NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
NA SELSKOJ SVADBI
 
Na domaćim svetkovinama često domaćin čini čast zvanicama, a često zvanice domaćinu. Kad „Car učini svadbu sinu svojemu“ (Mat. 22, 2), onda on kao domaćin čini čast svojim zvanicama, a kada siromahu car dođe na svadbu, onda gost čini čast domaćima.
Ovaj poslednji slučaj dogodio se u selu Kani Galilejskoj na početku naše epohe. Nikad u istoriji sveta veći gost nije počastvovao svojim prisustvom i ukrasio svadbu jednog seljaka. Zbog toga najređeg gosta, Isusa, ta svadba je ostala epohalna u istoriji hrišćanstva. Povest o toj epohalnoj svadbi čitala se i čita se na svakom venčanju hrišćanskih mladenaca. Ne čita se ta povest toliko da se ne zaboravi nego da se naglasi pečat svetinje braka, koji je Hristos svojim prisustvom i blagoslovom, onda i zauvek, stavio na tu božansku tajnu sjedinjenja dva ljudska bića u jedno.
Ako je Kana ikada imala nekog većeg značaja, to je zbog puta, koji je iz Pepolenaide vodio preko nje za Kapernaum i dalje za Siriju, i zbog jakog izvora vode u njoj, gde su se karavani zaustavljali, da bi napojili i odmorili kamile. U naše vreme Kana je osrednje selo, naseljeno Arapima hrišćanima. Da nije ovde vode, za koju tvrde da je i lekovita, ne bi bilo sela Kane; i da nije bilo one svadbe u Kani, ne bi Kana ni po čemu stekla svetski glas.
Tu svadbu opisuje nam prisutni očevidac i sam svat sveti Jovan jevanđelist, najmlađi učenik Hristov (Jov. 2, 1-11). On ne spominje ime ni mladoženje ni neveste niti njihovih roditelja. A spominje pozvane goste, Isusa i Njegovu mater i Njegove učenike. Sveta Majka nije došla sa Isusom i učenicima, nego pre dolaska ovih „onde beše ona“. Svakako je ona bila stigla ranije da pomogne sa ostalim ženama.
Najedanput nastala je nedoumica kod domaćih i zabrinutost zbog nestanka vina. Bilo je mnogo gostiju, i zvanih i još više nezvanih, kao što to obično biva na svadbama na Istoku. Osim sirotinje, koja i bez poziva dolazi na takve svečanosti, mnogi su došli iz cele okoline, da vide Isusa, samo da vide i čuju Isusa. A domaćin je dužan počastiti podjednako i nezvane kao i zvane. Otuda još u polovini svadbenog pira nestade vina. I nasta šapat zabrinute čeljadi, šta da se radi. Požališe se i Mariji, a ona priđe Isusu i reče:
– Nemaju vina.
Zašto to Njemu da kaže? Gle, i On je gost. Gde bi On mogao nabaviti vina. Ali ona veruje u Njegovu moć, da pomogne gde niko drugi ne može pomoći. Na to joj odgovori Isus:
– Šta je meni i tebi, ženo, do toga? I još dodade:
– Još nije došao moj čas.
Osloviti svoju majku sa: ženom, zvuči oporo i prekorno u našem jeziku, ali u jevrejskom kao i u arapskom reč žena ima pohvalno znanje, otprilike kao domaćica, stopanka ili gospođa. U ovom blagorodnom smislu Isus oslovi i sa krsta svoju Majku sa: „Ženo, eto ti sina“ (Jov. 19, 26).
A što reče, još nije došao moj čas, to znači, da je vreme Njegove službe na zemlji sračunato na najsitnije delove. Jer malo posle tih reči, On je osetio, da je došao Njegov čas. Tako i kada su Ga braća zvala da ide sa njima u Jerusalim, On im je otkazao rekavši: „Vrijeme moje još nije došlo“ (Jov. 7, 6). Međutim, tek što su mu braća otišla, On je osetio da je Njegovo vreme došlo, te je i sam krenuo u Jerusalim.
Iako Isus ništa nije obećao svojoj Majci, da će nešto učiniti, ona je proviđala, da on neće ostaviti domaćina ožalošćena i pred tolikim narodom postiđena, nego će ukazati neku pomoć. Zato i reče poslužiteljima, da učine sve što im On bude zapovedio.
Položaj je bio vrlo mučan i za domaćina i za goste. Kako to, da se u polovini svadbenoga veselja ne služi vinom? Tada Isus znade da je došao Njegov čas. I On naredi, da se šest kamenih sudova napuni vodom do vrha. A kada to bi izvršeno, opet Isus reče: „Zahvatite sad i nosite starom svatu“. Voda se beše pretvorila u vino, i to najbolje, po svedočanstvu najpre staroga svata a potom i svih ostalih. I beše vina tako mnogo, da bi dovoljno i za dve ili tri takve svadbe. Tako, kad Bog daje On daje i dobro i mnogo. Ovde je važno zapaziti, da ovo čudo učini Isus samo svojim mislima. Druga čudesa On je tvorio ili rečju, bilo blagom bilo zapovednom, ili dodirom, dodirom svoje ruke ili haljine. Međutim u ovom slučaju On se ne pokrenu sa svoga mesta za stolom, niti reče reč, niti dodirnu vodu svojim rukama, niti vide vodu u sudovima. Samo pomisli i čudo se dogodi. Voda se pretvori u vino.
Za grešna čoveka ovo čudo je nepojmljivo. Za otvrdlu i materijalizovanu logiku zemaljsku ovo je nemoguće. Ali za nebesnu logiku, za Boga – Logosa ovo je tako lako učiniti kao i pomisliti. On je smislio i stvorio sve elemente u prirodi; On ih može lako i pretvoriti jedan u drugi, po potrebi i na dobru svrhu. I štap Mojsijev On je pretvorio u zmiju, i zmiju opet u štap, tako i slanu vodu u slatku, opet po potrebi na dobru svrhu.
Bog – Logos, koji je stvorio telo, pa se i sam obukao u čovečije telo, naravno, brinuo je i o telesnim potrebama ljudi. Drugom prilikom On je umnožio hleb da nahrani gladne, a sada je pretvorio vodu u vino, opet radi telesne potrebe ljudi. Još i zato je učinio ovo poslednje čudo, da skine stid i žalost sa domaćina svadbe, na kojoj je On bio glavni gost. I još više od toga, da pokaže, da kao što je voda prema vinu, tako je telesna ljubav prema duhovnoj. Telesna ljubav, kao i voda, brzo gubi svoj ukus, dok duhovna ljubav, kao vino, što starija to milija i snažnija. Telesna ljubav s telom prolazi i prestaje, dok duhovna ljubav prelazi u onaj svet i traje večno. Takva treba da je bračna ljubav. Upravo duhovna ljubav i jeste prava ljubav, jedina dostojna tog imena, dok je takozvana telesna ljubav požuda i strast.
Najzad, učini Isus ovo čudo, prvo ove vrste, još i da pokaže svoju neograničenu vlast nad prirodom, da bi robovi prirode poverovali u Njega kao svoga Spasitelja i Osloboditelja; ‘da, kao jedinog Čovekoljupca.
Tako Kana posta slavna, a slava Hristova posta trajna. I videše učenici Njegovi slavu Njegovu, i još jače poverovaše u Njega.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *