoumica behu iščezli. Njena reč „kada ja ne znam za muža“ činila joj se sada smešnom. Kad je Gavril završio sa objašnjenjem i zaćutao, čekajući njen odgovor, ona je bila gotova sa odgovorom. I reče Marija: „Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po rječi tvojoj“ (Luka, 1, 38). I tek što je izgovorila te reči, Duh Sveti sišao je na nju i sila Svevišnjeg osenila je nju, i ona je odmah osetila u sebi trepetnu. materinsku radost od začeća sina – Sina Božjeg, Boga – Logosa, obećanog Mesije i Cara nad carevima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *