NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
SVETI SAVA
 
Jedrilica je klizila pored tamno zelene obale, voda je bila spokojna u svom plavetnilu nakićenom blistavim odblescima sunca. Plovilo se, kako se Rastku pričini, dugo. Njegove oči su žudno ispitivale prve kolibe monaške i retke manastire, dok se najzad ne ukaza Rusik. Ruvim potvrdi osmehom, kada ga Rastko presrećnim pogledom upita. Na keju, Rastko spusti nogu na tle, svestan da je sveto. Iz šumice iskrsnuše dva monaha, mlada, nasmejana, pritrčaše i poljubiše Ruvima u ruku, a kneza tri puta u obraz. Ruvim ih umoli:
Hitno sazovite sve monahe u zbornicu! I kapiju zaključajte! Spokojan, prelep manastir, kada su ušli u njegovu portu, odjednom ožive, klepalo je užurbano sazivalo bratiju. Ruvim je već otišao igumanu, a sa svih strana su se sabirali i ulazili u prostoriju do trpezarije monasi koji su sa osmehom i klimanjem glave pozdravljali mladog gosta, kneza. Ovaj je stajao tu gde su mu rekli, kraj kamene klupe usred porte, napeta tela i duha, i duše, koja je vapila tražeći pomoć od Boga da ga prime.
Monah, koji se kasnije prvi Rastku predstavio kao Ignjatije, hitro je zatvarao i zaključavao ogromnu, okovanu kapiju, i tada nasta mir.
U zbornici je bilo sakupljeno sve bratstvo: na istočnoj strani sedeli su stareci, najstariji monasi i iguman, stasit starac sa potpuno belom i dugom bradom, sa crnim, oštrim obrvama i osmehom u očima. Do njega je sedeo otac Ruvim. Kratkim i jasnim rečenicama je objasnio:
Oci i braćo, ovoga puta vas molim da hitno, što hitnije jednogmladog Srbina iz Raške primimo i još danas zamonašimo…
Ljudi se zagledaše, ljubopitivi.
Ruvim nesvesno zastade, pa se u toj pauzi napregnutost svih poveća.
– Mladi čovek je sin Stefana Nemanje, velikog župana Raške.
– Hej! – nekoliko njih uzviknuše. – Koga nam to dovodiš!
– Dovodim vam mladića koji je rođen da bude monah, verujte mom starom oku, polovinu vas ja sam iskušavao, a i njega bolje no ikog. A šta vam uz to dovodim? Opasnost!… Njegov otac je veliki ne samo župan, no veliki svetski čovek kakvog još nisam video. Mi smo pobegli ispred oca, Bog da nam oprosti, jer je Nemanja moćan, i jak, i energičan, i više no ikog na svetu voli Rastka. Dok vam ovo pričam, njegove potere mogu da upadnu u naš manastir. Ali, ja sam procenio. Mladić kojeg vam dovodim biće kao monah mnogo korisniji Bogu i ljudima, nego da u svetu postane neki Aleksandar, Cezar ili bilo kakav drugi velikan!… Boga bismo uvredili ako takvog mladića ne bismo primili, ma kako tim ranili njegovog oca. A sad čujte o Rastku i sledeće… On jedva da ima godine potrebne za monašenje. U nečemu će ostati kao dete čist – večito, i kad ostari. U nečemu je mudar još iz detinjstva. Otac ga je spremao za državnika i junaka, a on je sam sebe spremao za monaha koji će se sve više ovde duhovno razvijati. On je dobar i sažaliv kao dete, a hrabar i uporan… kao njegov otac. Ume da voli, i voli sve i svi njega vole, ali najveću ljubav oseća prema Bogu Ocu i Sinu i Duhu Svetom. On Boga oseća, oseća prisustvo Božje, a to samo dobra bića stiču. Ja nemam vremena da vam nabrojim njegove vrednosti, ali ja sam ga veoma dobro iskušao. Ne zamerite mi, mnoge sam i od vas iskušavao pre nego ste se zamonašili, ali ovo dete, ovaj čovek, Nemanjin sin, nešto je što još nisam u životu sreo, ni video… Vi ga dovedite i ispitajte, no to učinite veoma brzo. I odlučite. On je dragocen, treba za Nebo da ga sačuvamo. Brzo, odmah odlučite da nam ga vojnici njegovog oca ne preotmu!
Iguman podiže glavu, gledao je uvis, podigao obe ruke. Niz levu blistale su mu crne brojanice, izlizane i duge.
– Deco, ja sam već unapred odlučio. A vi? Odjednom svi, mada tiho, a vrlo radosno prozboriše:
– I mi, i mi… oče, ali ti odluči…
Iguman mahnu rukom. Bio je napet, kao i svi ostali.
– Ipak… Ignjatije, sine, uvedi ga!
Ovaj požuri i sa doksata terase vide Rastka kako stoji nepokretan kao kip…. Mahnuo mu je i osmehom srdačno pokušao da ga ohrabri.
Mladić je, bio bled, bez kapi krvi u licu, dok je išao stepenicima.
Uđe, sve brzo pogleda, krenu u sredinu zbornice i na pravi monaški način prostre se ispred nogu igumana i staraca.
Iguman Aleksandar mu i rukom dade znak.
– Digni se, sine, digni. Digni se…
Svi su posmatrali bledo pravedničko lice tog mladića, dok je ustajao. Shvatili su da je upravo onakav kakvog ga je Ruvim opisao. Starac postavi samo pitanje:
– Sine, reci mi šta te to vodi u manastir.Vrlo smireno i vrlo predano, Rastko reče:
– Sve, oče, sve, isto kao i sve vas, oče. Vodi me, oče, želja da budem samo sa Gospodom.
Iguman radosno uzdahnu i uspravi telo. Pogleda monahe. Zračili su željom da tog mirjana prime. Iguman ne odgovori odmah, trenutno zanemeo od radosti što može tom mladiću da kaže:
– U ime Boga i Oca i Sina i Svetoga Duha… primamo te, sine.
I Rastko se opet prostre po podu uzdržavajući suze – uzalud. Šakama i prstima pritiskivao je pod, kao da je tim mogao da umiri telo i prikrije sreću. To još više uzbudi sve u zbornici. Ruvim diže obe ruke zahvaljujući se Bogu, a mladi monasi nateraše svog sabrata da ustane; raširenih ruku su mu prilazili, grlili ga i radovali se.
Najzad se Rastko okrete ocu Ruvimu. Zagrlili su se i plakali od sreće. Starci su u toj opštoj radosti uživali. Bila je neuobičajena, zaista neuobičajena.
Odjeknuše sa kapije besni udarci i uzvici. Rastko raširi ruke i klonu. I svi ostali su se skamenili. Rastko šapnu, ali to svi čuše:
– Kasno, oci! Kasno, Gospode!
Iguman priđe prozoru. I drugi. Videše kako pred ulazom vrlo brojna četa vojnika besni preteći i udarajući oružjem o tvrdu, okovanu kapiju.
Iguman se okrete, a bela brada mu se prkosno uzdiže, tamne obrve namrštiše se, sav njegov izraz se izmeni. Blag čovek posta oštar.
Otud su dopirali povici:
– Otvarajte, provalićemo, i pobićemo vas ako ne otvorite… – vikali su nasilnici. Iguman hitro kaza Rastku:
– Sine, nije kasno. Možda i nije kasno. Uzdaj se u Boga, a ne gledaj u silu ljudi koji nas vređaju! Pa zar da te damo takvima? Siđimo svi i primimo te drznike. A vi, trpezarci i podrumari, hitro spremite i vojnicima iznesite najlepša jela i najlepša vina! Ti se, Rastko, drži tako kako sad izgledaš, slomljen. Reci im da pristaješ da se svojima vratiš. Ignjatije, otključaj kapiju! Požuri…
Svi siđoše u portu, a vojnici su besomučno pretili i lupali.
– Imamo naređenje vlasti i Cerkve da vas pohapsimo ako se odupirete – vikao je jedan od napasnika, svakako Grk. Kad pogureni Ignjatije otvori, nagrunuše unutra ozlojeđeni i premoreni vojnici sa oružjem dignutim ka grupisanim monasima koji su mirno stajali. Napadači tad primetiše Rastka u otmenom vlastelinskom odelu, zastadoše i podigoše ruke od radosti, odbacujući koplja i mačeve, poleteše k njemu da ga dohvate, izgrle i izljube, a oni koji do njega nisu doprli bacahu kape u vis. Mirčeta vojvoda, kome su niz suvo oštro lice suze klizile i padale na prosede duge brkove i bradu, čvrsto zagrli Rastka, i reče:
– Rastko, sine, šta učini nama, šta tek tvojim roditeljima! Ti nemaš pravo da nestaneš… Nisu te postrigli… Nisu, a neće. Ti ćeš da se sa nama lepo i dobrovoljno vratiš, ili ću silom da te vežem i predam tvojima pre nego za tobom umru. Čedo moje, draži si mi od svega na svetu.
– Dobro, ne moraš da me vezuješ, predajem se i ovako…
Vojnici su bili spremni odmah da krenu. Vojvoda isto tako. Tu se nametnu iguman:
– Svi ste vi, deco, premoreni! Rastko naročito. Vojnici skoro padaju. Prvo ćete da se najedete i malko odmorite, a ako hoćete i da prenoćite,pa onda idite… Eto, vojvodo, svi tvoji ljudi pristaju…
Iguman povede premorenog vojvodu u trpezariju, svi neobični gosti čuše kada je na ulazu naredio:
– Donesite najbolje vino i jelo! Požurite, eto uskoro će i veče!Mirisi sušene ribe, hladnog pasulja i drugog jela razdremaše junake, razdragane što vide mladića.
Poče bogat obed koji je kvario samo umor, jer su neki vojnici za stolom padali u san. Iguman se opet pojavi, naže se vojvodi Mirčetu, do koga je sedeo Rastko, nasu mu u zamašnu čašu hladno vino.
– Jedite na miru i odmorite se! Sada će početi večernje, pa ko želi može sa mnom na službu da krene – reče iguman i dade očima mig Rastku,koji odmah shvati i odgovori:
– Ja bih, oče, bar da se pomolim u hramu…
– Onda idem i ja sa tobom, neću da te ispustim iz vida! – odseče vojvoda nestrpivo i ustade.
Odjekivao je zvuk klepala. Sumrak je padao kada su ušli u hram, u kome su tamu jedva razbijala dva tri kandila. Uđe još nekolicina ratnika, nevoljno i umorno. Rastka je iguman doveo do ikone Isusa Hrista ispred oltara, a vojvoda Mirčeta se sruši na prvu stolicu do leve pevnice. Iza njega se i njegovi pratioci smestiše, no oni su prvi, dok je iguman mekim i tihim glasom pevao predivne melodije večernja, odmah popadali u san. Sva tri monaha su za desnom pevnicom u mraku pratili svojim tihim glasom taj poj koji je trajao dugo… Mirčeta klonu u san i tada jedan monah, visok kao Rastko, priđe mladom Srbinu, iskušeniku, i šapnu mu:
– Tiho izađi!
On zauze Rastkovo mesto, a ono je bilo u senci tako da se samo njegova silueta nazirala, pa se nije moglo da vidi da li je na njemu mantija ili odelo. Rastka je pred izlazom sačekao drugi monah, pa ga bez šuma povukao ka kuli, pirgu, gde su još dva monaha čekala; jedan ga povede uz kamene stepenice, a drugi osta kraj vrata, zaključavši ih.
U porti, nad kojom su blistale bezbrojne zvezde sve je bilo tiho i mračno, osim svetlih prozora trpezarije gde su u snu mirovali preostali gonioci.
Monah uvede Rastka u paraklis na vrhu pirga, gde su sva kandila bila upaljena, a jedan starac, jerej, krepko je služio u oltaru, pevajući tiho, uz pratnjnu trojice monaha za pevnicom.
Jedan od monaha prinese Rastku rizu.
Započe čin monašenja, tiho i svečano.
Sve vreme od upada gonilaca u manastir, pa do ovog trenutka, Rastko je bio ispunjen snažnim suprotnim osećanjima: ophrvan mislima, strahovima i brigom, pa ushićen, dovođen do nade i udaljavan od nje događajima kojima on nije upravljao. Potresno je bilo i to što ga monasi tako svesrdno primaju za svoga. Teško ga je pogodila pojava gonilaca, koji su u samom zametku presekli svu njegovu sreću, ali, eto, i nisu, jer je energičan iguman jednim migom usadio nadu da će se desiti čudo. Potresno je bilo i to što je odjednom pitoma topla reka obreda monašenja zaista počela i on je najzad morao da se pribere i dostojno prihvati da se njoj, kao Ruci Božijoj preda.
Jeromonah, krepak starac, izašao je sa krstom na glavne dveri oltara i usmerio svoj bistri pogled u mladića koji napušta jedan svet i žudi drugome. U tom momentu sve se u Rastku Nemanjiću učvrstilo, čuđenja i bojazni su nestali, lutanje kroz razne misli i stanja su prestala. Rastko Nemanjić je postao sasvim siguran i jak. Sada je svesno i smireno ušao u svetu službu, u čin koji su monasi obavljali, on nije bio zbunjeni gledalac, nego postojan i dostojanstven učesnik obreda, svestan svoje malenkosti i svestan božanske veličanstvenosti događaja. Sve ostalo što bi pokušalo da uđe u njegove misli i raspoloženje, odbijalo se od njega. Bio je jak Rastko, snažan kao otac Nemanja.
Svi monasi, starci i iguman taj su događaj doživljavali srcem. Gospodstveni otpor prema grubim ratnicima, predivan mladić dorastao za monaštvo, strah koji je tako lukavo prožeo monahe, strah od osvete Nemanjine i grčkih vlasti, sve se to svilo u jedan uzvišeni doživljaj. A bitan deo čina je bio naročito potresan.
Ruvim i još jedan monah izvedoše Rastka u papertu i ćutke skidoše sa njega odelo i obuću i hitro ga odenuše u tamnu tanku odoru, pa ga opet uvedoše u hram gde je služba već bila u toku. Jeromonah i monasi u pevnici pevali su tiho i u skladu veoma milu melodiju. Ruvim privede Rastka glavnim dverima, a jeromonah upita:
Brate, otvori uši svog srca i čuj glas Gospoda: „Dođite Meni svinatovareni gresima i ja ću vas odmoriti… jer ja sam krotak i smiren srcem“, pa sa strahom i radošću daj odgovor na svako pitanje. Ovde je Spasitelj prisutan sa Svojom svehvalnom Majkom, i sa svetim angelima i svetiteljima. Oni slušaju reči koje od tebe dolaze… Pazivo nam odgovaraj. Zašto si došao, brate, ovom žrtveniku i ovoj svetoj družini?
Vrlo čvrstim glasom Rastko odgovori:
– Želim isposnički život, prečasni oče!
– Želiš li zaista da se udostojiš angelskog lika i da se uvrstiš ured monaha?
– Da, s Božijom pomoći, prečasni oče! – odseče Rastko.
– Da li po svojoj slobodnoj volji pristupaš Gospodu?
– Da, prečasni oče.
– Da ne činiš po nekoj nuždi ili nasilju?
– Ne, prečasni oče!
– Hoćeš li – tu glas sveštenog lica posta jači – ostati u manastirui u podvižništvu do svoga poslednjeg daha?
Sa naročitim naglaskom mladić odgovori:
– Da, Božijom pomoću, prečasni oče!
Jeromonahov glas je u nastaloj tišini maloga hrama bio veoma upadiv i čujan:
– Hoćeš li do smrti biti poslušan starešini i svoj bratiji u Hristu?
– Da, Božijom pomoću…
Jeromonah se sada pomeri ka iskušeniku i smerno reče:
– A sad, pazi, čedo moje, pazi kakva obećanja daješ Gospodu Isusu Hristu, jer ih angeli sada zapisuju. Ja ti sada iznosim pouke, a ti obećaj daćeš ih izvršavati. Očisti sebe od nečistote tela i duha!… – govorio jetoplo i plaho jeromonah, a plave, ruske oči su mu od sreće i zanosa suzile. Budi poslušan… ne budi len ni mlitav u poslu, ne osvrći se nazad kada si već krenuo Gospodu! Budi dobar i razborit Hristov vojnik… Pretrpi…na svome putu i raduj se kad sve pretrpiš, jer je takvima mesto u Carstvu Nebeskom… Obećavaš li to?
– Obećavam – svesrdno je na svaki savet Rastko odgovarao, sve potreseniji, jer je svakom rečju sebe sve više spajao sa Onim Kome je krenuo.
Sada je jeromonah usmerio pogled ka nebu.
– Svesrdni i mnogomilostivi Bog koji prečisto srce nedokučive dobrote svoje otvara svakome koji Mu dolazi sa ljubavlju, neka te primi i zagrli i štiti! I neka ti bude jaka tvrđava od lica vražja, neka ti bude kamen trpenja, uzrok utehe, davalac čvrstine, sticanje blagodušija, pomoćnik hrabrosti, koji će legati i ustajati s tobom udostojavajući te i udela svetih i prepodobnih otaca naših… sa kojima ćeš naslediti Carstvo nebesko, u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kojem neka je slava i moć icarstvo i sila, sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i u sve vekove, amin!
– Amin – zapevaše svi monasi u hramu.
Rastko je stajao pred carskim dverima, sa njegove desne strane stajao je otac Ruvim, a sa leve, nešto ispred, đakon koji zapeva:
– Pomolimo se Gospodu!
A pre molitve približi se stari jeromonah Rastku i sad tiho zapita:
– Novo ime?
– Sava! – izgovori mladić i nehotice snažno i uzdrhtalim glasom. Jeromonah opet usmeri pogled nebu i radosno ispeva:
Gospode, Bože naš, primi slugu Tvog SAVVU, koji se odrekao sveta, rodbine i prijatelja i krenuo za Tobom, primi ga i uputi na istinu Tvoju! Ogradi ga silom Svetoga Duha Tvoga, da na njega ne bi moglo da utiče nikakvo neprijateljsko lukavstvo, daruj mu trpenje da bi Tebi uvek ugađao i zastupništvo presvete Vladičice naše Bogorodice i svih svetitelja, jer je blagosloveno i proslavljeno uzvišeno Ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u vekove, amin!
Crkvica je bila veoma dobro osvetljena, sva su kandila bila upaljena, a sveće su spokojno gorele i osvetljavale lica monaha. Sava je gledao samo napred obuhvatajući jeromonaha i sav oltar sa ikonama svetaca pogledom u kome su se sjala i uzvišena osećanja, i blesak misli, i svesti o tome da doživljuje za čim čezne sve njegovo biće. Čuo je glas najpre jeromonaha Atanasija.
– Glave svoje priklonimo Gospodu!
A onda drugačije odjeknu glas jeromonaha Atanasija:
Primi, Gospode Bože, naš slugu tvoga Savu, otkloni od njega svaku telesnu želju i nerazumne prohteve, i misli, i dela… da uzme krst i ide za Tobom! Vladiko, sačuvaj ga!…
Zatim, pruživši ruku prema Svetom jevanđelju, jeromonah reče:
– Gle, ovde Hristos nevidivo prisustvuje! Pazi, niko te ne primorava da primiš ovu shimu! Pazi, ti namerno hoćeš zalog velikog angeoskog lika!
– Da, namerno, prečasni oče.
Otac Atanasije uze makazice koje mu dodadoše i stavi ih na Evanđelje, i naredi:
– Uzmi nožice i podaj mi ih!
Sava uze makazice i odmah ih dade natrag jeromonahu, a ovaj ih stavi opet na Evanđelje i ponovi:
– Uzmi ove nožice i podaj mi ih!
Učiniše to i treći put, pa jeromonah sa makazicama priđe Savi:
– Neka je blagosloven Bog koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu upoznanje istine, neka je blagosloven Onaj koji Jeste u sve vekove!
Starac priđe mladom monahu sasvim, zbog postriga u obliku krsta:
– Brat naš Savva postrigava kosu svoje glave u ime Oca i Sina iSvetoga Duha. Recimo za njega: Gospodi pomiluj!
Svi monasi u cerkvici veoma skladno i tiho zapevaše:
– Gospodi pomiluj!…
Jedan od monaha dodade novu rizu, anteriju, jereju Atanasiju i ovaj je navuče Savi, sve pevajući:
– Brat naš Sava se odeva u rizu radosti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Recimo za njega: Gospodi pomiluj!
Dok je hor još pevao, otac Atanasije, stavi pojas oko Savinog struka i nastavi:
– Brat naš Savva opasuje bedra svoja silom istine, na umrtvenje tela i obnovenje duha, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Recimo za njega: Gospodi pomiluj!
I dok su monasi tri puta ove reči ponovili, Atanasije uze kamilavku:
– Brat naš Savva pokriva se šlemom nade na spasenje, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Recimo za njega: Gospodi pomiluj!
A potom, predade palion uz reči:
– Brat naš Savva prima palion zbog velikoga i angeoskoga lika, za odelo neprolaznosti i čistote, u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha – recimo za njega: Gospodi pomiluj!
Najzad uze i sandale i pre nego je pomogao Savi da ih obuje, reče:
– Brat naš Savva obuva sandale na pripravnost Evanđelju mira, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha – recimo za njega: Gospodi pomiluj!
Primivši novu mantiju otac Atanasije, naročito razdragan, reče oblačeći Savu:
– Brat naš Savva prima zalog velikog i angelskog lika, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha – recimo za njega: Gospodi pomiluj!
I dok je hor to pevao, otac Atanasije započe molitvu:
– Gospode Bože naš! Uvedi slugu svoga Savvu u duhovni dvor Tvoj i uvrsti ga u razumno stado! Očisti umovanje njegovo od telesnih želja i puste obmane života ovoga… jer si Ti pastir i čuvar duša naših i Tebi slavu uznosimo Ocu i Sinu i Duhu Svetome, sada i uvek i u vekove vekova.
Još je služba trajala, đakon, vrlo mlad čovek sa zvonkim tenorom otpeva:
– Pomiluj nas, Bože, po velikoj milosti Svojoj, molimo Ti se usliši i pomiluj!
Monasi tri puta otpevaše Gospodi pomiluj. Jerej Atanasije prihvati krst i pruži ga Savi:
– Gospod reče: A, ko hoće za Mnom da ide, neka se odreče sebe i neka uzme krst svoj i pođe za Mnom.
I Atanasije priđe novom monahu:
– Kako ti je ime, brate?
Blistajući očima Sava usmeri svoje u zenice oca Atanasija i odgovori:
– Grešni Savva.
– Spasavaj se u angeoskom činu.
I tada otac Atanasije zagrli Savu i tri puta se sa njim poljubi čestitavši mu, a ovaj njega celiva u ruku. Plačući, Savu zagrli i izljubi Ruvim. Novom monahu su sada redom i vrlo radosno prilazili ostali oci i bratija, a Atanasije se okrete Ruvimu i šapnu mu:
I ja sam ovim mladim čovekom potresen!
– A sada… – reče jedan od monaha veoma, veoma brižan i ode u velikihram u kome se monotona molitva širila, a ratnici spavali.
Iguman je u trenu sagledao monaha i shvatio znak. Uzdahnuo je i prestao sa pevanjem. To i probudi Mirčetu. On je ne verujući očima da Rastka nema, kriknuo, ostali ratnici bunovno skočiše. Vojvoda je vikao, kleo i ostali su vikali, pretili monasima, istrčavali napolje, Rastka nije bilo, a preplašeni monasi usta nisu otvarali iako su ih vojnici počeli da tuku. Metež, larma i pretnje ispuniše okolinu, kada se odjednom ču iz visoke kule zvonak i ljutit glas Nemanjinog sina:
– Nisam nestao, ovde sam!
I oni videše kako se njihov miljenik nagnuo sa gornjeg sprata pirga. Vikao je:
– Tu sam i tu ću na miru da noćim. Stid da vas je što te ljude napadate! Vojnici puni sumnje, jaukahu i gunđahu, ali se i smiriše, i polegaše oko pirga…
Noć je sporo tekla.
U zoru se na vrhu pirga opet pojavi Rastko, u mantiji , sa monaškom kapom, ozaren i svečanog izgleda.
Vika i plač, pretnje i povici odjeknuše prostorima. Sava baci svojim goniteljima ispred zaključanog ulaza u pirg zavežljaj i objavi:
– Ja sam se, braćo, zamonašio… Mirno se vratite kući, a ovo moje odelo i pismo predajte mojim roditeljima. I recite im da je moje novo ime SAVVA.
Govorio je odrešito, a oni su gledali u njega i plakali, gledali su monaha i u ogromno smireno nebo i osećali se bespomoćno.
 
* * *
 
U dvoru Stefana Nemanje sve je bilo nekako drugačije. Mnogo gostiju, poslanika, vojnika i dvorjana ostavljalo je utisak kao da život i dalje vrije. Ali, i sobe, i hodnici, i dvorište delovali su nekako prazno, kao da je tim zvucima i slikama nedostajao jedan bitan ton. Čak se šaputalo, kao da je bolest u kući.
Jednom se dete nekog dvorjanina u dvorištu igralo nad ježem i slatko se glasno u igri nasmeja, a kuvar Ranko koji je sa ogromnom plećkom zaklanog vola prolazio, malčice se saže i zareža na mališana:
– Ćut! Ne smej se! – i nastavi da hoda i da sam sa sobom gunđa, pa dodade:
– Dete! Ne vidiš da se danima ovde niko ne nasmeja…
I on se sam uplaši toga što reče, pa, pred sobom zbunjen, odnese svoj teret u letnju kuhinju gde su žene ćutke mesile hleb za sav dvor.
Tako je tekao dan, a kada je mrak počeo da pada i kada se promet ljudi smanjio, ostao je Nemanja sam u radnoj sobi, odmarao se, ćutao i povremeno bacao pogled kroz prozor, mada je granje teškog oraha sakrivalo vidik. Odjednom napregnu sluh i ispravi se u stolici. Topot konja je rastao. Putnici su ušli u dvor. U tom trenutku u radnu sobu iz trpezarije uđe Ana, a na vrata iz hodnika ulete vojvoda Mirčeta sa svojim pratiocima. Nemanja je ostao sedeći zabrinut što su ljudi ušli bez osmeha, gledajući ga kao da se nešto strašno dogodilo. Vojvoda još sa vrata viku:
– Gospodaru! Gospodarice! Sin vam je živ! Živ je i zdrav!
– Ali, zašto su im lica tako ozbiljna, bez smeška? – pitao se Nemanja.
– Rastko je živ, ali više vam nikada neće doći! – vojvodin se glas stegnu.
Mati Ana stisnu šake uz grudi. Presta od bola da diše…
– Vaš sin se zamonašio i dobio novo ime Savva! On se postrigao i obukao mantiju, a vama je poslao svoje odelo, pramenje kose i pismo…
Nemanja skoči i ispusti strašni krik, podiže ruke u vis, pa ih spusti, i ogromnim staračkim šakama pokri lice. Kao da se u njemu nešto prelomi, skide šake sa lica i viknu:
– Svršeno je sve! Sve se srušilo…
I dok je kraj njega Ana prekrštenih ruku na grudima jecala, on je, šireći ruke i klateći se od bola plakao:
– Sve je srušeno… Deco, sinovi… postavite na dvoru crne zastave… Postavite svuda crne zastave, žalost svud objavite…
Suha ispijena lica, Mirčeta se trže, koraknu ka Nemanji, a vratne žile mu iskočiše.
– Ne! Nikakvu žalost za Rastkom ne proglašuj, Nemanjo! Tvoj sin je otišao tamo gde ga je Bog pozvao, više je Bogu potreban Sava, nego tebi Rastko! Ako si ti u nečem Rastka izgubio, svi smo mi dobili nekoga ko će za sve nas da se moli, moj Nemanjo. Plači, isplači se, ali potom se raduj.
Ana je razvezivala pošiljku, zgrabila uvojke kose i pismo i pritisla ih uz usne, a potom dugo nije mogla pismo da pročita. Od suza. Rafajlo je, brišući oči, po nekoliko puta glasno čitao Ani i Nemanji redove. Tuga je zakoračila u svet ovih ljudi i dugo vremena nije se čuo ni smeh dece dvorjana i slugu. Deca su se igrala negde u voćnjaku, sama su se tamo povukla, nesvesna da ih iz tog dela dvora kroz zavesu dugo posmatra nekako poguren i smanjen – Nemanja.
 
* * *
 
U ruskom manastiru na Svetoj gori život se nastavio.
Mirčeta i njegovi ratnici napustili su manastir kao ubijeni, a monasi su ih ispratili preradosni što su surove ljude pobedili i što su sačuvali Rastka. On je, zaista, kao na nebu bio.
Zahvaljivao je Bogu i želeo da sebe što pre svede u monaha kakvog je toliko dugo zamišljao. Iguman i otac Ruvim pokazali su mu sobicu na najvišem spratu konaka. Tu behu samo krevet, stočić sa dve stolice, a na zidu ikona Svete Deve Marije sa neupaljenim kandilom. Kroz jedini prozor video se deo izbočine zgrade i deo svetlucavog mora.
To je, sine, tvoj dvorac od sada – reče mu iguman sa toplinom i pogladi tog dragog novog monaha po kosi smeđoj i smirenoj. Zavoleo ga je. Pa upita, sedajući na postelju, dok su mu plave ruske oči sijale dobrotom: Šta si to ti od onolikog bogatstva u torbi poneo?
Sava pažljivo stavi torbu na sto, i otvori je.
I izvadi iz nje onaj neukrašeni obični drveni krst.
– Poneo si zaista mnogo – promrsi zadovoljni iguman i ustade.Samo što je iguman izašao, a Sava ostao sam i ushićen, na njegova vrata zakuca stariji monah sa stalnim smeškom u očima na inače vrlo ozbiljnom licu, Rastko priđe ruci, starac ga blagoslovi. Posmatrao je mladića sa ljubavlju i spokojstvom…
– Ja sam otac Nikanor, rodom iz Srbije, ovde sam tridesetak godina.Moja je ćelija preko puta tvoje, dođi kada ti bude zatrebalo… Ali, hajde,da ti kažem dve velike istine, pa da odem mirnije sa ovoga sveta… – starac sede na stolicu i natera pokretom ruke Savu da sedne na postelju. – Te stvari treba odmah da saznaš – reče spokojno, dobroćudno, pa tiho nastavi: – O, da! Bio bih grešan da ti ih odmah ne kažem. Mirni monaški život je, u stvari, bujan i buran, ali u duši monaha, ispod tog mira vode se žestoke važne bitke. Rođenjem svako dobija sebe kao njivu, kao dobru zemlju punu korova i kamenja, neko je zapusti, neko je obrađuje, neko je i čisti od nasleđenog neplodnog kamenja, pa dobija sve bogatije prinose i za sebe i za druge. Monah svima pomaže na njihovim njivama, a to sve znači strahovito borben i buran život ispod prividnog mira i ritma dana, notu buru niko spolja i ne vidi. Tamo gde je najmirnije, more je najdublje. Mi, pravoslavni monasi, imamo najlepša sredstva za taj ogromni posao koji se zove život. To su molitva, post i poslušanje; moli Boga da ti odmah ta tri sredstva da. Molitvom dobijaš sve što ti treba, pa i u borbi protiv najvećih neprijatelja, zlih pomisli. Sa postom se boriš protiv svih strasti koje i te kako napadaju i najčistije ljude, a sa poslušanjem protiv gordosti, najvećeg zla i najveće ljudske nesreće. U tu bitku će odmah da te uvedu. Dok budeš druge vrline u sebe uvodio, tebe će da uvedu u poslušanje i podvrgnu najdosadnijim i najtežim poslovima. To je škola. Monah, što ne traži, dobija, što ne želi, naređuju mu. Kuda voli da ode, ne daju mu.Kud želi, ne puštaju ga. I to ne zato što žele da ga muče, nego zato što ion sam želi da nauči da svoju volju potčini volji starijeg da bi za sva vremena umeo da shvati i sluša volju Boga, ne želje svoje grešne prirode,a pre svega da ume sebe da svede u obične ljude. Poslušnošću čovek ubija svoju gordost, postom počinje bolje da vlada telom i duhom, a molitvom postaje čistiji, diže se ka nebu, prima duhovno carstvo u sebe.
Starac mu uputi blag osmeh, pa mu utešno reče:
– Ne brini, ovaj ćeš rat ti dobijati, a sada on tek počinje. Mnogi su monasi ostali godinama na tom početnom stupnju jer su osećali da još nisu sebe sveli na smirenog običnog čoveka. Ti ćeš mnogo brže da zakoračiš dalje…
I zakoračio je. Davali su mu najniže poslove tako da je jedva imao vremena da svrati u hram gde su službe trajale. Ali, on je shvatao da ga oci ne muče, nego uzdižu i ćutke je primao naređenja, svakog, kao višeg od sebe.
Svi u manastiru su se radovali kada bi ga sreli. Jednom je nekoliko monaha popravljalo kapiju, a Sava i još dvojica mladih kršnih ljudi su unosili iz obližnje šume oveće cepanice za kuhinju. Monah Simon zadrža Savu kada se ovaj vraćao iz kuhinje ka šumi.
– Ova bratija misli da preteruješ u svakom poslu, a ja vidim da ti imaš snage za tolike naramke koje podižeš. No sada sve nas zanima drugo. De, pokaži nam svoje tabane, molim te… Gle! Pa oni ti više ne krvave? Ni traga od ozleda nema! Kad su pre zarasle? – monasi su se zagledali.
– Pa brzo se cele, mladi smo…
– Kako je to moguće… Molio si se Bogu da ti rane zarastu?
– Svako se moli za sve što ga boli – nasmeši se Sava i nasmeja svom stihu i ode, a Simon značajno pogleda braću oko sebe. I oni su njega gledali skoro sa zaprepašćenjem. Ko je video da tako brzo rane zaceljuju?
Premoren, pokušavao je Sava noću manje da spava a više da se moli, a već druge noći zakuca na njegova vrata otac Nikanor i sede na postelju.
– Daleki istok prezire telo, a obožava duh. Zapad ide ka tome da obožava telo i prezreće duh. A mi, Sredozemlje, hrišćani, mi pravoslavni cenimo duhovno carstvo, ali i telo, jer je i ono od Boga. Mi se trudimo jedino da duh vlada nad telom, a ne telo nad duhom. Ne uništavaj telo tim što mu ne daš da spava, ali mu ne daj da spava više nego što treba, jer time kvari i tvoj duh i telo. Oba dela grade, zaista, savršeno jedno! Treba što pre da ti prenesem kako sveti oci svojim duhom vladaju sobom i upogledu spavanja…
Dugo je te noći, kao da je grabio vreme, starac Nikanor novom monahu iznosio svoja i tuđa iskustva i znanja, glasom zaista punim nežnosti. Baš tim tonom činio je svoje pouke prihvatljivim.
– I kad budeš naleteo na ljude koji greše, dužan si da im kažeššta misliš, ali si mnogo više dužan da im to kažeš na način koji jepitom’, a ne svađalački. Niko ne voli zamerku, ni grdnju, malo se ko primedbama tuđim raduje. Svako prima tvoje opaske kao strele protivnika,pa postaje tvoj protivnik, počinje da te mrzi iako ti želiš samo da ga spaseš… Zato budi sa svima blag.
– Dragi moj oče! Blag kao ti sada sa mnom, zar ne?
Tako blag da se srce onog koga meko opominješ širi. Samo ljubav spaja, a drugi odnosi, pa i iskrene kritike, samo nas nešto približuju…
Sledećeg dana je Sava upravo završio sa prenošenjem vode u kuhinjske kazane, kada mu nasred porte priđe mršavi Ignjatije, držeći glavu malčice nakrivo.
Brate Savo, ti si čuo da u manastiru imamo više staraca ne sasvim običnih, nikako sasvil/običnih. Jedan je otac Evstatije, vrlo je bolestan i nikoga ne prima, sem mene koji ga hranim i služim, a sad traži da tebe odvedem njemu… Otkud li za tebe uopšte zna?
U prijatnom uglu konaka, u maloj toploj ćeliji, punoj sunčeve svetlosti, na uskom krevetu ispod ikona više je ležao nego sedeo starac sitna rasta i sitnih kostiju, sa retkom, sedom bradom. Kada Sava napravi malu metaniju i priđe starcu da mu celiva mršavu malu ruku, Ignjatije izađe, a Evstatije živahno upita Savu:
– Ti si taj novi, je li? A šteta, ti ćeš brzo i da otputuješ… Izgleda. Je li? U drugi manastir, je li? Je li?
– Ništa o tome ja ne znam, prečasni oče.
– E, a meni pre nego što odeš, treba da se ti, ovde, pomoliš za moje zdravlje… mnogo patim. Hoćeš li?
Mladom monahu lice porumeni od nelagodnosti:
– Ali, ja nisam toliko molitven; dobro, ako to, oče, ti tražiš…pomoliću se da te više bolovi ne muče…
– Ne, ja neću da se ti moliš da mi Bog smanji patnje; neka ih, valjda sa njima ja otplaćujem mnoge grehe moje ili tuđe… Moli se ti za to da mogu bar još jednom mojim nogama da zakoračim i odem do hrama na liturgiju…Makar samo sutra, na Blagovesti, da odem u oltar… A potom, već istoga dana mogu da umrem…
– Pa… ja ću da se molim, ali zašto misliš da moje molitve vrede?Zašto misliš o mom odlasku odavde? – upita mladi monah zbunjeno.
Starčevo lice odrazi patnju i Sava se prekrsti pogledavši ikonu na zidu, pribra se i predade molitvi kao da je sam…
Monah Ignjatije ga je kod bunara, popravljajući lanac na sudu za vodu, čekao. Po Savinom licu je video da mu ništa neće reći o tome šta je to starac hteo, pa se osmehnu Savi i ovaj mu osmehom odgovori. Bili su to iskreni osmesi prijatelja. Uto neko sa terase javi da iguman zove Savu i ovaj, još brižan, krenu.
U ćeliji, nešto prostranijoj no što su ostale, za nešto većim stolom, sedeli su iguman i monah Nikanor. Iguman naredi Savi da sedne. Držao je razvijen svitak i neraspoložen rekao:
– Vrlo sam neprijatne vesti dobio iz Soluna. Potres zbog tvog odlaska iz Srbije veliki je. Tvoj otac je vrlo unesrećen. Uz to svud se i po Grčkoj razneo glas da smo te mi Rusi ovde zamonašili. Pored toga, glas da si ti tu, dopro je i do gusara, koji Svetu goru često pljačkaju, napadaju, pale… i otimaju joj monahe pa ucenjuju. Ja tebe, Savo, više ne mogu i ne smem ovde da držim. Odlučio sam da te već sutra odvedem u manastir Vatoped… On je najobezbeđeniji, helenski je… i u njemu imaš bolje uslove za duhovni razvoj.
I nehotice, Sava jeknu. Bio je pobledeo.
– Taj manastir ima najveću i najlepšu biblioteku, tako bogatu da je posećuju naučnici iz celog carstva, iz Carigrada i iz Rima… Spremi se da ujutru krenemo. Sada ne govori ništa, obavezan si na poslušnost.
Sava je jedva ustao, napravio je duboku metaniju pred starcima koji su ga veoma ozbiljno gledali. Izišao je i odmah tu na drvenom doksatu počeo da plače, prigušujući glas. Onda se zabio u kutak hodnika koji je nekud vodio i tu se donekle smirio. Krenuo je da se lično pozdravi sa svakim monahom Rusika. Svi behu tužni, iskreno i vidno. Ujutru, pred sam početak praznične liturgije, kad su mu javili da ga iguman čeka, Sava ponese samo ono što je bio doneo u torbici. Svoj drveni krst i papir spreman za pismo svojima.
U porti je bila neuobičajena slika: svi monasi koji su krenuli u hram na liturgiju, behu napravili red sve do onog drugog dela konaka gde behu ćelije staraca i bolnica, a tom se kordonu pridruži i Sava. Stao je do veselog igumana, koji mu tiho kaza:
– Godinama je starac Evstatije nepokretan, a jutros mi javiše da je prohodao i da hoće sam da dođe u crkvu. Čudo! Čekajmo…
Na vratima malog ulaza pojavi se starac jedva idući, podiže glavicu i nasmeši se, a monasi kliknuše i zapljeskaše. Dok ga je Ignjatije pratio, spreman da ga pridrži, starac dođe do Save, zastade i oslonjen levom rukom samo na štap, reče:
– Jesam li ti rekao, Savo?
– Šta? izlete igumanu.
– Prvo – okrete se starac igumanu – da ćeš da ga pošalješ u drugi manastir… a drugo, nešto o molitvi! Neka ti Sava kaže…
I starac na izmaku snage, namignuvši onima oko sebe, krenu ka hramu, a iguman i Sava krepko pođoše uskom stazom ka istoku. Najednom iguman reče:
– Pa to je starac od tebe tražio da se za njega moliš?
Ali, Sava to nije čuo, beše zaostao, a možda se i pravio da ne čuje. Iguman stade, okrete se mladom i visokom Savi:
– Sine Savo. Otac Evstatije je skriveni čudotvorac. Uvek na Svetoj gori ima onih koji su ili prozorivi, vide budućnost, ili čudotvorni vidari, koji leče molitvom ili dodirom… Ali ni oni ni mnogi od nas duhovnika ne volimo ta čuda. Mi bismo hteli da verujemo bez čuda. Kao dokaz o Bogu, nama treba samo jedno: da stalno i svim bićem osećamo Njegovo prisustvo. Dakle, ne žuri da vidiš one koji čuda prave… Ona vernicima nisu više potrebna.
Sava se za tren snebivao, pa reče:
– Već sam upozoren, oče… ali bih ja ipak voleo da jedno čudo vidim…što pre…
Iguman je bio iznenađen. Šuma oko njih dvojice je mirisala na smolu i na more.
– Slušao sam i čitao da ima ljudi koji se neprestano mole, i danju i noću i kada miruju, i kada rade… Oče, ako je to moguće, kako da vidim takvog čudotvorca, kako da i sam pokušam takvo čudo da činim?
Sad se pak starac iznenadio, pa sporo odgovori:
– Vrlo je mali broj ljudi sposoban za monaštvo, a među monasima vrlo je mali broj onih koji mogu da žive u pustinji, sami. A još je manji broj onih kojima je dato da takvu molitvu otkriju, nauče i održe. Ja nisam među njima, oni su tajanstveni. Ako ijednog takvog ovde možeš da otkriješ, to je otac Isaija, ali i on je otšelnik, pustinjak. Ne znamo gde živi.Retko kad prihvati da sa nekim razgovara, a pogotovo ne o tome. Sine,nemoj da gajiš prevelike želje koje ne možeš da ostvariš.
Odjednom iziđoše iz zelenog gustiša, a pred njima se pokaza ogroman, prelep, beli manastir iza kojeg je tamnoplavo more mirno kao ploča izgledalo kao bez kraja, jer je prosto u toj sunčevoj bujici izgubilo svoje dodire sa nebom. Međutim, sa svih strana iz šuma i sa obale su pristizali monasi, kao i neki mirjani, poneki jašući na mazgama…
– Blagoveštenje je slava Vatopeda. Monasi iz svih manastira danasdolaze ovome u goste. I naši iz Rusika će doći, ali tek posle podne…
U porti je već bilo dosta sveta. Prava gužva, ali prijatna. Monasi su se srdačno pozdravljali i grlili, a starijima su ruku ljubili. Nekoliko njih baš iz tog manastira, pritrča igumanu Rusika, Teodoru, i odmah shvatiše.
– O, pa ti si sin Nemanjin? O, divno, svi smo čuli kako si pobegao u monahe! A čuli smo i da najveći manastir Lavra želi da te preuzme govorili su domaći.
– Hteo bi i naš iguman da te ima… – radosno su pričali neki iz drugih manastira.
Iz velike gostinske sobe prepune uglednih gostiju kojoj su se približavali, izlete onizak crnorizac i obe ruke radosno diže:
– Sada ste mi vas dvojica najdraži gosti… Ti si Sava? O, o dobrodošao. Prigrlićemo te svi… haj’te, haj’te da te, Savo, vide i ostali igumani Svete gore.
I hitri iguman se okrete i u gostinsku sobu prepunu igumana i staraca uvede Savu. Taj trenutak je mladiću bio najneprijatniji, ali su pitomi starci dostojanstveno i mudro gledali i izgledali. Poklonio im se, a Teostiriktos – tako se zvao iguman Vatopeda, nekako prekrati tu mladićevu muku i predade ga Gavrilu, monahu, da novog brata ugosti, da ga upozna sa manastirom i, koliko se može u ovoj gužvi, sa monasima.
Sava je sebi silom utuvio misao da će ta sva neviđena svetina sa bukom trajati samo tog dana slave, a da je i tu tokom cele godine mirno kao u Rusiku.
Tek ga posle ručka Georgije, monah kome je bio poveren, odvede u kutak iza hrama. Tu već behu nekoliko domaćih monaha.
Sačekaše ga sa nežnošću i pažnjom. Georgije, bledog lika, a jake crne brade, zapodene šalu. I on je razdragano prihvati… I Savi se srce otvori. Manastir i svi monasi su bili očito divni. Iguman Teostiriktos posla po njega. Čekao ga je pred vratima hodnika sporednog dela konaka. Sa njim je bio i iguman Rusika, otac Teodor.
– Sada će navaliti i drugi gosti, hajde da ti odmah dam keliju, preostale su nam samo dve – hitro je iguman govorio, išao, mahao rukama i odveo ih do jedne male, kojom se hodnik i završavao. – Ona je možda mala za tebe tako krupnog, ali ti si monah… Prozor ti gleda u portu, pravo ka mojoj keliji,.. Gle, Teodore, dolaze nam tvoji monasi iz Rusika.
Prosedi iguman pojuri u portu… Otac Teodor je poverivo rekao Savi:
– Divan je ovaj naš Teostiriktos, ali, kada su u pitanju interesi manastira, veliki je materijalista. Brige za manastir muče nas, igumane.Sada će iz Srbije darovi bogatog Nemanje i drugih mnogo da znače Vatopedu, ali i svoj Svetoj gori… A ja se vrlo radujem što sam te prihvatio svakako iz drugih razloga. Neka te prati ljubav svih!
U porti im je prišao starac Nikanor. Povukao ga na stranu.
– Otac Evstatije je u blaženstvu umro, čim se iz hrama vratio…Iguman Rusika se širokim pokretima ruke sporo prekrsti.
Već sutradan počeo je u velikom manastiru Vatoped za srećnoga Savu zaista tih, pravi manastirski život kakvim ga je zamišljao.
Već prvih dana, to će reći posle ponoći, u tri sata, na udare klepala okna mnogih kelija bi jače zasvetlela, da bi malo potom kao senke nečujno tamne siluete mantijaša hitale ka hramu portom, ozarenom samo udaljenom svetlošću jasnih zvezda. Okna hrama bi postala malo svetlija i uokolo bi odjeknuli glasovi jeromonaha i onih za pevnicom. Prostran hram bi nekom ko bi prvi put ušao izgledao prazan, toliko se u njegovim senama dokle nije dopirala svetlost više kandila sa ikonostasa, malo šta dalo videti. Sava bi se odmah i sav predavao liturgiji, ali su ga nešto potom uvek pozivali. Posao u pekari, kuhinji ili u drugim prostorijama, nekolicini najmlađih monaha nije davao mnogo vremena za višečasovnu liturgiju. Zato se mladi srbski monah svim silama trudio da tokom posla tka u sebi molitve, a naročito im se noću predavao.
Prvog dana po dolasku u Vatoped napisao je toplo, opširno pismo roditeljima.
„Vi ste mi najdraži na svetu, od vas mi je draži jedino Bog. I kao što bih ja poslušao svaku vašu zapovest, tako sam, poslušao u sebi zov Boga Oca i Sina i Svetoga Duha da se predam višoj otadžbini, Nebu. Ali od prvog trenutka otkako sam na Svetoj gori, tom najvišem tlu u svetu tvari, osećam da bi i vas dvoje trebalo da završite zemaljske poslove i predate se nebeskim. Ta me misao stalno prati, jer ništa nije na zemlji značajnije nego li naći svoj put ka nebu i tim putem ići… Vaš put je manastip…“
Tog dana popodne, iguman je sišao do prostranog povrtnjaka gde je Sava dizao još jedan red kamena na niskom zidu. Jake ruke su to lako radile, ali je koža na šakama mladog Save bila još nežna i raskrvavljena. Dolazeći iz daljine, prišao je Teostiriktos i vikao:
– Dobio si tri pisma iz Srbije, a ja jedno od tvoga oca… Evo ti, sedi na ovaj kamen. Pročitajmo svako u sebi svoje pa da se dogovorimo!
Spokojstvo obuze Savinu dušu, videvši već prve redove koje je njegov otac ispisao svojim čvrstim rukopisom. Redovi su otkrivali roditeljsko očajanje, ali se u njima nazirala spremnost da se pomire sa sudbinom.
Iguman podiže glavu, a svitak spusti na koleno.
– Gospode moj, koliko te, Savo, ti ljudi vole. Veliki župan u ovom pismu preklinje mene, malog igumana da te čuvam. Baš sam nameravao dati neke bitne stvari kažem…
Podnevno je sunce peklo, pa im je znoj kapao sa vre.log vrata i telom ispod tanke mantije. Nisu osećali potrebu da sednu u hlad ispod drveta.
– Bez moje dozvole ne udaljuj se od manastira – oštro je iguman mahnuo rukom, pa je nastavio. – Ne čudi se što te namerno šaljem na najniže poslove. Ti jesi smeran i skroman, ali ja još nisam siguran da li si ti,princa u sebi, sveo na siromašnog čoveka. I stepenicama monaškim u vis nećeš krenuti dok te ne vidim da si svoje plemstvo zgazio.
– A ja hteo, oče, da te molim da me nikada sa ove najniže stepenice monaštva ne podigneš…
– Ni o tome ti ne donosiš odluku, ništa ti sa sobom i o sebi ne odlučuješ… A drugo, otac tebi, a ne nama, šalje karavan poklona i mnogo novca… Tebi ga šalje, ti ga i raspodeli, do poslednjeg novčića. O tome se posavetuj sa nama starcima. A već i sam znaš, sebi ne ostavljaj ni novčića!
– Eh, moj oče, pa meni ništa od tog blaga ne treba… Daj ti meni ono što bih zaista hteo, a nemam…
– Znam šta hoćeš – opet iguman mahnu rukom u kojoj je svitak odblesnuo sunčevim zracima. – Hteo bi u biblioteku… Taj put ti je otvoren, ti bi ka knjigama…
– Ne, ne, oče – slatko se Sava nasmeja. – Ne još… ni sasvim…
– Oh, znam. Prvo ću te poslati da vidiš Svetu goru, i sve veće manastire, a i sve povučenije usamljene monahe… Spremi se šta od tih svetaca želiš najpre da čuješ… Jer to što će ti oni reći, niko drugi neće bolje, više i mudrije… Mada ima i onih koji godinama ni reč nikome ne kažu, no i njih ti zamoli da te u sebi blagoslove. I Srbiju tvoju da blagoslove!Čujem da tvoju zemlju preplavljuju papini fratri i bogumili, nesreće jedne!
Teostiriktos žustro ustade i krenu ka manastiru. Sava svoje pismo stavi na veliki kamen i pritisnu ga malim iako je vreme bilo mirno, bez vetra, vrelo. Mladi monah vedro nastavi rad.
Teostiriktos je i u odlukama bio nagao i žustar, ali ovoga puta ne. Dani su prolazili, a Savu nije puštao. U stvari, čekao je karavan od Nemanje.
Bilo je podne. Sava je u velikom hramu brisao ikone i kandila, iako je tu bilo prašine manje no igde na svetu, kad uđe iguman:
– Sine, pristigli su Srbi sa karavanom – reče i vide da su se krajevi Savine mantije ovlažili dok je prao pod. Odjednom je shvatio da je Sava zaista položio ispit proveravanja. I to ga tronu. – Uzmi novu mantiju! reče i iziđe.
Kada je Sava u urednoj mantiji izišao, u porti su upravo bili skinuli teret sa životinja. U trpezariji je Nemanjinog sina nekoliko vlastelina, ratnika i mazgara nervozno čekalo. Prisutni monasi su se uzbudili kada su videli kako su i sa koliko ljubavi ti mirjani iz Srbije grlili i ljubili mladog monaha i uzvikivali kako se veoma promenio…
– Tek si sada postao odrastao, vidi se – govorili su mu plemići – A toliko poklona tebi i tvojim manastirima pristiže od Nemanje, da ćemo uskoro još jedan karavan da ti uputimo – govorili su mu ushićeni što ga vide i ocenjujući ga novog. Kako da te se nagledamo i šta da kažemo majci i svima tvojima kako izgledaš i kako ti je?
Iguman i monasi, zapanjeni darovima, bili su iznenađeni i deobom koju je Sava potom predložio. Niko nije imao primedbe. Najveći deo je izdvojen za Vatoped, drugi deo blaga za Rusik i druge manastire i usamljene monahe… Mnogo su dobili i monasi Vatopeda, pojedinačno. Sava – ništa. Ali, bio je ozaren zbog dobrote roditelja i ispunjen molitvama.
Posle nekoliko dana odmaranja, putnici su krenuli natrag, a već sutradan je iguman dozvao Savu:
– Ujutru polaziš da vidiš Svetu goru… Jesi li se pripremio šta ćeš pustinjake da pitaš?
– Jesam, gospodine i oče. O, koliko krupnih pitanja imam – rekao je Sava.
Ujutru su Savu sačekala tri monaha. Behu to telesno najsnažniji monasi u manastiru. Svako je od njih poneo po jak jasenov štap. A četvrti štap su dali Savi. Za odbranu.
Bili su bosi, a natovareni darovima, ali oni su krenuli u sasvim druge prostore idući po manastirima i posećujući pećine i kolibe, i skrovite zgradice u kojima su živeli monasi, da su sva četvorica do kraja života to putovanje do detalja pamtili. Ono je bilo uzbudivije jer se nešto sa Savom događalo. On je svuda, svakome monahu prilazio na način koji je i najćutljivije otvarao za duboke i tople razgovore.
Manastiri su ih dočekivali svesrdno i blagodarni na poklonima, a i monasi koji su po skrovištima živeli u manjim grupama, kao i oni koji su se sklonili od sveta, pa ih godinama niko nije video ni čuo, otvarali su dušu, jer je iz nje Savina žudnja da sazna tajne podsticala svete ljude da se otvore.
Ti ljudi, koji su se povukli u krajnju duboku usamljenost, imali su ista bitna svojstva: prezirali su suvišna materijalna dobra i bili su predani molitvama, sozercanjima, postu i ćutanju. Ali svaki je bio veoma poseban i različit po svojim duhovnim plodovima, a i po duhovnim naporima. Neki su dostigli najviše stepene svetosti i mira, a neki su se u sebi još uvek borili sa strašnim silama. U te tajne su ulazili i uzdizali se Sava i njegovi saputnici. Potresna doživljavanja koje su na mlade monahe ostavljali hramovi sa prelepim ikonama, ukrasima, freskama, i svetim utvarima, kao da su prevazilazili doživljavanja koja su ih pratila iz dodira sa tim usamljenim monasima koji su po kolibama i pećinama živeli slušajući tišinu neba i šumove zemlje, pričanja mora i napade nepogoda, živeli tkajući u molitvama stepenice ka nebu.
Prvi na koga su naišli bi starac Aleksije koji je ispred svoje vanredno lepo ispletene kolibe sedeo i pleo oveću korpu, kakve su već bile lepo poređane iza njega. Klasično lepo staračko lice sa sedom bradom do pupka i zdrav spokojan smeh dočeka goste. Poklonili su mu se do tla. I predstavili.
– A baš danas mi se, sinovi, nešto priča. Uf, kako je lepo što ste došli. Ti, sine, iznesi iz kolibe zdelu sa divljim medom i pogaču, da vas ugostim, drugog i nemam, sem šumskih plodova. Starac očisti od iverja posivelu ali vrlo sačuvanu zdelu.
– Ti si bio knez? Pa šta bi ti voleo od mene da čuješ?
– Ono, oče što bi ti najviše želeo da nam kažeš…
– Pa, znaš, sine… O molitvi bih vam rekao nešto malo, a važno. Ja mislim da je ona najvažnija vrlina hrišćana! Laici misle da je to laka stvar. I jeste i nije; isprva je vrlo laka, moliš se Bogu i on ti da to što hoćeš ili ti ne da, jer zna bolje od tebe šta ti treba, ali kasnije se u čoveku sve više upliću loše sile koje žude da te u tome ometu. To je opasna pojava, te misli koje kao ptice sleću u nas, mnoge neznano odakle, mnoge iz naše prirode… ali, kako mogu da budu divne i kako mogu da budu ružne, nedostojne, prljave i podlačke. Oh, vi toga još niste svesni, nijedan od vas nije, još nije toliko napadnut mislima koje, ako su loše, vuku čoveka na nedela i postanu navike. Takve misli zarobe dušu i ona bez Božije pomoći ne može i ne ume sama da se oslobodi. Mnogi svetitelji vode uzaludno bitke protivu pomisli koje se u njih spuštaju. Blago onome koji tu veštinu zna… Ja sam jedva uspeo da je saznam i to od jednog zapuštenog monaha, koji je tek poslednjih desetak godina života proživeo slobodan, oslobođen napasnih pomisli. ,
– Pa i meni, oče, reci kako da se ja svojih oslobodim…
– Zamoli svog igumana da te meni pusti na nedelju dana. Pa, čujte,deco, da uprostimo tajnu! Kad pomisao padne u vas, najhitnije je procenite da li je ona za vaš spas dobra ili loša. Ako je loša, ili ako nije korisna, odmah je odsecite i odbacite jer je opasna. Tako ste je odmah sasekli i pobedili. Ako to ne uradite i to odmah, misao ostaje u vama i kao biljka pušta korene i sve se čvršće upija u vas i u svu vašu prirodu,a tako ona postaje vaš deo, pa vlada vašom mišlju, onda se možete nje da oslobodite samo još molitvama, uz Božiju pomoć. Kada god ona u vama živne uporno ponavljajte ime Isusa Hrista i molite Ga za pomoć. Pred Imenom Isusa Hrista beže vrazi. Što više puta zatražite Njegovu pomoć, sve više ćete tu misao potiskivati dok je sasvim ne izbacite iz sebe. Kome Bog da da se čuva od loših pomisli, tome je pružio obe ruke,i vesla, i čamac da se spase davljenja u pomislima. Blato je to, kao i greh.Loše pomisli.
U žbunju pored kojeg je monah sedeo, nešto šušnu i na videlo izađe jež, idući pravo ka monahovoj ruci. Starac se ispruži pa dohvati komadić hleba pa to podnese ježu. Ovaj ga je dugo mirisao ne dodirujući ga, okrete se i ode u svoje sklonište. Monah nastavi da priča o duhovnim problemima i kada se spusti mrak nakićen mnoštvom zvezda.
– Što se bolje molite, više prodirete u duhovno carstvo, angeli vam ga otvaraju. Vrazi vas napadaju ne samo mislima, nego iskušenjima kojima se ne biste oduprli da nema Boga. U toj borbi za molitvu pomaže molitva.
Uto iz izvesne daljine, možda sa strane mora gde se mesec i zvezde kupaju prskajući svet iskricama, a ne kapljama vode, čuše glas:
– Oče Aleksije! Šta ja to čujem? Imaš goste?
– Imam, dođi – odjeknu starčev glas. Pa se on obrati mladim monasima:
– To je otac Filaret, takođe Rus kao i ja.. moj je učenik, ali u svemu je od mene bolji. On je savladao misli, on ih kontroliše, osećam. A godinama su ga opsedale…
Iz dubodoline se pojavi čovek prilično visok i mršav, srdačno se upozna sa putnicima. Seo je na kamen prema moru tako da se njegov profil sa pravilnim nosem i visokim čelom lepo ocrtao na pozadini neba.
– Govorite o molitvama, sve sam čuo.
Sava bodro i razdragano reče, posmatrajući oštri profil Filareta:
– Otac Aleksije mi reče da si ti pomisli savladao. A da li se ti moliš neprestano, molitvom Gospodnjom: Oče naš?
– Ja o njoj dosta znam, ali za nju u celini još nisam pripreman. Nije ni otac Aleksije, kaže mi… Ali u meri koja nam je data mi je pomalo i primenjujemo. O molitvama inače znam. One su glavni put ka Bogu, one vode čoveka do nebeskih vrata, a ko tamo kuca i otvoriće mu se. Najlepša molitva jeste Oče naš, nju nam je Gospod Isus Hristos dao. Znate, u toj molitvi, u kojoj je svaka reč značajna, meni se najviše dopada to što se unjoj čovek, pojedinac, mali bog pojavljuje, ne u svoje ime, nego u ime svih ljudi sveta govori Bogu Ocu, u ime svih ljudi Ga slavi, u ime svih ljudi Ga moli za nadsuštinski, nasušni hleb za sve ljude, a to je pričešće. U toj molitvi jedinka se moli za oproštaj grehova svih. U toj molitvi traži od Boga da zaštiti sve ljude a ne samo njega… i ta molitva spaja sve nas ujedno, a jeste najlepša na svetu. U njoj se svaka jedinka moli u zajednici kao Mi. A to je suština Pravoslavlja: prići Bogu, ali sa svima kao sa braćom.
Filaret je govorio mekim dubokim glasom, vrlo prijatnim, sa ruskim akcentom. Pravio je stanke između rečenica, pa se čuo šum talasića.
– Druga najveća molitva jeste Isusova. U rečima Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji pomiluj me grešnoga, sastoji se sav odnos čoveka prema Bogu u kosmosu. Nju možete odmah početi da koristite. Kad od nekog starca budete saznali kako uz tu molitvu i da dišete, a to je tajna, vi ćete dobiti mnogo. A dobićete i velike nevolje, jer će vas zli duhovi saplitati, napadati, mučiti, ali Isusova molitva i njih razvejava i u bekstvo tera… Ta molitva bruji u vama dok bilo šta radite.
Opet je napravio stanku, opet se začuše nežni talasi.
– Znam molitve mnogih svetaca, a i sam svoje molitve od srca nepripremljen izgovaram, onako kako nas Cerkva uči… ali imam jednu koju sam dobio od neba i drugu iz prošlosti i knjiga. Ta druga je tako tajanstvena da me opija i tek je počinjem da razumem, Gospode, moj, kako je mistična molitva svetog Dionisija Areopagita, ali otkrijte je sami, nje mora da ima u svakom manastiru. Potražite je… a kada vam se smisao njenih reči otkrije, unesite je u svoj molitvenik.
(Tek kasnije je Sava našao tekst te zanosne i mistične molitve i osluškivao njene bezmerne prostore i ispunjenosti. Ona glasi:
„Trojice nadsuštastvena, i preblaga, hristijanskoga bogomudrija nadziratelju, upravi nas ka nadnesaznajnom i nadsvetlom i najvišem vrhu mističnih Reči (Svetoga Pisma), gde su proste i od (svega) odrešene i neizmenive tajne bogoslovlja skrivene u nadsvetlosnom primraku tajno skrivenog ćutanja, koje u najtamnijem najpresvetlije prosijavaju i u sveceloj nedostiživosti i nevidivosti, blistanjima nadlepotnim preispunjuju umove bestelesnih očiju (tj. Angele).“)
Dobro je što tako duboke reči tada nepripremljen nije čuo, jer je Filaret do zore ređao zanosne molitve mnogih svetaca, svetog Jovana Zlatoustog, svetog Vasilija Velikoga. One su bile jasne i tople, proste i uzvišene, blage i sa jakom snagom koja je sve vreme uznosila slušaoce. Ne pomerajući se, u takvom su zanosu mladi monasi i stari Aleksije slušali oca Filareta i doživljavali Pravoslavlje u molitvama. A onda, kada beše pred ponoć, i kada se more sasvim smirilo, pa se nije čuo ni šum šume, i sam otac Filaret zastade, upade u ćutnju, pa potom tiho, toplo, nastavi:
Tako sam otkrio da najviša umetnost nije poezija nego molitva. Poezija je literatura, i muzika, i filosofija u isto vreme, ali molitva je to sve i još nešto što je najviše: razgovor sa Bogom… A onda mi se dogodilo čudo. Ozaren molitvama, drznuo sam se da zamolim da mi se prikaže i molitva bar jedna kojom će se ljudi budućnosti moliti. Želeo samim spas i lepotu vere koju mi danas imamo, želeo sam da se i sutra poslemnogo vekova ljudi, bar neki, mole kao mi sada. O, zašto mi je takva želja došla, ne znam, tek ja sam molio da čujem bar jednu molitvu potomaka,moleći da mi Bog oprosti zbog te drskosti. I tada sam zaspao i… u snu sam čuo i doživeo molitvu koju, eto, sada prvi put drugima, i to vama, prenosim, a dobro sam je, veoma dobro upamtio. Molim vas, saslušajte je:
I monah Filaret otpoče molitvu:
Gospode Hriste, ne znam šta da molim od Tebe. Ti jedini znaš šta je meni potrebno. Ti ljubiš mene više nego što ja umem ljubiti sebe. Oče, daj slugi Tvome ono što ja sam ni iskati ne umem. Ne usuđujem se iskati ni krst, ni utehu, samo stojim pred Tobom; srce je moje otvoreno Tebi. Ti vidiš potrebe koje ja ne znam; vidi i postupi sa mnom po milosti Svojoj, porazi i isceli, obori i podigni me, ništavan sam i nem pred svetom Voljom Tvojom i nedokučivim za mene sudovima Tvojim. Prinosim sebe na žrtvu Tebi; predajem se Tebi. Nemam želja, osim želje da ispunim volju Tvoju. Nauči me moliti se. Sam u meni moli se. Amin – završi otac Filaret, pošto je tekst izgovorio polako, praveći duže pauze posle svake misli i rečenice.
– To je Pravoslavlje! – Aleksije reče vrlo potresen.
Sava je stavio lice između kolena, plakao je, ali uspeo da se njegov vreli plač ne čuje. Plakali su i njegovi saputnici, koji ostaše nepokretni, a onda čuše šapat uzbuđenog Filareta.
– Ova molitva mi je pokazana, ona pripada sutrašnjici, nemojte je dalje prenositi, osećam da to ne bismo smeli da uradimo… Neka je drugi, kome to Bog da, otpeva, a srca naša… imaju dovoljno molitava koje smo dosada dosegli…
Sava i ostali monasi klimnuše glavom. Više nisu imali reči. A tada čuše opet tihi šum talasa i blagi govor vetrića sa lišćem. Počeo je da se moli dan koji je dolazio.
Kada su od oca Aleksija i Filareta sutradan krenuli i našli se sami u šumi, Sava je probao da se sa svojim odličnim pamćenjem priseti molitve oca Filareta. Nije uspeo. Nisu uspeli ni njegovi drugovi.
Vrlo su brzo potom došli do drugog pustinjaka, Georgija, asketski ispijenih obraza i tamnih očiju koje su vrlo zbunjeno, blago i iz neke unutarnje dubine gledale pridošle monahe.
– Htedoh, kad sam vas primetio, da pobegnem, ali me nešto zadrža.Sedite, sedite… Odakle sam? Majka mi Srbijanka, sa leve strane Timoka,otac Bugarin sa desne. A šta radim tokom dana? Puna mi je koliba rezbarija, to dajem manastiru, a otud dobijam hleb i drugu hranu, ali ja nju dajem životinjama. Spremam dušu svoju za nove zadatke koje ću gore, na nebu, da dobijem. Bog je takav svet stvorio da čovek ima prilike da sam sebe sve više usavršava, život na zemlji je samo mala priprema i ispit za večna samousavršavanja… na nebesima. A znate li ko čoveku pomaže u usavršavanjima? Na zemlji monasi, na nebu anđeli… Oh, oh, koliko ima anđela! Ja nisam vidovit, a vidoviti ljudi ih sagledavaju, no ja ih osećam. No, sedite,sedite, deco moja, pitajte me šta vas zanima a čemu mogu ja vas da poučim,ja gori od vas, ali stariji i bolniji… Ima i raznih monaha, delim ih na tri grupe: na one koji su se zamonašili radi budućeg carstva, neki zbog obilja grehova, a neko pak iz ljubavi prema Bogu. Ja sam iz te treće grupe,jer ma gde da se okrenem, vidim prelepo Božije delo. Uhvatim sebe kako dugo gledam carsko more ili krzno neke divne životinje. Ja sam zadivljen svakim cvetom i svakim listom; ja više i ne mogu svet drugačije da gledam nego kao delo Njegovo, a kada to osećanje presahne, onda osećam pravdu Njegovu i ja ga slavim. Time počnite molitvu, slavljenjem Boga, a onda krenite da mu zahvalite, a onda ga molite za ono što vam treba…
Sedeli su ispred starčeve kolibe blizu morske obale. On je meko i sporo, a vrlo ubedivo govorio, dok je senka drveta samo delimično štitila njegovo lice od sve jačeg sunca. Njegovi gosti su sedeli u punom hladu tog istog drveta i pomno slušali.
– Neko me jednom pitao zašto vernik treba da slavi Boga, zar je to Bogu potrebno. Takav mislilac je kratkih dometa, jer slavljenjem mi se u ekstazi i spajamo sa Onim kojeg slavimo, ili mu se snažno približavamo ostvarujući sa Njim jedinstvo. Mi se slavljenjem pridružujemo Onome od kojeg smo se odvojili i to ne samo Njemu nego svem svetu koji je On stvorio. Slaviti Boga znači vratiti se zajednici, pevajući sa ljubavlju prema Njemu, pa samim tim i prema svetu, delu Njegovom. To je spajanje ostvarivo tek kada se u psihi otvori ushit slavljenja Boga, kada se Njemu opredelimo i pohitamo da kroz slavljenje budemo sa Njim već u samom našem duhu subjektivno i u svepostojanju, objektivno. Ne treba više ni govoriti o subjektivnom i objektivnom, jer slavljenjem Boga primamo u sebe i njega i svet. I ukoliko ga više i srdačnije slavimo, prizivamo i primamo, utoliko smo više objektivnog sveta uneli u sebe i postali smo duhom širi. A slavljenjem Boga ne prestajemo da budemo subjekti, ali postajemo kao svemir veliki i kada to od slavljenja ne očekujemo. Mi slavimo Boga, i samo to želimo, a dobijamo sve. Možda sam suviše filosofičan, ali osećam da ste i vi obrazovani, shvatili ste me… Oh, deco, hajde da se zajedno molimo – reče i pokuša da ustane sa kamena na kome je sedeo, a Sava skoči i pridrža ga.
I svi se okrenuše istoku i digoše ruke u vis. I starac odjednom veoma gromkim glasom, iznenađujuće vedro, i jasno izgovori:
– I kada Ti se, Oče, molim za sebe molim se istom molitvom i za sve ljude i sada naročito za ove mlade monahe, molim se molitvom svetog Isaka Sirijanca:
Gospode i Vladiko života moga! Ne daj da mnome ovlada duh lenosti, čamotinje, vlastoljublja i praznoslovlja, a podari meni, slugi Tvome, duh celomudrija, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi… O, Gospode, care, daruj mi da sagledam sagrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove! – završi starac molitvu, a mladi monasi saglasno rekoše: Amin!
I potom opet sedoše, a Sava prekide to ćutanje puno smirenosti i zadovoljstva, nasloni se na stablo drveta i oseti rapavu koru stabla leđima, pa poneseno reče:
– Predivna molitva! Ali, oče, sem ovo malo darova što ti donesmo, možemo li išta da učinimo? Kolibu da ti veću napravimo, u ovoj tvojoj ne možeš ni da legneš kako treba…
– Pa ja, sem za vreme nepogoda, noć provodim ovde, pod zvezdama…One me potresaju… kada njih gledam ja sam uveren ne samo u to da ima Boga nego i u to koliko je On svemoguć… Jednom naiđe meni monah koji nema ni kolibe ni ičega… ali zaista ima veliku dušu, rasprostrtu kroz svemir…Sedeli smo, ćutali, molili se, kada je pala noć, a on me, Jeremija se zvao,zapita koliko ima sunaca na nebu. Ja se zaprepastih. Pa jedno, rekoh. A on meni: „Milijarde! Stotine milijardi sunaca. Ima sunaca više nego zrna peska na zemlji“, reče. A ja pomislih: „Ovaj čovek nije sasvim pri pameti.“ I zaćutah. I On je do zore ćutao, pa mi se naklonio do tla i otišao ušumu. Ja sam ostao nepokretan. Oblilo me ovo sunce, ovo naše jedno i ja osetih naglo, kao da mi je neko sa neba to potvrdio, da postoje stotine milijardi sunaca. I jedan jedini Trolični Bog Otac, i Sin i Sveti Duh. I u mene uđe veličanstveni nemir, sreća, psalmična nadahnutost. Ja znam da je to istina, da ima nebrojeno mnogo sunaca. I da to sve od Boga potiče, da On Sveti svaku travku stvara, drži, neguje. Od tog saznanja ja sam sabran i, milijardu puta više nego pre, ja sam zadivljen mišlju koliko je On svemoguć i svesadržajan… I ja od tada svaku noć provodim pod nebom i zvezdama… Gospode, deco, mnogo pričam, vreme je da krenete…
Četvrti monah na koga su naišli bio je kao nem, pa ipak im je, mršav i sitan, dao blagoslov veoma širokim pokretom ruke. Izljubili su se, a starcu su ostavili suvo dugotrajno pecivo.
Potom su naišli na Metodija, ogromnog sredovečnog čoveka, koji se do neba glasno i radosno smejao ili se, ogromnih obrva, mrštio, sav u raspoloženjima koja su pratila njegove misli.
– Ma, hajdete, deco, što mi to donosite! Ja primam iz manastira hleb, a da znate koliko mi i šuma nudi hrane koju neću… A šta će mi više? Meni samo nešto nedostaje – rekao im je potom u poverenju, kada su seli i raspričali se. Meni nedostaje poslušanje… O, ja sam, kao i svaki drugi monah, dok sam bio iskušenik i mesecima prolazio kroz poslušanje, slušao naredbe mog starca, pa i svih starih u manastiru, ali tada još nisam bio dovoljno saznao zašto je to toliko potrebno čoveku koji razvija svoj duh. Tek sada to shvatam, pa mi često pada na um da se vratim^manastir i da se opet predam duhovniku, da godinama služim drugoga, da opet sebe potčinim višem i tako da budem smanjen… jer, brate, najstrašnije zlo u čoveku jeste gordost, a najjači lek protiv gordosti jeste poslušanje. Kada si u poslušanju, ti nemaš svoju volju osim da bez pogovora poslušaš svog učitelja. Onda se svodiš u prave ljude koji se spremaju da služe Bogu, a ne sebi… Onda počinješ da svodiš sam sebe sa stepena uobražene veličine, na stepen na kome su svi, a svi su pred Bogom jednaki. Poslušanje u tebi, monahu, diže u tvojim očima sve osim tebe samoga. Bogu je potreban smeran čovek. Onaj ko poslušanjem dospe do smernosti i skromnosti, već počinje da bude svetitelj… ako je pravoslavan i ako je našao pravog pravoslavnog iskusnog starca. A ja nisam poslušanjem dovoljno tesao sebe. Malo! Katkad žudim da ja, stari monah pustinjak krenem natrag u manastir i zaištem da opet budem poslušnik… Previše je moje sujete, zakrčuje mi put ka Bogu.
Sava i njegova sabraća su za to vreme obišli sve manastire, razdali poklone, upoznavali ugledne i velike duhovnike i videli one najjače pustinjake, koji su se predavali postu, molitvama i askezi u meri koju Sava do tada nije očekivao da vidi. Pod tim utiscima vratili su se u Vatoped, a mladi srbski monah nije ni slutio da se na njegovom licu prosto videlo koliko su ga ta saznanja potresala i obogatila. Bio je uveren da je svoja osećanja uspevao da sakrije, a svoja uzbuđenja da smiri.
Čim su došli u svoj manastir, susreli su Teostirikosa koji je u porti za kamenim stolom, prepunim komadima čistog voska u oblaku diska, isplaćivao omanjem mirjaninu tu i drugu naručenu robu. Sava i pratioci mu priđoše za blagoslov. On jednim pogledom prozre mlade ljude i dok se trgovac udaljavao, reče putnicima da se odmore, a zadrža Savu. Starac je bio staložen i umoran, bez one žustrine u pokretima i govoru.
– Oduševljen si, vidim. I ranjen. Kao ranjen. Je li tako? A čini mise da znam i zašto… Sedi, molim te.
Sava sede na kraj klupe. Iguman nastavi:
– Ti žudiš da postaneš otšelnik, da sa našim blagoslovom odeš u pustinju i da živiš sam. Ali, to ne možeš! Pustinjak ne može svako da bude. A neko ko i može to da postane, a verujem da bi to ti mogao, ne sme nato ni da pomisli. Ma kako da je tebi potrebno da se odaš Bogu sav i neometeno, onima oko tebe, svetu je potrebno da ti budeš tu. Bogu je preči svet od bilo kog pojedinca. Ti si osuđen da pripadneš svetu Božijem i kroz monaštvo.
Sava je užasnuto slušao te reči oštre kao presuda.
– Ali, ja sam pobegao od sveta!…
– Ne sasvim! Ni ja nisam. Maločas sam brojao ogavne zlatnike rukom koja bi htela samo da se krsti i moli. I ja i mnogi drugi smo rođeni sa darom za usamljeništvo, ali Bog je nama, kao i tebi, dao i dar da se borimo da okrenemo svet Bogu. Svaki je opštežiteljni manastir mali svet. Tu jesi monah, ali u zajednici, a zajednica kao u ovom manastiru jeste za monaha i posebna škola. Iz te škole Bog samo neke određuje da se predaju samoći i sozercanju, neke šalje u spoljni svet, a većinu ostavlja tu. Kuda će tebe, ne znamo, samo znam da ja tebe ne puštam u samoću iz mnogih razloga, pre svega zbog gusara koji bi tebe zgrabili, a nas i Nemanju ucenjivali.
Bilo je mnogo gorčine u igumanovom glasu, ali, još veće u Savi. Ta gorčina je kanda vremenom rasla. U svakom slučaju nije nestala. I dok je po manastiru radio sve što su mu naređivali, u sebi se neprestano molio Bogu:
Ako je manastir samo mali svet, prebaci me u pustinju, ili bar u skit, u svet još manji, a nikada me ne šalji tamo odakle sam došao, jer ni ja tamo ne umem da budem dovoljno sa Tobom, mili Gospode! I zašto moj otac Nemanja još uvek čeka, a ovi duhovnici kao da vide tu mogućnost? Zar nisi rekao, Gospode, da ko hoće sa tobom, treba da ostavi sve,pa i roditelje. Eto, ja to činim, ostavio sam i prezreo sve, sav svet… a mnogi mi prete tim svetom.
Nikako nije mogao da shvati zašto se iguman prema njemu nekako kao oneraspoložio. Jednoga dana je u trpezariji, starac tiho naredio monahu koji je za stolom posluživao, da Savi naspe još dve tri kašike jela. Svi su čekali da mladi monah to i pojede. Tek posle ručka iguman je rekao Savi:
– Od sada ćeš sedeti ne na kraju stola, no do mene. I ja ću ti naređivati koliko ćeš pojesti.
A pred večernju je hitri iguman u hram ušao i zastao kod Save.
– Obroke ulja za noćno svetlo dobijaćeš kao i svako drugi. Sa moga prozora gledam kako se skoro po celu noć moliš. Od ove večeri leći ćeš kada i ostali. I ustajaćeš kad i ostali. Uskoro ćeš da dobiješ još neke,nove zadatke – to je govorio tiho i ljutito.
Svakako, monah Sava je bez prigovora sve izvršavao, ali se i u postelji, premoren, dok ga je mamio san, uporno molio Bogu. U zamračenoj sobi, u kojoj je samo svetlost malog kandila ikone osvetljavala, Sava bi ustajao iz postelje i u uglu koji se spolja nije mogao sagledati, klečeći, dugo se molio. Tada mu se snaga vraćala, ali su ga sve više ometale misli kojih nije mogao lako da se oslobodi. Neprijatelj čoveka najviše napada one ljude koji se sve više predaju molitvama.
Jednoga dana pred podne dođe u Vatoped tihi monah plavih očiju i sede brade, Nikanor iz Rusika, izgrli se sa igumanom Teostiriktom, obrisa izborano čelo rukom, sede na jednu od dve stolice u igumanovoj ćeliji i neposredno, blago zapita:
– Kako je Sava? Zbog tog deteta dolazim.
– Dobar, izvanredan… ali još se pribira, još nije zgrabio pravu granu… Nije ni svestan da ga muče njegovi odnosi prema ocu, Nemanji… i Srbiji. A sa druge strane svim srcem bi otišao u usamljeništvo… a već i sad je sam…
– A zar mu ti još nisi dao duhovnika koji će da ga vodi? – zgranu se Nikanor i nagnu se ka igumanu, očito zapanjen.
– Nekoliko staraca imam… ne znam kome da dam to gvožđe, Savu…Za sada ga ja kujem. Dok mu ne izaberem duhovnog oca, bi li i ti bio uz njega?
– Bih! Stalno me nešto ka tom detetu vuče. Moj iguman me prepušta tebi dokle god budem mogao da ti u tome pomognem. Ali, Savi bi najviše učinio neko ko bi znao da ga pripremi, pa potom uvede u Isusovu molitvu.To slutim.
– Ono malo što o toj molitvi znamo, prenećemo i njemu, ali on žudi za neprekidnom molitvom. A tu tajnu još uvek malo ko na Svetoj gori zna…
– A otac Isaija? On je svakako isihasta, ali… sa kojim čovekom je tokom ovih godina Isaija, taj otšelnik uopšte razgovarao?
Dva starca su se netremice gledala, pa Teostiriktos odgovori:
– Hvala ti što si došao… Od sutra će Sava tom pustinjaku da nosi hleb. Ako Sava toliko vredi, Isaija će i sam hteti da postane Savin duhovnik.
Otac Nikanor potvrdi glavom. Oči mu behu vedre. Helen se podiže, hitro je gestikulirao dok je izvodio gosta i pričao:
– Dobićeš poslednju slobodnu keliju, do Savine. To su dve najlošije u manastiru, ali ovih dana dozidaćemo nove parama koje nam Nemanja šalje. Nemanja će i cerkvice da nam gradi.
Dva starca naiđoše na Savu. Popravljao je polutruli pod u hodniku. Ustao je da se pokloni starcima i da se izgrli sa ocem Nikanorom koji se od zadovoljstva smejao.
Na licu oca Teostirikta su se borili osmeh i mrštenje.
– Savo, od sutra ćeš imati i jedna novi zadatak… Nosićeš hleb otšelnicima po onoj pustari. Najpre samo jednom od njih.
– Kome? – uzdrhtalo upita Sava.
– Ocu Isaiji…
Oba starca su sa skrivenim zadovoljstvom gledali kako se lice mladog monaha zarumenilo.
– Isaiji? – uskliknuo je. – Ocu Isaiji?
– Da, ali se ne nadaj da ćeš da ga i vidiš, a još manje sa njim i da razgovaraš. Već mesecima i godinama nikome se ne pojavljuje, sem kad na po neki praznik dođe u manastir na liturgiju, ali i tada pod molčanijem.
– Ocu Isaiji me šalješ? – kliknu Sava, ne uzdržavši se raširio je ruke i zagrlio igumana, a ovaj se sada isto kao malo pre otac Nikanor, nasmeja od srca, slatko i više nikada nije svoje raspoloženje pred tim Srbinom monahom krio veštačkim mrštenjem.
A sledećeg dana, već i samo jutro beše nekako neobično. Iako je bilo leto, neka pramaglica je lutala vazduhom nad poluostrvom i posvuda, po tlu i drveću ostavljala krupnu rosu. Ta izmaglica je progutala pučinu. Pa ipak je sunce pred očima monaha Save, koji je igumana na kamenoj klupi u porti čekao, menjalo stanje u vazduhu, naglo je postajalo toplije. Iguman mu je, čim je došao, objasnio na kom će vrhu kog brega naći jasenovo drvo, te da zakači o granu punu torbu, a da uzme praznu i da se odmah vrati.
Sa torbom u ruci, Sava se vrlo hitro peo uz brdo, i uskoro je sagledao vrh i jasen obasut suncem…
Sve vreme je molio Boga da nadahne pustinjaka Isaiju da se iz svog skrovišta pojavi. Šaptao je:
– Gospode, osećam kako ne napredujem, dao si mi mnogo, a ja stojim, nešto mi nedostaje, daj mi da vidim i koristim oca Isaiju…
I tada, kada je prišao jasenu, oseti da nekoga tu još ima i ču sa svoje desne strane šum iz zelenila, i ugleda jednog monaha, koji je mirno, osmehnut stajao i posmatrao ga. Taj sredovečni snažan i prilično visok čovek bio je crnomanjast i prosed po visokim zaliscima ispod male zabačene kape posivele kao i mantija. Imao je dobre i pitome oči, ispijeno lice kome su se kroz dosta retku bradu crte lepo videle. Sava se ukočio pa je napravio duboku metaniju, i ču:
– Dobro došao, cine!
– Sve ti najbolje Bog dao, oče Isaija – Sava ču sebe.
Tog trena ne mogaše više išta da kaže. A Isaija, sa osmehom i sa toplinom u glasu, zapita:
– Skoro si se zamonašio?
– Nedavno… Ali sam vrlo želeo da tebe, oče, vidim.Starac mu pokaza rukom ćuvik pokriven travom.
– Sedi. I ja ću. A zašto, Savo, želiš da me vidiš?
Mladić odjednom oseti da se oslobodio straha. Isaija je znao i njegovo ime; tom čoveku može slobodno da kaže sve.
– Hteo sam da me naučiš neprestanoj molitvi… Da dokle bilo šta radim, tkam u sebi molitve, to se može, to sam saznao da se može, ali niko od svih oko mene tu veštinu ne zna do kraja da mi objasni…
Sada je lice monaha bilo bez osmeha, veoma ozbiljno. Pogledao je ka pučini očima, po boji i čistoti, sličnim onoj svetlosti koja se kroz daljine nad morem prosipala.
– Da, tebi će biti potrebno da se stalno moliš… Da, jer ti ćeš mnogo imati da radiš; nećeš naći dovoljno vremena samo za molitve…
Sava se nehotice trže, pa se zbuni:
– A kako to, oče, misliš, pa ja sam monah, moram da imam vremena za molitve i za rad, više za molitve nego za rad…
– Sinko, ja samo pretpostavljam. Ne znam tvoju budućnost, ali osećam, mnogo ćeš posla imati, baš kao monah, i baš bi trebalo da te tome naučim. Ti si molitven na pravoslavan način. a delotvoran na zapadni. Kome te je starcu, kao tvom duhovnom ocu, predao otac Teostiriktos?
– Još nikom. – uzdrhtalo odgovori Sava, ne verujući tolikoj sreći da ga ovaj čuveni usamljenik tako svesrdno kao učenika prihvata.
– Zamoli ga da te preda ocu Makariju…
– Bože moj, već sam sve duhovnike starce upoznao, samo mi otac Makarije nije za oko zapao…
– Najduhovniji je čovek i najsmerniji. Nije slavoljubiv.
Sava htede da se iz sedećeg položaja pridigne u klečeći, ali je otac Isaija sa takvim spokojem sedeo kao da je i time zračio i savetovao mladiću da se sasvim opusti. Stoga Sava opet vrlo slobodno zapita:
– Pa u čemu je Isusova molitva tako neobična i tajanstvena?
– Ona je vrlo jednostavna i baš tako jednostavna tačno opisuje položaj čoveka u svetu i odnos prema Bogu. Ona glasi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga! Mi smo toliko grešni da nam je jedini spas u milosti Božjeg Sina, a to je početni i osnovni stav pravoslavne vere. Nikakva prava nemamo, samo je Božija milost osnova takvoj nadi. I lako, brzo a postupno čovek se nauči da tu molitvu izgovori dnevno više stotina pa i više hiljada puta, ma šta drugo radio. Ali ako te naučim da tu molitvu izgovaraš sedeći u posebnom položaju, sa mislima pravilno usmerenim ka Gospodu i ako te još naučim nečemu što je za druge tajna jer nepravilno molenje može da bude opasno… to jest, ako te naučim veštini naročitog disanja, doživećeš nešto više od svih događaja, nešto više od svake ekstaze, videćeš svetlost nebesku, otvoriće ti se čula koja naša telesnost zatvara. Ali već i sama molitva koju neprekidno ili povremeno ponavljaš, ako joj se delimično i povremeno predaš normalno dišući, širi u tebi blaženstvo, ispunjenost, jer ove svete reči čiste tvoju duhovnost dok bruje.
I otac Isaija zaćuta zadovoljno posmatrajući mladića koji rasplamsan i zanet vatreno reče:
– Nisam stigao da se naradujem što si osetio da dolazim i izašao da me prihvatiš. Nisam stigao da se naradujem što postajem tvoj učenik… niti sam stigao da se naradujem što me već uvodiš u neprestanu molitvu. Oče, kada bi se moja zahvalnost pretvorila u kišu, ovde bilo plave bilo… a ipak me buni samo jedno… zašto mi stalno i ti i drugi doznačuju da se pripremim za ogroman rad… U monaštvu se malo radi,tek koliko je monahu potrebno da zaradi sebi za hranu. Za hleb! A mnogo se moli.
– A ako budeš morao mnogo da radiš za druge? Ako naiđu poplave, i nesreće, i ratovi? Ako svet krene nizbrdo? No, za sada je bilo dosta razgovora – vedro reče Isaija i prosto lako skoči na noge, i Sava skoči i svome učitelju, koji ga oseni krstom, poljubi ruku.
Izmeniše praznu torbu za onu u kojoj je bio mali hleb, hrana starca za nedelju dana. Sava se pokloni i hitro krenu nizbrdo jedva vidnim putićem. Lice mu je bilo rumeno od sreće. Nije se okrenuo da vidi Isaiju. Stideo se sentimentalnosti i svoje neobuzdane radosti. Zar da kvari mišljenje starca o sebi? Pa ipak se zaustavi i okrete i vide starca kako ga rukom blagosilja. Isaija mu doviknu:
Ako te neka napast snađe, odmah je otklanjaj Isusovom molitvom, ali pri tome misli na Isusa, samo na Isusa Hrista misli, On će te spasti… – Odjednom, Isaija, smejući se i stavivši ruke ispred usana, glasnije reče: Apostol Pavle u drugoj poslanici Solunjanima kaže: ‘Molite se bez prestanka’, a znaš li šta je napisao u stihu pre toga? ‘Radujte se uvek!’ Raduj se i ti!
Staza niz koju je jurio, beše uska, puna šiblja, kamenita, ali Savine su bose noge bile već ogrubele.
Odjednom, iz šumskog gustiša u koji je ušao, iskočiše četiri naoružana jaka čoveka, i oštre mačeve usmeriše ka mladom monahu. Behu to snažni, mladi ljudi, koji sa izvesnim prezrenjem spustiše mačeve, pa jedan reče:
– Opet hvatamo samo beznačajne i najniže monahe. Iz koga si ti manastira? ;
U Savi nije prestajala radost koja ga je do tada nosila. U isto vreme javio se i strah, ali odmah zatim seti se Isusove molitve. I on poče da je u sebi iskidano ponavlja. Iznenadi se kad mu padoše na um reči koje on odmah izgovori:
– Ja sam novi monah u Vatopedu, raznosim hleb nekim nemoćnim otšelnicima. A i ja sam samo iskušenik… nemam ni najmanji novčić. – I video je kako ga razbojnici promatraju. Jedan od njih, gledajući skromnu mantiju, reče:
– Nikakve koristi od ovoga!
Oštro i napeto prateći šta se sa njima zbiva, Sava dublje u duši nastavi da ponavlja Isusovu molitvu, a u isto vreme oseti radost u sebi, i to neizmernu radost i snagu. Video je kako se razbojnici lome, gledajući jedan drugoga u oči, pa onaj prvi reče, okrenuvši pogled ka Savi:
– Hajde, beži odavde! Ne vredi ni da te pretresamo.
Sava se upola okrete, pa niz stazu jedva gde prekrivenu suhom naslagom zemlje sa sparušenom travom, požuri niz brdo. Stigavši u manastir požuri igumanu koji je ispred magaze pregledavao burad spremnu za berbu maslina.
– A najzad si se vratio – reče, bacivši pogled na Savu. Priđe mu, blago ga uhvativši ispod ruke i povede ka kamenoj klupi, pa zapita:
– Našao si drvo, zakačio torbu? – pa videći i dalje nasmejano lice mladog Srbina, upita:
– I video ga? I video ga? – starac je bio iznenađen.
– I razgovarao sam sa njim, sveti oče.
– S njim? Molim te! Šta? Molim te!
– Tebe je molio da mene daš starcu Makariju, kao duhovnom ocu!
– Pa ja sam već skoro i odlučio da te njemu dam – viknu iguman i od radosti grunu Savu da sedne na klupu, pa onda i sam sede. – A da li ste vas dvojica još o čemu razgovarali, sinko?
– Da, o Isusovoj molitvi… On hoće da mene uvede u nju. Iguman se iznenadi, i spusti ruku na šaku Savinu.
– Sine… sine!… neka to ostane samo između nas, na takvu blagodat i ja ću da budem surevnjiv. Dakle, zato si ti radostan!
– I još mi se nešto dogodilo. Maločas su me uhvatili razbojnici. Iguman Teostiriktos se ukoči. Sava nastavi:
– Pustili su me, nisam im izgledao značajan, smatraju da za mene ne bi mogli ništa do dobiju.
Teosteriktos se prekrsti, pa zagledan u Savu, reče:
– Od njih sam strepeo za tebe. Od sada za tebe više neću da strepim. Tebe čuva Bog. Ali, od sutra ćeš da radiš u biblioteci, najpretežnije.A sada, ustani, hajdmo do oca Makarija… Gospode, šta se to sa mnom dešava! I šta ja sve moram da doživim… Hajde, dete, požuri! – obrecnu se.
Kelije staraca su se nalazile okrenute ka jugu, baš kao i bolnica. Otac Makarije je bio vrlo snažan i čvrst starac, potpuno sede brade, četvrtastog lica, smirenih pokreta i glasa, i vedar, uvek vedar u duši. Pred njim na stolu nalazilo se brdo drvenih krstića koje je nožićem ukrašavao.
– Eto ti Save Nemanjinog… Napravi od mladića mudraca. I sveca boljeg od nas… Nauči ga da ne beži u samoću… Imaće je koliko mu treba…
Iguman je brzo predstavio Savu starcu i pošao, a Makarije tek tad dobroćudno reče:
– Sedi, sedi… Ali, ne, prvo zapali vatricu pa skuvaj za nas dvojicu čaj… a posle ćemo da pravimo krstiće i da pričamo… Bog nam da nas, pa zemlju, pa bunar, pa vodu, pa krčag. Mi skuvamo čaj od bilja Božijeg, a za to sve kada Bogu kažemo hvala? – govorio je starac, a nije skidao pogled sa Save koji je našao iverje, sa kandila pripalio sveću pa vatru. Pregledao je gomilice biljaka koje su bile na polici.
Savino telo je zauzimalo četvrtinu kelije, ali se on lako kretao.
– Vidim, oče Makarije da najradije piješ kamilicu, ta ti gomilica najrasturenija. I moji piju nju najradije…
– A sad – sedi tu… Uzmi jedna krstić, eno ti i nožić, pogledaj kako ja dubim Isusa Hrista na krstu… Pokušaj to i ti, tako,… Nastavi, sine, ovako – i starac i Sava zaćutaše. Voda je u lončiću počela da struji, Makarije uze prvi Savin krstić.
– Odlično, sine.
I dok su čaj pili razgovarali su malo.
– Sad mi reci, sine, šta je tebe dovelo u manastir. Najjači razlog.
– Molitva, oče. I želja da se predam samo njoj, ali to je i ovde teško postići – nasmeja se Sava iskreno i radosno. – Ovde sam sa drugima više nego u Srbiji. A ja bih hteo samo molitvu i samovanje…
– Možda ćeš da dobiješ molitvenost, pa i dar za neprestanu molitvu, ali ti ja ne bih nikada dao da se usamiš, mada bi ti i za to možda bio dobar. Ja bih tebe poslao u svet. Tamo monah da budeš.
Sava prestade sa radom, svu radost tog dana ove su reči presekle. Mladiću se bol video u očima. Starac mirno nastavi:
– Od kako si ušao u ovu sobu vidim kako se sa lakoćom krećeš, vešto radiš, praktičan si. Gledam kako si prišao poslu, lako i vešto, sve je na prvom krstiću ispalo jako dobro. Tebi, Savo, leži, molitva, ali takođe tebi leži i delo. Ti si obdaren da budeš monah u svetu…
– A ti mene, oče, time ubijaš – uspravi se Sava. – Ja sam sav svet ostavio; ja sam se zgadio nad njim; ja sam sreću tek ovde našao…
– Nemoj da se iznenadiš ako Bog bude od tebe tražio da se tom istom svetu vratiš, kao monah, ali tamo Isusa Hrista Boga da urezuješ u otvrdele ljudske duše, a ne ovde u drvene krstiće… Ne proričem ti odlazak, nego ti ga želim.
Sava ispusti nožić i krstić ka sredini stola, stavi obe ruke na sto, a glavu zari u ruke. Plakao je bez šuma. Plakao je bolno.
Starac ga je sa puno nežnosti gledao. Bio je srećan što je takvog monaha dobio za učenika. I poče u sebi da se moli za njega i za svoj poduhvat. Starec se meri i po svojim vrednostima i po vrednostima onih koje je duhovno podigao. Rastko je bio odličan materijal…
Najednom Sava se uspravi, planuo je:
– Ti si decenijama ovde, ti više ne znaš pravi svet, onaj kad ispraćaš vojsku koja se smanjena vrati, a ti kao dečak sa otetog oružja pereš ljudsku krv i skidaš komade ljudskog mesa. Ti nisi gledao ni kako braća jednog drugog pljačkaju, kradu, mrze. Da li si video decu prebeglu iz Bosne gde su im papini Mađari ubili roditelje? Nisi sudio onima koji su ubijali, otimali, silovali, tukli i sakatili ljude, nisi ispitivao one koji su siromašna sela palili, a potom pred bogatašima puzili. Nisi slušao brata koji ti priča kako i tebe i oca mrzi. Ti nisi upoznao ili si zaboravio život, a ja u takav život ne želim i neću više nikada da odem. Najzad,meni je Bog dao mantiju, a ja sam dao monašku zakletvu da ovde ostajem dokraja života. Niko me nikad neće ni da pokuša da natera da iz ovoga mira odem. To ne može od mene, monaha, da zahteva ni moj rođeni otac Nemanja.
Bio je ljut. Starec ga je slušao, sa osmehom i milo. Sutradan je, iguman, Savi, vodeći ga u biblioteku, rekao:
– Ovih dana sedam naučnika su naši gosti, iz Carigrada, Atine, Soluna, a jedan iz Rima. Posluživaćeš ih spisima i svim što ištu, a onima sa slabim vidom ti ćeš čitati, često se svađaju, svi su pomalo jeretični, pa ti slušaj šta iznose, a ne prihvataj ništa, i ne ukrštaj oružje sa svakim…
Biblioteka je zaista bila ogromna. U kamenom prizemlju četiri velika odelenja behu senovita, samo je najveće bilo ozareno sunčevim zracima, a za stolom su sedmorica mirjana, uglavnom starijih, sedeli, čitali i prepisivali iz knjiga i svitaka nabacanih kao na gomile. Videći igumana htedoše da ustanu iz poštovanja, ali ih on pokretom ruke oslobodi toga.
– Gospodo, dovodim vam novu pomoćnu snagu, vrlo je pismen i obrazovan, a i vrlo jak, da vam spise pronađe i donosi. On je taj Sava, odbegli sin Stefana Nemanje.
Sa ljubopitstvom su posmatrali krupnog mladića, a jedan gojazan čovek sa oštrim nosem, živahno upita:
– Dakle, ti si Nemanjin sin? A tvoj otac čupa, čupa Srbe da ne padnu u papine kandže?
Do tog gojaznog sedeo je katolički erudita, sitna rasta, uske glave, sa vrlo velikim zaliscima. Prasnuo je:
– Gospodine Angel, mi smo se dogovorili…
– Da se uzajamno ne vređamo! Oprosti, oče Jozefe, ali Nemanja zaista otima Srbiju ispred papinih ruku. Ako sam rekao ‘kandže’ nisam vređao… Danas Pravoslavlje jedva raste, i to kod Srba i Rusa. Ako Nemanja sve Srbe opravoslavi, Srbi će za nas Grke da postanu odbrambeni zid prema Zapadu. A to bi bilo dobro za nas, a svakako ne, oče Jozefe, za vas katolike…
Gospodin Angel je bio ubediv, temperamentan. Iguman sede i dade znak Savi da to isto uradi.
Jedan mršavi čovek, grbava nosa i tužno iskošenih obrva tiho reče:
– Srbima će biti teško ako posluže kao zid između ta dva carstva…pape će ga rušiti… papin mač je dugačak! I… oprosti, Jozefe, jeziv. Strašan mač i sve strašniji imaće iduće pape…
– Pape imaju Hrista, a ne mač! – oštro a ipak tiho reče Jozef. – On ne osvaja i ne ruši, on sjedinjuje narode u jednu cerkvu, to je njegov cilj,cilj svakog pape. A tako što preporučuje hrišćanska vera. Da smo svi jedno…
Četvrti koji se u toj bitki oglasio bio je krupan plavokosi čovek, lepo obrijana lica, smirena držanja i glasa:
– Bog traži lični odnos sa čovekom i taj se odnos ostvaruje i neposredno, ili preko naroda i cerkve tog naroda, a i to je neposredno jer je svaki čovek deo svog naroda i cerkve. Papa umišlja da nadrasta ostale ljude, to jest, narode i cerkve, i postaje posrednik, viši most za kontakt sa Bogom. Ka tome se ide: da se ta ličnost digne iznad pastirstva, da se ljudi, narodi, i cerkve, i države, i vladari potčine njemu kao Božijem zameniku. Gradi se kult pape, to je smisao papacezarizma. Time se smanjuju neposredni dodiri između pojedinca i Boga, jer se ispred cerkve i naroda istura grešni posrednik, papa. To gradi novu vavilonsku cerkvu raznih jezika, kakvu Bog nije želeo i kakvu će svakako da sruši. Narodi i države i cerkve ne smetaju neposrednom dodiru pojedinca sa Bogom, jer svaka ličnost je deo autokefalnih skupina, ali pojava pape označava isključenje pojedinca iz katoličanskog sabornog zagrljaja sa Bogom. Tu se papa nameće kao autoritet koji vlada svakim pojedincem i zajednicama u odnosu prema Bogu. Smatraće njega nepogrešivim vođom, suspendovaće svoju ličnu savest.
– Gospodine Stefane, to što ti govoriš, sto puta smo slušali. Bitno je da su svih pet hrišćanskih cerkava suštinski iste, jer propovedaju istu veru, neguju iste vrline, služe istu liturgiju, a ako i ima razlika, one su beznačajne. Hrišćanstvo će biti stoga jedno, cerkva stoga jedna, papa stoga jedan, a naroda i država, koliko kad Bog hoće – sekao je Jozef oštro…
Tako je pred Savom nastavljen boj koji je između raznih naučnika u tome manastiru stalno trajao.
Jednom je takvu prepirku prekinuo naučnik Stefan:
– Sine Savo, šta ti kao mladi monah misliš o rascepu cerkava? Tisi čak i vladao u najzapadnijem delu Srbije, obe su reke, zapadna i istočna tekle pored tebe… kako ti osećaš koja je strana u pravu, zašto si izabrao pravoslavni manastir a ne rimokatolički…
Sava je ostavio oba lista papira na kojima je upoređivao tekstove. Svi su ga sa pažnjom zaista motrili. Dopadao im se.
– Moj otac je velik i veličanstven. Za njim su u Pravoslavlje konačno pošli i plemstvo i narod. I mi najbliži. A onda sam još kao stariji dečak često slušao besne prepirke o tome, koja je vera u pravu. Sveštenici, naučnici i umetnici, svetski putnici, sa obe strane su bili gosti mog oca. O, kako su se žestoko tada i kod nas te dve strane prepirale! I shvatio sam da su te dve reke odvojene jedna od druge, da teku na razne strane i da ja mogu samo neke razlike da uočim, čak vrlo se malo one pokazuju i odraslima, ali su tako duboke i sve se više pojavljuju da će to zaista biti dva sveta, Istok i Zapad, pravoslavna Romeja i papin Rim. I osećao sam da moram da se što pre i potpunije opredelim, jer svaka reka vuče sve svoje kapljice koje su se u njoj ili blizu našle. Teško kapljici koja kasno shvati da je upala u reku kojom nije trebalo da ode. Teško će joj biti da iskoči i vrati se pravoj, kao što je to moj otac rođen među katolicima, iskočio i spojio se sa Pravoslavljem. No, ja nisam samo iz svoje nutrine krenuo ka Pravoslavlju, ja sam za uzor imao najvećeg čoveka koga znam, moga oca Nemanju, i već odrana sam pohrlio ka Istoku, pa što više sa drugima odlazim ka Istoku, sve više osećam da sam izabrao pravi tok. Sad žudim da to i umom utvrdim, da i studiram reku kojoj pripadamo moj otac, ja i sve više srbinskog naroda.
– Ohoooooo! Vidi ti malog! – vikao je Stefan. – Oho, pa ti si sinko mudriji od mnogih tamo… staraca.
– I ja sam se opredelio da budem u ovoj reci, mada je malo sagledavam, no osećam koliko je duboka. Ali ja ne mrzim rimokatolike, ja ih čak i volim. Jedan me je papin prelat, pred moje bekstvo na Svetu goru, oduševio, ali njega ništa više neće da odvrati od Zapada, kao i mene od Istoka. U Drugoj poslanici Solunjanima, u glavi drugoj, mislim, video sam daće Bog na one koji su suviše bežali od istine, poslati sile laži i time ih održati u zabludi. Mislim da se to, oprostite oče Jozefe, dogodilo sa pastvom rimske cerkve, ili bar sa klerom…. Divni kao i svi drugi hrišćani, oni putuju pogrešnim smerom, a to više i ne mogu da sagledaju. Oni beže od istine, jer svoj um postavljaju za merilo Božijeg Otkrivenja završi Sava…
– Sjajno, sinko, odlično, mladi čoveče! – svi su uzviknuli, osim prelata koji se opet prihvatio nekog drevnog svitka i rekao:
– Ti si dobar mladić, jedino sa tobom ja bih i mogao ovde da razgovaram. Ali se ja sa tobom u pogledu upoređenja cerkava sa rekama ne bih složio. Obe reke imaju jedan cilj, jednog Boga, jedan pravac, teku na istok..
– Uzmimo, oče, da si u pravu. I rimska i vizantijska reka teku na istok – doreče Sava vedro i smireno. – Svi tečemo ka istoku… samo ovde je reč o duhovnim rekama, pa jedna teče na istok ka nebu, a druga na istok ka tlu. Zatim, tvoja teče onim tlom koje je ispunjeno nekim grubim slivovima, a moja reka po helenskom tlu koje je razigrano i lepše od bilo kog drugog tla. Zato su i sastavi tih reka drugačiji. Vrlo smo različitih tokova i sastojaka i te su razlike još veće od kako u vašoj duhovnoj reci islam, viševekovni okupator Španije, dodaje svoje materijalističke sastojke… Zapad i istok su dva veoma odvojena carstva duha. Mnogo je više udaljen papski Rim od Vizantije, nego Rim od Indije ili Kine, na primer. Uz to, svaka kap duhovnih reka ima svoju svest i kad je slaba da taj isti menja, utiče na tok celine.
Ovakav život u biblioteci, život pun rada i prepiranja se nastavio. Ali, Sava je nastavio i sa prostim najnižim i drugim poslovima, odlazio je na službe u hramu, noću se skriveno molio, a najlepše mu je bilo kada bi se sjurio do Isaije. Monah ga je uvek kraj drveta, na vrhu brega čekao, a razgovori sa njim su ga naročito bogatili. A potom su i Makarije i Nikanor punili duh i dušu mladog čoveka. Jednom se opet desilo da bude od razbojnika zarobljen. Beše to u vreme kada je bezmalo sasvim uspostavio u sebi brujanje neprekidne Isusove molitve. I mada se o tom slučaju dugo i naširoko tada i vekovima potom pričalo, tom događaju ćemo posvetiti samo nekoliko reči.
Dobio je zadatak da sa manjim brodićem raznese nekim udaljenijim pustinjacima namirnice, ali su njega i njegove pratioce iznenada napali . i zarobili veoma grubi i hrabri gusari. Ipak se jedan od monaha nekako uspeo da spase i otrči do manastira i odatle potrča monah Makarije, poznat celoj okolini. Dotrča do pristalog broda na kome su banditi čuvali zarobljene…
– Deco, deco, deco! Pa vi udariste na najsiromašnije monahe najsiromašnijeg manastira! – razmahivao je starac rukama kada se popeo na gusarski brodić. Bela mu se brada na vetriću lepršala, pa iznenađeno, gledajući Savu, poleti ka njemu:
– A ti, šta ćeš ti tu, zar ti nije rečeno da u manastiru ostaneš? vikao je, a Sava, izigravajući strah od starca, okrete se i skoči u vodu koja je tu kraj kotve bila plitka, pa nastavi ka manastiru veoma brzo da trči. Nekoliko gusara na palubi su se smejali tom Savinom strahu, a starac se okrete njima i reče:
– Mi nemamo para da vam isplatimo ikakvu ucenu za ove odrpanke! Nego, deco moja, hajdete u naš manastir makar na jedan dobar obed; dajem vam monašku reč da vam ni ja ni ostali monasi nikakvo zlo nećemo učiniti.
I dok je Sava, govoreći molitve, već stigao u manastir, gusari, kao da su bili omamljeni nečim, a ne samo pobuđeni glađu, odustadoše od ucene i pregovora, pustiše i ostale monahe i skoro svi krenuše u manastir.
Ovde nema mesta da se prikaže ni kako su u manastiru bili pazivo pogošćeni. I kako su usred gozbe ugledali u drugom delu velike trpezarije Savu. I kako upitaše monahe koji su ih služili odakle je taj visoki mladi monah u staroj mantiji. Niti bi iko mogao da opiše kako su se zgranuli i skočili kada su čuli da je on taj Sava, sin srbskog vladara Nemanje. Shvatili su da su propustili idealnu priliku da se obogate. A znali su da u manastiru, punom sveta i svuda izniklih monaha, takvu otmicu ili što slično više nikako ne bi mogli da izvedu.
Makarije je, pošto su ostali monasi ispratili opasne goste, dugo bio uzbuđen, ali Teostiriktos beše razdragan. Bio je u duši sasvim siguran da će njegov manastir uvek Bog da štiti.
Svi u manastiru su voleli Savu koji je bio u svemu sa svakim tako blizak i prisan, mada poreklom i mnogim darovima tako poseban. Sava je izazivao sve dublje poštovanje zbog svoje predane molitvenosti, strogog posta i dara da voli i da ume da sluša i srcem saučestvuje u životu drugih.
Makarije, staložen kao i uvek (sem kada je pri spasavanju Save pred razbojnicima glumio strogoga starca), jednom prilikom reče Teostiriktosu, kao šaleći se:
– Uskoro će svaki naš monah radije da se ispoveda Savi nego nama, svojim duhovnicima. To je zato što taj Srbin svoju dušu veoma otvara.Ispovest ne zavisi samo od duše onog koji se ispoveda no i od duše onog kome se ispoveda.
Jednom posle nedeljne liturgije otac Makarije i Sava su krenuli u šetnju. Ispred same kapije manastira nalazila su se dva od kiša izglodana kamena na kojima je bila stavljena daska. Makarije predloži Savi da sednu… Pored njih je mnogo monaha i mirjana tiho lebdelo oko manastira kao pčele oko košnice. Blagi vetrić je pričao sa lišćem i šumorili su morski talasi. Opjednom Sava skrenu razgovor na temu zbog koje je tog dana naročito bio nespokojan.
– Mnogo sam ti do sada pričao o svome ocu Nemanji, a nisam ti rekao da je taj čovek više no iko rođen da bude monah. To je njegov pravi smisao.Ono što je kroz sav život radio, to je bio uvod, ispit da postane monah.Odustane li od prestola… obuče li mantiju… dobićemo još jednog sveca, ai najmanji svetac veći je od najslavnijeg cara. Srce mi peva od sreće kad mislim na to, da dođe u ovo predvorje raja. Postane li monah, on će Srbe konačno da učini još čvršćim u našoj veri, a ja to želim više od svega.To bi bio moj jedini zadatak u svetu: da oca privolim da se zamonaši.
Makarije je mladića gledao vrlo usredsređen i pitao:
– Pisao si mu o tome?
– Pisao sam mu često.
– Pa, moli se! Uskoro će i tvoj otac sa nama biti… ako ste ti i Nemanja toliko slični, kako to otac Ruvim iz Rusika govori.
Našao je vremena da već iste večeri ocu opet napiše pismo. Pisao je dugo, što je Teostiriktos iz svoje sobe video, ali je znao da je to Savi bilo potrebno. Noć nije bila mirna. Vetar je kidao lišće, a iz mraka besno je more tuklo obalu strašnom snagom. Sava je pisao predano:
„Ako dođeš na Svetu Goru, nećeš se udaljiti od Srbije, naprotiv, ona će ti, kao i meni, postati još bliža. Ako ostaviš presto, koji te je toliko izmučio, nećeš svom narodu oduzeti dobrog vladara nego ćeš mu dati još boljeg oca, a narode drže oci, sveti duhovnici, a ne sinovi i ratnici… Ako dođeš, nećeš upasti u samoću, no u veću porodicu, a ti i ja bićemo više zajedno nego što smo bili pre mog bekstva ovamo; bićemo zajedno skoro kao što ćemo biti na nebu. Ustvari, Sveta Gora je ulaz u nebo iako smo mi svi tu došli zbog patnji zemlje. Napusti tamo sve, dobićeš ovde više. Ne brini za Stefana, više ćemo mu molitvama odavde pomoći. Ja te ovde ne zovem zbog sebe, mada bih bio pun tek kada bismo, i to ovde, zajedno živeli. Ja te zovem zbog tebe, jer se ti u svetu sve do danas spremaš za ovaj viši svet, pa( što ne bi već sada zakoračio. Ja ne bih drugog, ko nije za monaštvo rođen, ovde ni pozivao, ali ti si najpre i najviše rođen sa darovima za monaha. Dođi sa svojom tvrdom verom i prirodom ovamo i u ovom kutku ćeš razviti najveću borbu. Ko tu uđe, već je pobedio; ko u njoj izgubi ono što je u svetu imao, dobiće oba sveta zajedno, a ti imaš ruke koje mogu oba sveta da domaše. Ako je išta potrebno nama, tvom narodu, potrebno je da ovde dođeš. Time ti njega nisi ostavio, naprotiv, dobio si ga.
Pristizali su kao najdragoceniji darovi sa istoka ta pisma u dvor koji je počinjao da se osmehuje. Turobnost je nestala sa njegovih zidova, deca slugu su gukala u dvorištu, a starci, Nemanja, Ana i Rafajlo, po ko zna koji put su čitali Savina pisma i približavali se velikoj odluci. Ali i ostali su slutili da Sava, neki su ga još zvali ranijim imenom, ulazi sa drugim smislom u njihov život, jer se i Nemanja promenio, postao je još povučeniji, ali mirniji i čvršći, i mudrije je no ikada razrešavao probleme usred kojih su se Stefan, Stefanova Evdokija i plemstvo zapetljavali.
A starac je pred Anom, Rafajlom i Stefanom govorio onako kako misli.
Ja sam otkrio da sam rođen za monaha kada sam bio zarobljen i čuvanu manastiru. U mantiji tuđoj otkrio sam sebe i svoj svet. Greh je otići u monahe ako za to nisi ustrojen od Boga. A veći je greh ne otići ako te ona zove. Deco, mene sve zove da zbacim ovo šareno ruho i obučem crno. Bojim se samo da ću ja to da učinim ipak najviše radi toga da bih bio sa Savom govorio je dok su Ana, Stefan i Rafajlo, zapanjeni, razmatrali tu mogućnost i uzimali jedno drugom svitak i čitali ga.
 
* * *
 
A dani u manastiru Vatoped i u svoj Svetoj gori nastavili su se prividno isti, a ipak uznemireni događajima u svetu. Sam Vatoped je počeo sa parama dobijenim od Nemanje da se uzdiže: načinjena je mala cerkvica, sagrađen novi red kelija, stavljen potpuno novi, moderan krov na hram. Iguman je, prezadovoljan svime, a naročito Savom, često tog mladog monaha i dalje slao na najniže poslove, a Sava je zapovesti primao uvek sa nekim lepim raspoloženjem. Znao je da starec to ne čini iz želje da ga ponizi, nego sa namerom da ga privede punoj smernosti i skromnosti.
– Da te ne zanese veličina tvog Nemanje i njegovih darova… I da te ne zanese to što su te naučnici u biblioteci tako prigrlili. A i, brate, da ostalo bratstvo ne misli… da tebe više cenim. O daleko bilo, pa ja tebe smatram gorim od svih! – govorio je iguman tobož strogo.
I slao je Savu da čisti dvorište i pere podove, a ovaj je to sa ozarenim licem činio.
U biblioteci je pratio žestoke dvoboje naučnika i učestvovao u njima samo kada je bio pitan. A tu gospodu je sve vreme služio: nosio im knjige, čitao im, pravio im zabeleške i prepise i usput im donosio biljni čaj, med i drugo posluženje. Zbog slabijeg vida, prekidali bi starci rad još pre sutona, a potom bi izašli i posedali u porti po klupama. Teostiriktos se plašio jeretičkih ispada tih naučnika, ali je reskirao, pa odobrio monasima da te razgovore pod zvezdama slušaju, ali da u njima ne učestvuju. Akademiju pod zvezdama ipak su prevazilazili povremeni burni razgovori tokom dana u biblioteci, a jedan od tih prekida bio je naročit događaj.
Tog dana je u manastir iz svoje usamljenosti došao Isaija i otišao pravo do biblioteke. Visok, prav, veoma mršav a koščat, zakucao je na vrata i ušao dok su monasi po porti i u hramu javljali jedan drugom o poseti tog usamljenika. Sava je u biblioteci skočio sa svoga mesta i požurio Isaiji, duboko se poklonio, ruku mu celivao i zaprepašćen izustio:
– Otac Isaija!
Sedmorica naučnika su odmah naslutili da je to onaj otšelnik kojeg ostali monasi smatraju svecem. Sa zanimanjem su tog visoko staloženog čoveka gledali, a on se pokloni njima, pa glasno reče Savi:
– Morao sam da dođem, da javim tvom manastiru da više gusara sa brodovima kreću na Atos. Javi svom igumanu da neko vreme ne izlazite, a i drugim manastirima. – to Isaija reče i opet se okrete naučnicima, pokloni se, i praćen zanemelim Savom, izađe.
Koliko je taj monah bio poznat i poštovan bilo je očigledno: iz konaka su izlazili monasi svakako radi njega, a iz hrama hitro izađe iguman, zagrli se sa Isaijom i ne uspe da ga zadrži. Isaija je dao Savi blagoslov da se vrati biblioteci, a sam, praćen igumanom, izađe iz porte, usput blagosiljajući monahe koji su mu se duboko klanjali.
Sava je ušao u biblioteku i čuo uznemirene razgovore,
– To je čudan čovek, Isaija zna i šta drugi misli – govorio je jedan.
– Ah, tuđe misli pogađaju i neki azijatski mudraci!… To je neka ezoterična veština. Pitaj ga da li zna nešto o Aristotelu – pitaj, pa ćeš videti koliko vredi! – reče katolički erudita umorno i mrzovoljno.
Sava poče da im mnogo šta o ocu Isaiji govori, kad neko zakuca… Bio je to opet Isaija. Zatvorio je vrata i stojeći kraj njih, reče:
– Gospodo, moja moć da hvatam tuđe misli nije moja vrednost, nego mi je data od Boga, nadam se privremeno, ali je meni za uvek data moć da biram, recimo između Aristotela i Platona, i da naslutim da je prvi štetan za moju Cerkvu, a Platon da za nju nije koristan. Dok me prvi sa svih svojih deset kategorija vuče ka analizi, a Platon sa svojom idejom kao izvorom ka sintezi, znam da je sinteza i mojoj veri bliska, ali Platon ne… Vratio sam se da vam kažem ne to šta ja znam, već šta ja sve ne znam i ne mogu. Ono što znam više od drugih jeste trun, ono što ne znam jeste veliko poput neba… Oprostite na mom gnevu – reče, pokloni se i izađe, dok su svi naučnici stajali ne pomaknuvši se od uzbuđenja. Sava istrča do Isaije i isprati ga do izvan kapije. Otšelnik mu samo reče:
– Nisam smeo da se razgnevim i vratim. Načitani ljudi, kao Toma, verovaće ti jedino ako im pokažeš čudo. Sva će budućnost biti puna njih. Umom će oni da analiziraju sve što postoji i otkriće mnoge stvari, samo neće suštinu, smisao pojava. Pa ni izvor, jer je izvor – Ljubav, a um nije izvor ljubavi. Osuđeni su takvi filosofi da gube smisao stvari… Ali, osetiće Boga u lepoti, ili mudrosti, ili dobroti sa kojom je Tvorac dao svetove… No, ostavimo to za kasnije. Ove nedelje ne posećujte me, opasno je zbog gusara…
Isaija na ivici šume oseni Savu krstom i time mu naredi da se vrati, a sam ode u svoj veliki dvor, u šumu koju je opilo spokojstvo neba i radostan šum mora. Sava je u sebi ređao molitve, potpuno spokojan i vedar.
U biblioteci je zatekao naučnike uzrujane. Obasuli su ga pitanjima:
– Ti mu nosiš hleb jednom nedeljno, i uvek ga vidiš?
– Jednom nedeljno odnesem mu samo po hlebčić, a viđam ga češće otkinu se mladome Savi to što bi inače, prikrio.
– Pričaj nam… šta sve čini, kakva sve čuda?…Sava se od srca nasmeja:
– Oh, ne otkriva mi nikakva čuda, ali mi priča o molitvi, njoj me uči.
– Pa šta tu ima toliko da se uči? To je lak posao, – otkide se jednome, što rimokatoliku izazva podsmeh na usnama.
– Pa to je najlakši posao, kako ti gospodine reče, ali i najteži reče Sava. A uto, u biblioteku stupi mladi monah Nikola, Romej.
– Savo, spremamo odbranu manastira. Ti si učen u tom. Zovu te.
– Zar mislite da će gusari manastir da napadnu? – upita Stefan.
– Mili gospodine, pa na Svetoj gori ima bezbroj ruševina!
– Da, da, da… A čime se monasi bore?
– Ne znam, još. Ničim kad su sami negde u svetu napadnuti, ali kad treba da brane druge, na primer, decu, vas, ili manastir, tad se bore svačim…
Sava je organizovao odbranu, ali do napada gusara nije ni došlo. Sve vreme se molio za manastire na Svetoj gori.
Filosof Marko, stariji gospodin, sa sitnim licem, prosedom kosom crvenkastim žilicama na obrazima i kukastom uskom nosu, samo se jednom pred ostalima razigrao svojim mislima, ali one su na Savu veoma delovale i mladi monah ih je najvećim delom prihvatao. Markov glas beše isprva tanak, nesiguran, a potom posta lep, jasan…
– Znate, gospodo, mene dugo vremena bune pitanja odgovornosti i krivice, naročito zajedničke, pa me do nedoumice dovode i neki stavovi u Svetom pismu, koji na prvi pogled izgledaju suprotni, kao što je da li potomci nasleđuju grehove predaka. Ali do nečega sam svakako došao.Za razliku od Zapada koji očito srlja ka tome da čovek postane predmet našeg kulta, Istok ima veća osećanja za zajedništvo, ne negirajući vrhunsku vrednost ličnosti posebnog čoveka. Zapadnjaci ne osećaju zajedničku odgovornost koliko to mi na istoku osećamo, zato što, stvarajući kult prema čoveku pojedincu, podstiču svoju sebičnost. A ona je urođena u svakom čoveku, ali nju pravi hrišćanin obuzdava. Ko zajednicu ne oseća kao deo sebe, a sebe kao deo zajednice, taj ne oseća ni zajedničku odgovornost. Nju Istok neguje. Na Zapadu se gubi osećanje zajednice kao dela sebe, pa poseban pripadnik ne oseća svoju odgovornost za nedelo cele zajednice, pa i one iz prošlosti, jer zajednička odgovornost obuhvatane samo savremene bližnje nego i naše pretke. Mi i biološki nasleđujemo te pretke, pa nasleđujemo i moralne terete odgovornosti ma kako da pojedinci žele da se oslobode te odgovornosti, pa kroz mnoge zakone i filosofije kliču da su za delikte krivi samo učesnici, izvršioci delikata. Ja razlikujem odgovornost i krivicu. Ja ne snosim krivicu što je Eva počinila greh, ali snosim odgovornost, zajedničku za sve što je tokom vremena do mene uradila zajednica mojih savremenika i predaka.Ta odgovornost je zasnovana na ljubavi koju treba da osećam, ili je već i osećam prema bližnjima. Nepravedno je da svi učestvuju u tvom nastajanju i egzistenciji, a ti da odbijaš da učestvuješ u odgovornosti tih istih koji su tebe doneli na svet i dali ti da imaš to sve što imaš. Mi u zajednici idemo ka Bogu.
– Gospodine, – začu se glas Jozefa erudite – ja nisam ni odgovoran ni kriv za nešto što se desilo u Kini…
– Kriv nisi, ali odgovoran jesi, jer te ljubav hrišćanska vezuje za sve što na svetu postoji…
– A kada si to ti kriv: kad činiš ono što je Bog zabranio, ili što je država ili Cerkva zabranila, a ti znaš da je to zabranjeno i u punoj ga svesti činiš. Tada si ne samo odgovoran nego i kriv.
– Kad prekršiš Božje zakone…
– Ali ima toliko situacija u kojima ne znaš kako da postupaš. Papaje vodio tri krstaška rata prepuna krvi. Franko-Latini smatraju te ratove pravednim, odobravaju loša sredstva da ostvare sveti cilj, a mi, Vizantijci, Grci, Srbi, dakle, pravoslavni, smatramo da ni sveti ciljevi ne opravdavaju zla sredstva… – ote se Savi – Neko zna kako bi postupio, ali,kako da takva merila ima i priprost divlji ratnik iz Engleske, Nemačke,Francuske, Irske?
– Moral nije samo u poštovanju propisa koje si priznao i prihvatio.Moral je i u stalnom traganju za tim koje propise treba da primeniš, šta je to što Bog zabranjuje, a šta Bogu odgovara. Čovek mora da krči sebi put do Boga i sazna kakva je Božija volja, pa da se nje drži. A i dalje da bude oprezan ne greši li. Nekad je ne-hrišćanin mislio da je moralno osvetiti se nekome ko ti je učinio zla, ali je u moralnoj obavezi da preispituje takve svoje norme, pa kada shvati da je neka moralna norma zastarela, besmislena, nepravedna, dužan je da je promeni i da prihvati drugu, pravedniju normu i da nju poštuje. Dakle kad sazna da je osveta zabranjena od Boga, moralno je promeniti svoje načelo. Mi Božje propise ne izmišljamo, nego otkrivamo i proveravamo, i vezujemo se za te nove Božije i naše propise, eto. U tome je moral: istraživati Božiju volju i primenjivati je, a kada je otkrijemo, onda smo dužni da ranije norme zamenimo novim. Ida te nove poštujemo. Moral je u moralnom traganju za moralom i u poštovanju i primeni moralnih normi do kojih smo došli, a u tom poslu nam vera, prenošenje već otkrivenih Božijih zakona, najviše pomaže. Crkva je prvi pomoćnik i čuvar Božijih zapovesti. A kada moralne norme povredimo, nastaje sukob u nama samima. Tada grešnik postaje i sudija sebi,sudija u ime Boga i zajednice, jer je grehom povredio i sebe, ali i zajednicu kojoj on pripada. Grešnik se skriva od tog sudije, beži, ali uzalud, oni taj greh moraju da se sukobljavaju… za ili posle života na zemlji…
U biblioteci je zavladala strašna tišina, izlagač podiže glas, ne mnogo, ali njegove su reči tako dobile još veću snagu.
– Tako počnemo da osećamo potrebu za kajanjem i odgovornošću. A ako ne otkrivamo, ne gradimo i ne slušamo moralne norme, i ne otkrijemo svoj greh i ne priznamo ga, i ne okaJemo – činimo novi greh i dodaJemo ga starom… Sav spas čoveka je najpre u tom da prepozna Boga, Božije zakone i da ih poštuje. U izboru i cilja i sredstava. Saznanje šta je zabranjeno da se čini, i saznanje krivca da je zgrešio, početak je kajanja… A kajanje je nešto najlepše pri tome… O, kajanje je prvi stepenik ohrišćavanja sebe! O tome neka govore duhovnici, a ja bih opet nešto rekao o krivici za dela drugih. Odgovornost za grehove svoje zajednice ili pojedinaca iz svoje zajednice, čovek oseća srazmerno i svom osećanju da je svet deo njega samog, i da je on, pojedinac, deo tog sveta. Tada u njemu, sve usavršenijem, raste osećanje i njegove odgovornosti za sve što je on i za sve što su njegovi bližnji učinili. Ali smo uvek i tada pozvani da slušamo norme i da ih otkrivamo u zapretenim situacijama života. Traganje za tim što je dobro, a šta ne, obaveza je svakog pojedinca, pa i krstaša, bio on Englez ili Nemac, i ne zavisi od toga da li ga je u nedelo poslala rimska crkva ili ne…
Jednoga letnjeg dana u podne Nemanja se iz Rasa vratio kući i kod same kapije, na kojoj je stražario Jakov, Živojinov odrasli sin, vide kako se jedna grupa dvorjana, zajedno sa Rafajlom, rasprostrla po dvorištu i istraživala tle između starog i novog dvora u kome su živeli Stefan i Evdokija sa sinom. Sjahao je, predao konja i prišao tim ljudima. Rafajlo mu pokaza na tle.
– Ma da čovek pobesni! Opet sveži tragovi divljači! Tako šta nikada nismo videli! I otkud zajedno i medved, i vuci, i lisice, i to tu!…
Nemanja se saže i pogleda tragove neobično izbodene po svežem tlu aleje gde cveća nije bilo. I poče grohotom da se smeje.
– Niste prepoznali i ove ‘najstrašnije’ tragove. Dečje!… Deca su odnekud našla papke životinja koje lovimo. Zabadala su ih po dvorištu,starce da zaplaše… Potražite mesara i kuvara, ispitajte jesu li puštali decu u ledaru… javite mi… a ti Rafajlo, hajdmo da sednemo – pokaza klupu usađenu ispod prozora Stefanovog dvora. Ostali se rasturiše, neki odoše do kuhinje, pa otud sa mesarem do ledare, ukopane iza nje duboko u zemlju.
– Odavno te nisam video tako nasmejanog – reče Rafajlo. Bore su muna tamnom i ostarelom licu postale dublje. Kosa je više pobelela. – premnogo tuguješ za Rastkom, a dobio si nešto lepše, Savu.
– Išao bih njemu, sve bih ovo ostavio, ali me brine Stefan… Još se nije podigao u vladara. Žena je mužu ili pomoć ili neprijatelj, a Evdokija mu još nije postala prijatelj, niti je on nju još savladao kao neprijatelja. A oko Raške neke neprijatelje, narode i vladare, nikada neće ni da savlada!
Zaćutali su. Zuj pčela po toplom prijatnom vazduhu i cvrkuti ptica unosili su mir u dušu ova dva prijatelja, ali je lice Nemanjino opet smračila briga. Iz ledare se pojavi i potrča ka njemu usplahiren kuvar, brišući ruke o krpu, pa im mlatarajući rukama objasni da je sad baš otkrio da su mu sa leda, verovatno deca, ukrala pun sud preostalih papaka, od ulovljenih divljih i pitomih životinja od kojih on tokom cele godine pravi pihtije. Opet se Nemanjino lice razvedri i prsnu u smeh, ali otpusti kuvara, pa on i Rafajlo ostadoše da se na klupi u letnjoj atmosferi punoj mirisa cveća odmaraju.
Odjednom se iz odaje dvora kroz prozor začu kako tresnuše vrata i odjeknuše iz sobe glasovi Stefana i Evdokije. Prvo se čula Evdokija:
– Ja sam rešila da se zid oko dvorišta podigne. I već sam naredilada mi dvorski zidar dođe. Ja ću da naredim i koliko će zid biti visok. Jaću da odredim i jaču stražu, kad mene ti i tvoj otac ne možete da obezbedite i zaštite od divljih zveri. Eno, samo što i u dvor nisu ušle…
Dosta mekim glasom Stefan odgovori:
– Ne možeš to da uradiš bez saglasnosti oca Nemanje… On neće da od dvora pravi tvrđavu, vidiš li da se i seoska deca ovde igraju… Neće ti Nemanja dati…
– Neće? Hoće! Velim ti: hoće. I mora. Najzad, ja ovde nisam samo njegova snaha, niti jadna tvoja žena, ja sam bratanica najvećeg cara na svetu, ja sam po rangu u Vizantiji na nebu! I tvoj otac i ti sa najvišim rangom plemstva ispod mene niže stojite…
Tad se ču urlik iz Stefanovog grla:
– Dosta, kučko! Ti u Srbiji nisi bratanica cara nego moja žena, a Nemanjina snaha. I od moje vlasti ne možeš da kreneš nikud, a ni od ugleda Nemanjinog, nikud uvis!
Nemanja je hteo da ustane, tresao se, ali se nije digao. On i Rafajla nehotično zgrabi za mišicu i tako se i ne pomakoše. Stefanov se glas u besu orio:
– Ovde je Srbija, tu je Nemanja i dokle je on živ i posle njega u Srbiji će ići kako je on hteo, a ne kako ti hoćeš, makar ti otac bio ne brat cara, nego i sam car Vizantije! A u mojoj je duši Nemanja car, a ti si podanik! I tako će biti, ili ću da te oteram iz dvora i to osramoćenu, sa kratkom suknjom kao bludnicu, obesna i uobražena ženo…
Žena je cvilela. Nemanja se opusti i pusti ruku kojom je grčevito stezao Rafajlovu mišicu. Uspravio se i zažmurio. Pitao je prijatelja šapatom:
– Jesi li Stefana ikada čuo ovakvog?
Malo potom Stefan izađe iz sobe, tresnu vratima, a Nemanja ustade. Idući ka svome dvoru, reče prijatelju:
Stefan se danas do kraja rodio. A ja od sada mogu da nestanem…
– Onda i ja završavam moje poslove u tvom životu…
– Nipošto. Prati Stefana. On se danas rodio, ali kao vladar tek sada počinje da raste. A ja ću za Savom. Ne odmah, nego kada sazru prilike… a tada ću i ja da se ponovo rodim. Tokom života sam Srbiju koja se rasipa i svima daje, sabrao u državu veliku od Jadrana do Sofije, oslobodio sam od Carigrada i Rima primorske zemlje sa gradovima, a i zemlje Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrac, Drškovinu, Sitnicu, Lab i Lipljan, Dubočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Agrlate, Levču i Belicu, tri i po decenije te zemlje pretvaram u pravoslavne vrtove, u njima hramove zidam… ali se još nisam tim pobedama toliko radovao kao onoj ka kojoj idem. Idem sinu, Rastku, Savi! I monaštvu, mantiji, keliji! U stvari, ja sam celog svog veka, po zapovesti Boga, bio državnik i ratnik, a moja je duša vapila, i vukla me ka monaštvu. Sada se vraćam sebi… i sinu koga ljubim više no ikoga na ovom svetu! Njemu mogu da se više radujem, mili moj brate, prijatelju, druže! govorio je stari Nemanja plaho a tiho, oslobođen glavnih briga, srećan što je otkrio da je Stefan dorastao da upravlja državom…
Ali uskoro se desilo nešto neočekivano.
Zima je prošla, i jednog lepog aprilskog dana – dok je na vrhovima planina još bleskao sneg, a brda i doline već obukle vesele zelene haljine, aleje su se pred dvorom i po dvorištima kuća, pa livade i proplanci, pa poljane i ispaše zašarenile cvećem, vazduh se ispunio mirisima, a izgladnele zveri su se drukčije ponašale – započeše novi događaji.
Prelepa, ali smršala Evdokija je ubrzo posle sukoba sa mužem dobila drugoga sina, ali se njen nadmen odnos prema sredini, mužu i svemu ipak nastavio. Ona je delovala povučeno i uvređeno, pa je takva bila i tog dana kada se u podne, pred kraj ručka, u Nemanjinoj trpezariji pojavio lelujavi pisar sa svitkom u ruci. Dao ga je Nemanji, ovaj je hitro na poruku bacio pogled i očito zgranut pogledao sve za stolom. A onda je pogledom zamolio poslužitelja da izađe. To još više zategnu atmosferu, jer je Nemanja očito bio uzbuđen, pomerao je pred sobom kašiku, nož, salvet. Onda je dugi pogled usmerio ka Evdokiji.
– Tvoj otac, Aleksije, juče je postao car Vizantije.
Evdokija se trže, Stefan još više, bezmalo je ustao. Nemanja reče:
– On je silom skinuo tvog strica Isaka II sa prestola. Skinuo ga je, oslepeo i uzeo vlast – završi Nemanja, ne ispuštajući papir iz ruke.
Mladoj ženi viljuška ispade iz ruke. Pogledala je muža, pa sve okolo nekako zbunjeno, pa udahnu vazduh i opet pogleda muža i polako ustade. Svi su je gledali. Bila je zgranuta. Iz nje buknu gordost, a možda je to bio izraz skrivanja radosti, sasvim se uspravi, i krenu bez ijedne reči ka vratima.
– Evdokija! – viknu Stefan što je mogao. – Evdokija! – viknu još jače. Ona se zaustavi i dosta uplašeno okrete i pogleda muža, pa Nemanju.
I shvati da je u Nemanjinom domu i da tu još niko sa obeda nije pre domaćina ili bez njegove dozvole ustao i sitnim koracima se vrati mestu, pocrvenela lica i obori glavu. Htela je da zaplače. Nemanja baci dug pogled ka Stefanu i ustade.
Tada ustadoše svi, i Evdokija. Stefan očita Oče naš. Nemanja brzim koracima krenu pravo u svoju sobu, a za njim Ana… Evdokija postiđena i zbunjena hitro otrča u svoju sobu, i ozlojeđena zaključa vrata. Drhtala je.
 
* * *
 
Veliki župan je sedeo na krevetu, čekao je Anu uvek tu, uvek tako kada bi mu ona bila potrebna. Ona je došla malo bleđa i sela je do muža. On joj je vrlo tiho rekao:
– Sada se menja stvarnost u Vizantiji i u našem životu ovde. Car Aleksije će tražiti da Stefanu dam svu vlast. Mi ćemo i pre toga vlast da predamo Stefanu. Evdokija će biti još više nadmena. Ali ja sam već spokojan, jer je Stefan opet pokazao da je moj sin, a ne ženin sluga.
– A ti? A mi? pitala je suvih usana, uzdrhtavši od uzbuđenja.
– Zamonašićemo se. Jedno vreme biću prost monah u Studenici… a kad budem video da oba sina dobro vode svoje poslove, otići ću u manastir na Svetu goru da tamo budem monah. Monah u Vatopedu, na Svetoj gori! Tise, znam već šta želiš, takođe zamonaši i ostani u Raškoj. U Srbiji.
Žena sa olakšanjem uzdahnu. Dugo su ćutali, vreva glasova iz dvorišta i cvrkuti sa granja umirivali su ih.
On se naglo okrete i dva puta svojom širokom šakom blago pogladi njenu malu ruku kojom se nehotice oslanjala o krevet i pogleda je nasmešenim dobrim očima.
– Da li me ti razumeš?… Ja odlazim njemu…
– Isplešću čarapa i džempera… i za sve ostale u manastiru.
To što je Nemanja osećao bio je početak blaženstva. Ali je u njemu, isto kao i u njoj, neka tuga pratila tu radost. Razdvajanje, pa kraj. Oboje su bili svesni da je njihov odnos bio najlepše bogatstvo, ali ni on, ni ona nisu hteli, ni mogli da opišu tu ispunjenost jedno drugim.
Naglo i zaboravivši da zakuca, uđe Stefan. Gornja dva dugmeta na bluzi behu mu otkopčana, oči su mu se sjajile, skrivao je uzbuđenje.
– A ti si tu… Pa šta misliš sada da učinimo?
Otac ga pogleda ozbiljnim očima, rukom mu ukaza da sedne na stolicu od orahovine, ukrašenu duborezom.
– Hoću da sazovemo najveći Narodni sabor, da najpre odstupim; drugo, tebi da predam presto, i treće da se zamonašim i da odem Savi. A tebi ostavljam na dušu svet. Retko će nekom vladaru Srba biti tako teško kao tebi. Rastko bi ovaj teret lakše proneo… Bilo bi dobro ako bih uspeo da tvog brata vratim iz Svete gore u Srbiju, ne kao Rastka, nipošto, sačuvaj Bože, nego kao Savu, koji bi te i kao prost monah podržao bolje od svih vlastelina. On je bolji od svih…
– Oče, uvek su ti odluke ogromne i umesne, pa, i u oceni Save… Volim tu istinu iako me malo boli! nasmeši se Stefan.
– Neka te ne vređa što ga uzdižem iznad tebe; on je čistiji, bolji,jači od svih koje znam. Neka Sava ovde bude samo prost monah i biće svima dobro. On tebi neće uzeti ništa, a daće ti sve…
Uđe Rafajlo. Odluku starog Nemanje i njegove Ane je primio sa mnogo razumevanja. Tronut, sedeći kraj prozora na niskoj stolici, trljao je čelo, pa oči rukama. Govoreći Nemanji, bacio bi pogled i na Anu i Stefana.
– Odavno sam očekivao da ćeš da pođeš za Savom. Ali i za svojom mantijom. Često mislim kako bi ona tebi više odgovarala nego tvoj ratnički oklop. Bože, kako si me i pored toga potresao ovom vešću! Ali vlada i plemstvo će se razdražiti. Oni su navikli na tebe, samo tebi veruju. A narod, prost narod tebe i ovako smatra svojim, prihvatiće i ovakav tvoj odlazak sa prestola, i nosiće te u sebi i kad odavde i sa sveta odeš!
I bi tako. Plemstvo se isprva ražestilo, a narod je sa nekom vrstom pobožnosti tu vest primio i sa nežnošću obgrlio dvor i stari vladarski par. Čekao se veliki dan, Blagovesti, za kada je zakazan svenarodni sabor.
Vreme je hitro prolazilo.
Nemanja se smirivao. Osećao se kao da je već u kolima, pa na brodu koji ga vozi ka Svetoj gori, sinu, ali na to će čekati godinu i po dana.
Sve češće se povlačio u svoje i Anine prostorije i rado je posmatrao decu dvorjana i suseda raznih društvenih slojeva, pa je jednom prilikom rekao Ani:
– Otkud ponekim starim ljudima dar da lako prepoznaju karaktere ljudi? Pa ja i decu kad se rode sagledam kakva će biti! Pamtiš li kada sam ti, gledajući tek rođene, rekao za Stefanovu decu Ovo starije dete, Radoslav, biće suviše osetljivo, a Vladislav će biti suviše plah. Vidim kakvi će ljudi biti, vidim po očima. I bio sam u pravu. Ti naši unuci biće mekušci.
Ana pomače zdelu sa mlekom ka sredini stola i smejući se reče:
– Da li si pogodio i za Rastka? Hvala Bogu da nisi. Više volim što je postao monah nego da je postao vojskovođa reče otvoreno, srdačno. On je ćutao.
Nemanja više nije patio kao pre, pa ni kada bi sam u svom radnom kabinetu čitao Savina pisma. Na hrpi tih pisama uvek se nalazilo jedno koje je naročito voleo. Ana ga je takođe rado i krišom često ljubila.
„Oče, prezri i ostavi svet, i sva ta vidiva i kratkotrajna blaga. Pođi sa mnom, krstonosnim putem smernosti, koji sam ti pripremio u ovoj pustinji. Tu ćeš se odvojiti od svega svetovnog. I tek tu ćeš molitvom i postom čistim, brže poznati Boga i doživeti punotu i blaženstvo spajanja sa Njim i sa Njegovim svetom. Ako ostaviš zemaljsko carstvo i dođeš nama, biću ti posrednik za nebesko, a ako pak prezreš moje reči, ne nadaj se da ćeš me više videti u ovom vremenskom životu.
 
* * *
 
Jedne večeri Sava se, kasnije od ostalih i umorniji od svih, povukao u svoju keliju, osećajući da nema snage da se kako treba preda ni molitvi ni snu. Seo je na krevet, naslonio glavu na ruku, ruku na sto i u sebi šaptao neprekidnu molitvu, kad ču kucanje.
Ušao je otac Nikanor i odmah mu dao rukom znak da ne ustaje:
Posedećemo zajedno, ne ustaj…
Sava se malčice nasmeši i ne pomače, a starac sede na jedinu stolicu. Zrna njegovih brojanica su se izlizala i sjajila pri pomeranju.
Kad god sam premoren, ti dođeš, posediš i odeš, a meni je od toga odmah lakše. uzdahnu Sava.
Zaćutaše. Malo potom starac reče:
– Možda je ovo što ću ti reći jeres, ne znam, ali verujem da je zajednica sa bližnjim kao neka vrsta proširenja ljudskog bića. Ni ja ni celo društvo nismo od tebe toliko odvojeni, kao što se misli, svako je od nas tvoj deo. Zato i dolazim tebi pa samo ćutim, pa iz mene kao da zrači i prelazi na tebe, moj mir, moje misli, moja vera, a ma kako to bilo malo,ipak je vrlo značajno. I kad se ti sam pričestiš, cela ljudska zajednica,preko tebe prima malo od tog pričešća, izuzev onih koji su unapred odbili misao i veru u Boga. A On je u toj zajednici utoliko više ukoliko delovi te zajednice, pojedinci, veruju u Njega i prihvataju ga. Ali saslušaj moje dalje misli. U Drugoj poslanici Solunjanima, u glavi dva negde oko desetog stiha, sveti Pavle kaže da će antihrist prevarama da unese uljude nepravde, a na one koji se protivu neistina ne bore, koji istinu ne prigrle, ne vole, Gospod Bog će poslati toliku silu prevare, da pod dejstvom te prevare više neće moći ni da poveruju istini i kada je očigledna. Ko se u sebi ne bori da dođe do istine i pravde i ne zavoli ih, izgubiće i smisao da istinu prepozna, pa će takvi verovati samo lažima.
– Gospode, pa i ja sam tu misao iz Biblije izneo mudracima u biblioteci…
Lampa na stočiću je jedva svetlela, ali su lica monaha bila vidiva, a behu ozarena.
– Divno, oče. Ali, ti si hteo i nešto još više o tome da kažeš?
– Ako su ljudi toliko pali u greh da su se udaljili od Boga, koji je Istina, onda se toj Istini mogu da vrate jedino ako je žele i bore se da do nje dopru. Monasi se pojedinačno bore za nju, i osvajaju je podvigom, a ono što time stiču, prelazi i na druge. Na sve. Zato se stalno pričešćuju i radi drugih, stalno se i za druge mole da im Bog da Istinu i ljubav prema njoj. Dakle i tvoj će narod deo te žetve da primi, jer si ti deo tog naroda.Ako se moliš za istinu, onda se moli za to da pravoj celoj istini priđeš.Prava je istina jedino u pravoslavlju. Svako udaljavanje od nje, ma i za trun, jeste beg od Boga, od apostola, od celine sveta. Razlika između naše,pravoslavne i rimokatoličke cerkve je u tome da papina pravi sa neistinama kompromise. A to je najveći greh, greh protiv Istine koji će odvojiti narode od Nje, koja je Bog. I oni će sve više gubiti ljubav prema njoj.Na njih će se sve više survavati sila prevare; oni neće moći više istinu da raspoznaju i neće je u dubini duše više hteti. Zapadni narodi će zbog toga biti robovi laži i prevare, verovaće zlima, uništavaće puteve ka istini, duh će svoj gurati u obmanu. No, kako su i oni Hristova Cerkva,Bog će sve nas spasti, jer smo svi zajednica, samo će pravoslavni ranije i potpunije prilaziti Bogu, a druge vere sporije i nepotpunije i patnički.Spašće se i oni zato što se za sav taj svet mole pravoslavni narodi i njihovi duhovnici, i ne samo mole, nego podnose i druge žrtve da bismo svi došli do Boga Istine. Moli se i ti za ljubav prema Istini… Moli seda se sav srbski narod uvek bori za istinu i pravdu. Moli se da se strogo oduprete bilo kakvoj jeresi, pa makar zemaljsko svoje carstvo i gubili,jer ko se spoji sa istinom i pravdom, već je u nebeskom carstvu… Neka vam Bog da dobre duhovnike i monahe da se iz njih preliva ta ljubav o kojoj ti govorim, ljubav prema Istini. Vi ste na udaru najopasnije jeresi, rimokatoličke, papske… Ako se ljubav prema Istini iz tebe prelije i na tvoj, srbski narod, dao si mu više nego da si sva zemaljska carstva osvojio. Ako tu ljubav prema istini i pravdi nisi u sebi izvojevao, već si, naprotiv, sebe punio drugim, manjim vrednostima ili nečim što nema nikakve vrednosti pred Bogom i svemirom, ti ćeš da odgovaraš što priliku za spasenje svoje i svog naroda nisi iskoristio… A sada je vreme da jaki duhovnici prosipaju u tvoj narod jaku i čistu veru i otpor prema jeresima. Sada on prima veru, sada je on brašno u koje ruke duhovnika ulaze i prave zdravi hleb… Divan i dobar srbski narod…
Brojanica je sporo klizila između prstiju oca Nikanora, plave su mu se oči sijale dobrotom. Zaćutao je. U keliji je postalo tako mirno, prijatno. Mladi monah reče:
– Neke od tvojih misli sam ovih dana čuo i od filosofa Marka… Starac je stalno klimao glavom kao da je rekao: znamo to svi i blago se osmehnu.
– Neka te ne čudi, duhovno zajedništvo misli i osećanja je veliko.
O odlasku Nemanje u monahe govorilo se i znalo u Raškoj, i svim zemljama Srbije, ali i u Svetoj gori, a to je bilo u vreme kada je Sava zaista postao i po duhovnim vrlinama i po asketskom životu pravi svetogorski monah koga su monasi i duhovnici cele te duhovne naseobine veoma cenili. Glasovi o neobičnom zamonašenom princu, pa potom zamonašenom, vrlo poznatom, velikom županu Nemanji ušli su u žižu pažnje u Vizantiji, ali malo je kome bilo jasno da se i time duhovno težište Srba usred Balkana, prenosi na pravoslavni Carigrad, na istok, gde je bujalo ono najčistije, pravo hrišćanstvo, pročišćeno od jeresi.
Danas bismo mogli samo da pretpostavljamo koliko je duhovnog blaga Sava dobijao u šumi od Isaije, i u manastiru od oca Makarija, oca Nikanora i drugih, pa i koliko je puno saznavao u biblioteci od naučnika, a koliko je puno dobijao dok se sam, radeći i neprekidno se moleći, uznosio u duhovna saznanja i doživljavanja. Iguman i ostali su ga terali na sve vrste poslova. Naučnici su ga izazivali na razgovore u kojima se dostojno rvao sa pojedinim tezama. Jedan od njih, Miron, pedesetogodišnji Atinjanin, sitna rasta, glatka lica i sitnih crnih očiju, po završetku rada, kada bi otišli svi, ostajao je da pravi društvo Savi koji je uz svetlost sveće dovodio biblioteku u red. Onda bi sporo govorio i mnogo mudrosti rekao. Prvi put je Savu iznenadio time što je govorio srbski, a i onim što je rekao:
Mati mi je Srbkinja, a otac prebogat Grk koji mi je omogućio da živim kako hoću, ali mene je filosofija, naročito istorija, zgrabila, i to posebno prošlost našeg naroda, Srba. Savremeni svet istoriju ili ne zna dovoljno ili zna pogrešno, pa je tako mnogo grešio i Konstantin Porfirogenit, u IX veku. A i ja je takođe znam samo delom, no ono što sam otkrio veoma je značajno… Dok mnogi tvrde da smo se mi, Srbi, doselili na Balkan negde oko sedmog veka posle Hrista, postoje dokazi da smo mi tu bili mnogo ranije i da je naša prošlost mnogo duža, jer nas po imenu pominju Plinije u I veku, Ptolomej u drugom, a i razni drugi istoričari i izvori. Srbi su narod koji je imao i druga imena jer su se oni kretali i širili od Sibira i od Indije, pa sve do zapadne obale Evrope. Sada istorija Srbe zna i kao Venede, Slovene i Ante. A ti prethodni Srbi širenjem i seobama nisu uništavali druge, pre bi se reklo da su drugi manji i opasniji narodi proždirali miroljubive Srbe. Tako su u Evropi Germani, brojno manji, došavši, apsorbovali Srbe. Srbe su apsorbovali i drug gi agresivni narodi i u oblastima gde su se širili Srbi preobličavale su sebe i svoje jezike. Srbi su se sveli na prostore oko sredine Dunava, ne i tu su danas na isti način rastureni, kao da su iz dobrote neke sposobni samo na davanje sebe, na disperziju. A dokle će to tako sa Srbima da ide, ne znam. Možda će pokušaj tvoga oca, Srbe, zgusnute u Raškoj, sabrati u jedan narod, jedinstven i, najzad, uspešan… Zbog toga mi je milo što sam tebe upoznao; nekako je narod moje majke meni bliži od kada tebe znam… A sada čujem da i veliki župan, tvoj otac Nemanja, oblači mantiju i napušta Rašku i dolazi ovde pošto je državu Srba najzad stvorio. Sine! Srbi postoje još od preistorije. I Grci i Latini su formirani potom. A ja sada patim pri pomisli da ta sposobnost i sklonost davanja sebe prati Srbe i u duhovnom pogledu. I baš taj narod koji sebe razdaje i rasipa, u konačnom kovitlacu seoba dolazi na najprometnije mesto na svetu, na mali Balkan. A tu se sudara više religija. Srbija, Raška, na sredini Balkana je mesto za boj mnogih vera. Pa i islamu će Balkan biti izazov. Ja govorim o duhovnoj opasnosti. Ko će taj razvejani srbski narod duhovno da ujedini, a da ga razne vere ne pocepaju i ne progutaju? Bog, jedini, ali ja znam da misliš na Nemanju. I ja mislim da on žanje, pribira Srbe oko carigradske crkve… mada osećam da ni to neće biti dovoljno. On je sam. završi Miron.
– Ja se zato i molim Bogu da Srbima da više svetaca i više misionara pravoslavne, naše vere… reče mladi Sava. Ili bar još jednom takvu državničku i ratničku ličnost kao što je bio moj otac…
– Pa ni ja ne vidim kako da se taj narod drugačije spase – odgovori Miron.
– Ponovi mi, molim te, koji su sve istoričari pominjali Srbe iz vremena pre, pa i posle Hrista..,
– Slovene su spominjali pod nekoliko imena: kao Vendi, Spori, Anti, pa i Tračani, Skiti, Iliri u petom veku pre Hrista na primer, slavni Herodot, pa Ptolomej, Tacit, Plinije, pa u petom veku posle Hrista, Jonanda i Prokopije. Od Indije čak i od Kine proteže se Sibir, teritorija kojom su vladali Srbi na istoku, a na zapadu su se naselili na polovinu Evrope… Naziv Sloveni je nastao tek u petom veku… dotle su se svi Sloveni zvali raznim imenima, najviše imenom Srbi… Od Srba na Sibiru do Srba na Atlantiku… postojali su bezbrojni Srbi.
Dok su ka glavnom ulazu u konak išli portom nad kojom su krupne zvezde drhtavo bleskale, Mirona osvetli neizmerno jasna misao da Savi, obrazovanom čoveku sa dušom deteta, uopšte nije ni palo na um da bi baš on, Nemanjin sin, mogao da bude taj koji bi onom čistom i dobrom narodu Srba pomogao i da u to kritično vreme sve Srbe, omamljene raznim verama, ispuni pravoslavnim hrišćanstvom. Ne, ovaj monah sebe nije smatrao dovoljno velikim ni za najprostijeg monaha, a imao je u sebi vere, snage i svetlosti pred kojima su naučnici nedostoJni, ma kako bili puni nekog znanja. Pun obzirnosti, pazivi čovek zapita:
– Da li bi ti išao na tu Božiju njivu, još je vreme za setvu?
– Ja sam dorastao samo da budem mali monah. Svetac nisam, Nemanja ne bih ni hteo, ni mogao da budem, a Srbima su sad potrebne Nemanje i svetitelji.
Miron se sa mladićem pozdravi i ode u svoju sobu začuđen nečim. Kasnije je razumeo. Te večeri je bio blizu toga da shvati da je Sava bio i svetitelj i Nemanja u jednoj ličnosti, a od te je istine, u to vreme, još udaljen bio Sava, taj visoki, mladi, lepi monah, koji je nesakriveno blistao unutarnjom dobrotom.
Sava je te noći spavao malo, stalno je imao osećanje Kao da vidi veličinu i sjaj svog naroda, prividno malog, a razviorenog i prostranog po ogromnoj prošlosti i trpljenjima. Osećao je da on te dobre ljude, Srbe, voli svom svojom dušom, kao što se voli roditelj. Ali nije znao kako da mu bolje pomogne razmišljao je pred ikonama sem molitvom koja je u njemu skoro neprekidno brujala.
Prolazili su meseci puni rada, a uoči Blagovesti, kada je istrčalo proleće sa zelenilom šuma i šarenilom cvetnih livada, i kada su sve pripreme bile već obavljene, u drugom Stefanovom dvoru, blizu hrama Svetoga Petra i Pavla, vladalo je veliko uzbuđenje. Vrlo svečano odeveni u vladarsko ruho, Nemanja i Ana, pa Stefan i Vukan svako sa suprugom i malom decom, pa Rafajlo, sa bezbrojnim sinovima, samo bez Jovana, pa svi vlastelini vojskovođe, a i vrlo svečani episkop Kalinik sa sveštenicima, monasima i monahinjama, ispunili su sve prostorije, a u portu su pristizale kolone zanatlija, trgovaca, sebara na kolima i konjima. Porta je bila prepuna pre početka događaja koji je uzbudio Srbe. Većina je bila zabrinuta zbog odlaska Nemanje, ostali su verovali da će im on baš zato što je u molitvama pomoći, ali svi su ga očito neizmerno poštovali, i voleli, a pomalo ga se i bojali, a Anu iz srca ljubili. Ceremonija poče. Prvo grunu muzika, pa iz dvora izađoše Nemanja i Ana, a za njima Stefan i Evdokija, pa elita…
Idući kroz jedva održavan prolaz, Nemanja i Ana su, iznenađeni tolikim iskazima ljubavi, tronuto i srdačno otpozdravljali masu, ali je u njihovoj radosti bilo i neke tuge, tuge što se rastaju od bezbrojnih vernih ljudi. Očito je narod Stefana i njegovu ženu samo uzgredno pozdravio, što je Evdokija odmah sa bolom osetila.
U hramu je episkop Kalinik sa mnogim sveštenicima služio liturgiju, a potom je preneo vlast sa starog na novog župana time što je svoju ruku stavio najpre na Nemanjinu, pa na Stefanovu glavu.
Mnogo ljudi je sačekalo izlazak velikana, skromno pozdravljajući Stefana i Evdokiju, a razdragano Nemanju.
– Mili naš starče, kako ćemo bez tebe, ti si nam najbolji vladar… najbolji. kliktali su.
Stefan je podigao ruke, umirio masu i sve pozvao na gozbu. Ona je zanosno trajala do u noć, kada su vladari, plemići i mnogi drugi krenuli ka manastiru Studenici. Ujutru je još veći skup ispunio hram i portu manastira, a još je više sveta oko hrama čekalo kraj zapaljenih vatri. Ljudi su bili tihi, uzdržani, uzvišeni.
Pred početak službe Božije, pred zanemelim svetom se pojavio, izlazeći iz konaka, bivši veliki župan Nemanja sa Anom. Behu još uvek odeveni u plemićko ruho, skupo i skladno, ali bez ikakvih ukrasa. Sedi i ozbiljni, držali su se za ruke.
Iza njih je izišao Stefan sa Evdokijom i decom. Behu veoma skupo i prelepo odeveni. Za njima najviše plemstvo, vojskovođe, diplomati i klir.
Odnekud iz mase odjeknu jecaj upućen prvom paru.
– Nemanjo, oče Srbije… Ano, majko naša… hranitelji i branitelji naši!
Sa raznih strana začuše se usklici i pozdravi. To beše potresno, i tužno, i veličanstveno. A Nemanja je u skromnoj odeždi, zbog držanja izgledao, još veličanstveniji, a Ana još smernija,
Svita je ušla u prepun hram, a narod, ćutiv, ispred i okolo hrama je čekao.
Liturgija sa monašenjem trajala je dugo, a onda se narod potresao od vesti da je čin obavljen i da sveti starci izlaze. Ljudi pred hramom ućutaše.
I dvoje starih su se pojavili u mantijama, razdvojeni. Nemanja je izgledao rastom još viši, likom još duhovniji, pokretima smireniji i sporiji. Ana je bleda, oborena lica i očiju. Zastali su na prostoru ispred stepenika. Nekoliko đakona su kadili nove monahe i prisutne.
Iznenada sav narod, kao da je talas preko sveta prešao, kleče. I nasta muk.
Sa desne strane staraca monaha pojavi se Stefan sa Evdokijom. Stefan zakorači napred i okrete se ocu. I kleče i sam. Za njim se i Evdokija spusti na kolena i svi plemići tamo u hramu.
Veliki župan Nemanja, monah Simeon, diže desnu ruku i prvi put u mantiji načini znak krsta rukom i blagoslovi sav narod, pa Stefana i Evdokiju i plemstvo iza sebe…
Simeon i Anastasija, nekada Ana, krenuše ka konaku kroz narod koji je klečao udaljeni jedno od drugoga, nikad više spojeniji.
Za njima su smerno išli sinovi i snahe.
Srbija je tog dana krenula ka nebu.
Monah Simeon osta u Studenici, a Anastasija ode u drugi manastir.
 
* * *
 
Glasonoše su donele u Vatoped pisma iz Raške i iz drugih krajeva sveta. Danima su čekali da se jako nevreme smiri, pa je tog dana kada su prispeli na Svetu Goru, sve bilo prelepo, a vesti Savi najlepše. On je pročitao samo jedno od dva pisma, i to ono od oca koje je dopisala i majka. A potpisi behu Simeon i Anastasija…
Glasonoše su prispele u trenutku kada je Sava krenuo sa hlebom u torbi ocu Isaiji. Peo se hitrim koracima ka vrhu brda kroz šumu u kojoj su odjekivali čitavi koncerti ptica bez huke vetrova i talasa koji su do juče besneli.
Na vrhu brda, ispod jasena, sedeo je i iznutra ozaren pitomo ga Isaija sačekao, pa stavljajući brojanicu u večito prazan džep, upita:
– Dobio si pismo? Sedi, sedi, sinko, ovde…
Seli su na tle neravno usled istrčalog korenja. Miris trave, zemlje i slanog mora bio je prijatan i omaman. Sava reče:
– Zamonašio se moj otac! I dobi ime Simeon. I, doći će da ovde, međ’ nama, bude monah, tu da se preda Bogu… Oh, oče Isaija! Sava odjednom zgrabi ruku monaha Isaije i steže je. Radost je gušila njegov glas Oh, oče Isaija, sada se ispunjuje sve što sam od Boga molio… Sad mogu na miru, sa mojim ocem da se predam Ocu Nebeskom… i da ovde sačekam svoj kraj…
Monah Isaija smireno progovori:
– A šta ako ti Bog ne da da tako živiš? Ako On bude hteo da te od svih nas i od svega što voliš, i od oca rođenog odvoji i u svet pošalje?
Plave oči mladoga Save otkriše koliko ga to zaprepasti, te šapnu:
– Slutiš li ti tako nešto? Vidiš li ti i to?
Starac se dvoumio šta da kaže. Njegove se usne za tren stegoše. To Sava vide i još se više uplaši. Isaija, koji nije mogao da slaže, ali je mogao da izbegne neposredan odgovor, reče:
– Odgovoriću ti nečim drugim. Izvadi hleb koji si doneo. Tako. Odlomi jedan deo, samo komadić njegove kore, tako. Odvoji sad i od sredine komadić hleba. Daj mi ta dva komadića. Koji je od njih više hleb?
– Suštinski su isto!
– Pa ipak kora štiti hleb od prebrzog sušenja i isparenja, od insekata i od prašine, od prljanja i vlaženja…
Odjednom, Isaijino lice posta strože: !
– A šta ćeš ako ti Bog kaže da budeš deo kore? Da štitiš ostale, mekše delove? Da se izložiš nevoljama sa strane? Da se žrtvuješ? Ustanimo, sine…
I obojica lako i brzo ustadoše, a Isaija vedrije predloži:
– Hajde da se sada zajedno molimo Bogu da ti da da uvek tačno naslutiš šta On želi i da te blagoslovi da uvek samo to što On želi, ti činiš, makar te On odveo odavde u najveće nevolje. Hajde da se obojica molimo za to, jer gde se dvojica mole, dođe Bog i odmah bude treći.
Prekrstili su se i obojica podigli ruke ka nebu. Iza njih je šuma basnoslovno mirovala, ispred njih je more spokojno širilo svetlu plavet, a još svetlije nebo, kao da je čekalo njihove reči. Pri tim molitvama vreme se ne meri, ali su i sami osetili kada im je molitva bila primljena, pa ćutke sedoše.
Isaija, lutajući svetlim pogledom ka pučini i vrteći vunene brojanice sporo između dva prsta, prošapta:
– Ti nisi dao zavet da ćeš ostati do kraja života u Svetoj gori, nego u monaštvu. Ako si radi monaštva odbacio svet, žrtvuj usamljenost i tišinu, blagodeti manastira da bi se opet bacio u svet, ali se baci kao monah, ako to od tebe Bog traži. Ja ne kažem da će Bog da te igde odavde uputi… a možda ću jednom i to da vidim, ali budi spreman na pozive Boga,prepoznaj šta On želi i uradi to… Najslobodniji si kada se vežeš za Gospoda. Ali, reci ti meni, šta je to što mene vuče da odem u Srbiju!
– Zar toliko mnogo potresa danas moram da doživim? upita se Sava zgranut, ali ga u toj misli preseče Isaija:
– A kakvo ti je to drugo pismo?
Od moga najboljeg prijatelja Jovana… On je u Veneciji trgovac. Sava oseti da je njegov duhovni učitelj zainteresovan, pa otpečati pošiljku i radostan zbog spokojstva koje mu se vraćalo, poče da čita.
„Dragi moj brate po srcu, najbolji moj prijatelju, savesti moja koja mi ne daš mnogo mira, druže neudaljivi od mene. Dok ti ovo pišem, ispred moje palate se proteže jedan od najlepših krajeva Venecije, grada koji je od mora napravio ulice, a od zgrada palate od snova. Ja sam postao ovde blizak najvećim i najbogatijim plemićima, naime, postao sam mlađi ortak najboljem juveliru Venecije, države koja je toliko bogata da se nje već i sama Vizantija plaši i udvara joj se. Preda mnom se nalaze kase pune blistavog kamenja, zlata i platine da bih ja u tome kao u najlepšim pojavama na svetu uživao da me ne peče Rastko, Sava, u mojoj duši… Ja sada bolje no iko znam da me je ovaj blesak namamio u carstvo koje nije moje, no ja ne mogu više da se lako iz njega iščupam. U sve ono od čega si ti pobegao, ja sam do guše upao.
Bogatstvo same Venecije je ala koja će jednoga dana da proguta Grke i Vizantiju. Najmoćnija ličnost te Venecije jeste Enriko Dandolo, čovek stariji od tvoga oca. Taj gospodin kojeg su Vizantijci kaznili i oslepeli prinudnim gledanjem u sunce, sanja kao i svi ostali, da sruše Vizantiju, a sebi prigrabe sve luke ovog prebogatog sveta. U Dandolovoj kući se priča o Nemanji koji odlazi u monahe. Ako Vizantija nema vojnike kao što je bio car Manojlo i državnike kao što je bio tvoj otac, kako može da se odbrani od opakih papa i pljačkaških vladara, vojski, rulja i nepismenih varvara koliko ih sada ima Evropa, puna azijskih grubih naroda? Eto, pišem ti da sam postigao mnogo, skoro sve… ali da sa najdubljom čežnjom mislim na vas troje monaha, na tebe, oca Nemanju i majku Anu i potpuno razumem mog roditelja Rafajla koji je sebe toliko vezao za njih. O, koliko si ti srećniji čovek od mene! I bogatiji! Koliko si ti bogatiji od mene i svih Venecijanaca, dragi, najdraži, jedini potpuni prijatelju…“
– Jadan čovek reče, i to vrlo tiho, sa uzdahom, otac Isaija. A onda su obojica još malo ćutali i pričali. U stvari, predavali su se zanosno lepom mirovanju kojim ih je toga dana Tvorac bio tako srdačno obasuo.
Posle dugo vremena, stigla je vest da je monah Simeon sa Srbima koji su želeli da se zamonaše i ostanu u tom plemenitom carstvu duha i molitve, krenuo iz Srbije za Svetu goru.
Na tome putu monah Simeon je često i sa gorčinom mislio:
– Svi veruju da ja sada putujem u Svetu goru da bih sa mojim sinom Savom bio do kraja života, a ja odlazim u Svetu goru sa namerom da dokraja života u njoj ostanem sam… i bez Save… Ja i idem tamo sa namerom da ga privolim da se što pre vrati Srbiji i Srbima. Mnogo je on potrebniji Srbima nego meni… Pa zar je moguće, Bože, da Te molim da se od moga Rastka, od moga Save opet odvojim? Nekim delom srca se nadam da mi tu molbu ne prihvatiš.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *