NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
NEBO SE OTVORI
 
Od pamtiveka ljudi su žudno očekivali da im se nebo otvori. Filosofski umovi, ratnici u strašnim bitkama, siromasi u bedi, bolesnici u mukama, samrtnici u agoniji – svi su vapijali nebu da se otvori. Ali se nebo nije otvaralo. Manje učeni ljudi zaustavljali su svoj pogled na zvezdama, i nisu mogli dalje videti ni očima ni mislima. Zato su zvezde smatrali za bogove i gospodare svoje sudbine. Više učeni pak među sinovima čovečjim nisu se time zadovoljavali, nisu mogli nikako. Činilo im se, da se zvezde svojim treperenjem smeju, a svojim igranjem vesele nad stradanjima ljudskim. Zbog toga su se naporno trudili, da umom proseču zvezdanu kupolu i da vide gospodara, ili gospodare nad zvezdama i ljudima. Rečju, narodi su tražili javljanje Boga Čovekoljubca. I naraštaj za naraštajem umirao je očajan što nije video nebo otvoreno i Boga Čovekoljupca javljenog.
Ali gle, jednoga dana otvori se nebo. Otvori se nebo i Bog se javi, po svojem datom obećanju izgnanom Adamu, i prorocima i pravednicima iz naroda Jakovljeva. Svi jevanđelisti opisuju taj neobični događaj, ali učeni lekar Luka stavlja to u takav istorijski okvir, kao pozitivan i nepobitan fakt, da niko ne može posumnjati u nj, i reći kao da je to san ili maštarija. Kao ljubitelj tačne istorijske istine, Luka navodi sva imena, toga i toga kesara rimskog, i toga guvernera judejskog, i tih velikih i malih prinčeva, i činovnika rimskih, i prvosveštenika jerusalimskih, u vreme kojih se dogodilo ono što se dogodilo.
A to se dogodilo u mestu Vitavari, u gornjem toku Jordana (Jov. 1, 28-34). Jednoga dana Jovan krštavaše narod, vičući i šibajući poroke narodne, i učeći: „Ko ima dvije haljine neka da jednu onome koji nema; i ko ima suviše hrane neka čini tako“ (Luka 3,11); inače će vas sekira poseći u korenu, i lopata razvejati sa gumna Božjega kao nepotrebnu plevu. Najedanput Jovan zamuče usred govora. Njegove oči zasijaše, i on ustreperi dušom i telom. On spazi u gomili naroda Onoga, koga je celog veka u srcu nosio, zbog koga je još u utrobi svoje matere Jelisavete od radosti zaigrao, i zbog koga je 30 godina proveo u pustinjskoj osamljenosti i ćutanju. Da, zbog koga je i stvoren i poslat u ovaj svet. Zaboravi Jovan narod oko sebe, pa ushićen pruži svoju ruku i viknu:
– Gle, jagnje Božje!
To beše Isus, koji je sve znao šta Njegov Preteča radi, pa se u određeni čas spusti iz Nazareta, da se i On krsti. Čuvši narod reč Jovanovu, svi se obazreše da vide, o kome to strašni Krstitelj govori. Ali na Isusu ne beše ničega neobičnog i strašnog. U običnoj dugoj haljini, sa kosom i bradom očešljanom, on se nije ničim naročito odlikovao od ostalih ljudi. Dok je Jovan bio kao gromovnik koji kroz mračne oblake grmi i seva munjama, dotle je On bio kao blago i mirno sunce, koje posle grmljavine miluje svet.
Uplaši se Jovan, kada ču želju Isusovu, da i Njega krsti. Ali ga Isus umiri objasnivši, da se jedan zakon mora u svemu ispuniti, dok se boljim ne zameni. I posluša Jovan, i pogruzi Isusa u struju Jordansku. A kada se Isus krsti, gle, nebo se otvori. Nebo se otvori i ču se glas Oca nebesnoga i vide se Duh Sveti u vidu goluba nad Isusom. Glas beše gromovit i jasan: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji mi je u volji“ (Matej 3, 16-17) i golub beše kao srebro beo i sjajan. Niti se Otac javi u telu nego samo glasom, niti se Duh Sveti javi u telu nego samo u obliku goluba. Jedino se Sin, Bog – Logos, javi u telu, u stvarnom čovečijem telu. Jer samo On beše određen od „prevječnago sovjeta“ Svete Trojice da u telu posluži spasenju telesnih ljudi.
Tako se i tog znamenitog dana otvori nebo i Bog se javi. Bog se javi i objavi svetu intimnu unutarnju svoju tajnu kao trojstvo u jedinstvu, lično trojstvo u jedinstvu suštine, i ljubavi i slave. Od tada pa zauvek slaviće ljudi ne „Boga neznanoga“ (Dela 17, 23), nego Boga kao Svetu Trojicu, Oca i Sina i Duha Svetoga. Da bi znali mnogobošci, da je samo jedan Bog, a jednobožni Judeji da je Bog trojičan, i svi hrišćani, da je Bog jedan u trojstvu, a trojičan u jedinstvu. Trojičan Bog kao Otac i Sin i Sveti Duh; trojičan je i čovek kao telo, duša i duh. Tim otkrovenjem osvetljena je novozavetna Teologija i Antropologija. Tako je Bog izdaleka postao Bog izbliza, i Bog neznani Bog javljeni. Da bi Bogojavljenje bilo svima radovanje.
I tako se Sin Božji krsti vodom i Duhom, ne zato što je bio nečist i grešan nego da bi dao primer svojim sledbenicima; da bi unapred skrušio glavu Zmija bogomrsca i čovekomrsca; da bi nas krštenjem očistio od svih grehova, nasleđenih i ličnih; i da bi krštenje bilo znak raspoznavanja u ovom i u onom svetu, koji su Hristovi, a koji nisu.
Ovaj dan Bogojavljenja i Krštenja Sina Božjega Čovekoljupca tako je i slavan i veličanstven, da se na njemu obistinila reč Psalmista, da je pred Bogom „jedan dan kao hiljadu godina“ (Psal. 90,4).
Tada Isusa odvede Duh u pustinju (Matej 4, 1).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *