Питање:
Помаже Бог, Прочитао сам причу о Авраму и Исаку па бих вас замолио да ми објасните суштину, да ли је она предсказање Христовог жртвовања, тенутно ми делује страшно, у смислу шта ако се некоме јави у сну промисао да то учини са својим дететом, очигледно да не схватам. Да ли је истина да се некоме може јавити промисао од Бога да себе сакати (одузме удове, вид…) како би тиме показао своју веру и спремност за жртву, као што се Авраму јавило за сина, или је то, како ми се чини, велики демонизам? Поздрав.
Игор
Одговор:
Драги брате, Кажеш, прочитао си причу о Авраму и Исаку. Но изгледа да си ту причу прочитао исто, као на пример причу о Баш-челику, песму Хасанагиница и неку причу из наше историје. Библијска историја је сасвим нешто друго. То је историја Божјег народа и да би се та историја схватила, мора се живети са и у народу Божјем. Историја о Авраму је један од најбитнијих догађаја Старога века. Ако си читао догађаје које описују Књиге Мојсијеве, да напоменем само казивање о свеопштем потопу, о зидању Вавилонске куле, мора да Ти је постало јасно у ком правцу се развијало човечанство тога времена. Незнабоштво и идолопоклонство је било у свим народима. А Бог је хтео да бар један народ сачува веру у једнога, истинитога Бога. Тај народ ће постати носиоц јединствене религиозне вредности и васељенског позива. Он неће настати као други народи, који су израсли у природним условима, покоравајући се законима постојања и развоја, темпераменту, клими, историјским условима. То ће бити јединствен народ и он ће понићи по нарочитом Божјем одобрењу. У Уру Халдејском, у богатој плодној земљи између библијских река Тигра и Еуфрата, у време процвата цивилизације, живео је човек по имену Аврам. Он је чуо позив Божји: “Остави све… и иди да живиш у земљи коју ћу ти ја показати”. Бог се јавља у светској историји. Све се одједном мења. Аврам је дошао у контакт са истинитим Богом. Он му се откиро као жива личност, као једини Бог, који жели да живи са човеком као са сродником, који се брине за човекову судбину. Бог Авраму обећава потомство (Аврам до тада није имао деце) , обећава му земљу, у којој ће се осећати као у отаџбини. Аврам, дакле, добија од Бога задатак да оформи народ, народ Божји, са којим ће Бог склопити посебан савез, завет између Бога и Његовог народа, који ће се назвати Стари завет. И зато Аврам треба да буде поуздан, чврст у вери, да без поговора следује Божја наређења. Он напушта своју постојбину и иде у непознату земљу, коју му Бог показује. И кад коначно Бог испуни своје обећање, кад Сара роди сина Исака, који треба да настави размоножавање народа Божјег, Бог је Аврама подвргао тешком искушењу, да свога јединца сина жртвује Богу, који му га је и подарио. Иако Аврам верује и у друга Божја обећања, да ће од њега настати велики народ, можда и не испитујући на који начин, ипак у њега нема поговора: он иде на планину Морију и спреман је да жртвује свог сина Исака. Он чврсто верује у Бога и зна да Бог има план, који њему за сада није познат. Када се Аврам сам уверио у чврстину и непоколебљивост своје вере у Бога, Бог је спречио жртвовање Исака, а са Авраамом склопио први савез или завет. Јасно Ти је сада, драги брате, да Богу није била потребна жртва Аврамовог сина, али је било неопходно да родоначалник знаменитог народа, из кога ће изаћи и Спаситељ света, покаже, првенствено пред самим собом, да је неопходно имати неограничено поверење у Бога, а Бог ће увек учинити све на добро. Сигурно, драги брате, да Бог ни од једног човека неће тражити да жртвује своје удове или своју децу, да би удовољио Богу. Бог од нас тражи веру и неограничену љубав према себи, јер и Он нас неограничено воли. Воли нас више него ли и сами себе. Воли нас и кад ми у Њега сумњамо, кад не верујемо у Њега, кад Га псујемо, кад Га се одричемо, кад Га распињемо. И кад Христос каже: Који воли оца свога или матер своју већма него мене, није мене достојан, Он нам показује колика треба да буде наша љубав према Богу. Жртва Исака (која се није догодила, јер је Бог поштедео сина Аврамовог) јесте праслика и символ Христове жртве (ту Бог није поштедео свога Сина, већ Га је жртвовао за спасење света) и Христос је кроз своју жртву склопио са целим човечанством нови савез, последњи и савршени, нови завет кроз Крв своју. Зато се у православним олтарима, на северној страни где се налази жртвеник и припрема бескрвна жртва (проскомидија) слика фреска Аврамове жртве (Исак је везан на припремљеном жртвенику, а Аврамову подигнуту руку са ножем, зауставља анђео Божји) , као праслика Христове крсне жртве. Надам се, драги брате, да си кроз ових неколико редова схватио причу о Авраму и Исаку, као и настанку Старог и Новог савеза, завета. Благословен почетак и ток Божићњег поста жели Ти о. Душан
