NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
RASTKO
 
Pošto je svu noć i jutro obilazio razna sela da bi otkrio gde se još uvek ali krišom odigravaju sumnjive i paganske noćne svečanosti, i pošto se vratio kući, okupao i presvukao, Nemanja je ušao u svoju radnu sobu trenutak pre nego što se pojavio Petar, jedan od raških pisara, vitak, nežan mladić, koji se u hodu, a i kada bi stajao, klatio kao trska, a u duši je bio veoma stamen čovek.
– Pristigla je delegacija svih vrsta zanatlija…
– Svih? Budi određeniji u rečima – pecnu ga gospodar – Valjda misliš: skoro svih vrsta… Znaš li ti uopšte koliko vrsta zanatlija imamo? – pitao je očito u šali, dok je zakopčavao široki opasač.
– Ja jedini napamet znam koje sve vrste zanatlija imamo mi u Raškoj reče pisar. On je lako prihvatao šale velikog župana. – Evo u gradovima: kujundžije, zlatari, sarači, berberi, papudžije, samardžije, ćurčije, voskari, kolačari, abadžije, pekari, sapundžije, krojači, ćilimari, obućari,oružari… – Petar je u zanosu naređao i druge.
Nemanja otvori dva pisma u vidu svitka, baci pogled na redove i sa osmehom pecnu Petra:
– Ipak si zaboravio i to one najgore!
– Ja? Nipošto! Koje? – Petar prestade da se ljulja.
Nemanja potapša Petra po ramenu i sa dva prsta povuče ga za bradicu, nežnu i prozirnu:
– Tako si detinjast! Nisi se setio onih od kojih svi beže, nisi spomenuo grobare i dželate, ni vračare… i gore i od svih: pisare, one koji i mnogo laži sa slovima ukucaju u večnost. Vi pisari često skidate sa usana ljudi i laž kao istinu..,
– Ti se šališ, gospodine moj. Pa i Aleksandar je pisao. I Aristotel, pa Platon, moj gospodaru. A Sokrat?
– Opet si u zanosu. Sokrat nije nikada pisao – smejao se Nemanja, izlazeći iz radne sobe.
Broj zanatlija ga je iznenadio, a oni su ga dočekali sa bukom i ljubavlju dok je on, šireći ruke, silazio niz stepenice. Nehotice baci pogled preko kapije i vide nedaleko skupocenu kočiju koju je pratilo nekoliko vizantijskih ratnika.
 
* * *
 
– Mili moji! Eto, stiže mi u posetu neka visoka vizantijska ličnost. Dajte mi da najpre njega primim… A ti, Petre, prenesi da se odmah u dvorište pod hlad iznesu stolovi i klupe i posluženje za zanatlije. Ivina. Najlepšeg! – rekao je veselo, a u duši je bio brižan.
Skupocene kočije crne boje stadoše ispred ulaza u dvor. Jedan od najuglednijih vladika grčke cerkve izađe i zagrli se sa Nemanjom. Uzbuđenje se i u dvoru povećalo. Vladika Mitrofan, ozbiljan sredovečan čovek, vrlo staložen i smeran, svakako je pripadao onom tipu Grka koji su svoju toplu prirodu potpunu savladali i potčinili je umu. Govorio je tiho i ne žureći:
– Donosim ti pozdrave mog patrijarha, našeg cara, svega klira, a ioca Arsenija… A mene sa ovakvom svitom šalju da bi po carstvu, a naročito u Raškoj, ispitao sadanje odnose prema jeresima. Novi talasi tih bogumila beže ka Raškoj, oštrije gonjeni mačevima Vizantije i Bugarske…ali u Raškoj tvoja je politika mnogo blaža. Uglavnom ih guraš ka Bosni,umesto da ih razbijaš… Carigrad to osuđuje jer ih ti, u stvari, u Bosni skupljaš. Prenosim ti poruku cara. Iako bih ja lično te nesrećnike samo prognao…
U salon uđe Ana, pozdravi gosta i primi blagoslov. Dvorkinje spustiše pred gosta posluženje, a onda Nemanja tišim glasom, nagnuvši se, reče:
– Moj vladiko, prosvešteni! Ne gonim bogumile tako surovo kao Bugari ili Grci mada sam isprva bio i ja oštar pri proterivanju. A onda sam shvatio: u Raškoj najviše ima neopredeljenih, zbunjenih, potom pravoslavnih i sklonih pravoslavlju, pa skrivenih mnogobožaca i bogumila.Katolika je malo. Ali, u Bosni svi su Srbi – već bogumili. Oni strasno mrze katolike, a preziru grčke sveštenike zbog njihove gramzivosti. Zasada meni koristi da broj bogumila u Bosni raste.
Otac Mitrofan se uzbudi:
– Kako, čoveče Božji, koristi?
– Bogumili se šire, osvajaju Italiju, Francusku i druge papine oblasti, a bogumili iz Bugarske i Jermenije beže od progona u srbsku Bosnu punu pravoslavnih Srba; ali tamo pravoslavlje je zapušteno, tamo naši nemaju nikakvu kanonsku cerkvu pa ni kanonsku hijerarhiju. Svoju cerkvu nemamo ni mi u široj Srbiji, ali nas je kanonski obuhvatila carigradska Cerkva i njena područna ohridska arhiepiskopija sa nezainteresovanim sveštenicima. Takvo stanje u Bosni koja uopšte nema organizovanu veru,koriste pape da pod vidom progona bogumila u Bosni, pravoslavne Srbe sainkvizicijom i sa Mađarima progone i silom ih pretvaraju u rimokatolike. Ja se borim da se bar ovaj širi deo Srbije utvrdi u veri pravoslavnoj, ali sam u tome, osećam, usamljen. No dobro je za mene što se papina pažnja toliko usmerava na Bosnu. Za to vreme, iako sam usamljen, slobodnije delujem. Ali, kada nam već ne date da imamo svoju cerkvu, što nama, Srbima, ne šaljete jake duhovnike da zaustavimo pohod Rima? Inače će papske snage prodreti u moj deo Srbije, naročito posle mene…
– Tek će od sada pred događajima koji dolaze, najduhovniji ljudi da se povlače u dubine grčkih manastira i molitve. Ko od Grka sada da misionari po Srbiji kada se svi osećamo ugroženi!… reče Mitrofan sa gorčinom – Vizantija čeka svoju katastrofu…
To Nemanju uzruja i baci pogled ka Ani. I ona je bila pogođena. Uzviknuo je:
– Ali otkud toliko njih oseća tu katastrofu, oče Mitrofane?
– Pa video si u Carigradu, proroci i proročice niču! Pismena otkrivenja da će carstvo uskoro nestati u svojoj krvi zalepljuju i po zidovima. I mnogi sveti monasi to još jasnije proriču. A najzad i zdrav običan čovek vidi: varvari sa Zapada – i kad kreću da oslobode Hristov grob, požudno merkaju brda zlata koje će ugrabiti ako osvoje Carigrad. Prvi veštiji papa pustiće tu lavinu na nas, a mi nećemo večno imati za cara genija kao što je Manojlo. Ali, dokle pape vode bitku protiv Carigrada i protivu bosanskih bogumila, ti ćeš možda i moći državu da napraviš,ali zaista kako ćeš Srbe u veri grčkoj da učvrstiš pri ovim okolnostima, niko ne zna. A što Boga ne moliš da ti pomogne, i da ti da bilo otkud jake duhovnike? Jer, ako Boga moliš, možda će ti On poslati pravog misionara, svetitelja…
Nemanja uzdahnu i otvoreno reče:
– Ja se molim da mi Bog da trećeg sina, ali ratnika, nekog Davida, nekog Aleksandra budućeg, ali to ne molim iz neke neskromnosti. Ova dva sina koje imam, suviše su krhki da prihvate narod i državu u vremena koja su, vidim i sam, loša. Molim Boga, iako smo Ana i ja već dosta stari za sina borca… A nismo se ni usudili da molimo i nešto više od toga….
– Niste stari za to. Mnogo stariji od vas bili su roditelji mnogih velikih svetaca! – vladika hitro ubaci…
Ana se oseti neobično, jer taj intimni razgovor je sadržao u sebi strogu ozbiljnost službenog i činio je ovu temu objektivnom, nadličnom. Nešto je drugo Anu ka sreći već uznosilo, no tu radost pritiskivalo je osećanje krivice što je baš tu novost skrila od muža, pa je sad jedva čula prvosveštenika. A on je govorio kako je to vreme tragično. Bezbroj država i naroda su nestali, ali vera i kultovi opstaju. Blago narodu sa jakom religijom i cerkvom, a Srbi su na najugroženijem mestu, skloni neslaganju i cepanju, pa kako sam Nemanja da ih objedini, sakupi. Savetovao je da se mole da im Bog da stotine duhovnih misionara i jednog sina, jakog, kao što je bio David, ili Aleksandar. Razgovor dva čoveka jedva je dopirao do Anine svesti.
Ana se izvini da bi se, kako reče, postarala za odmor gosta, a potom, vrlo napeta, otide u svoju sobu i briznu u srećan plač.
Vladika je otišao u svoje prostorije, a Nemanja je sišao među bučne zanatlije. Pijući sa njima, saslušao je njihove žalbe na mnoge vlasteline koji su počeli da na svojim teritorijama propisuju izvesne poreze suprotne Nemanjinim. Dok je Nemanja govorio Petru u pero i skidao te namete, neko sa kapije viknu i svi primetiše kako širokim severnim drumom ide ka dvoru neobična kolona jahača, kola, kolica i pešaka koja je već otud veselo podvriskivala.
– To su Sasi, gospodaru! Dolaze novi Sasi! – viknu neko za stolom. I otud se začu juckanje, jodlovanje, kliktanje. Zanatlije učtivo ustadoše, a Nemanja ozaren dolaskom Sasa, naredi da se za nove goste opet postavi stosa hranom i najboljim vinom.
Gosti stigoše, pozdraviše se sa Nemanjom i svim prisutnima; premoreni priđoše trpezi, dok su sluge rasprezale konje i u drugi kraj dvorišta poređale kola prepuna stvarima i zaspalom decom. Srbi su se radovali gostima, čak se i domaći psi, isprva narogušeni, pomešaše sa psima gostiju mašući repom. I dok su se niz drum od Rasa zanatlije podgrejane prekrasnim vinom pevajući udaljavale, u ogromnom dvorištu, ispod krošnji kestenova i oraha započe gozba koja će dugo trajati, jer su i pored obilja mesa iz ledare, sluge stavile i već okretale na ražnju iza letnje kuhinje prasiće, tako da je nadaleko mirisalo.
Pre no što su seli za sto, vođa saskih putnika, vrlo snažan plavokosi već pomalo prosed čovek, prišao je Nemanji:
– Ti si tražio nove rudare iz Nemačke, a ja sam sin Cimermana Pavla koji je pre tridesetak godina sa ženom došao u Srbiju i tu vodio rudnike i rodio mene. Tu sam srbski jezik naučio kao svoj. A pre svoje smrti ostareli otac se vratio u Nemačku. Ja sam se tamo oženio, ali sam čeznuo za Srbijom. Onda smo dobili vest da pozivaš Sase.
Neko od veselih Sasa izvadi frulicu, pisnu ona, ostali zapevaše, a Johan Cimerman najpre ispi dobar deo vrča… Pilo se, jelo, uz obilje smeha.
Sunce je širilo svoje ruke, svetlost i mir, cvrkut ptica i veseli glasovi, blago ljuljanje lišća na granama hrastova, Nemanju su vukli ka još većoj, nepoznatoj radosti: ali takav je dan razbuktavao duše i svih dvorjana i gostiju. Nemanja je video kako Johan Cimerman, što od te radosti opšte, što od vina, odleće u zanos. Ono što je taj Nemac pričao bilo je i pomalo luckasto.
– Ovaj dan vodi nas nekud, u šta, u dobro, nadam se, pomislio je Nemanja dok je Johan blistajući govorio:
– Šta me to vuče Srbiji ne znam.. Meni je jedan stari Nemac, mudrac, pričao da ste vi izuzetan i zagonetan narod. On veli da svaka pojava na svetu ima svoje zračenje, a svaka reč, svako ime takođe duhovno zrači, ali to mi obični ne vidimo. Među metalima najlepše zrači srebro. A reč Serbi, Srbi, potiče od te reči. Istog su korena, gospodaru, čuješ li ti to…
– Manje pij, sinko Johane, reče Nemanja neprestano zračeći dobrim raspoloženjem.
– Pre mnogo vekova, vas je bilo svuda – nastavi rudar – od Sibira na istoku Azije do Sobara na zapadu Evrope. Smanjivali smo vas mi, koji smo seobama ovde prodrli, naročito mi, Germani. Znaš li ti, gospodaru, da postoji devet redova bestelesnih duhovnih bića koja služe Bogu? Znaš li koja su u hijerarhiji tih bića najviša? Serafimi. Nije li i njima ime iz istog korena? Korena iz kojeg potiče ime najbrojnijih Srba, seljaka, a i njima je ime sebri.
– Johane, sine, pij, ali se drži granice!
– Gospodaru, nešto vri u meni, vri od sreće, a i ta vaša reč sreća je istog korena kao i sebri, Serbi, srebro.
Ozareno Nemanjino lice prekri senkom neka misao.
– Johane, Johane… Ti po mitovima i mašti nalaziš vrednosti, a ja po životu tragam za senkama, opasnostima. Ja vidim moj narod kako se rastura, kako ga grabe Huni, i Goti, i Romani, i pape. Pape iznad svega. Ja nad tom sudbinom Srba bdijem, ali, ipak, hvala ti i na tim ružama koje ovde istresaš.;. takav nam je dan dat, valjda. Još ne znam šta će se sve dogoditi,ali kakav je, kakav dan, mili moj Johane…! Ah, a da li si čuo da se u starim indijskim spevovima spominje Srbinda, kao bog vojnika? Ja često mislimo tom podatku. Nije li ta vojna aristokratija naš koren?
Nemanjino lice se odmah potom rasvetli dobrodušnim osmehom i zapovedniku straže, Živojinu, koji je nedaleko sedeo, mahnu rukom da priđe:
– Pozovi, čoveče, za trpezu i sve dvorjane i sluge.
– Svi se već goste. I sve sluge.
– Mili moj, kakav dan… kakav dan!
Nemanja je gledao radosnu igru blistavih zrakova sunca u rumenom piću, ne primetivši da mnogi gosti gledaju ka dvoru. Niz stepenice je silazila Ana, nasmešena i spokojna, pomalo začuđena razdraganim i tolikim gostima. Neki od njih počeše iz poštovanja da ustaju, ali im Ana jednim pokretom ruke dade znak da sednu i nastave gozbu kao da nje nema. A ona je prišla mužu i, dodirnuvši mu rame, reče:
– Ovde se nešto naročito dešava?
Iznenadio se kad vide koliko su njene svetlucavo plave oči istovremeno i plačne i ozarene. Ona sede do njega. Odgovorio joj je:
– Pa vidiš, došli su nam rudari, Sasi… Od njihovih predvodnika sam slušao da smo mi Srbi u suštini… i po onome što nosimo… sreća…svima…
Nije skidala pogled sa njegovog lica, dok se on trudio da nađe pravu reč. Sad se u Ani odigra provala osećanja, nagnu se Nemanji i šapnu mu:
– Ti i treba da budeš srećan, i to najpre ti, pa potom svi mi! – izgovori ona na takav način da on odjednom instinktivno shvati da je to ono što je toliko dugo očekivao. Prema toj vesti je sav ovaj blistavi dan samo mali okvir, mala priprema… U njemu se talas ushita, podiže. Ukočena tela pogleda ka nebu i tog trena se odasvud sruči na krošnje drveća u dvorištu neobično razdragano jato ptica. Ču Anin glas:
– Bog nam je uslišio molitve. Tražila sam trenutak da ti to kažem. Do skora nisam bila ni sigurna…
Muž zgrabi njenu ruku:
– Hajdemo pred ikone! Hajde, pred njima Bogu da zahvaljujemo..I odoše sa gozbe dok su gosti pevali neku veselu pesmu.
I Nemanja i Ana su u svojoj sobi pali na kolena pred ikonama… I zagrlili se, i zaplakavši počeše da se mole i zahvaljuju. A za trpezom se i dalje veselilo i pevalo, do duboko u noć.
 
* * *
 
Sneg je padao i obasipao šume, bregove i Ras, pa su kućice jedva virile iz ogromnih naslaga ličeći na male pečurke. Iz grada su tri konjanika besomučno jurila ka dvoru, vazduhom su promicale pahulje. Najpre je najkrupniji konjanik kroz kapiju uleteo u dvorište i skočio sa konja. Bio je to Nemanja.
Trčao je hodnikom i uleteo u sobu porodilje. Na njegovoj krznenoj kabanici su se sijale pahulje. Prileteo je postelji.
Ana veoma umorna, držala je bebu u krilu. Muž se nad nju nagnu:
Sin?
– Sin! – klimnula je glavom.
Bore joj na licu behu dublje, vidnije.
– Krupniji je od svih beba koje sam video – rekao je. – A zvaće se Rastko… na Ras, na Rašku. Na rašćenje… da raste što brže, brže nego lija starim… da pomogne i meni i braći i ovom narodu… Oh, Bože, brži mu rast i snagu daj da što pre mač svoj prihvati… – šaptao je Nemanja nad bebom. U stvari nastavio je molitvu koju je tako dugo neprestano u sebi pred Bogom uznosio.
 
* * *
 
Prolazile su godine, ne, ne mnogo godina, ali se za to vreme toliko mnogo stvari izmenilo. Pre svega, sam Nemanja je postao još čvršći i energičniji. Raška se bogatila, sređivala, povećavala i u očima svih uzdizala, a Nemanja je nad celom Srbijom bdio i negovao je koristeći svaki tren svog vremena na tom Božjem imanju prepunom dragocenosti koje su se obilno množile. I vreme koje je dobio i posed smatrao je Božjim. Osećanje odgovornosti pred vlasnikom, Bogom, postepeno je, ali brzo, obuhvatilo i proželo sve, a da toga ljudi i nisu bili potpuno svesni. Srbija je postajala stamena.
A Rastko je rasan rastao, usred Raške. I druga sva deca su stasala, a Vukan i Stefan postajali su baš onakvi kakve ih je otac u rano doba ocenio. Duhom bogat, ali nežan, sanjalački nesiguran Stefan i turobni Vukan, koji je kao najstariji bio nadmen, i roditelji, svi su sa iznenađenjem gledali kako Rastko u svemu napreduje lepše i brže od ostale dece. Telom i duhom to dete je bilo celovitije, zdravije, naprednije od ostalih. Otac je više nego bdeo nad njim. Svoju zamisao da od Rastka napravi vođu, zamisao koju niko sem Ane nije naslućivao, polako je i sigurno ostvarivao. Ipak nije uspevao da skrije svoju veliku ljubav prema tom sinu, no nisu ga zbog toga osuđivala druga deca, i ona su Rastka volela više nego ikoga. A to dete je raslo brže nego što je otac stario.
U vreme kada je Rastko postajao dečak, Nemanja je sve češće prekidao rad i dolazi do Ane, jer je iz njene sobe mogao kroz zavesu na prozoru da na miru gleda u poljanu gde su se dečaci uz vrisku i kliktanje igrali. Stari otac je za to vreme vodio razgovore sa Anom, ali je Ana znala da je tu samo da bi oštro osmatrao igru dece. Ponekad bi i otac u sobi prigušeno kliknuo.
– Pogledaj, pogledaj kako nam se on bori, vidi, pa on se baca na protivnike kao odrastao! Hrabar je, hrabar… ali i suviše pazi da protivnika ne povredi, ha-ha-ha, on ga ne baca na tle, no spušta… Da, da… brži je i smeliji od ostalih. Da li ti na njega uopšte obraćaš pažnju dok se igra?
– Gospode Bože, pa on samo na maloga misli… – odgovorila je jednom prilikom – Ja kroz prozor pogledam jedino kad čujem nečiji plač.
– A šta ti kažu učitelji i onaj mačevalac iz Soluna? Smeškala se. Pa već mu je prenela mišljenje i tog i drugih učitelja.
Sa umorom uzdahnu, brzo ušivajući predivnu čipku na batistano belo posteljno platno koje je mirisalo na venju i reče:
– Vrlo hitro shvata i uči, pamti i primenjuje. Voli da se bori, ali ne i da napada, tu, kažu, jeste čudan. Strelac će biti odličan, šta bi još!
On ljutito odgurnu zavesu.
– Ma to sve znam, već si mi rekla. Ali šta vele za njegov karakter, to ti meni reci.
Sada ga žena, sedeći na stolici kraj drugog prozora, začuđeno i uvređeno pogleda:
– Misliš li da je potrebno da neko meni išta priča o karakteru mog deteta?
Nemanju njen ton, gorak, zaista iznenadi. Ona nastavi:
– Rastko je po svemu i u svemu bolji od onoga što si ti očekivao i od Boga tražio… On je toliko, toliko dobar… – reče ona i odjednom neočekivano zaplaka i obori glavu.
Nemanja blago spusti svoju veliku šaku i pomilova ženu po prosedoj kosi, zategnutoj u punđu. Opet je znao da nema dovoljno snage ni reči da zahvali Bogu. Izašao je, a njegove oči bile su suzne tako da ikonu nije mogao prolazeći da sagleda. Iz voćnjaka se čula vesela vriska dece.
Dvor u Rasu se širio, ali je imao samo dve prizemne terase, jednu pod krovom, a drugu otkrivenu. Nemanja je voleo da na toj drugoj sedi sa Anom. Tada se u njemu sakupljala nova snaga; uživao je gledajući i osećajući zvezde nad sobom, slušajući krošnje drveća koje je vetrić gurkao na prijatna ćeretanja.
Put od dvora do Rasa je bio dug oko kilometar i po, sa jedne strane tog puta protezala se stara šuma, danju vesela, noću strašna, a sa desne strane ogromne livade su i danju i noću delovale spokojno, plele su svoje velove od svitaca, cvrkuta i mirisa i nečim pomagale da se mesec i zvezde veoma dobro sa terase bez krova vide. Te noći nije bilo meseca, a zvezde su delovale kao da je platno neba probušeno sa milijardama rupa kroz koje se vidi zlatna svetlost…
Nemanja je upijao taj mir. Ana se osećala napetom i brižnom, On to odjednom oseti i pogleda je sa onom toplinom koju muž rečima ne bi umeo da iskaže.
– Sve više mi se, Nemanjo, nameće misao da preteruješ sa svojom ljubavlju prema Rastku. Stvarno preteruješ. Pa jednom će svima biti jasno da ti Rastka pripremaš za presto… a to nije red, to je opasno, omrznuće ga Vukan, omrznuće i nas… Tvoja uverenja da ti stariji sinovi nisu dorasli da vode Srbiju, uvrediva su i neosnovana. Uverena sam da Rastko nikada neće hteti da otme Vukanu ono što mu kao tvom najstarijem, prvom sinu pripada, – Anin šapat pređe u skoro sasvim glasni govor.
– Pa ja ne želim da se moji sinovi zbog prestola ubijaju.Utišao je ženu pogledom, bez reči, i tiho rekao:
– Neće Rastko ni kada odraste nikome uzeti vlast iz ruke. Ali, ako je istina to što ja vidim i što molim Boga da bude, Vukan ili Stefan…moliće najmlađeg brata da vlast uzme u svoje ruke. Ne samo zato što je Rastko bolje sazdan od njih, nego zbog toga što će sile oko nas jedna drugu da uništavaju, a i nas, a mili moji stariji sinovi nisu dorasli da rasturene Srbe podignu. A sad me Ana, shvati! Ja verujem u Boga, verujem da je On uslišio naše molitve, verujem da nam je u Rastku poslao vojskovođu, državnika, mudraca, veoma čvrstu ruku, Cezara… Bog nam je junaka u Rastku poslao, ja to vidim, a od nas se traži samo to da mi to dete prihvatimo,podignemo i pustimo u život. Njegova braća će mu dati u ruke vlast kada to bude kritično. Srbijom neće da upravlja Vukan koji je kao dečak mučio pitome zečeve, ni Stefan koji je pobijene zečeve plačući sahranjivao. Rastko je – zdrav. Ja sam molio Boga za takvog sina i ja osećam da nam ga je On poslao. Naša je dužnost da Rastka podignemo… sve ostalo je stvar Božja. A Bog zna zašto Srbe, i mene, i tebe vuče u pravoslavlje u vreme kad cerkva rimskog pape pretvara sve države, narode, careve i druge u svoje sluge za osvajanje sveta. Ana… ja imam neko duboko saznanje da će nam Rastko mačem i štitom pomoći.
– Nemanja! Težak teret spremaš da spustiš u ruke sina! A on je još dete…
 
* * *
 
Mnogi mudri putnici sa istoka i zapada prihvatali su Nemanjine ponude da se u njegovom dvoru odmore, pa su se tu bavili i gosti koje je Rastko posebno voleo da sluša i ne trepćući da prihvata sve što bi govorili. Behu to najpre monasi i sveštenici, vlastelini i naučnici koji su rado prihvatali pozive Nemanjine da se odmore. Oni su donosili i knjige, verske i druge, koje je u prvo vreme Ana sinu čitala, a kasnije je on čitao i na grčkom jeziku; ali daleko pre toga majka, otac sama sredina podstakli su u tom detetu osećanje da je Bog najvažniji i da je sve na svetu, baš sve, On dao. Sve ostalo što je Rastkova duša primala kroz život, kroz reči roditelja i kroz događaje, sve više je u njemu otkrivalo i dokazivalo tu Stvarnost i Istinu. On je bio zbližen sa Bogom na najprisniji način koji je dat svetiteljima i deci. Istovremeno u njemu je rasla prirodna molitvenost, jak smisao da se moli Bogu kao da sa Njim razgovara. Iako je takav duhovni život bio preobilat, njega je krasila i urođena smernost. Čak i Rastkovi roditelji nisu dobro zapažali da se u tom mladom telu diže duh i duhovnost velika kao hram. Niti su dugo vremena bili otkrili koliko je duhovni život u tom detetu bio drugačiji nego što je sam Nemanja želeo.
Dugo vremena je Ana bolje od svih učitelja gajila u svome sinu Rastku jaku i ispravnu veru, jer beše vrlo lepo obrazovana. I nju su sveti tekstovi dovodili do zanosa, ali je sa iznenađenjem primećivala koliko je Rastkova vera bila jaka, jasna, plamena; to dete je osećalo da je sa Bogom stalno i nesumnjivo. Strasno čitanje svetih knjiga, sve zrelija pitanja mantijašima i teolozima i niz drugih osobina koje su u tom sinu rasle, otkriše joj da Rastko stasava u čoveka drugačijeg no što je otac zamišljao. O tome je pred mužem ćutala osećajući koliko bi ga to pogodilo.
Rastko je svoja duhovna carstva krio od drugih, a posebno od oca, naročito posle jednog dubokog i neizrecivog mističnog saznanja dok je još bio mali. Takvi događaji su Bogom dana otkrivenja… Kroz blesak i beskrajnu radost, nešto bitno sazna duša deteta ili odraslog koji ima dušu deteta. Zapravo, tada se dešava nešto lepše od saznanja, tada se dolazi do spajanja sa istinom, koja je u suštini nesaznajna. Takva su spajanja sa nebozemnom stvarnošću, možda jedino i moguća dok smo na Zemlji.
A taj se događaj u Rastku odigrao vrlo rano, kada je imao sedam godina i to baš na njegov rođendan. Pre podne tog dana sneg je umirio prirodu; Rastkovo se srce ushitilo kada mu je otac darovao malog i hitrog konja na poklon. Na tom konjiću je čitavih pola sata jahao po dvorištu i voćnjaku. Kada je zapazio da je kapija otvorena, izađe, neprimećen, pa drumom pojaha ka Rasu, ali ga tišina šume prekrivene snegom zamami i Rastko skrenu u nju, zaprtanom putanjom, ka manastiru oca Metodija. Umirio je konja i razdragan gledao visoka i prava stabla drveća i nad njima zimzelene i listopadne krošnje, ukočene gole grane prekrivene belim odelom. Bila je to najlepša dvorana od drveća, prostora i tišine, kojom bi se pokatkad razlegali krici vrana i gavrana, a iz daljine čulo dozivanje vukova. Odjednom je na potpuno potresan način shvatio da je lepota to što ga okružuje i da nikada očitiju lepotu nije video, a ona se svuda, okolo širila, samo je trebalo videti i biti u toj lepoti, kao car u bajci… to je stvarni svet… I malome Rastku uzdrhta srce i suze mu izbiše i on potera konja brže ka manastiru… A ispred hrama je u tom trenutku otac Metodije sakupljao rasečene oblice, kad vide zbunjeno dete… ispusti naramak i raširi ruke, mladi Rastko stiže, skoči sa koša i, plačući od sreće, pade monahu u zagrljaj. Dete je plakalo, a monah na ivici suza nije odmah shvatio da li je Rastko bio zaplašen ili zbog drugog uzbuđen. Dete je plakalo stežući monaha oko vrata i mucalo:
– To je… oče, tako lepo… sve je tako lepo, oče… tako lepo…
I monah shvati da je Rastku dato neko otkrivenje, pa i sam briznu u plač, grleći mališana, dok su iz daljine dopirali glasovi stražara: Rastko, gde si, Rastko… a već se čulo rzanje konja i šum kopita po snegu… Monah i dete su se gledali u oči pre nego što su se razdvojili. Metodije je bio svedok i drugih ozarenja deteta koje će nadalje samo tražiti sve širi put ka Bogu. Rastko tada ne bi bio u stanju svoje spajanje sa Lepotom i sa Nebom ikome da opiše, samo je odmah shvatio da mu se otkrila neka nebeska, Božija istina i da je to dar njegovoj duši, dar koji je trebalo da krije. Ali Metodije je veoma pomno uočio razdvajanje staze Rastkove od puta koji je Nemanja planirao. U njegov prelep drveni manastir veoma je često dolazio Rastko i to u radne dane kada tu nikog od pastve nije bilo, a ni drugih monaha osim Metodija i jednog pitomog mladog jeromonaha koji je iz istočne Srbije došao tu da živi. Rastko je u hramu padao pred ikonama na kolena i tako se predano molio da su se oba monaha tome divila. On ih je iznenađivao sve mudrijim pitanjima, sve bogatijim saznanjima i sve revnosnijim hrlenjem prema Bogu. Dete je raslo sve snažnije telom i sve religioznije duhom, ali Metodije tu dubinu i bogatstvo dečaka i njegovu religioznost nije isticao nikome, jer duh i duša Rastkova, kao i svakoga, bila je pre u rukama Boga Oca nego roditelja.
Ako je Metodije sagledavao dramu, Ana je slutila, Nemanja je nije ni nazirao, pa ipak ga je sam Rastko baš svojim osobinama zbunjivao, pa skoro i brinuo. Sve žešći poslovi su tog starog borca sve više odvajali od kuće, porodice i Rastka, pa se sve više u pogledu te brige o sinu oslanjao na Anu i najprobranije profesore koji su u obdarenog dečaka sipali najmodernija znanja onog vremena, kao i najdrevnija…
Međutim, jedna je tema stalno i u svim društvenim krugovima i u Raškoj bila prisutna, dvoboj između Istoka i Zapada. Bio je to dvoboj koji je trajao već vekovima, u samom Carigradu i Rimu peo se do strasne mržnje, a u Raškoj je opsednutost tim verskim raskolima i sukobima podizala napetost, povećavala brige i učinila da sve više raste osećanje potrebe da se uprkos rimskoj sve većoj sili, Srbi, Rašani, što pre i što jače vežu za veru pravoslavne Vizantije. Granica dva sveta provlačila se kroz srbsko tle. Duša bilo kog Srbina nije se mogla razdvojiti u dva dela, ona je morala da se odluči.
Rastka su izrana ta saznavanja duboko potresala. Otac je dopuštao svom sinu da prisustvuje burnim razgovorima i upozna probleme koji ga očekuju, a dečak je tako živo pratio sve što su stariji govorili da je to svima bilo čudno. Jednom je glavni gost u dvoru Nemanjinom bio vladika Vasilije iz Carigrada. Ogromna rasta, gojazan, sa vrlo smernim i mudrim crnim očima, crnom, bradom i dubokim prelepim glasom, okrete se ka Rastku koji je sedeo skoro sakriven kraj Rafajla, pa reče:
– Kad ti odrasteš, sinko, svet će drugačije da izgleda, ali će Srbi u Raškoj, i to zbog tvoga oca, sasvim da priđu Pravoslavlju. Cerkva treba tvog oca da smatra svecem, a tvog brata Vukana ni Nemanja nije mogao da veže za našu Cerkvu… Taj brat ti klizi ka papistima.
Rastko se ispravi, plave oči su mu te večeri izgledale veoma krupne. Vrlo mirno, reče:
– Valjda ga otac zbog toga šalje u Zetu, što tamo ima više Srba-rimokatolika nego pravoslavnih.
– Sine moj, svet se razdelio, a narodi celi prelaze na jednu ili drugu stranu. A tvoj narod se nalazi tu gde ga svi kidaju. Tu se narod razdvaja, i to je strašno, strašno! I porodice vam se cepaju na pravoslavne, katolike, bogumile i mnogobošce. Ko će vas da ujedini? Što pitam tebe, ti si dete. Pitam tvog oca: ko će u veri da objedini tvoj narod? Ti, Nemanjo, Rašku, deo Srbije ujedinjuješ, a tvoj najstariji sin beži u drugu veru, a kuda će ostali, mučeni moj, Nemanjo… Jer kad se Vukan posle tebe dograbi Raške, kliznuće pod papinu papuču i srbski i bugarski narod. Zar da Vukan zaustavi prodor pape na istok?
Veliki župan je bio na vladiku ljut što dira tu duboku ozledu Srba.
Otac Metodije, koji je sedeo pri kraju trpeze i pogled bacao na Rastka, više puta pomisli da je Bog već odredio onoga koji će bolje no što bi to iko mogao da sabere Srbe kroz pravoslavlje i povede ih Bogu. Tada pred sobom sagleda viziju. Vide odraslog Rastka. Ta vizija trajala je kratko, bila je jasna i predivna. Bila je to pojava Rastka, odraslog i u mantiji. Ona je bila odgovor na brižna pitanja tog monaha o Srbima i Nemanji. Metodije je znao da je tad video razrešenje tog problema koji je i njega mučio. Od tada pa do kraja života u njemu je živelo to saznanje. I to se predviđanje pred njim godinama obistinjavalo.
Međutim, takvu svoju budućnost sam Rastko još nije smeo ni da zamisli, Video je sebe u vojsci svoje braće, i kao bogatog plemića koji im pomaže u vladavini a sam upravlja jednim delom države, okružen porodicom, knjigama i drugim bliskim i svetskim ljudima, među kojima su monasi, teolozi i duhovnici bili najcenjeniji. I video je sebe kako celog života grabi vreme da se preda molitvama, jer tu sladost u molitvama i spisima svetih otaca ništa nije moglo da nadmaši.
„Njemu je dato osećanje bliskosti sa Bogom, Rastko sa Njim tokom molitve razgovara“ – otkrio je Metodije.
Vizija Metodijeva bila je manje čudo od čuda Da ni Nemanja ni Ana takvu mogućnost nisu ni nazreli, kao da im je bilo dato da dugo to ne vide.
 
* * *
 
Bio je lep dan, bujno leto već se naginjalo da sagleda jesen, a ona je, iako se ni po čemu još nije videla, bila blizu. Gojazni golubi su sletali na ivice prozora sobe u kojoj je Ana vršila izbor gajtana i dugmadi za novu krasnu bluzu svog sina Rastka, koji je nadrastao vršnjake. Uskoro će mu šiti vojničku, ratničku, pomisli brižno. Uz prethodno kucanje uđe otac Metodije, ali istovremeno, iz druge odaje Nemanja. Obojica se nasmejaše toj slučajnosti, a Metodije, sićušna rasta i mršav, viknu:
– Nemanjo, kada bi znao zbog čega sam došao, da li bi se radovao?
– Treba ti blago. Koliko, i zašto?
– Da sagradimo kapelu u dvoru… Veliku. Lepu…
– Bio je red – ote se Ani koja ustade i naže se ka monahovoj ruci, alije ovaj pri rukovanju hitro povuče. – Zidamo velike manastire narodu,male hramove selima… a nama…
Nemanja se okrete ka vratima:
– Idem da ti donesem, daću ti, daću ti za to. Niko od nas iz dvora ne može svakoga dana da ide do manastira…
– Osim Rastka – reče nasmešen Metodije. Nemanja stade i polako se okrete monahu. Metodije se sledi, pogleda Anu. Ona se nalazila iza Nemanjinih leđa, iznenađena presta da diše. Metodije zadrža osmeh. Nemanja ga pogleda ispod oka:
– Zar Rastko svakoga dana dolazi u manastir? – upita dosta tiho.
– O, ne! Dolazi samo praznikom. Ponekad i da se narazgovara sa mojim novim jeromonahom… procvetao pre vremena.
Nemanja zamišljen izađe i zatvori vrata. Ana, sleđena, otvorenih usana, nepomično je gledala Metodija. On se smanji, uzdahnu i šapnu:
– Da mi Bog oprosti… Slagao sam.
Ona je i dalje bila zgranuta, pa odgovori, takođe, šapatom:
– Nije strašno što smo sad slagali Nemanju, nego što smo lagali sebe. Zar Rastko svakoga dana dolazi u hram?
Nije trebalo da pita.
Metodije je ćuteći odgovorio. Posle kratke pauze on i progovori:
– Svakog. Još nisam video ni nekog odraslog ko se tako predano kao on moli kad misli da je sam u hramu. A kako tu provodi vreme, da li sa svojim društvom? Šta u dvoru radi? O, slutim, slutim… On buja. Više nije dečak.
– Stalno čita. Slutim i ja da se noću predaje molitvama. Mladež ne poziva, a kad izađe ne ide njoj, nego, kako sad čujem, ide u manastir.
Za tren nasta muk.
– Samo je to strašno – nastavi ona – što sam ja i od sebe krila tu istinu. Pa… čemu to ide? Metodije, čemu to vodi, i kuda to Rastko ide? Dali on to zna? Kuda to on ide? – viknu Ana nestrpivo.
– Kako ti nije jasno da je Bog već izvršio izbor puta u Rastku. Za njegove vršnjake to pitanje bi bilo prerano. Za Rastka ne. Rastko je nesrazmerno zreliji. Sam on će uskoro da shvati kuda ga to duša vuče. Gospodarice, on ide duhovnim putem ka Bogu. A takve bluze on u životu neće nositi. To ti ja tvrdim, ja to znam, ti to tek slutiš, ali, ni sam Rastko tog još nije svestan… On će svoj put tek da otkrije… Kako ćemo taj udarac tvoj muž i mi s njim da podnesemo? Rastka ni Nemanja ne može da slomi, jer jesam Rastko drugi Nemanja, ali jači, iako tek postaje momčić… – brzo je i tiho Metodije govorio.
To sve je ona znala, ali duboko u sebi, u podsvesti. Hitro se i puna suza okrete ka stolu jer je Nemanja vedro uleteo noseći veliku kesu od platna punu zlatnika. I prosto je tutnu monahu u ruke.
Mati silom volje odgurnu od sebe Metodijevu tvrdnju. U tom trenutku se sa kapije začu stražar:
– Sa istoka dolazi karavan trgovaca…
Taj isti glas, samo zvučniji i prožet smehom, odjeknu:
– Ma, ljudi, javite gospodaru… u isto vreme dolazi drumom sa severakaravan… Trgovci…
Bura vedrih glasova dvorjana i drugih slugu i dece odjeknu.
– Odlično! Odobriću im da u dvorištu razapnu šatore, da se poradujemo – reče Nemanja veselo i krenu ka vratima, ali zastade i upita Metodija:
– A ti imaš novog monaha? Od kuda je, kako se zove?
– Jordan, Jordan je njegovo ime – odgovori monah i opet se sledi. Nemanja sporo i promenjena izgleda izađe.
Sem Ane, iz dvora svi istrčaše. Za dugim karavanom koji je dolazio sa istoka išla je masa ljudi i dece iz Rasa. Oni napuniše ogromno dvorište, a vlasnik prvog karavana, po odelu i ponašanju sa severa Italije, debeljuškast živahan čovek, mašući šeširom, duboko se pred Nemanjom, koji je sa stepenica sve osmatrao, pokloni i reče cvrkutavim glasom:
– Gospodaru, najpre vest: za nama iz Venecije stižu ti zvanični poslanici sa poklonom od dužda. To je skupocen mač o kome se tamo mnogo govori… A ja sam doneo i tebi i narodu jeftine ali vesele stvari, svile i kadife, somota i adira, dragulja lepšeg od pravog, i pravih ukrasa koji će biti lepši kada ih dame ponesu… Imam bodeže i krstiće, mirise i lekove, ljubavne napitke i… knjige koje mi je tvoja porodica prošlog puta naručila…
Utom je prišao i grčki trgovac sa dugim brkovima na uskom licu, i poklonio se Nemanji kada sa kapije odjeknuše glasovi stražara:
– Glasnici!… Glasnici, carigradski…
Stojeći na stepenicama, Nemanja preko mase ljudi i preko arnjeva na kolima vide grupu vizantijskih elitnih službenih glasonoša i sledi se, Ispred šest konjanika koji su jahali u parovima, jezdio je jedan sa zastavom crne boje na tamnom koplju. Nemanja se izvini trgovcu i u dvoru susrete Anu, brižnu.
– Jedna se era završava, Ano. Hajdemo da u dvorani sačekamo vest.Usput skide sa čiviluka odoru koju je nosio kada bi primao poslanike i diplomate i obuče je. Osećao je potrebu da dostojno primi vest koju je naslutio.
Žagor iz dvorišta utihnu. Sedam glasnika je ušlo u dvoranu, prvi je desnom rukom ponudio svitak obvezan crnom vrpcom. Imao je lice ispijeno, kao sušeno.
Rekao je prosto, jednostavno i potresno:
– Veliki car i veliki čovek Manojlo Prvi prešao je u carstvo nebesko.
Kao kip miran, stajao je Nemanja, a bol se iskaza u očima.
– Mili moji… Istaknite crnu zastavu na dvoru. Ugostite glasnike,oni su doneli najtežu vest u ovoj, 1180. godini. Trgovcima zabranite muziku. Neka robu izlažu u Rasu. Tugujmo za tim čovekom. Prsnuo je zlatan obruč, sada počinje raspad starog sasuda, Vizantije – rekao je pošto su premoreni glasnici izašli, Svi ostali ostadoše u dvorani, ali to behu najbliži, rod, Rafajlo i Petar.
– Bože moj, događaji prerastaju u simbole. Sada su se u mom dvoru stekli najcrnji vesnici i veseli muzičari i trgovci i sa istoka i sa zapada. Car Vizantije je umro. To me oslobađa od zaveta da mu carstvo ne napadam. A u isto vreme – razmišljao je Nemanja – a u isto vreme mom dvoru prilaze poslanici sa Zapada koji mi poklanjaju mač, znak o tome šta mi ostaje da koristim da od stare Vizantije osvojim zdrave srbske delove. Moramo oružjem, moramo… Moramo, deco, da prihvatimo mač, a ja sam tako star i tako ne volim taj posao. Ali, Bog mi ga je dao…
Nemanja se okrete i krenu ka vratima, gde se nalazio Rastko. Otac stade i njih se dvojica pogledaše u oči. Nemanjine su bile ispunjene bolom i neizvesnošću. Nije uspeo da na iskrenom licu svoga sina vidi išta sem duboke privrženosti, nije video u njemu ratnika.
Na prvi pogled sve je teklo kao do 1180. A ipak – nije!
Vreme je bilo sve punije doživljajima. Izgledalo je i sve hitrije…
U velikoj dvorani jedan je sluga zakopčavao Nemanji oklopni prsluk. Dva njegova sina, Vukan i Stefan stojali su kraj trpeze. Bili su već odeveni za boj. Raspoloženi, držali su po čašu u ruci. Za stolom, kraj prozora, sa ručnim radom na krilu, sedela je Ana sa izrazom netrpeljivosti i brige na licu. Preko puta nje je sedeo Rastko. Iz poštovanja pratio je pripreme i razgovor, ali je svakoga trena bacao pogled na otvorenu knjigu na stolu. Jutarnje sunce bacalo je kroz prozore blistave zrake, a oni su odbleskivali sa mnogih predmeta, pa i sa ozleda koje su na metalnim prslucima tri ratnika ostavili mačevi neprijatelja iz ranijih bojeva.
– Budi, Ana, bezbrižna – rekao je Nemanja primećujući njene namrštene obrve, ljutito skupljene usne i gorčinu na njenom licu. – I ovaj pohod lako ćemo da obavimo.
– Čupaš deo po deo Vizantije, a onda ona dođe i jednim zamahom sve povrati!
– Koji narod sada dok Vizantija umire, a cerkve dele i grabe svet, ne osvoji sebi državu, taj je nikada neće ni imati. A ko propušta prilike čini naročiti greh… Sada je prilika za nas Srbe.
– Ali, Srba ima toliko, i svuda, u Raškoj, Bosni, Zeti, duž primorja i duž Vardara, iznad Dunava i Save, do Timoka. Ko može to da osvoji, da objedini i od tog državu da napravi?
– Ja ću od Raške, moj Vukan od Zete, Stefan i Rastko od drugih delova, njihova će deca dalje oblasti da oslobađaju i Srbiji sakupljaju ono što je srbsko, kao što ja to sada radim. Stvorićemo jednu jedinu celu Srbadiju i narod će tek tad biti srećan.
Vukan je baš nasuo nešto vina u malu kristalnu čašu, pa sa izvesim potsmehom u glasu, reče:
I tada ćemo, oče, da budemo mali prema silama oko nas. Pod krilom Mađarske, ili pape… pa i Vizantije, ako prezdravi, bili bismo zaštićeniji nego u bilo kako jakoj našoj državi!
Stefanove oči su neodlučno lutale. Nemanja i to vide:
– Gospodo! – sporo se uspravi Nemanja i viknu: – Odmah napolje! Odmah van! Svaki Srbin tamo ispred dvora, veći je Srbin od vas. Napolje! grmnuo je.
Ana spusti rad na krilo, oba starija sina se uplašeni trgoše, staviše čaše na sto i poljubiše majku u ruku, ona njih u čelo. Poljubiše se sa Rastkom i brzo izađoše. Nemanja pokretom ruke otpusti slugu i priđe prozoru. Baci pogled na sakupljene čete ornih ratnika. I veoma mrgodan i buran okrete se Ani:
– Oni još ne shvataju, a moji su naslednici, da uz mene biju bitke za bezbroje Srba koji tek dolaze! Pogrešio sam što sam Vukana poslao na zapad, zasenili ga fratri. On tamo neće Srbe katolike da vezuje za nas.On će i sebe i sve Srbe katolike sve više da odvaja od nas. Vukan je izgubljen za nas, uzalud sam ga doveo da nam sada u borbama pomogne. Ja sam načuo da pod uticajem fratara pregovara da sklopi brak sa devojkom iz čuvene rimokatoličke porodice u Italiji, iz roda grofova Senji, iz koje niču pape i kardinali. Možda će nam takav brak i te veze jednom i pomoći. Nisam hteo da ti o tome išta kažem, rano je. Neću da se u njegov život, a posebno u brak, neposredno mešamo, rekao sam ti to još ranije, jer je Vukan taman i uporan mladić. On nije razložan, nego impulsivan. Neka mu katolika u Zeti, ali mu ne treba dati ni delić od ostale Srbije. Ninaš predobri sin Stefan još ne shvata koliko je važno da baš pravoslavnu veru našem narodu usadimo, jer je samo ona ispravna! Druge su lažne, ne znam kako i zašto, ali ja to osećam, slutim, pa i vidim, vidim.Treba, Rastko, da ti o tome više govorim. Ali, ako ja danas poginem, kakvim to sinovima ostavljam narod? Papinom slugi Vukanu? Helenskom esteti Stefanu koji se divi i Platonima i Aristotelima, a još ga nisam video da ispred ikona pravoslavnih klekne! Ko će Srbe nebu da vodi i spasava? Pazite vas dvoje! Ja na tebe, Rastko, računam i molim Boga da od tebe što pre izgradi pravog ratnika koji zna kuda ide i šta hoće. Rasti i uči što brže i što više! Čitaj knjige, ali još više život! Ti braći ne otimaj vlast, ali se trudi da ih podržiš, ispravljaš, i spasavaš, a ako budeš bolji, oni će ti sami, gonjeni od zveri, vlast da daju. Ja na to sasvim sigurno računam. Rođen si da vladaš… Vrlo si jak, i uravnotežen, i za sve sposoban. Rasti brže, sine, molim te… Ja osvajam zemlje koje će drugi kao gladni vuci da otimaju. Ja bih da spasem i usmerim ka nebu dušu Srba, a jeresi bi da je survaju u jad. Rasti, ti se nisi ovde rodio uzalud, ja već vidim tvoje zadatke… O, Ana, Ana… Kome ću drugom da ostavim Srbe, ko će taj narod sabrati, ko će da ga sačuva?.. Tako sam sam…
I Nemanja se saže, poljubi ženu u kosu, pa pogleda Rastka. Dok je otac govorio, Rastko je bio ustao, i bled slušao. Obojici su oči bile krupne i po dubini slične. Nemanja mu pruži ruku. Sin se, očito uzbuđen, saže i poljubi je. Otac se okrete i čvrstim koracima izađe.
Mati i sin se pogledaše sa brigom, čuđenjem i strahom u očima.
Iz dvorišta i dalje od kapije dopirali su glasovi ratnika i njištanje konja. Kada se Nemanja pojavi ljudi se najpre utišaše, pa se zaori klicanje.
Ana uzbuđeno ustade, nespretno gurnu stolicu i priđe prozoru. Međutim, Rastko, pobledeo, sede i levom rukom privuče knjigu i zatvori je. Majka se ushiti gledajući postrojavanje ratnika i dok su otud dopirale komande, okrete se ka sinu, a on je i dalje, nabranih veđa, gledao u pero za pisanje kraj knjige i male vaze sa cvećem.
Dođi, sine, da ih vidiš. Otac i braća su na čelu. Što su im konji tako nemirni? O, Rastko, pa zar te ne zanima kako izgledaju ratnici kad kreću? To i tebe čeka, i to vrlo brzo…
Patnju nije uspela da sakrije… Rastko sporo ustade i priđe prozoru. Njegov otac je ispred kolone digao ruku i u isto vreme krenu vojska sa zastavama, sa muzikom i bubnjarima na čelu, a iz grla mladih boraca odjeknu pesma.
Otac se okrete gornjim delom tela ka prozoru i osmehnut mahnu ženi i Rastku. I mnogi drugi ratnici se okrenuše i sa osmesima i mahanjem pozdraviše Anu i Rastka, bledog i uznemirenog. I čete konjanika, koji su pešake čekali izvan dvorskog dvorišta, podigoše koplja i ruke pozdravljajući Anu i Rastka.
 
* * *
 
Dok su se u Carigradu i u svetu odigravale krupne drame, veliki župan Raške je pribirao srbske delove i pridruživao ih sebi, ustrojavao državu, dizao narod i svoju Cerkvu bogatio, a jeresi potiskivao. I nebo mu je pomagalo. Iz ratnih pohoda vraćao se kao pobednik da bi sa Rafajlom odmah potom obilazio rudnike i granice, sela koja su se zbog verskih sukoba tukla i pogranične oblasti da bi ih umnogome učvršćivao. Nije znao da se odmara. Iz molitve upadao je u san tek kasno u ponoć.
Raška, duša Srbije, cvetala je.
Samo jednom je doživeo neprijatni sudar sa rimokatolicima. Prelat barskog biskupa sa malom svitom crnomantijaša došao je da protestvuje. Leden a učtiv, sedeći za stolom na kome je bogato posluženje bilo jedva dirnuto, rekao je učtivom Nemanji:
– Ti očito dobro, ali meko proganjaš bogumile, međutim, otkako siti na vlasti, tvoj narod u Raškoj proteruje nas. Ne, ne! Tvoji Srbi iz Raške ne proteruju ni silom, ni vikom, nego ledenošću, i hladnoćom, kakvu nigde nismo susretali. Nama je jasno da to ti narodu nisi naredio, ali od tebe potiče taj stav prema nama…
– Ja vas tako toplo dočekujem, a vi tako hladno odbijate ovakvu gozbu. Gospodo i oci, ja vladam telima Srba, a svaki Srbin vlada svojom dušom. A ako ona vas ne prima… pa, ni moja duša nije primila veru Rima mada sam u njoj kršten. Ne umem da vam objasnim zašto…
Delegacija je potom prionula jelu. Krenuli su siti i nezadovoljni. Ali on je bio zadovoljan. Njegov je otac Zavida bio u pravu. Narod rado i u pogledu vere sledi svoga vladara ako ga voli.
„Sav srbski narod bi svom dušom postao pravoslavan, ako bi imao svoje sveštenike i monahe i duhovnike, a ne pospane Grke koji ni jezik moj ne znaju“ – mislio je Nemanja tokom noći, pa se pomoli Bogu da mu da nekog svetitelja kao što su bili svetitelji Kirilo i Metodije.
„Njivu sam Ti, Gospode izdvojio, izorao sam je, čuvam je, a nemam nikoga dostojnog da je sa pravom verom poseje… Pomozi, Gospode, prete nam tičurine i nepogode! Prete nam strašne tičurine, mili, mili moj!“
Vreme je teklo napeto i vredno kao u košnici. Srbija u Raškoj je cvetala, a Rastko je rastao duhom i telom. Jednom je pre podne proveo sa bogato plaćenim učiteljem mačevanja i profesorima iz drugih oblasti, a nekako pred sam ručak vratila se iz jednog od svojih pobedničkih pohoda vojska, premorena i zadovoljna ishodom, ali sa osećanjem nelagodnosti; jer je nekoliko Srba poginulo, a više ranjeno i ostavljeno u bolnici jednog manastira. Otac se oslobađao pancira i dobro se oprao, pa lako odeven izašao i sreo Rastka.
– Hajde sa mnom. Sada treba da stignu kola sa plenom…
– Pa ti si, oče, osvajao kraj u kome žive Srbi! Otkuda plen, valjda ne od njih? – reagovao je Rastko plameno.
– Nije od njih, nego od onih od kojih sam Srbe oslobađao, a tu je najvećim delom oružje poginulih.
I dok su išli ka drvenoj zgradici koja se nalazila blizu kovačnice i štale, skoro kraj same kapije, naišla su dvoja kola.
– Zanima me kako smeštaju i čuvaju takav plen – vedro će Nemanja.
– Donose ga prljavog – opet prasnu mladi sin, mada je svoj gnev ipak donekle i prigušio. – Prošlog sam puta otkrio, donose oružje sa otkinutim prstima, sa delovima tela. Oče, zašto nisu posle boja oružje oprali, a ostatke tela pokopali?
Otac ga je sa iznenađenjem posmatrao i opet otkrio samosvojnost svog sina. O, kako je Rastko brzo porastao i postajao momak po telu i duhu brže no što je Nemanja stario! Oca je bunila i ta preterana sinovljeva čednost, i strogost, i dubina.
– Da li to ti žališ poginule? Takav sam i ja bio dok nisam video naša sela u koja su bili neprijatelji upali, onda sam saznao da je greh ne goniti ih… Ali kako smo mogli da na ratištima čistimo njihovo oružje, kad ni naše nismo stigli da operemo kraj Nišave gde smo ih pobedili nego tek na Timoku dokle smo ih ganjali…
Kola su se pred skladištem zaustavila, a tri umorna ratnika počeše da prenose štitove, koplja, strele, halebarde, pancire, mačeve. Sve je bilo puno krvi, puno zemlje i trave. Rastko, bled i stegnutih šaka, sve vreme pogled nije odvajao od tih žalosnih ostataka jedne vojske. Otac je pak njega posmatrao opet sa sve većim iznenađenjem.
I pokretom pozva sina da sednu na kamenu klupu koja se nalazila uz nisko zidanu ogradu. Talas dobrote obli Nemanju.
– Kao dečak shvatio sam da je rat neophodan i večan, a mrzeo sam gakao i ti što ga mrziš. Onda sam otkrio da je Zapad u ratu mnogo strašniji no Istok. Pričali su mi mnogi krstaši kako su zapadni ratnici osvajali Jerusalim… obeščastili su i veru i sebe. Putevi su bili prekriveni leševima, iz džamija – tvrde i sami krstaši – tekla je krv. Sinagogu su napunili decom i doraslim Jevrejima pa zapalili. Nad tim što su zapadnjaci tamo kroz tri godine ratovanja radili, Azijati su se čudili. A tekkoliko su se nad tim zverstvima Vizantinci užasavali. Tragao sam i utvrdio da se toga ni pape ni ratnici Zapada nikada nisu postideli ni pokajali, naprotiv, oni ulaze u nove ratove sa tom istom prirodom koju rimski fratri ne osuđuju, ne žigošu. A pošto se mi graničimo i sa zapadom,onda moramo da držimo u ruci mač bolje no oni. Jer, ako nas savladaju, ili im se damo, nametnuće nam veru, porobiće našu prirodu, postaćemo kao oni. Duh zajednice je jak. Duša jednog čoveka podlegne duši mase. Malo je jakih pojedinaca koji se odupiru većem toku u kome se nađu. Zato smatram da je mač u tvojoj ruci odbrana i tvoje vere od… njih, o Bože, koliko mnogo ima njih, tih nasilnika!
Rastko se odjednom trže. Oči su mu postale ogromne. Gledao je kako ratnik podiže iz kola poslednju gomilu oružja, a za ručicu jednoga štita beše još čvrsto stegnuta odsečena šaka. Rastko zaječa od duševnog bola. Otac je zaprepašćen gledao sina i zgrabi ga za rame, ali baš taj postupak još više potrese mladića i on pokri lice rukama. Plakao je
Šta je to s tobom… u kakvog te ja to čoveka tešem? Da li si ti još dete ili si odrastao? – Nemanja ga je tresao.
Rastko je i dalje plakao. Vozači i ratnici već su ispraznili druga kola i pođoše pogledajući Rastka i oca. Nešto dalje, ispred kovačke radionice sakupljene sluge su se s kovačem prepirale oko nakovnja. Nemanja je tek sada postajao svestan istine: Rastko se protivi životu u kome se rodio.
– Da li si ti shvatio… u kakvom životu živiš? U šta to ja tebe vaspitavam? Da li si ti u suštini jak ili slab? Preosetljiv? Možda nemaš dovoljno smelosti da se suočiš sa životom? Vladar može da plače,ali ne i da se topi suzom… Ti imaš sve sem nečeg bitnog. Ili imaš nešto više što te sveg menja?
Rastko je prestao da sluša oca, kroz suze je zapazio jednu neobičnu pojavu. Dva radnika su iz štale izvodili najbešnjeg ždrepca, verovatno da ga potkuju. Opaka životinja se ote i ritajući se polete dvorištem. Kovač i svi radnici okolo, počeše, užasnuti, da beže. Nekoliko momaka otrča do otvorene kapije da nekako spreče ata da pobegne, ali konj se u krugu dvorišta suludo propinjao i pri tome se približavao klupi na kojoj su skamenjeni sedeli otac i sin. Tada sasvim neočekivano Rastko skoči sa klupe i pritrča konju, stade ispred životinje i pruži joj šaku; nešto joj je tiho pričao, pa se naglo vinu na leđa životinji koja se strese i ukoči. Rastko pobode ždrepca i Žeravko polete ka kapiji sa koje se sluge razbežaše. Veliki župan i svi ostali su ukočeni od straha gledali kako se ajgir sjuri niz drum, noseći spretnog jahača sve smirenijim trkom preko poljane u polukrug pa nazad. Kovač je prišao Nemanji brišući znoj sa čela:
– Tog ajgira niko sem tvoga Rastka ne sme da uzjaše… Ali Rastka vole i sve druge životinje. A ko njega ne voli?
Nemanja vide kako se konj vraća, pa se odrvenelim nogama skloni ka klupi i brišući lice od znoja vide kako Rastko uleće, silazi sa konja, tapše ga po vratu i opet napetog i uznemirenog uvodi u štalu.
Rastko radostan i nasmejan priđe ocu:
– Divan konj, a da znaš kako je brz! Ali ne znam čega se tu plaši. Otac, bled, progovori:
– A ja mislio… da si ti kukavica! Pa šta je to onda u tebi? – pitao se glasno, i gledao visok i vanredno pravilno razvijen stas tog momka po svemu, a dečaka po godinama.
Nemanju su iznenađenja, izgleda, i dalje čekala. Pre svega sam je sebe iznenadio kad mu pade na um misao koju odmah izreče:
– A da li si tako dobar i u borenju?
Nemanja se okrete jednom slugi koji je nedaleko travnjak čistio:
– Trivune! Donesi nam iz dvora mačeve moj i njegov! – pa kad Trivun potrča, Nemanja sa nešto prkosa reče:
– Da vidim da li me tvoji učitelji lažu. Ah, ti meni više nećeš da bežiš iz ruke! A ne, ne!… U stvari, ja te nikada rukama dobro nisam ni uhvatio, ti si mi izmakao… tamo nekud gde niko drugi ne može da uđe! Otkriću ja tu tvoju tvrđavu, videću šta tamo ima… videću ko si… Ja tek sad ulazim u tvoj život iako sam ti ga ja od Boga izmamio. Hej, ja vladam celom zemljom i svime i svačim, samo ne svojim najmlađim gospodinom sinom… E, to stanje ne može dalje… Evo Trivuna… Uzmi svoj mač, hajd’ ovamo na travu… hoću da isprobam tvoje veštine, a ne tvoju snagu, počnimo! govorio je otac razdragan i srećan.
Rastko je grizao usne da se ne nasmeje. Veoma vešto odbi nekoliko udaraca očevog blistavog mača, pa opet odbi… a po dvorištu nasta uzbuđenje, sa svih strana su dolazili dvorjani, sluge, sluškinje, stražari i neki građani koji upravo naiđoše. To za Nemanju bi novo iznenađenje: mladić se odlično branio. I još jedno iznenađenje. Svi okolo su kliktanjem pozdravljali samo Rastkove poteze. Otac se naljuti i navali na sina… ali mu ovaj jednim udarcem izbi mač iz ruke. Gledaoci kliknuše i zapljeskaše od sreće. Sin promrmlja:
– Nisam hteo, izvini! – i vitak se saže, dohvati oružje i pruži ga ocu sa drškom napred.
Otac nastavi meč i sa dva vešta poteza izbi sinu oružje iz ruke, Rastko se nasmeja, a nasmeja se i Nemanja, pa zadihan i znojav zagrli sina, stiskajući ga srećan i ponosan.
Sa balkona dvora odjeknu glas Anin, pozivala je na ručak.
Otac i sin su zagrljeni sa po mačem u drugoj ruci išli ka dvoru. Otac opet oseti neku bojazan i uzdahnu:
– Tek sad te, sine, ne znam!
Bio je vrlo oran kada su seli za sto. Tu ih je sva njegova porodica, osim Vukana, čekala. Nemanjina ćerka je pročitala molitvu. Stefan je bio nešto pričljiv, a negde na sredini obeda reče:
– Mi smo Vukana izgubili, čim je otišao u Zetu… uhvatili su ga fratri kao zmije… Priča se da latinske molitve napamet uči…
Odjednom se Rastko trže i spusti viljušku, pa se izvini ocu:
– Odmah se vraćam – reče i hitro ode.
Za stolom se razgovor nastavi. Međutim, Rastko se nije brzo, nego tek pri kraju obeda vratio, prišao je umivaoniku, oprao ruke i mirno seo. Otac ga je upitno pogledao.
– Mogao sam to da obavim i posle ručka. Ali malopre Stefan pomenu zmije.. a ja sve vreme, ma, mesecima već, mislim zbog čega nam se konji na ulazu u štalu toliko plaše. I shvatio sam da u dvorištu kod samog ulaza u štalu, pod samim pragom, ima zmija.
– I ti si pošao da ih nađeš? – grmnu otac.
– I našao sam jednu, ispod praga stovarišta, blizu štale.
– I? Ubio si je? – i dalje je otac grmeo.
– Zašto? Uhvatio sam je rakljom, a posle sam je rukom odneo u šumu. Od sada se naši konji tu više neće plašiti.
Nemanja se, veoma mrk, zamislio, prstima je od komada hleba pravio mrvice. Tako je napadno bio zaćutao da su i svi ostali zanemeli. Nemanja je voleo da posle obeda ostane sa porodicom malo duže, ćaskajući; bila je to jedina prilika da tokom dana budu zajedno. Ali, ovoga puta se on naglo i ćutke diže čim je Rastko sa obedom završio. Sad bi na Stefana red, on očita molitvu i raziđoše se, a Nemanja pozva Anu pogledom i ona, pošto izdade naredbe sluškinji, uđe u sobu. Nemanja je po gustom vunenom ćilimu šetao besno i žustro. Pa stade.
– Pa šta je sa Rastkom, molim te? Kakav je on, čime je on ispunjen,šta on želi u životu? Kakav to čovek postaje, čovek kakvog ja ne znam? U njemu je svakoga dobra više no u bilo kom drugom, a on se zatvara. Šta on voli, koga on poštuje?
– Najviše od ljudi – tebe! A više od tebe – Boga…
– Svakako, Boga najviše poštuje… svako.
– Svako da! Ali svako ne ide ka Bogu, a Rastko ide samo ka Njemu, sve drugo mu je sporedno.
Otac je stajao nasred sobe, gladio je prosedu bradu, mrk, ljut.
– Ali, on treba da postane vladar! – uzdahnu i ode do postelje, sede zabrinut. – Ja ne znam kuda bi on! Ne, ne znam šta mi sin želi. A najmanje znam šta da uradim da bih došao do njega i njega doveo meni…
Ana odjednom shvati da njen muž beži od istine i pokuša da mu je približi:
– On veruje u Boga dublje od svih nas. Kao da je imao neki doživljaj koji ga je Bogu sasvim okrenuo…
– Rastko sve doživljava dublje – odgovori otac nestrpivo. Sa osećanjem da mu istina izmiče, izađe, pobeže u posao, ali su nova predstava osinu, iznenađenost njim i niz slutnji pratile Nemanju dok je to popodne radio, a ni uveče ga ta briga nije napuštala. Posle večere se povukao uspavaću sobu. Seo je na postelju i ugasio stonu uljanu svetiljku, bilo se samo ugasilo i kandilo, pa je nepomično gledao kroz otvorena vrata balkona kako iznad crnih šuma biserne zvezde sjaje nebom. Ušla je Ana i sela kraj njega. Umela je, ćutke, samim svojim prisustvom da olakša njegove brige, prosto je osećala kako se u njemu razrešavaju nedoumice. Eto i sad, patio je. I teško disao. I naglo ustao. Prišao je vratima balkona i širokim ramenima je sasvim zaklonio vidik pun zvezda. U sobi nasta još dublja tama.
Nemanja se potom okrete ka ženi:
– Ana… hajdemo k njemu! Hajde da vidimo šta radi kada mu po celu noć gori svetlost, hajde sa mnom! – reče i sa zida prepunog slika i ukrasa,skide ogrtač i mač, poklon dužda Dandola. Ukrasi na kaniji mača su sekao male zvezde zablistali. Ana, ustreptala, ustade, a u mraku ne primetida je muž uz ogrtač poneo i mač.
Zbog tepiha u hodniku koraci im se nisu čuli, a videla se samo svetlost koja se jedva probijala kroz vrata Rastkove sobe. Otac sakri mač ispod pelerine kojom je bio ogrnut….
Mladi sin je sedeo za stolom osvetljenim dobrim lampama, okrenut ka ikonama i gorućem kandilu. Desno od njega nalazila se polica puna svakakvih ukrasnih predmeta. Udaljena od te police i zida za oko metar, paralelno se protezala postelja. Levo balkon, terasa, noć. Iznenađen, sin ustade. Slatko se, od srca nasmejao:
– Do danas majka me noću posećivala da vidi da li sam dobro pokriven, a sada, vidi i ti, oče! Pa sedite, sedite… da vas pogostim. Imam mamine kolače, samo nemam ovde vino.
Otac je mač još krio ispod sobnog ogrtača, Pa preozbiljna lika sede, a mati i Rastko ostaše stojeći. Na stolu je među knjigama bila ostala otvorena sveska koju je majka prepoznala. Sveska puna molitava.
Nemanja je nekoliko trenutaka ćutao, pa reče:
– Danas si mi otkrio da te dovoljno ne znam, Rastko. Stariji si nego što su ti godine, izgleda, pa sam maločas doneo odluku…. – sporo je govorio – Rastko, sine, od sutra da budeš prisutan svakoj sednici Ratnog saveta i vlade, za sada bez prava odlučivanja. Da saznaš šta se dešava i šta odlučujemo u kojim situacijama.
– Hvala ti, oče… U stvari, ja već i sada znam šta i kako o čemu odlučujete. Eto, sutra ćete da rešite ko će biti u delegaciji koju šalješ nemačkom caru Barbarosi… koji sa engleskim kraljem uskoro polazi u treći krstaški rat… Ti nameravaš da Barbarosi ponudiš pomoć sa dvadeset hiljada ratnika ako, prolazeći preko Srbije na putu za Jerusalim, bude vojevao protiv Vizantije – govorio je Rastko prigušujući mek i radosni smeh koji ga je zbog brige očeve odjednom spopao. Međutim, Nemanja ozbiljno zapita:
– To je još tajna! Otkuda ti to znaš? Jesi li mu to ti, Ana, rekla?
Pa zar da od tvog odraslog sina krijem najvažnije događaje? Nemanja se dvoumio da li da se naljuti, pa najzad reče:
– Ne, svakako. Ja sam tek danas sagledao koliko si sazreo da saznaš…sve. A maločas sam rešio da tebi dam na dar ovaj skupocen mač koji mi je venecijanski dužd poklonio. Tvojoj duši, u stvari, nedostaje mač.
Ana je hladne šake stisla i promucala:
– Oh, Bože, idem da donesem vina… da ovo proslavimo, da proslavimo ovaj trenutak… Idem vino da donesem…
Skrila je radosne suze izlazeći, ali skrila je i strah od sukoba između Nemanje i onog što je Rastko u sebi nosio, a što je ona naslućivala. Nije čula Rastka kad izgovori:
– A što ti baš meni poklanjaš venecijanski mač? Zašto ga nisidao Vukanu? On je i ovako na sve ljubomoran, on pati što ga zapostavljaš!
Otac položi mač na ispružene ruke mladića i vedro kaza:
– Vukan pati zato što uvek pogrešne staze izabira, kao da voli da pati…
– Ali, zar ti ne vidiš da ja nisam raspoložen… za mač i oružje. Rastku usne zadrhtaše dok je stojao pred ocem i obema rukama držao skupocen mač kao da ga Nemanji vraća.
Nemanja je bio poznat po tome što je nadrastao sebe uvek kada je to trebalo. Svladao je bes. Mahnuo je rukom i strogo i ozbiljno odgovorio sa takvim autoritetom da Rastko ustuknu.
– Hoću da to više ne čujem. Hoću da vidim samo jedan tvoj put. To je moj put. I da sada uzmeš mač kao znak da ćeš i sa njime više nego iko,bolje nego ja, sa braćom da sabiraš Srbe u državu. Ona će i potomke da nam štiti. Ja sam tebe od Boga dobio, ti ne pripadaš ni meni, ni sebi, ja nemam boljeg na koga bih se oslonio u tom pogledu. Tvoja je staza određena,tvoji unutarnji sukobi me ne zanimaju, savladaj ih i drži mač; to je sveta dužnost onoga koji brani narod i sebe.
Sin je stajao miran kao kip. Otac nastavi tiho ali tako odsečno kao da je grmeo:
– Taj deo tebe ja ne znam, niti hoću da znam, taj deo koji ne želi mač dok oko nas kruže bande drugih naroda, bande srboždera…
Napetost i neodlučnost prelomi Ana, jer veselo, dignuvši kristalni bokal ulete u sobu. Sin, ukočeno držeći mač, okrete se pa ga spusti na policu gde su pored krsta i drugi dragoceni i krhki predmeti i ukrasi, darovi mnogih bliskih prijatelja i putnika, blistali, nemarno stavljani oko običnog drvenog krsta koji je, poveći, uspravno stojao na okrugloj drvenoj podlozi.
Mati je bila i dalje vedra, jedna opasnost od sukoba mimoišla je njenu kuću, ali su i Nemanja, čvrst i hladan, i Rastko, topao i brižan, sada očito bili jedan od drugog udaljeniji no pre. Ipak gospodski podigoše kristalne čaše i otpiše po malo vina, dirnuti dobrotom Ane.
Kada su dvoje starih potom otišli u svoju sobu i legli, Ana je dugo bila budna, pa kako Nemanja zaspa, ustade i tiho ode do Rastkove sobe. Otvori vrata koja je često podmazivala i vide sina kako stoji pred ikonama i okameni se od straha. Da li joj se učinilo da je sin njen svetleo? Nije znala kako je izašla, oteturala se do stolice u dnu hodnika, blizu spavaće sobe, sela je i stiskajući ruke uz grudi šaptala molitve. O tome nikada nikome ništa nije pričala, sem Metodiju, koji je znao da je Ana tim viđenjem zaista nadrasla sebe, da je vančulno videla duhovno zračenje sina. Metodije je shvatio da je Ana duhovno snažna i da su njen sin Rastko i ona duhovno uzdignuti, a da sami toga još nisu dovoljno svesni. Metodije je takvo blistanje i viđenje smatrao visokim duhovnim otkrivenjem, ali i znakom da nastaju nova vremena u kojima će ući u velika nova zbivanja, ali. da Nemanja više neće biti sam; biće tu Rastko, koji će ga nadrasti, a Ana pratiti… I monah se u svojoj duši još strasnije pridruži porodici koja je dobila vlast da u ovom vremenu vodi srbski narod jedinim – to je monah Metodije znao – pravednim putem ka Bogu. A kada se ta porodica bude razdvojila dopuštenjem Božijim, on će poći za najmlađim, za Rastkom. Ne odmah,ali poći će za njim.
Svi članovi Ratnog saveta i Nemanjine vlade već su sedeli za dugim sastavljenim stolovima u ogromnoj trpezariji u prizemlju kada su se pojavili Nemanja i Ana, a za njima Stefan i Rastko, kome bi upućen pljesak. Porumeneo od uzbuđenja mladić je skromno seo do Stefana, kada je vlastelin Nikola iz najdubljeg basa uzviknu:
– Orlić se tek ispilio, a već doleće na vrh. I treba!
– Trebalo je i ranije – odgovori Rafajlo koji je sedeo do Nemanje nema dovoljnog vrha za takvo pile – šapnu on Nikoli.
Razgovor je bio veoma živ, čak i varničav, jer vojvoda Anđelić, starčić bez kose, skoro nevidljiv u stolici, u jednom trenutku pisnu:
– A zašto mi tutkamo Barbarosu na rat protiv Vizantije?
Nasta tišina najpre zbog toga što odavno više niko to pitanje nije postavljao. A onda, nekoliko njih naizmenice prosuše otrovne odgovore kao strele. Gde živiš, zar ne vidiš da krstaške ratove vode pape ne samo da oslobode Jerusalim no i da bi zdrobile Vizantiju? Jednom će i da je zdrobe jer su joj već otkinuli dva krila, ona više nema Italiju na zapadu, ni Malu Aziju na istoku, a to što ima, to su patrljci. Ko će nas Srbe da brani od budućih papinih križarskih ratova, a njih će itekako još biti, dogod ne osvoje ceo svet? Zašto da ne iskoristimo krstaške pohode Barbarose da se bar oslobodimo vazalstva? Mi nećemo da budemo deo nemoćne Vizantije, a njenu veru hoćemo! Pravoslavnu veru u sopstvenoj državi, samo u njoj ćemo opstati. Niko drugi neće hteti da nas spasava. Zar Grci da nas odbrane od papa? A bogumili će Srbe u Bosni sasvim da pretope. Znaš li ti, Anđelko, da sam u mome selu Ristanovcu u svim kućama otkrio nove male drvene i kamene bogove. Hoćeš li Bugare i Mađare da zoveš da Hristovu veru odbrane u našoj Srbiji? Ili staricu Vizantiju? Sram te bilo, starče. Ako Barbarosa usput krene na Vizantiju, pomoći ćemo mu ne da bismo rušili carevinu, no da bismo izvukli Srbiju ispod lešine koja nas guši.“ Kad su se te bure stišale, na veliko iznenađenje Rastkovo, Stefan mu šapnu:
– Kako im nije jasno da uzaludno vodimo ovu politiku… Papa je već zgrabio Evropu, papstvo je već pobedilo, uskoro će i sav Balkan da položi oružje Rimu. Ovi naši stari ne vide naš položaj…
I Rastko se zaprepasti. Okrete se bratu i zgrožen upita:
– Zar bi ti prepustio Srbe papi?
– Ne, ne, ali ti, Rastko, još ne znaš kakvi su papisti, bujaju. Ja sam skupio mnoge podatke o njima. Ko će njima da se suprotstavi?
– Srbi – odjeknu reč Rafajla koji je sasvim drugi razgovor sa ostalima vodio, ali ta reč odjeknu i u okviru razgovora dva brata i oni se, shvativši simboliku tog slučajnog upada, slatko nasmejaše.
Posle sastanka Nemanja pozva Metodija i Rastka, pa skupa krenuše u malu sobu za rad sa pisarom, kad Nemanja upita sina:
– Pa, šta misliš o sednici, sine?
– Ti gradiš državu u dramatično vreme na tragičnom mestu, ali ti imaš tu teška dva zadatka… Ko može sam da ih završi? Prvi je država…
– Zar još nisi shvatio? – zapita otac vrlo tihim glasom.
– Ne, ti mene nisi dobro shvatio, oče. Državu gradiš ti, ne verujem da ćemo posle tebe mi imati nekog tako doraslog da državu tako dobro održi kakvom si je ti stvorio! Ali, ko će veru da nam održi kod tolikih jeresi kad tebe ne bude bilo? Ja mislim da su nama potrebne stotine naših monaha. Stotine monaha!
– A šta ja tu mogu da uradim više od onoga što činim? Gradim hramove i kapele, darujem grčke sveštenike i monahe, Boga molim da mi pomogne u tome…
– Rastko! – preseče Metodije. – Veru našu će Bog nama da produbi i da ukoreni i da rasprostre na način koji On odabere. Daće nam stotine monaha… ili jednog jedinog moćnog, kada to bude trebalo. A sada hajde da uradimo ono što možemo i koliko možemo. Tvoj Nemanja gine radeći svoj posao, ja skromno širim veru koliko mogu, a ti i tvoja braća spremite seza ono što vas čeka. A sve nas čeka… drama. Ovde nikada mira biti neće.
Stigli su u pisarski kabinet župana, na stolu je bio razvezan ogroman svežanj iz kojeg su virili zlatni i srebrni predmeti.
– Poklon bogatih zanatlija za nove hramove – reče Nemanja monahu.
– Niko im ne traži, sami donose…
Ana uđe i spusti na sto poslužavnik sa medovinom koju je otac voleo. Rastko je pošao sa majkom i u hodniku je uzeo pod ruku. Bio je mnogo viši od nje.
– Kako ti se svideše ti ljudi na sastanku? – upita sina.Sin stade, i rukom zadrža majku, zadivljeno i tiho reče:
– Koliko je otac veći od svakoga od njih! Koliko je otac mnogo veći od svakog čoveka kojeg sam video… Majko, pa on je… kao svetac. Kao svetac ponovi sin zadivljeno. Vrlo krupnim plavim očima Ana je gledala svog sina i sa neizmernim spokojstvom šapnu:
– On je već svetac. On je svetac, samo vi to ne vidite. U njemu je jaka,tako jaka vera u Boga da iz nje on oseća i zapovesti šta da čini i kako da se bori… Iz njegove snažne vere on je i dobar ratnik, i dobar državnik, i iz nje oseća podstreke šta treba da čini… Tu jaku veru podstiče u svim Srbima, tu jaku veru on u tebe sručuje. On stvara blagovernu Srbiju, drukčiju je i ne želi. On Boga služi… Ako oseti Božji poziv da ode u manastir,skinuće pancir i obući mantiju… Tvoj otac je svetitelj… a to ni on ne zna… to znamo samo nebo i ja… Svi misle da je on prevashodno državnik i hrabar ratnik, a tek potom i snažan vernik. Samo ja znam. iz te Nemanjine vere bukte svetle ideje, niče ta ogromna snaga, buja hrabrost, iz te vere oni tebe gradi i vaspitava, svu je Srbiju verom osnažio iako o njoj ne govori… on dela kako oseća da to od njega Višni očekuje…
Ona ga je gledala uoči, uvis, a on je osećao da je ta mala sitna žena velika i veličanstvena Osećao je da je i ona puna tog istog ognja i one iste snage koju je osećao u Nemanji, a koju je mati sad opisala. Roditelji su mu bili divovi! U njima je osetio Višnu silu…
Sutradan pre podne proveo je Rastko na učenju i vežbama, a potom je prisustvovao prijemu dubrovačke delegacije, a posle ceremonijalnog ručka skočio je na svog konja i, kao i obično, sjurio se u šumu koja je raširila sve svoje krošnje i sa dubokim mirom ga čekala, ali je Rastko skrenuo ka manastiru. Metodije za oltarom, a Jordan za pevnicom predali su se molitvenoj službi. Rastko celiva ikonu Isusa Hrista, stade ispred nje i napravi veliku metaniju. Oba monaha su upravo završavala sa molitvom i pogledom se dogovoriše pa izađoše.
Seli su na klupu u hlad ogromnog hrasta ispred crkve. Jordan, smeđe kose i brade i vrlo plavih očiju, osmehnut šapnu:
– Mnogo se lepše moli kada je sam…
– Da – šapnu Metodije, mršava i ispijena lica, i skide kapu.A onda Jordan ponovo pogleda Metodija i šapnu:
– Shvataš li? – pokaza pokretom glave na hram.
Samo nas dvojica i shvatamo njegov put. A Ana ga sluti – šapnu Metodije.
I malo potom, Metodije sa izvesnim strahom dodade:
Ja ga nijednom reči ne vučem ka nama…Otac Jordan šapatom se pobuni:
– Svim ga bićem vučemo, hteli ne hteli, na taj put. I ti i ja, i… sav svet oko njega.
– Hoće li Nemanja taj udarac da podnese?
– Nemanja? Takva oluja još nije protresla Srbiju, ni sav ovaj Balkan. Ali, izdržaće, jadan čovek…
Potom su dugo još sedeli i ćutali i u sebi se molili, a brojanice su klizile kroz njihove ruke. Tek posle sat ili dva, Rastko laka koraka izađe, poljubi im ruku i malo sa njima popriča i ode.
Metodije ustajući reče:
– Jordane, hajdemo na molitvu za Nemanju i Rastka, i za Anu, za Anu…i sve nas…
Drveni hram, hladovit, prosto je zvao na molitvu. Dva kandila su ozaravala ikone na oltaru, glavni portal je bio otvoren. Ušavši u hram, oba monaha glasno zapevaše… pa Jordan ode za pevnicu, a Metodije uze svečanu odeždu.
Odmah iza dvora protezalo se brdo prepuno vinogradskih parcela, ispresecanih voćnjacima, a nekako u sred tog predela nalazila se drvena vila natkriljena krošnjom ogromnog starog hrasta. Dobar deo vremena tu su se deca obesno igrala, ali se i Rastko kao dečak često skrivao u bogatoj krošnji i tu doživljavao usamljenost kao najbujnije društvo, dok ga brižni pozivi iz dvora ne bi prinudili da niz vratolomne grane sleti. Često je u toj kućici koja je mirisala na slamarice i bilje, ubrano da se suši za lečenje, zaspao. Pa i sada kada se sa petnaestak godina života izvukao iz dečaštva i postao skoro momak, lep i stasit, dobar i obrazovan, sklanjao u tu vinogradarsku kuću, bežeći od povremene svetske larme na dvoru.
Pa i tog dana je iz dvora pobegao baš zbog larme koju su neki francuski i nemački plemići dizali, pijani od vina, jela i umora. I tek što se udubio u knjigu, nagnut nad stolom u sobi, začu i vide kako se petorica gostiju u kikotu i razgovoru, približavaju. Iza njih su išla dva dvorjana noseći vino. Rastko hitro ustade, spusti zavesu preko prozora, zaključa vrata i sa knjigom u ruci baci se na krevet i mirisavu slamaricu. Slušao je kako se gosti smeštaju po terasi ispod prozora zadivljeni predelom, hladovinom teškog hrasta, mirom, vinom i mladošću. Narediše da im se iz dvora donese još vina sa poslasticama i započeše pijanku… u kojoj su trabunjali i bez kontrole pričali takve gadosti da je mladi srbski knez ustao iz postelje, zaplašeno seo bliže prozoru i slušao ono što zaista nije za prepričavanje. Oskar de Nil je pripovedao kako je silovao seoske devojke isprva sam, a potom skupa sa svojim rođakom. Još pijaniji Rotke je otkrio kako je stricu preoteo mladu ženu, a potom nasledio stričevu imovinu. Treći momak je govorio kako je rasprodavao svete mošti koje je njegov praded doneo iz prvog križarskog rata; peti je izneo kako je ubio alhemičara kojeg je uzalud njegov otac finansirao. Navodno, otac mu je rekao da to učini…
Tada je Rastko shvatio da su mu položaj i sredina u kojoj je živeo bila zaštita od dodira sa punim sirovim svetom i da je taj svet mnogo užasniji nego što bi on to mogao da podnese. Rastko je tada prvi put i konačno pojmio da niko tu stvarnost ne može vladavinom i spoljnim sredstvima da izmeni, sem čišćenjem duše iznutra… To je shvatio sasvim tvrdo i izvesno. Ne, on u takvom svetu ne može da bude. Pa šta mu preostaje? Da tiho živi kao imućni feudalac bogateći se, nekoristan drugima? Da li manastir? Od te je predivne misli morao odmah da pobegne.
Ta se misao njemu hitro kao munja nametala, ali se i kao munja gasila. Kako može i da pomisli na bekstvo u manastir, to bi otac odmah onemogućio, veliki Nemanja bi rukom i grom zadržao ako bi trebalo da padne na njegovo gnezdo i ptiće.
Kada su se pijani gosti otkotrljali ka dvoru, bilo je veče, a Rastko je bio – spokojan i tužan.
Vreme je promicalo puno burnih događaja, a na tom mladiću se nikakva promena nije zapažala, pa ipak se u nečemu nazirao blesak varnica u odnosima između sredine i Rastka.
Jednoga dana majka i sin su se nalazili u srednjoj dvorani. Ona je vezla, a Rastko joj je glasno čitao odlomke žitija svetih. Odjednom se iz hodnika čuo onaj snažni Nemanjin glas kakvog se svi boje. Ljutit i buran, uđe Nemanja, a za njim sluga. Nemanja je vikao:
– Odmah ga dovedite! Odmah! I to vezanog!
I dok je sluga istrčao, Nemanja je skinuo korbač sa zida i okrenuo se uzbuđenom Rastku i sleđenoj Ani:
– Opet je Živojin zaspao! Ispraćam vojvode, a stražar pred kapijomspava! Ah, neće on više ni da se seti da na poslu oči zatvori!
– Nemanja – reče Ana smirujući muža – Žika je najstariji starešina tvoje straže! Ugledan je! Ne tuci ga!…
Nemanja se naglo okrete ka ženi i viknu:
– A čime misliš da ga naučim pameti? Da ga kaznim sa deset danazatvora? Pa on samo to i čeka, da se negde ispava! Dvor se tako ne čuva. Niplast sena ako je tu tako se ne čuva…
– Oče, nisi u pravu, – ču Nemanja Rastkov glas, i naglo se okrete:
– Kako? – viknu zgranut i potresen. Zar ti možeš meni da zameriš! Shvataš li ti, Rastko, uopšte, zbog čega ja njega moram da kaznim? Dvor nije u opasnosti ako i ostane bez stražara. A ni mi, ni Srbija… A znaš liti koliko mnogo ljudi gine ili pati zbog nemara i dremeži? Više nego od neprijatelja u ratu. Isus se nije bojao za sebe kada su mu tri apostola zaspala. On se bojao za njih, za svet, za ljude uopšte! Zamisli da kovač kuje nemarno, da zidar gradi most dremajući, da pospani vidar pogrešno trave izabira. Zato će Živojin batine da dobije. Jesam li u pravu, reci sad!
– Jesi kad govoriš o zlu. Nisi kad se boriš protivu zla.
– Čuj ti ovo izleglo pile, čoveče! Zašto?
– Jer kad bi mu ti mirno i lepo to isto više puta rekao, i to kao prijatelj prijatelju, on više nikada ne bi na poslu zaspao. Uveren sam! I… ne bi te se ni bojao… A ko voli da ga se drugi boje?
Nemanju nov talas srdžbe ošamuti:
– Nisi u pravu – suzbi otac taj bunt u sebi i promeni odluku. Baci bič na postelju. – Eto ti, pa ti presudi. Prvi put sudiš nekome sam… pokazujući prstom na vrata gde će Živojina uvesti, reče: Ali ću ja drukčije sa tobom da pričam, a i s njim, i sa njim, samo ako ga iko ponovo uhvati kako na straži spava!
U tom, dva vojnika uvedoše Živojina, uvezanog, a on se, crven u licu, poguren i tresući se, sve manje odupirao šakama pratilaca, Stadoše. Krivac obori glavu. I vojnici koji su ga doveli behu bledi od straha. Rastko im priđe i vrlo tiho reče:
– Odvežite ga i izađite, molim vas.
Ovi to brzo uradiše i zbunjeni izađoše. Rastko nastavi istim glasom, tihim, i spokojnim:
– Otac je u pravu, Živojine, što se ljuti na tebe! Stražar prekri lice rukama i zaplaka se.
Oborio je glavu. Kovrdžava kosa kestenjave boje blistala je od kapi znoja. Drhtao je i gutao reči:
– Ti, Rastko, dolaziš mojoj kući, osmoro dece imam… Osmoro – trljao je vlažne oči dlanovima. – Osmoro, to ti znaš! A… a uvek je poneko bolesno… I ja ih noću čuvam, previjam, ljuljam i pazim po svu noć ponekad oči ne sklopim, ne trenem… naročito kad mi se žena razboli, a ona je na ivici snage…
– Koliko ih imaš? – Nemanja, iznenađen, zapita – pa kako smeš da na poslu budeš ovakav? Na kakvog će oca tolika deca da se ugledaju, kako da se nauče da budu ljudi… oh, tek bi te sada ja tukao! Idi! Beži! – viknu Nemanja gromko i Živojin uplašena lica pobeže, bacivši jedan neprotumačiv pogled ka Rastku. Kratko vreme ostali su nepokretni.
Nemanja se osmehnu i raširi ruke:
– Odmah da ti priznam… to što si se meni suprotstavio, to je, veruj mi, odlično! Tvoja braća tu smelost još nisu stekla. A to što si tog brkatog tridesetogodišnjaka prigrlio, a ne ošamario i kaznio, nije dobro, nije dobro, ne verujem da ćeš takvu lenčugu da popraviš bez štapa, biča,mača. Ali ja se nadam da ćeš i mač na zlo podići kad zatreba. Inače, od tebe nećemo imati nikakve koristi. Iz straha ljudi slušaju vladare.
– Ne, – tiho reče Ana – tebe zato što te poštuju, i vole.
Opet je njegov sin stajao ćuteći, bled, povučen u sebe. Otac se okrete ženi. Bio je i umoran i tužan. Ana je za vreme sukoba sa Živojinom bila ustala i sad je još bila na nogama. To ga je i bolelo i brinulo.
„Previše napetosti je u nama i među nama. Da li je to moja strogost stvara?“ – izašao je iz sobe, a osećao je da je blizu plača. Hitro se vrati i otvori bela ogromna vrata sobe u kojoj su sada sedeli na svojim mestima Ana i Rastko. Reče sinu koji ustade:
– Najviše nade u tebe polažem… a tebe… nema… nema te, Rastko. Svuda imam Vukane, Živojine, i druge… a nemam tebe, Rastko. Javi mi kada dođeš sebi, meni, nama i budi pravi knez bar sa štapom u ruci.
I izađe… U sobi ostadoše mati i sin. Dugo su ćutali. Rastko opet otvori Bibliju. Kako je sa stola uzeo, tako je osetio neku sigurnost. Pitomo pogledavši majku, reče:
– Ali zašto on, majko, od mene toliko očekuje. Pa ja sam još toliko mlad…
Stavila je svoju već ostarelu šaku na njegovu, a ona sen prekri njeno lice i učini ga patničkim.
– Rastko… deca vladara ne pripadaju sebi, nego… ocu, narodu, Bogu…A tvoj otac, vidi koja je stabljika i kad je najmlađi hrast. Tvoj brat Stefan ne ume da se odluči, dvouman je i kao bez snage. Vukan ima snage ali odluke su mu naopake. Pokatoličio se. Ja ne želim da ti ijednom od njih uzmeš ikakva prava, ali Nemanja zna da dolaze vremena kada će se i tvoja braća na tebe da oslanjaju. A ti? Od čega to bežiš? I kuda? Nema te sile koja bi oca omela da od tebe sačini ono što oseća da treba. On te je od Boga izmolio, i ako si odličan u učenju, u borilačkim veštinama, u svemu, spremi se i postani odličan i kao vladar, i ratnik! Vladaj onim što ti Bog bude dao, oženi se, gaji decu i ostvaruj sve ono što Nemanja od tebe traži. Ti nemaš drugih mogućnosti. Ti ni u manastir ne smeš…
Ana je bila žena nežnog ovalnog lica sa blagim jedva vidnim osmehom očiju, koje su sa pažnjom i poštovanjem podsticale i nadahnjivale sagovornike na otvorenost. Sada je to lice imalo novu crtu, bilo je i strogo. To je Rastko u trenu zapazio. Ali iz dubine njegovog bića izbi sa svom radošću druga misao i on reče:
– Ti si spomenula nešto na šta mislim sve više, na… manastir… Ana naglo spusti ručni rad na krilo i držeći šake jednu preko druge na komadu svile, uspravljena stasom, pogleda sina strogo:
– To si sada rekao, i nikad više! Nikad! Obećaj da mi to više nikad nećeš reći! Da je trebalo da postaneš monah, ne bi se rodio kao sin Stefana Nemanje. Sve što taj čovek u životu hoće, jeste da srbski narod privede pravoj veri i Bogu. On i tebe, kojeg voli više no sebe samoga, vidi tek kao sredstvo Božije i on pati što mu prva dva sina u tome ne mogu da pomognu. I u pravu je. Stefan je krh, Vukan pretvrd, na poslu Nemanje ostaješ samo ti, a taj posao se u manastiru ne obavlja, nego ovde, i to mačem! Ove ukrase radim da ih zakačim tebi kad kreneš u boj, a i to će skoro biti. Boli me, sine, kada ti kažem, ali spremaj se za oružje.
– Volim što si hrabra i čvrsta, a u stvari ti si tako nežna! Otac nosi terete naroda, a ti i njegove… i moje! – Osmehnut je pogladi po licu.
Između mnogih glasova, šumova, udaraca o nakovanj iz dvorišta ču glas svoga prijatelja i skoči:
– Jovan… Jovan čika Rafajlov je došao!
Jovan je bio Rastkov vršnjak, srednje visine, ali veoma razvijena tela. Potpuno crne kose potšišane pomalo na zapadnjački način, sa skoro uzaludnom bradicom – tako je bila retka – taj mladić je imao plave koso postavljene jasne oči iz kojih je bujala radost prizemnosti; previše je zdravlja u njemu, kako ga je otac Rafajlo okarakterisao. Veoma je čvrsto zagrlio mladog kneza Rastka, tresao ga je od puke sreće što ga vidi…
– Slagao sam sve u kući da me otac zove. A taj se skoro preselio kod vas u dvor. U stvari, hteo sam s tobom da budem. Hajdemo sutra u lov! A pre toga mi pokaži taj čuveni mač iz Venecije! Plemićima je milo što je tvojotac tako skupo oružje dao tebi a ne nekom od tvoje braće… Čudo je kako te svi ljudi vole!… Hajde da vidim to oružje s kojim pre možeš da kupiš nego da osvojiš neki grad!
I Rastko uvede pričljivog i bučnog mladića u sobu, a ovaj odmah uperi pogled gde treba i na prstima priđe polici, uze mač i u tom malom prostoru između police i postelje, kleče kao pred ikonom.
– Gospode! Ovako nešto još nisam video… Ne mislim na sam mač no na ove dijamante… O, kako su divni i koliko su oni veliko bogatstvo! Pa ovi ukrasi od zlata… Ma, zašto ja toliko žudim za draguljima, zašto me oni tako zanose?… Po svetu bih išao da ih gledam, otkupljujem, zamenjujem… igrao bih se sa njima… šta ima lepše od njih?
Rastko se osmehnuo iznenađen tom pobožnom predanošću kamenju.
Sutradan, rano u zoru, Rastko i Jovan su krenuli u lov na konjima, ali ih je ogromna i gusta šuma, ispresecana bisernim slapovima sunčevih zrakova u zelenilu koje se blago na povetarcu komešalo, uz pratnju cvrkuta i krikova životinja, opila i ubrzo ostaviše konje, pa pešice uđoše u gušće delove šume, više pričajući no gledajući hoće li išta da ulove dok tako neoprezno i smejući se koračaju. Ali, u takvim šumama bilo je skoro nemoguće ništa ne uloviti. Dva zeca i dve jarebice su prostreljene ubrzo virile iz Jovanove torbe. Rastkova je bila prazna. Zamamila ga je šuma lepotom, ali su lepotu šume samo njegove oči zapažale, pa je on te zanose vrlo skriveno doživljavao. Nekima je dokaz da postoji Bog, mudrost kojom je svet izgrađen. Nekima umnost čovekova. Nekome sile Božije, koje seju strah. Rastku je dokaz da ima Boga bezmerna lepota svega što postoji. Pitao se zašto ljudi ne idu u lov na lepotu, i zaključio da bi ona njih ulovila. Ali, ima li išta lepše nego biti ulovljen lepotom. Njegova se duša smejala zadovoljna što je baš ta krasota šume razigrala njegovu dušu.
Odjednom Jovan spazi dva goluba na grani stare breze i šapnu:
– Gospodaru! Ti gađaj levog, a ja ću desnog. Ali istovremeno! Nalazili su se desetak metara daleko od cilja. Rastko skide luk sporim pokretima, uperi strelu ka golubu, pa spusti vrh malčice niže.
– Sad! – odseče Jovan.
Obe su strele u isti tren poletele. Jovanova pogodi pticu, Rastkova granu.
– Ti me iznenađuješ! – uzviknu Jovan pošto savlada zadovoljstvo što je pogodio cilj. – Kad nacrtamo metu, tvoja strela pogađa tačnije no ijedna naša, a kad lovimo ptice ti promašuješ. Da li to ti činiš namerno?
Rastko izabra stablo svaljeno na zemlju od udaraca vetrova i starosti, sede na drvo, ali noge u kožnim opancima ispruži trudeći se da ne uznemiri kolonu mrava koja je tu vrvila.
Plavim očima se osmehnu, rumeno i nežno lice ozari radost. Brkovi, koji su tek počeli da rastu, padahu mu do ruba usne. Reče:
– Meni se ne ubija…
– Oho! – uzviknu Jovan.
– I milije mi je da mi tica pobegne nego da je ovakvu gledam – pokazana mrtvog goluba probodenog strelom.
Kako smeš tako što da izgovoriš! Pa ti ćeš možda već sutra da budeš naš vladar. Manojlo je postao vizantijski car neočekivano; njemu su otac i dva starija brata umrli za godinu dana. Kako ćeš u boj?
Rastko raširi ruke:
– Ne znam kako bih u boj! Vidiš, Jovane, ja kao da nisam za to!
– A jači si i u svemu bolji od svih nas. Kamen dalje bacaš, strelom i kopljem bolje pogađaš, mač ti je najveštiji i najhitriji, jašeš najbolje, trčiš najbrže… Ti si već školovan za ratnika!
 
– Meni je taj posao gadan i stran. Jovan priđe i sede kraj Rastka:
– Tako što svom ocu ne bi smeo da kažeš!…
Mladi knez pogleda prijatelja u oči i uzdahnu. U tom je uzdahu bio izražen duboki bol.
– Tebi smem da kažem. U ovome – pokaza on na kratki polumač o pojasu – nema sreće… za mene nema sreće.
– Ali, zar misliš da ćeš moći da bilo gde vladaš a da nož nikada ne upotrebiš? Da ga nikome ne zabiješ u telo?
– Ja imam dva starija brata. Neka oni razdele očevinu…
A ti? A ti? šta bi ti radio? Valjda ne bi otišao u manastir? Odjednom se sa dvora ču zvuk roga – pozivali su vladarevu decu i dvorjane da hitno dođu. Rastko pogleda Jovana dugo i ozbiljno.
O tome stalno mislim. Danima! – izgovori i ustade, sa tugom prekorači ubijenu ticu, pažljivo i mravinjak i sa lukom i tobolcem u ruci krenu uzbrdo, između starih ogromnih drveta.
Pokupivši pticu i oružje, Jovan potrča za svojim prijateljem i zavapi:
– Ako ti odeš iz Nemanjinog života, ubićeš ga… Ali – Jovan je oštro dodao – Nemanju još niko nije nadvladao pa nećeš ni ti!
– Mog oca neće ubiti niko i ništa, njega čuva Bog – reče Rastko ljutito. I bi mu neprijatno. Nasmeši se i zagrli Jovana.
Čuše se kopita, sa leve strane, se pojavi Nemanja na konju i živahno im mahnu rukom, pa im u kratkom galopu priđe. Dobroćudno se smejao:
– Dobar vam lov, deco! A jeste li što i ulovili? O, Jovane, torba ti je puna. A ti, Rastko? Zar opet ništa? Zar opet tako? – starac se izmeni, postade mrk, tvrd – hajdemo, zovu nas na ručak. Jovane, molim te, dovedi konje!
Rafajlov sin sa strahopoštovanjem potrča ka potočiću i konjima, a Nemanja je gledao negde daleko, oštro i napeto da su mu se obrve stušile, a stav posta vladarski. Tek kada su on i sin na konjima krenuli napred, a Jovan na svom belcu daleko iza njih, otac reče čvrsto i naredbodavno:
– Sine! Danas ti dajem Hum na upravljanje.
– Meni? – zgranu se mladi knez i povuče uzde, a konj se za tren zaustavi.
– Dajem ti Hum na potpuno upravljanje, kao tvoj udeoni presto!
– Pa ja imam tek petnaest godina, oče!
– Imaš ti više godina nego što misliš! Humom je tvoj stric Miroslav loše vladao. Ti moraš bolje. Hoću da se tamo naučiš da vladaš! I hoću nešto više. Hoću da naučiš da živiš. Da se veseliš. Da se sa mladima do ludila zabavljaš, da loviš, piješ, i mladost isteruješ! I to,sinko, već sutra ujutru polazimo za Hum, a posle izvesnog vremena ja ću i da te oženim – odseče Nemanja. Izašli su iz šume, ispred njih iskoči dvor, predivna drvena zgrada na kamenom prizemlju, sva u bršljanima i cveću koje je, negovano Aninom rukom, kao vodopad padalo sa prozora i balkona.
Nemanja zaćuta. Rastko je jedva disao. Kada su sjahali i ušli u dvor, Ana, i Rafajlo, koji su ih za stolom čekali, primetiše da se nešto dogodilo. Dok je sluga polivao Nemanji ruke, Rastko šapnu majci:
– Otac mi sutra predaje Hum na upravljanje.
Mati poblede. Upravo kao što je i Rastko bio bled od kako je čuo naredbu svoga oca.
Rafajlo lupi pesnicom o sto:
– Odlično! U Humu ćeš kao sa prozora da vidiš kakav je Zapad. Ti si rođen da vladaš, uspećeš.
Jovan je tek tog trenutka čuo za novost. Razrogačio je oči.
Tokom tog obeda svi su u dvoru saznali da im Rastko odlazi, a posle podne je i sav Ras to saznao. Neki pohrliše u dvor da se sa mladićem pozdrave, a pred veče mladom knezu uspe da odjuri do manastira, da od obojice monaha dobije blagoslov. Metodije mu sa naročitim aluzijama pred samim oltarem reče sledeće:
– Hum je prostor gde se mešaju Istok i Zapad više no igde, kroz njega putuju umni ljudi svih vera. Eto ti prilike da vidiš kojoj ćeš veri da pripadneš. Ne, ne prekidaj me! I tamo ćeš kroz iskušenja da se preispitaš hoćeš li ostati na našem putu na kome je i tvoj otac, ili na onom drugom kojim je otišao Vukan. Ti, ti naročito treba sebe da ispitaš… a onda putem koji budeš izabrao sav da kreneš.
Krenuo je sa blagoslovima monaha i molitvama.
Oba monaha su mu, stojeći ispred dvora, mahala sa ljubavlju i poverenjem. Dok je jahao, šuma mu je bila hladna.
Koliko su svi Rastka voleli videlo se sutradan, u zoru, kada su pored svečane čete vojnika pratilaca sa Živojinom, zastavom, trubačima i dobošarima na čelu, došli da ga isprate i mnogi koji su oko dvora pa i nešto dalje živeli. Izišla je cela Nemanjina porodica i Rafajlo sa Jovanom, kao i drugi trenutni gosti. I mnogo dece svačije.
Kada se putnici vinuše u sedla i kad Nemanja dade znak, opet se izvi poklič, tako da putnici krenuše zaista vrlo dostojno, a mati zbog suza nije mogla da vidi ni sina, ni svitu raskošnu. Niko nije primetio kako se na samom rubu šume, pojaviše oba monaha sa epitrahiljem, krstom i kadionicom blagosiljajući Rastka iz daljine, dvor i svu Srbiju naokolo.
Dugo je ta svita jahala, otac i sin su ćutali, pa starac pokazavši rukom oko sebe na obesnu i mirnu šumu, reče:
– Najlepši deo dana je zora! Najlepša je zora u šumi. Najlepša zora u šumi je kad dva prijatelja pričaju, dok šumom putuju. Rastko, šta te tera na ćutanje? Brige? Da li se bojiš vlasti?
– Bojim se samo jednoga, mili moj, – reče Rastko gledajući oca mirno i ozbiljno – Ti ćeš mene previše da pratiš, nadziravaš i kočiš. Ometaćeš me time i nehotice.
– Hej, sine! Pa ti meni opet postavljaš uslove?
– Upravo, to oče. Tvoj bi posao jedino bio da čim stignemo pozoveš sve plemiće i ugledne grane humske, da mene njima predstaviš i da odmah sutradan kreneš natrag. Tako će oni da shvate da sam ja dovoljno po samom tvom sudu sposoban da bez tvoje pomoći vodim Hum…
– Vidi ti njega – viknu Nemanja. – Da, da, neka tako i bude! A šta misliš ti najpre da uradiš?
– Odmah ću da krenem po selima, a pratiće me ugledni plemići iz Huma. Zatim ću morati da posetim dubrovačku vlast, oni su u okolini najjači i najbogatiji. I treće, mili moj oče, treće: vladaću a ti me gledaj,ali sa što veće udaljenosti. Treba da pred teškoćama budem sam.
Otac je bacao pogled na stasalog sina kome je lice još bilo dečačko, telo mladićko, a um tako zreo. Nemanja, miran i ponosan, nastavi sa sinom da priča dok su se povremeno divlje zveri, jeleni i srne iznenada pojavljivali i osmatrali ratnike koji se na njih nisu ni osvrtali. Pred ulazak u glavni grad Huma trubači su najavili dolazak Nemanje, pa su na malim kratkim ulicama svitu već čekali ljudi, uzbuđeni što uz velikog Nemanju vide i Rastka, kao odraslog sina.
I bi onako kako je Rastko zahtevao.
Već drugog dana po dolasku, Nemanja se sa svitom vraćao kući, ali je na pola puta pozvao Živojina sa čela iz želje da se, pun neke radosti, sa nekim ispriča. Živojin, sasvim drugačijeg raspoloženja jedva je čekao da gospodaru kaže ono što mu je ležalo na srcu. I poče najpre on, lice mu postade crvenije no ikad, kovrdžava kosa sjajno kestenjasta se tresla. Poguren kao i uvek, prasnu.
Mnogo si ga samog ostavio, gospodaru! Samog si sina ostavio papistima. Pola Huma su Latini. Jedan Latin je lukaviji od deset Grka ilidvadeset Srba… Kud Bog smesti Rim pored nas, i kud tebi pade napamet datvoje pile šalješ lisicama!
Nemanja, pun neke neopisive sreće, upusti se u razgovor sa Živojinom vodeći ga drugim temama, ali odjednom shvati da je Rastko i sada ostao mladić kojeg niko nije dovoljno znao. I uplaši se što nije ni sam mogao da predvidi šta će sve taj sin da uradi, ne sa Humom, tu će svakako sve biti u redu, nego sa samim sobom.
Tada se pred njima pojaviše bele kućice sa bujnim rascvetanim baštama u predgrađu Rasa. Živojin se ispravi i pokaza:
– Ona… peta kuća, ne vidi se od cveća, de, ona sa krivim plotom, to je moja.
A već su na svim plotovima i po prašnjavoj ulici bila deca…
– Gospodaru – upita Živojin bojaznivo. – Da svratimo?
– Ti – ne! Ti odvedi vojsku u dvor. A ja ću da svrtim na čas. Potom,daću ti dva dana odsustva… I dvojicu majstora, plot da ti poprave. Vidiš da će da se sruši…
Zbunjen, Živojin obode konja pre no što uđoše u naselje, pa otud sa čela kolone, skrito, sa rukama, ali tako da Nemanja pozadi ne vidi, poče deci kojih je sve više bilo na ogradi da šalje neke signale koje ona nisu razumela. Nemanja skoči sa konja, a uzde zakači za stub. Gde to njegov Rastko zalazi, u čije sve živote, zašto? Vodopad pitanja ga je opet ophrvao.
Iza kućice je izbijala para, a i dreka dečja i vriska žene. Tu ulete devojčica da najavi gosta, a odmah izlete sitna žena, bosa, razdrljene košulje, sa keceljom, a nasmejana i crvena lica… Udarala se rukama po butinama:
– Ju, crna ja… Gde, gospodaru, ti sad dođe! Ju, ju, ju! – brzo je brisala ruke o vlažnu kecelju i duboko se klanjala puštajući ogromnog gosta da kroz mala vrata uđe, gurajući decu da mu se ne okače o skute. Dve bebe, tek stale na noge, na kojima se nikako ne bi mogle duže od trena da održe, zgrabiše ga. Bilo je tu još valjda i tuđe dece.
– Dobro nam došao, gospodaru, bež’te odavde, zveri, iš, ajde, ajde, vucite se, iš, iš… a ti, gospodaru sedi…
– Pusti ti decu svuda, a ja ću ovde da sednem – gurnu on nešto sa jedne stolice i ipak sede na nešto vlažno. Na ognjištu se pun kazan vrele vode pušio. Trudio se da na stolu pronađe neko mesto gde bi lakat naslonio, a ona izvadi iz pocrnelog ormana tikvu, sud:
– Ovakvo vino sakrivam od onog mog, ded da vidiš kakvo je; ali otkuda ti k meni, jadnoj; svi će okolo, sve žene da umru od zavisti… Ju, šta seto meni desilo! Znaš li ti, moj gospodaru, da kad pored mene prođe tvoj Vukan, ja mu kažem: Dobar dan; kad prođe Stefan, ja sagnem glavu; kad prođeš ti, ja se duboko poklonim, ali kada prođe tvoj Rastko, ja bih klekla, tako je on dobar čovek… Tako je on dobar čovek. Sve ovo pričam, ah, da ti kažem da onomad tvoj Rastko nije bio u pravu! Trebalo je da moga Živojina tako izbiješ da to celoga života pamti. O, kako bih ti ja za to bila zahvalna! Ne može se, čoveče, straža da čuva i da se – spava! I meni se spava dokle veš perem, glava mi hoće da padne – pokaza ona korito puno veša i vode koja se pušila – glava mi hoće u vodu, ali ja perem, perem, a ne zaspim ni kroz dan ni kroz noć… Bežite, štenad, otud, isprljaćete gospodara. Idi sa vrata, u koliko vas je, iš u dvorište…
Nemanja je izvadio iz pojasa kesu sa zlatnicima.
– Narod je dobar onoliko koliko su mu dobre žene, a ne ratnici i vladari!
 
Ostavio je kesu na vlažan sto.
 
* * *
 
Sav se dvor nekako izmenio, mada je svaka stvarčica ostala na svome mestu. Prošlo je nekoliko dana, a sve je izgledalo nekako smušeno. Jednog prepodneva je Nemanja naročito bio besan i to baš kada su dvadesetak seoskih knezova, pogureno sedeći na stolicama u velikoj dvorani, vrteli kape i šubare i gledali u pod. Nemanja je grmeo:
Savetovao sam vam da ne pravite velike žitnice, nego male i skrivene, jer će neprijatelj često da upada. Rekao sam vam: pravite cerkvice, ne velike, nego male, za sada, a zajedno ćemo i o mom trošku velike, da svako ima svetilište blizu kad grčki popovi ili naši retki monasi dođu.., Naredio sam vam da bogumile koji stalno nadolaze, isterate iz vašeg sela, a katoličkim fratrima da okrećete leđa,… I ništa od toga svega niste dobro proveli.
Šetao se Nemanja ispred tih ljudi i grmeo, ali se dugo njegov bes nije smanjivao. A kada su seoske starešine izišle, u dvoranu uđe Rafajlo, nervozan i ljutit. Tražio je reči da Nemanji kaže ono što je nameravao, ali ga i sam veliki župan iznenadi, zastade i klonulo mu reče:
– Moj brate, Rafajlo, što nisi došao da me umiriš? Preterao sam priznade i nastavi da se šeta po vunenoj šarenoj, prelepoj prostirci.
– Nemanja, da odem ja u Hum da vidim kako mu je? Otkako je otišao svismo neraspoloženi, a tek ti…
– Ne treba da odeš u Hum! Ja o Rastku dobijam od dvojice mojih starih ratnih drugova izveštaje. Kažu mi da su zahumski i starci i mladi ljudi oduševljeni njim… ali meni je stalo da saznam drugo. Može li tvoj sin Jovan da ode Rastku u posetu?
– Pa moj Jovan jedva čeka da ga pustim sa lanca, taj bi sada odjurio u svet…
– Ja bih od njega očekivao neke usluge…
– On bi za tebe kao i za mene učinio sve… samo ne bi tvog Rastka uhodio.
– Ne, ne tražim da me i o čemu obaveštava, moja je želja da mi drugu uslugu učini.
Te iste večeri Jovan je pozvan dojurio i bodro ušao u malu radnu Nemanjinu sobu. Bili su sami za stolom, kada ga je Nemanja ozbiljnim glasom obavestio o svojim brigama:
Imaćeš najlepši zadatak. Da se provodiš i da moga Rastka uvedeš u te zabave. Otkad je u Humu, još nikada nije bio ni na jednoj terevenci i zabavi, a ja bih želeo da u svet kojim će da vlada uđe kao deo tog života, a ne kao svedok sa strane. Ti kiptiš od dodira sa takvim svetom,a on… – raširi Nemanja ruke, pa se opet na sto nasloni. – Prijatelji mi pišu da preko slugu saznaju da Rastko i sada po celu noć čita, danju radi,pred veče sate provodi sa teolozima i monasima, a oni naleću, jer mi je sin gostoprimljiv. I kada se na konju udalji, niko ne zna gde se sklonio igde je bio.,.
Kad je posle nekoliko dana Jovan za rastanak poljubio Rafajla i Nemanju u ruku, veselo je u poverenju kazao, gladeći ukrase, toke i broševe na svojim grudima:
– Pre ćeš ti, oče Rafajlo, mene da izgubiš no gospodar Nemanja svoga Rastka da nađe kakvog ga želi. Zapad brže guta ljude A meni je Zapad drag, ja bih mu rado za duže vreme skočio u krilo,..
– Teško Zapadu – mrko procedi Rafajlo, kad njegov sin, praćen dvojicom slugu, obode konja.
Dvor u Humu bio je prizeman, sav od kamena, okićen vrtom i šumom sa tri strane, a sa jedne se gradić rasprostro, milovan vetrićima sa mora. Kroz Hum blizu dvora beleo se drum, po kome su karavani i grupice putnika tekli sa istoka na zapad i obrnuto.
Na terasi ispred dvora sedeo je i nešto na papiru zapisivao Rastko,, kada su se pojavili gosti, petorica Dubrovčana, mladih plemića, gizdavo odeveni po poslednjoj modi, koju je sve bogatija Venecija rasprostirala po sredozemlju. Jedan od njih, sa vrlo bujnom crnom kosom, ispred svih se Rastku poklonio sa ceremonijalnom zvaničnošću, ali obliven slatkim osmehom, rekao:
– Mladi, a veliki kneže, došli smo da te zarobimo i odvedemo u Dubrovnik. Pet puta smo te uzaludno pozivali na priredbe koje su bile veličanstvene, a sutra već, dolazi nam u goste mladež venecijanske elite,na novom brodu… Tri dana ćemo sa njima krstariti, a ti ćeš biti naš najglavniji gost… Muzika na brodu, domaćice najlepše… vina napuljskog. Jesi li ikada noću plovio mirnim Jadranom sa vinom u sebi, sa zvezdama nad sobom, sa devojkama oko sebe i poslušnim morem pod sobom dok gitare drhte? Oh, onda nisi nikada dospeo do vrha na kome vredi svakoga dana biti… Hajde kneže, ostavio si divan utisak pri zvaničnoj poseti gradu…
To je sve rekao, brzo, raspevano, sa italijanskom toplinom, i svi su ostali gosti bili dražesni i mili, dok je njihov prvak i dalje pričao i cvrkutao i dok je sluga prinosio pehare sa ružicom.
– Mi odavde nećemo otići bez tebe. Gospode, mi ovakvo vino nismo nikada pili…
Eto, u tom trenutku su zapazili tri konjanika na kapiji.
Rastko od radosti skoči i sjuri se po kratkim stepenicama ka gostu koji je skočio sa konja i dugo se sa Rastkom grlio i bratski ljubio. Po svemu, gost beše srbski plemić sa slugama, veoma zanimiv, čvrst i stamen, vedar i nakićen, mlad i razdragan!… Nikada nisu saznali da je Rastko šapnuo Jovanu, grleći ga, da ga spase od badavadžija koji su sa terase u njih piljili.
Malo potom dok su svi čavrljali, Jovan slatko slaga kako Rastko svih ovih dana mora da bude u Humu da sačeka grčke plemiće…
I ožalošćeni Dubrovčani prihvatiše da umesto Rastka sa njima krene Jovan, a idući poziv Rastko svakako više ne sme da odbije…
Kada su sutradan Dubrovčani krenuli, vodili su sa sobom Jovana kao neshvativu dragocenost. Taj mladi plemić je bio univerzalan, pevao je i pio više od njih, a nožem je pogađao koji je hteo list sa puzavica oko stubova terase na kojoj su do duboko u noć puni mladosti galamili. Strasno je po svemu ličio na Dubrovčane.
Rastko ih je ispratio samo do kapije, jer su se drumom pojavili Vizantijci, grupa neočekivanih putnika iz Carigrada. Išli su ka dvoru, trgovci preko kojih je naručio knjige i papir, pergamente…
Jovan se tek u utorak pre podne vratio, ljuljajući se od pića, umoran i ushićen provodom. Rastko ga je, odeven za izlazak, strpivo i sa osmehom slušao, a Jovan je jedva govorio:
– Umreću od provoda!… Mladi plemići iz Dubrovnika, Venecije i Napulja, čak!… Brod, noć, muzika… mesečina, vino. Do ponoći, veseli, a onda poludeli, kako nas je to more uopšte držalo!…. Pomalo su uvređeni što se pozivima bogatog plemstva ne odazivaš… Ali o tebi mnogo znaju,više nego ja… Pričali su mi anegdote o tome kako ti donosiš mudre odluke i presude… Kada sledeći put sudiš, povedi me…
– Upravo danas po podne sudim. Ispavaj se pa dođi…
Ali, suđenja su već bila počela i potrajala kada se Jovan uspeo da probudi, dovede nekako u red i, još podnaduo od pića, dođe do zgrade opštine i sale prepune ljudi u kojoj je Rastko jednu grupu parničara jedva uspeo nekako da pomiri. Sedeo je na podijumu za stolom i odmah pored sebe smestio Jovana, pa prozvao, a iz mase ustadoše dvojica sveštenika u mantijama. Prvi beše rimokatolik krupnoga rasta, drugi Grk nizak, posivele mantije na mršavom telu i najcrnje i najlepše brade u okolini. Popeli su se na binu i ostali stojeći pred stolom sudije, obojica ispunjeni strahom. Iza njih je uz zid stojao kršan Ličanin kome su zubi iz tamnine brade i brkova blještali i kada se ne bi smejao, već samo usnama mrdnuo. Rastko baci pogled na zabeleške pred sobom:
– Oci, prošloga puta sam počeo pa prekinuo suđenje da bi po seli ma gde ste vi sveštenici utvrdio šta narod o vama misli. Utvrdio sam da jedan drugome otimate vernike već dugo vremena pre nego što ste se zbog toga potukli. Zato svakoga od vas kažnjavam sa po tri zlatnika koje ćete odmah da platite!
Rimokatolik ustuknu korak natrag:
– Pa šta ti misliš, gospodaru, ja nisam tri zlatnika video godinu dana,..
– Kneže – reče Grk vrlo dostojanstveno, misliš li ti stvarno da ja imam toliko para…
– Ma da li stvarno nemate para? – tiho reče Rastko, a smeh prože salu. – Da li bar imate po krstić jedan da date meni i mome prijatelju, pa ako imate krstiće… da vam kaznu oprostim.
Sada su obojica unezvereno sa rukom na grudima odricali glavom.
– Ne, zaista nemam… trenutno nemam…
– Aranđele – odjednom Rastko oštro pogleda kršnog ratnika, svog ličnog zaštitnika koji se odlepi od zida. – Pretresi oba sveštenika – a vi, vi se ne odupirite! Hoću da vidimo kako širite hrišćanstvo kad ni krstiće pri sebi nemate.
Ogroman, Aranđel, sa zubima koji zablistaše kao da je nasmešen, priđe ukočenom rimokatoliku i iz njegovih džepova izvadi skoro punu šaku sitnog zlatnog novca, pa i iz džepova Grka kojeg je tako čvrsto jednom rukom držao, izvuče još više, uz opšti smeh…
– Aranđele, uzmi im taj novac i sutra idi u Dubrovnik i za sve te pare kupi male jeftine krstiće. I daj im neka ih dele svojoj pastvi. A vi, ako se opet potučete, prognaću vas iz ovog kraja za sva vremena.
Ljudi u sali su zapljeskali.
Do večeri je Rastko sudio i kažnjavao, a svaki slučaj je tako savesnr i pravedno razmatrao da je već sam sudski postupak stvarao poštovanje prema tom momku sa takvom zrelošću.
On i Jovan su se pešice vratili u dvor kad je noć počela da prekriva mirom predeo pun mirisa bilja, zuja i bruja noćnih horova. Ali, nisu skrenuli stazom ka dvoru, nastavili su ka šumi i zastali kraj jednog polusrušenog kamenog tora… Zvezde su bleskale.
Potom su se vratili u dvor, sluge su pripremile svetlost, večeru, vino. Mladi ljudi su i dalje osećali da se odmaraju, kao u krilu majke, a govorili su malo. I Jovan progovori gonjen mislima:
– Sutra ću obe moje sluge da pošaljem u Dubrovnik. Molim te daj imza obezbeđenje bar još dva ratnika.
– Izvoli – odgovori Rastko. – Ali zbog čega to, Jovane, mili moj!
– Treba da odnesu vrlo skupu pošiljku – rekao je Jovan tiho – Evo,ovo!
I on se maši za desni džep i izvadi tri prstena, sa kaćipernim izvanredno lepim uokrug poređanim dijamantima i brilijantima. Rastko baci pogled na kamenje pa na Jovana:
– Odkud ti to, čoveče! Kako si do toga došao?
– Kockom. Vrlo poštenom kockom… Dok smo pili i sutradan dok smo se treznili, izazivali su me na takmičenje u svemu… Oni su pobeđivali samo kada sam im ja to dopustio. Onda su me namamili u kocku. Pri tome su varali, ne da bi me opljačkali nego da bi me ponizili… A onda sam ja njih opljačkao i ponizio. Dva mladića iz porodice slavnog im dužda Dandola i treći, sin najvećeg zlatara i juvelira Venecije, u kocki su izgubili i poslednji zlatnik. Priznajem, gospodski. A onda su navalili da se kockaju u nakit koji su pri sebi imali. Svi su na brodu videli taj boj kockara. Ja sam na talon stavio sve što sam do tada dobio, a oni po jedan od svog prstenja. Kada sam im i to uzeo, ponašali su se otmeno, ali su bili kao satrveni… Strašno sam ih pogodio. Onda sam krenuo ovamo. Nisam smeo da im prstenje vratim, smatrali bi to uvredom. A peklo je i mene što sam to učino.
Prvi put je Rastko video svog prijatelja ojađenog.
– Noćas im napiši u pismu da ti je njihovo prijateljstvo draže od svakog dobitka i da ne možeš da uzmeš nikome nakit koji je intiman,porodičan, a ovo starinsko prstenje je to, svakako. Vrati im ga po slugama i pozovi ih u Srbiju, u goste.
Jovan je klimao glavom potvrdno. Bilo mu je lakše.
– Dok si, Rastko, danas sudio, shvatio sam koliko smo nas dvojica različiti. Ti si kao tvoj otac Nemanja. On sebe ne vidi, on vidi samo Srbe. I ti sebe ne vidiš, ti vidiš samo veru pravoslavnu. Ti ćeš u monahe, slutim ja to. Ja ću ostati u pravoslavlju zbog tebe i Rafajla. Ali, mene ništa ne vuče ni Srbiji, ni veri pravoslavnoj, ni nekoj drugoj… mene vuče snaga života, stalno ratovanje između ljudi, svet – igrao se tim prstenjem sa bezbrojnim odsevima, u kamenje zaljubljen.
Ujutru su pismo sa nakitom odnela petorica ratnika. Pošiljku je predao gorostasni Aranđel, koji se dubrovačkim plemićima učinio prelepim kada su videli prstenje i pročitali pismo. Bili su u zanosu, ushićeni. Odmah su Jovanu otpisali i pozvali ga da dođe na koliko hoće dugo vreme u Veneciju kao gost… Neka odmah pođe, eto, oni će ga celu nedelju dana brodom u Dubrovniku čekati! Dok su pisali, Aranđel je otišao i kupio sa izdvojenim parama mnogo jeftinih krstića pravoslavnih i rimokatoličkih, u dva paketa. A i sam je kupio nekoliko, jedan pravoslavni za sebe, a ostale mešane za razne članove svoje i ženine rodbine.
Pismeni odgovor Mlečana doneo je tek pozno uveče.
– A što im ne bih u goste otišao – uzviknu Jovan oduševljeno, pogledavši Rastka. Mladi knez je sedeo za pisaćim stolom – ja samo to i čekam, mada sam ovde došao po smešnoj naredbi Nemanje… da te uvedem u društven život. Naredba ostaje neispunjena jer je neostvariva. Ko tebe može da odvuče u orgije? Pa ti se ni meni još nisi sasvim otvorio. Ti se stalno udaljavaš nekud ka nebu! Šta hoće gospodar Nemanja od tebe? Neka vidi šta će on ako Barbarosa ne pobedi Vizantiju! Vizantijski car Isak će odmah Nemanju da ubije i svu Srbiju da kazni! A kad njega ubije, niko od vas, sinova, neće moći da ga zameni. Gde si ti, u stvari?… I šta ja mogu u toj drami da učinim? Tebe da menjam? Reci mu da si me ti nagnao da od tebe odem… Ali, vratimo se tebi: šta ti sa samim sobom nameravaš?
Rastkovo potpuno mirno lice sa osmehom natera Jovana u stid, bio je prenaglio. Rastko, sa sasvim blagim glasom, oslanjajući se laktovima o sto i trljajući čelo rukama, reče:
– Ti se pitaš šta je sa mnom, a ja se pitam šta je sa tobom. I sa celim svetom. Mene je vera u Boga Oca i Sina i Svetoga Duha, vera ova, naša, do srca kosnula. Potom me je, iako sam bio bezmalo još dete, veoma potreslo saznanje da ni ja ni iko drugi nije uzalud poslat na ovaj svet. Još kao dečkić naslućivao sam koliko je potrebno da se ovaj svet spase zala, a sad, dok sudim i vladam ovim narodom, otkrivam koliko je svet uopšte uzev ugrožen. I ja utoliko više osećam da sam dužan da mu pomognem. U čemu? U hrani i bogaćenju? Ne! Jer ja svakoga dana kad sudim, vidim bogate koliko se mrze, kako jedan drugog preziru, kradu, povređuju, unesrećuju, čak i kad to ne žele. To čine jer je… i njima i nama svima duša obolela i nema tog bogatstva, ni carstva, ni države ni ikakve zemaljske sile, ma i u cerkvi, koja će ljude da usreći ako u njihovoj duši nema dovoljno Boga. I ja sam shvatio. Ukoliko se više spremimo za dolazak Bogočoveka u sebe samog, utoliko će pre Bog doći. I ja tu obavezu prema sebi i prema drugima osećam. Nije važna borba van mene toliko koliko borba u meni. Izgleda da je to početak razlike između Istoka i Zapada, jer je Hristos došao dušu čoveka da uredi, a onda će uređivati ljudske odnose, dok će na Zapadu sve učiniti da odnose urede silom, da bi ti odnosi uticali na ljude… Onaj koji samome sebi dušu usavršava, pomaže i drugima, iz njega se preliva duhovno i duševno blago, ono prelazi u duše i odnose drugih ljudi. Kada sam to, Jovane, shvatio, u meni se rodila odluka da se okrenem sebi i Bogu, Bogočoveku koji bi u mene ušao utoliko brže i više ukoliko ja u sebi pripremim teren za Njegov dolazak. Vrlo cenim napore mog oca, ratove koje on vodi, ali ja se posvećujem ratovima koje ja u sebi vodim… i jeste vrlo verovatno, mili moj, to što slutiš da ću otići u manastir kada za to bude vreme. A šta bih drugo, moj mili prijatelju? I šta bih radije? Mene sada veoma zanima šta je to što me udaljuje od Zapada, šta je to u meni, i u mome ocu, i u većini Srba u Raškoj što nas neodolivo vuče pravoslavlju. Nema dve istine, jedan je put dobar, drugi ne valja, ja još ne znam teologiju, santimetar sam daleko od pape i Rima, a srce me moje, najdublje ono u srcu, a ne snaga mog oca, zove ka istoku… Kao da odnekud znam da tamo sa Istoka u moje biće stupa Isus Hristos kao sva Istina. A ja znam da mene ne zanima osvajanje carstva spoljnog, već tog malog unutra, u koje treba da primim Istinu i njoj da pripadnem. Bitka je, Jovane, u meni!
Jovan je osećao potrebu da prijatelja zagrli i da ga poljubi i da nestane iz kruga te čistote. Osećao je sebe drugačijim i nepromenivim.
– Ti ćeš na istok, možda i u manastir kad Nemanja umre, a ja ću na zapad sa trojicom plemića koji me pozivaju u goste u Veneciju. Polazim kroz neki dan. Da li mi biramo strane sveta, ili one biraju nas, Rastko?Jer mene zapad vuče u avanturu, a ipak me duboko u sebi držite moj Rafajlo, ti, Nemanja, naše šume… Ne, ja ipak ne shvatam šta me to i gde nosi, a ti sagledavaš ono što ja i ne slutim.
A daljni događaji su tekli brže.
Jednoga dana pred podne, kada je topli letnji vetar gurao tamnosive oblake tako nisko kao da su hteli da dodiruju vrhove borova i hrastova, Rastko se na konju vraćao iz sela Lakovca i iznenada sagledao kako drugim putićem koji se sa ovim spajao pred samim dvorom, jaše Nemanja. Zapanjen Rastko podbode Žeravka i on prelete čestare.
– Oče! – viknuo je pre nego što se sjurio i sleteo sa konja. A i otac razdragano sjaha. Grlili su se, poljubili i radosno tapšali jedan drugog po leđima, a obojica behu krupni, mada je Rastko očito bio krhkiji.
– Zašto si sam, kako smeš sam na toliki put – pitao je oca, brižan.Vodeći konje za uzde, koračali su ka dvoru, dok su ogromna drveta oko njihšumila. Išli su, kanda, prvi put zagrljeni.
– Nisam sam. Skoknuo sam do tvoga brata Vukana pa do tebe. Prate me Predrag i Nenad. Samo? Oh, dovoljni su. Rekao sam im malopre da nešto hitro ulove za večeru.
– Ali zašto si uopšte krenuo tako hitno na put, šta se desilo?
– Ništa. Krenuo sam, zbog onog što će tek da se dogodi…
Dok se Nemanja pozdravio sa poslugom i umio, pristigli su Nenad i Predrag sa ulovom. Tek kada se večera završila, otac i sin su u gostinskoj sobi sedeli sami. Svetlost luče, isturene ispred prozora, zaštićena od vetra drhtala je i upadala u sobu tako da su senke dvojice muževa igrale po zidovima okićenim trofejima, prekrasnim rogovima jelena, oružjem i veoma lepim slikama kojima je stric Miroslav, dobrodušni esteta, krasio svoje dvorove.
Otac se smešio kada je rekao:
– I ja i Rafajlo smo se prevarili. Ja u želji da Jovan tebe bar malo pokvari, a Rafajlo u želji da ti Jovana popraviš. Dok su se srne pekle, ja sam kuckao u burad u tvom podrumu, najbolje vino na Jadranu, koje sam ti previše vremena poslao, a ti, mladiću, taj nektar kao da nisi ni trošio. Čujem da si skoro svakog dana primao ugledne goste i putnike. Dakle, i tu vreme provodiš sa popovima, teolozima i učenjacima!… Da li da zbog toga budem srećan? Zato što si u svemu bolji i čestitiji od svih treba da budem ponosan, a veoma sam zabrinut što si takav. Jer, idu bure koje će me možda i da zbace sa vlasti i unište! Eto, Fridrih Barbarosa kreće preko naše zemlje da oslobodi Jerusalim, a sve zapadne sile bi radije da on sruši Carigrad. Ako Barbarosa to pokuša, daću mu pomoć, a ako ne pokuša, car Vizantije Isak će sa ogromnom vojskom čim minu krstaši krenuti da mene kazni i uništi. U boj ću povesti Stefana. Ako obojica izgubimo glave, ostaje srbski narod sa nejakim plemstvom, i sa tobom i Vukanom, a bez države, bez Cerkve, bez prijatelja. Divan srbski narod, u kome je svaka porodica verski pocepana, ipak je većinom pravoslavan i staće uz tebe iako si tako mlad, staće uz tebe jer sam ja i posle smrti s tobom, a ti si vrlo pravoslavan. Ja sam juče zbog toga posetio Vukana i savetovao ga da ne vadi mač protivu tebe i pravoslavnih Srba, ali on je dušom već papin vojnik. I izvadiće mač protivu svojih pošto ja umrem. A ti nisi sposoban za tu vrstu borbe. Zato sam ja toliko nesrećan. Jer ako Vukan tebe nadvlada, skliznuće srbski narod gde i zapadnoevropski, u krilo pape. Meni je najvažnija vera, jer šta će nam država ako treba da služi neistini i nasilju u ime Gospodnje.
– A ako ne dođe do tvog poraza i pogibije?
– Onda, Rastko, ti i dalje rasti sporo i na miru ali ja želim da rasteš u svetskog vladara. Sama će te starija braća moliti da vlast preuzmeš.. ako čvrsto prihvatiš mač… Zato te molim, spremi se. Zato te preklinjem spremi se. O, Gospode, osećam kako se kreće istorija u svetu, kako se rađaju i gube carstva, kako nam razne vere mute život, a samo jedna spasava, to sve osećam samo ne vidim zbog čega ne dosežem do tebe, Rastko…
Dok je otac govorio, bili su nepokretni, a okolo su senke po zidovima i stvarima igrale. Napolju je vetrić gurkao plamene luče.
– Moj mili, oče moj… ti očekuješ od mene da zadržim planine koje sena nas sručuju… Pa zar ne vidiš koliko sam mlad?
– Stižeš, stižeš, sine, na vreme. Da nije tako, ne bih ni dolazio dasa tobom razgovaram. Rastko, čak i ako ne propadnem u ratovima, ja moje delo ne mogu sam između strašnih sila sveta da završim. Za jednog čoveka previše je veliki zadatak da na ovoj vetrometini sabere Srbe, napravi državu i u nju usadi veru. Druge se države i narodi i crkve naročito ustremljuju baš na ovo tle. Molim te, pomozi mi. Spremaj se za bitke. Spremaj dušu, ona ti je još u mleku.
Vetar je neposrednije dospevao do luče na balkonu, pa se senke u sobi razigraše i poludeše. I opet, ne za dugo primiriše. Krošnje su pod toplim vetrom besno šumele. Mesec je skakao između oblaka.
Nekako suviše izbliza odjeknuše urlici vukova i užasnuti krici nekih drugih životinja, a onda opet samo šum lišća.
Sutradan, u zoru, Rastko je ispratio Nemanju i Predraga i Nenada drumom punim raskrsnica, a pri rastanku otac reče sinu:
Ako dođe do rata sa Vizantijom, ishod ćete zajedno da sačekate majka, Vukan i ti, ali ne u Raškoj, nego u Humu, kod tebe. U svojoj si kući jači.
Zagrlili su se vrlo čvrsto. Rastko se okrenuo tek kada su oni nestali sa vidika drumom kroz šumu. Ali je jahao sumorno. Odjednom vide kako se na raskrsnici sa sporednog puta približuju dva monaha. Išli su spokojno, lako, pešice, sa po torbicom o ramenu. Pre nego su se približili Rastku, poklonili su mu se, a i Rastko njima.
Ali, kada je prošao desetinu metara, Rastko zaustavi konja, i obazre se ka monasima.
– Bože moj, kako su oni srećni. Kako su oni bogati i srećni! Bože moj,Bože moj!
Istoga dana u podne jedan od putnika svratio je i doneo Rastku pismo od Jovana.
„Prijatelju moj i gospodaru, Rastko mili! Venecija je san, ovde grad pliva po moru, građani po sreći, bogatstvo se preliva i sve više grad liči na Carigrad, istina sto puta manji. Porodica mojih prijatelja je oduševljena sa mnom, a najveći juvelir na svetu angažuje me da mu pomažem, tako da sam okružen dragim kamenjem i veselim ljudima. Jedino ne znam zašto toliko mrze Grke kada sve što imaju i znaju od Grka i pravoslavnih potiče. Kroz neko vreme, ako budem čuo da ma koja sila hoće da napadne Rašku, doći ću da budem uz Rafajla, tvoga oca i tebe, a potom ću opet u Veneciju. Tu ću i da se oženim sa nekom koja bude imala najukrašeniji vrat i dobar brod za dalja putovanja…“
 
* * *
 
Poljana ispred Niša, sa leve strane bistre reke, bila je prepuna plemića, ratnika i naroda, usred kojih su bili veliki župan Nemanja, njegov sin Stefan, Stracimir i devet najuglednijih vlastelina, kao delegacija Raške, ali tu je bila i grupa bugarskih poslanika i velmoža. Sa strane na livadama, stajala su stada goveda i ovaca, pa i druge razne stoke i brojna kola sa buradima pića i tovarima voća – dar srbskog dvora velikom nemačkom caru Fridrihu i njegovoj vojsci.
Sa severa je počela da se pojavljuje vojska krstaša u vrlo disciplinovanom poretku, a usred prve kolone jahao je car Fridrih Barbarosa, odeven za ovaj sastanak kao i oni koji su ga čekali, vrlo svečano. Čim su se ugledale, obe strane su jedna drugoj poslale pozdrave burnim zvucima truba, a susret vladara je bio prijateljski. Fridrih je prve službene razgovore održao najpre sa Srbima, stalno zadivljen tim starim Srbinom, Nemanjom, prema kome su i Stracimir, onako krupan i ležeran, i Stefan tako visok, ali preotmen i rafiniran, delovali neubedivo. U stvari, sve vreme razgovora Nemanji se divio i to baš zato što je taj krepak čovek sa preko sedamdeset godina otkrivao čvrstinu, iskrenost i jaku, vrlo jaku volju. I mudrost.
Vrlo dobro razumem tvoje potrebe, Nemanjo. I vrlo te i ja i svi dobro obavešteni u svetu cenimo. Mislim da si po junaštvu i muškosti vrlo sličan caru Manojlu, ali si ti ozbiljniji i vrlo mudar. Zato shvati, sada nije prilika da sa Grcima počnemo kavgu. Njihov car mi je ponudio prijateljstvo koje mi je dragocenije od ikakvog ratnog plena, ako bih ga pobedio. Ali, on je čuo da me ti i Bugari podbadate protiv njega i znam da je veoma ljut spremio sve da, čim ja sa vojskom prođem, tebe napadne, i strogo kazni… Moj ti je savet: odmah zamoli cara Isaka za oproštaj i vrati mu sve ono što si posle Manojlove smrti od Grka oteo. Nemanjine oči su se blago smeškale. Nije se slagao.
– Naprotiv, moj prijatelju! Čim ti odavde kreneš, ja ću od Vizantije da otmem još neke oblasti u kojima žive samo Srbi. I baš zbog takve moje smelosti car Isak će me više poštovati. Poštovaće me sve više što mu više udaraca zadajem, jer ja imam ogroman i jak, a još neoslobođen narod. Imam i tri sina. I sve plemstvo je uz mene. Ako me Isak poseče, svi će Srbi vođeni mojim sinovima i plemstvom da nastave bitke protivu Vizantije, jer se Srbija već digla i od svih okolnih carevina vekovima će otimati svoje delove. Zato je veći interes sa nama biti u miru nego u ratu. Majstori smo za ratovanje kad branimo svoje, a tuđe nećemo. Zato će i Isaku već biti jasno da sa mnom treba da bude prijatelj.
– I ja bih radije sa tobom uvek bio samo prijatelj – srdačno se nasmeja Fridrih, gladeći svoju dugu kosu prstima punim prstenja. Plave oči su mu se iskrile od zadovoljstva što je Nemanja baš takav kakvog su mu ga opisali.
Nemanja se nije pokajao. Oslobodio je još Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stob i Skoplje. A Fridrih se veoma pokajao što pomoć koju su mu nudili Srbi i Bugari nije prihvatio, jer mu je Vizantija u krstaškom pohodu više smetala no pomogla.
Jednom je Rafajlo, utučen, obilazio svih šest novih kovačnica koje su žestoko i burno kovale nove sablje, mačeve i koplja, kada je Nemanja naišao iz Rasa i pored svoje starosti bodar, zagrlio svog vernog prijatelja, ali Rafajlo nije bio bodar.
– Car Isak sprema protiv tebe ogromnu vojsku. Ma kako se ti spremao za boj, slabiji ćeš biti od njega…
– Ja i ne mislim da ću da ga pobedim. Ja moram njemu što veći otporda pružim da bih povoljnije ušao u pregovor o miru.
– Ti misliš da će on biti mudar? A ja mislim da će on glavu da tiskine ma kako to i njemu štetilo… Spremi se za to.
– U tom slučaju skinuće glavu meni, ali ne i tebi i Rastku i svemplemstvu. Ja ću da se odmaram na nebu, a vi ćete dalje da se borite. Vama je Srbija data kao i meni, Rafajlo. A naročito je data Rastku. On će brzo biti kao ja, i bolji. Njegov će mač biti opasniji od vizantijskog, ja to osećam… Ako se on ne prihvati oružja, Srbija ni sa Vukanom, ni sa Stefanom ili bilo kojim drugim neće lako isplivati.
– Sve svoje nade si spustio na tog dečaka… – promrmlja Rafajlo, ali se odmah trže,
Nemanja ga strogo pogleda, a Rafajlo shvati da predstava i zamisao o Rastku u Nemanji sve više raste i jača kao da mu tu snagu i ubeđenje daje nebo. Išli su pešice ka dvoru. Sa raznih strana Huma odjekivali su udarci o nakovnje… Da li zaludni?
U dvoru ih je čekao glasnik sa pismom napuljskog trgovca Leonarda Trovala, koji je živeo u Carigradu: Car Fridrih se nesrećno utopio, a Isak će te do jeseni napasti. Nije mi jasno što tako veliku vojsku protivu tebe skuplja. Hitno ga moli za mir.
Nemanja nije molio. Sa najvećom vojskom koju je mogao da skupi uputi se na jug. Uoči polaska stigao je iz Venecije Rafajlov sin Jovan da bude uz oca. Bio je odeven i naoružan po zapadnjački. Nemanji je kao i ocu poljubio ruku, pa im je rekao da je usput svratio do Rastka i obećao mu da će prvi njemu da donese vest o pobedi u boju. Jovan je već slutio poraz, po licu svog oca, i po mnogo čemu drugom, a pitao se zašto je Nemanja bio tako spokojan. Sam on je bio sav prenapregnut Pred njim je bila njegova prva bitka, crna po proceni.
Ona nije počela odmah čim se ogromna Isakova vojska pojavila. Nemanja se pred njom povlačio sve do Niša gde je zajedno sa Stefanom, a stalno praćen vrlo mladim Jovanom, prihvatio boj neopisivo hrabro, vodeći svoje hitre ratnike na guste redove neprijatelja. Boj je bio žestok.
Na dvoru u Humu Ana je sa dvojicom sinova nestrpivo čekala vesti o boju. Dobijala je vesti o tome kakve sve štete čini neprijatelj usput, po selima i gradovima, saznala je i da je njihov dvor u Raškoj izgoreo i da se vojske još postavljaju…
Tog dana je sa Rastkom i Vukanom sedela na terasi dok je svud okolo drveće blago šumelo, a lišće u neopisivo lepim bojama se njihalo. Sve troje je gledalo ka jugoistoku. Vukan je povremeno ispijao iz pehara po gutljaj vina. Ispred terase su sluge nešto po bašti radile. Svi su gledali u istom pravcu.
Jovan Rafajlov je obezbedio promene vrsnih konja duž puta.
Odjednom su skočili i Vukan i Rastko. U daljini se video jahač.
– Mog ata ovamo! Mog ata odmah! – skoči Vukan i viknu radnicima u dvorištu.
– Ne! – oštro izgovori Ana i prstom pokaza Vukanu da sedne. – Neka saznamo sudbinu zajedno!
Vukan iznenađen sede. Rastko je šumno disao. Kapija je bila otvorena. Jahač je zaista bio Jovan, približavao se. Mati oštro šapnu Vukanu:
– Ti se ponašaš kao da ti je otac već poginuo.
Jovan je uleteo u prostrano dvorište, ali je odmah kod kapije premoren, krvav, prašnjav, skočio sa konja, a uzde dao prvom slugi. Ukočen u hodu, krenu ka dvoru, netremice i bez ikakva izraza gledajući samo Anu.
Svi su se naježili. On je i dalje koračao i ćutao. Ratnik Jovan stade pred prvi stepenik i malo se osmehnuvši – reče:
– Gospođo! Budi srećna! Javljam ti da smo pobedili… Od slugu se vinu kliktaj, cika, smeh.
Ana stisnu male šake pred licem i proplaka. Rastko se okrete i zgrabi Vukana ali… Jovan nastavi:
– Pobedili smo ali… kroz poraz. Najpre smo bitku izgubili ili skoro sasvim izgubili; neprijatelj je bio brojniji. Povukli smo se ipak neporaženi, a onda je Isak nama ponudio mir. Pred vojskama su se sastali otac Nemanja i car Isak, dogovorili su se da… prestane neprijateljstvo, pod uslovom da se Nemanja zakune da Isaka više neće napasti.
– “ Ako si zakletvu održao Manojlu, i meni ćeš“, rekao je u smehu, „ali pod uslovomda mi vratiš one oblasti koje si poslednjih godina uzeo. Sve ostalo neka bude i dalje tvoje… ali još pod jednim uslovom, moj Nemanja, da se tvoj sin Stefan oženi mojom bratanicom Evdokijom…“
– Čoveče, šta? Kako? – rekoše Rastko i još neki. Vukan je bio uspravljen i pobledeo, nepokretan. No, Jovan je sa jednom nogom na prvom stepeniku, ozaren, nasmejan, znojav, gledao samo Anu, koja je, ukočena, uplakana lica, stajala kraj Rastka na terasi. Nastavio je uzbuđen:
– Car Vizantije je rekao da će našem Stefanu dati najviši čin, čin sevastokratora. Gospođo, ti se orođuješ sa najslavnijom i najvišom dinastijom na svetu, a Srbija postaje svoja država… majka Ano, gospodarice naša, mila moja – reče Jovan i raširivši ruke polete uz tih nekoliko stepenika i zagrli uplakanu staricu, a Rastko oboje rukama obgrli… dok su sluge po dvorištu skakale i igrale, pevale i plakale od sreće…
Samo je Vukan stajao ukočen i usmerena pogleda u nešto što nije ni video, namršteno ćutao. Dok su Jovan i Rastko pomogli majka Ani da sedne, pa i sami seli kraj nje da se zajedno vesele i priberu, i dok su na dvorištu sluge same kovale plan kako da pobedu proslave, jedan od njih otrča po tamburice, a drugi u podrum. Rastko im to pogledom odobri, a Vukan lupi šakom o sto.
– Zar ne shvataš, Rastko – reče – car Isak je Stefana izabrao za vladara Srbije! Stefanu, mom mlađem bratu pripašće Srbija, a ne meni, prvorođenom…
Rastko je zbunjen gledao patničko Vukanovo lice. Mati je od radosti bila nemoćna da uoči šta se to sa Vukanom zbiva. A on je dalje govorio više sebi no Rastku:
– Srbijom će umesto mene da vlada grčki zet, a ne katolički, a ne prvorođeni. Ja sam odbačen!
Vukan odgurnu stolicu, strča niz stepenice, otrča u štalu i izjuri na konju neosedlanom. I u besnom trku polete kroz kapiju drumom koji se tamo daleko zabadao u šumu.
– Ojađen je – šapnu Rastko, a majka poblede i preseče:
– Gospode, kako je to ružno. Ko ne vlada sobom kako će drugima?
I Ana savladavši i svoju radost i svoje zabune, ustade da izda naredbe da se Jovanu pripremi kupanje i soba za odmor, da se sve sluge i okolni seljaci vesele, goste, jedu i piju. Ona je vladala sobom…
Na terasi je samo ostao zamišljen Rastko. Odjednom shvati nešto najbitnije: Srbija postaje samostalna i pod stalnom zaštitnom carevine. Ko sme Stefana da ugrozi, a ko silom da smeni? Niko! I Rastka preplavi svest da Nemanjini planovi sa njim, Rastkom, nemaju ni osnova ni izgleda da se ostvare. I presrećan, prošapta molitve zahvalnice što će biti od svega slobodan, a njegov narod neće biti žrtva Grka ili pape i njegovih Mađara ili druge države. Najzad su Srbi, stari narod, ostvarili svoju državu, Nemanja je pobedio, Rastko je uzbuđeno razmišljao.
I pomisli na monahe koje je na drumu video i ogromna ga radost preplavi. Tada se u njemu poveća žudnja da se zamonaši. Ali i nju je hteo da preispita, toliko je njegovo osećanje dužnosti bilo jako.
 
* * *
 
Stotine ljudi je prionulo da u Humu podignu novi dvor. Vojska se vraćala srećno i pobedonosno. Ana je pre svega počela da posećuje i pomaže porodicama poginulih, a njih je u ovom ratu bilo mnogo. Obilazila je ranjenike po kućama i manastirima i darove im donosila. Vukan nije sačekao vojsku i oca, izmislio je razlog da ode u Zetu. Rastku su pohrlili Humljani, Srbi raznih vera, da im razreši odnose na način pravedan i pun duha. Međutim, on je u spoljnom svetu i Humu provodio manje no u dvoru. Čitao je i radosno primao mudre goste, sve više se predavao molitvama pred svojim ikonostasom i u malim drvenim bogomoljama po okolini.
Stefan se oženio Evdokijom, a Nemanja je državu, koja je odjednom stekla ogroman ugled, predano preuređivao, mnoge je poslove sa svojih leđa preneo Stefanu, ali na svoj jad ubrzo je pre svih sagledao loše odnose Stefana sa Evdokijom.
Beše to lepa crnka srednje visine, jake kose, krupnih i nespokojnih OČIJU, ponosna što je potekla iz najviše dinastije na svetu, a pogođena time što je videla nov redosled vrednosti u tome svetu varvara, pa je osetila potrebu da u Srbiji njena uzvišenost bude vidna a njena reč da se čuje bar koliko i reč njenoga muža. Naime, prvih dana je za obedom u srbskom dvoru videla više obrazovanih nego na mnogim gozbama svojih roditelja. Ipak je sve one koji nisu Grci smatrala varvarima, ali je zbunjivalo i to što su Srbi, očito dostojni poštovanja i dostojanstveni, delovali veoma otmeno i na svoj način više nego gospodski. Naročito je zbunjivala Stefanova obrazovanost i Nemanjina duhovna snaga i autoritet. Ipak je osećala svoj dvor tuđim. Umesto da to osećanje savlada, ona ga je ponosito održavala, a za svoju otuđenost krivila je i čak vremenom omrznula muža.
Rastko je zbog takve atmosfere koju su svi osećali sve kraće ostajao u Raškoj. Varnice tog braka uznemirile su sav dvor.
Molim te – govorio je majci – javi mi kad budete imali u gostima neke mudre ljude, onda ću vam doći i duže ostati. Ali, mudre sa Istoka, jer meni najviše dolaze u goste oni sa Zapada. Vino iz Raške otvori im duše… a njihove reči mene zatvaraju, odbijaju me, pa sve više žudim za Istokom… A ja još ne znam u čemu je sve ta razlika između Istoka i Zapada, majko, ali ona je ogromna… I može se pripasti smo jednoj strani.
Jednoga dana u podne, Rastko sa terase na kojoj je nešto čitao, ču trube i vide kolonu ratnika kojoj je na čelu bio Nemanja. Poleteo im je u susret.
– Zašto i kuda si tako zvanično krenuo? Dubrovniku?
– Ne, bio sam u poseti sinu Vukanu – odgovori otac. Seli su na terasu. Ratnici su se kraj bunara umivali i galamili. Nemanja nastavi:
– Nikad mi Srbija nije bila labavija nego li sada kada je toliko visoko skočila. Bio sam da smirim Vukana kojeg jede zavist što neće on nego Stefan da bude vladar Srbije. Zato sam Vukanu dodao još neke oblasti… koje su slabije…
– A gde smo još slabi? Zar u Humu, tu gde sam ja?
– I tu smo slabi, mada je ceo ovaj kraj, kao i svaki drugi, oduševljen tobom. Misliću tako dogod ne vidim u nekoj bitki tebe kao što sam gledao Jovana. Taj je sekao neprijatelje i snalazio se baš onako kako bi ti trebalo da se boriš, a ja u tebe tu sumnjam, Rastko. Smeškaš se! Smeškaj se, narediću tvojoj braći i tebi da te u svaku bitku vode. Tek ako ti u tome prerasteš svoje smetnje, biću mnogo spokojniji no sad. Ali, ipak… neću biti ni tad miran. Stefanova drama me brine.
– Šta mu se desilo?
– Najgore, Brak mu je nesrećan… pa i svi mi zbog toga. Kada sam shvatio tu dramu, naredio sam da se za njih dvoje izgradi dvor drugi. Ona je sujetna, tvrdoglava prema mužu, a ponizna prema meni. Htela bi da ona donosi odluke po pitanjima koje sam preneo Stefanu u nadležnost. O, njemu predstoji najteži rat na svetu, sa ženom, koja je uz sve i noseća! Pre neki dan sam je zatekao kako zvoni po staru dvorkinju i ova dolazi iz drugih prostorija da njoj, mladoj Evdokiji, podigne iglu za vez sa poda. Rekao sam joj: „Hajde, snajo, da ti pokažem ženu bolju od svih kraljica i princeza na svetu.“ „Volela bih takvu da vidim“, odgovori mi ona najzad se nasmešivši. Nije htela u kola, izvolela je da kao i ja uzme konja. U galopu smo došli do kuće Živojina i njegove žene koja je tada prala pod, a kuhinja se opet dimila od vode na vatri. Živojinova žena je baš završavala sa podom, bila je zapanjena kada nas je videla, a za nama ulete vojska dece.
„Domaćice“, rekoh,“ moja snaha će kod tebe da provede pola sata ili koliko hoće, a ti ne zastaj sa radom, pričaj sa njom.“ “ A kako misliš da smem posao da prekinem! A govori li ona srbski?“, upita Anka. „Pa da, već dosta dobro“, rekoh ja i odoh. Evdokija se vratila tek posle tri sata, zbunjena svim što je videla kod Anke, no ni posle toga ipak nije bila mnogo drukčija. Sa Stefanom se svađa. Ne, ona nije rođena za brak. Zato ja i tvoja majka moramo opreznije da odaberemo koja će tebi biti nevesta smeškao se otac. Već procenjujemo nekoliko vanredno dobrih prilika.
– Birate mi ženu? – upita Rastko mirnim glasom.
Otac je bio zadovoljan što je sin mirno primio nagoveštaj, a sin je bio zadovoljan samo stoga što nije otkrio koliko se u njemu sve buni protiv takve odluke. Kada se kasno u noći povukao u svoju sobu, sporo se spustio na kolena i pred ikonama šaptao tople molitve, Bogu je iznosio svoj jad… Duša mu se raširila.
Na drugom zidu nije bilo ikona nego mnogo drugih ukrasa koje je Miroslav ranije stavio. Najvidniji su bili korbač i mač, ne onaj venecijanski, on se nalazio u dvorani, već borbeni, koji je mnogo udaraca naneo. Rastko te ogavne predmete nije sa zida skinuo najviše stoga što ni ovaj dvor nije smatrao svojom kućom. A koja je kuća ta koju bi on smatrao svojom? Mladić se seti one dvojice monaha… I zaplaka se od tuge.
Bio je blag predjesenji dan. Obavljala se berba grožđa pod još toplim suncem, dok je vetrić sa gustim lišćem šuma i vinograda nešto razgovarao. Putevima su se kretala mnoga volovska kola sa kacama smuljanog slatkog grožđa, koje su grupe berača skidale sa bogatih čokota. Rastko je, obilazeći čitav kraj, opet zapazio kako drumom sa juga dolaze dva jahača, od kojih je jedan svakako bio Vukan, a drugi beše rimokatolički monah. Braća su se veoma retko posećivala, pa se sada sa ljubavlju zagrliše i izljubiše, a Vukan predstavi svoga prijatelja. Beše to suvonjav tridesetogodišnji čovek svetle i vrlo tanke kose, ispijena lica i plavih očiju koje su zbog sunca treptale.
– Ovo je moj najbolji prijatelj i duhovni otac, otac Ambrozije. On je doktor teologije…
– Znam, znam za tebe, oče – nasmešio se Rastko. – Čuo sam..
– I ja sam o tebi već mnogo slušao. I to posvuda…
Vodeći konje koračali su prašnjavim drumom ka dvoru. Prelat i Rastko nastaviše razgovor, ali u šali. Ambrozije reče:
– Do jutra ćemo pričati, ali, siguran sam, najviše o tome, šta to tebe, Rastko, toliko odvaja od nas..
– A zar ne bi bilo bolje, oče, da najpre i najviše razgovaramo o tome što nas spaja? – nasmeja se Rastko.
– Šta ti misliš šta je korisnije najpre da razmatramo? Vidi, idemo rame uz rame, a osećamo kao da je između mene i tebe ambis. Ti si na jednom kraju sveta, ja na drugom. Zbog vere… Ali ti i tvoj brat Vukan niste odvojeni, Rastko, iako ste različite vere. Braća ste… Rastka obli rumenilo, nasmejao se, ali sa senkom:
– Vera je duhovno bratstvo, nekad jače od telesnog. Vukan je više brat tebi nego meni i Stefanu. To ne smanjuje krvno bratstvo, samo snagom nadilazi… Hajde, oče, da ti i ja u budućnosti što više budemo kao da smo telesna braća, iako se verom razlikujemo… Da probamo, meni bi bilo vrlo milo…
– Vrlo rado. Ja sam naime čuo da ti već imaš mnogo dobrih prijatelja rimokatolika…
– O, ja imam prijatelje i među muslimanima koji kroz Hum putuju kao trgovci ili diplomate i vrlo su obrazovani. – U dobrim smo odnosima,svakako zbog toga što ima mnogo više onog što nas spaja nego razdvaja,ali ono što nas razdvaja jeste nepremostivo. To su sagledavanja istine. Atu nema pogađanja ni odstupanja. Istina to je Bog, Ona je Njegova, a naše jeda je u meri u kojoj nam je data čuvamo bez kompromisa. Tako ću ja da volim svakog čoveka, jer je svaki Božije stvorenje, pa volim i mnoge rimokatolike, ali se vi na zapadu sve više udaljujete od nas, a mi ne možemo za vama. Bliski smo, a tako udaljeni, da me tuga hvata.
I u malome dvoru ta dva nova prijatelja razvezli su razgovor celo po podne i deo noći dok ih je sluga Milovan služio poslasticama i pićem Ambrozije i Rastko su se služili veoma skromno, a strasno su diskutovali, dok je Vukan nesuzdrživo mnogo jeo i pio i uporno se ćutke udaljivao u svoje teško i vidivo neraspoloženje. To duelistima u razgovoru nije mnogo smetalo. U jednom trenutku Rastko, mladićki plah, reče:
– Ja ću kao i mnogi ljudi, celoga života da se bavim pitanjima religije, jer su ona za ljude bitnija nego što to mnogi shvataju. Trudiću seda saznam zašto tu razliku između Istoka i Zapada osećam toliko dubokom, ali mi često na um dolazi jedno uobičajeno upoređenje. Istok je jedna celovita duhovna reka, Zapad druga. Najčešće, ko se u kojoj rodio u toj i ostaje. Snaga tih reka je ogromna. Narodi plove svaki svojim tokom, ali je svaki sazdan od ljudi koji su kapi posebne vrste, mogu iz jedne da uskoče u drugu. U svakom čoveku, ma kojoj duhovnoj reci on pripadao,postoji svest i volja, tako da ljudi nisu slepe kapi, nego i oni svesno vuku reku tokom u kome su se našli i koja ih nosi. Ali, teško ljudima koji pripadaju jednoj reci i otkriju da su njeni tokovi i smerovi pogrešni i iz te reke ne iskoče da se približe onoj pravoj… teško njima, jer su odgovorni i za sebe i za one ljude, koji sami nisu sazreli da vide kuda ih njihova reka vodi. Hteo sam, oče, to reći i da to upamtimo do kraja svog putovanja.
Rimokatolički prelat ga ozbiljnim očima pogleda.
– To ti opterećuješ svesne ljude odgovornošću…
– Samo su svesni odgovorni za sebe i za one nesvesne. Odgovorni su za sve što svi čine; nisam rekao da su obavezno i krivi, ali odgovorni jesu.Još ne znam kako i zašto, a svako je dužan da se oseća odgovornim, ili čak i krivim za sve što neko u njegovoj cerkvi ili narodu uradi. Kažem: još ne znam zašto je to tako, ali osećam da je to tako.
– U redu, sinko, videćemo da li si u pravu. Neka nam Bog da prilike da se na kraju naših putovanja sretnemo i pogledamo šta je istina. O, dali je duhovno bratstvo jače od krvne veze između braće? Ti smatraš da je Vukan više vezan za mene nego za vas, rođake… U tom slučaju Srbi koji nisu tvoje vere polako prestaju da budu Srbi! Suviše si mlad uhvatio bitna pitanja našeg podneblja, Rastko… prijatelju…
Dok su razgovarali, Vukan viknu, videći svoj pehar prazan:
– Slugo! Ti, tamo, što dremaš…
U uglu terase sa stoličice odmah skoči Milovan, visoki mršavko, kome su crni brci oko krajeva usana visili, uze veliki sud do pola pun vina, natoči Vukanov pehar i brižno pogleda Rastka. Međutim, Vukan se raspali:
– A vi vodite teološke razgovore… Molim, čujte i mene. Ha! Ja znam ko je meni preči od drugih. Meni je, na primer, papa preči od ostalih. Preči od svih i od mog oca! Moj otac je mene takoreći odbacio, a papa, me je prihvatio, blagoslove mi poslao i uputio mi oca Ambrozija da mi rane u duši izleči.
Ambrozije sa umilnim osmehom ustade:
– Premoren sam, sinko, išao bih da legnem. Crveneći, Rastko ustade, a Vukan viknu:
– Idi ti, oče, odmori se, a ti, Rastko, ostani, da ti i ja nešto malo više o našim teološkim pitanjima prozborimo. Vukan zgrabi bratovljevu ruku, Rastko primoran sede i sa mukom se nasmeši:
– Milovane, smesti oca u gostinsku sobu. Oprosti nam, oče…Vukan glasom koji je odjeknuo dvorom, viknu:
Naš grandiozni otac Nemanja je prvog sina otpisao, drugog u svetske vladare upisao, a trećeg u nebo diže… De, da malo o tome pričamo,dragi brate moj! Otkud u njemu taj prezir prema meni? Misliš li ti da ja nisam sposoban da vodim malu srbsku državu, misliš li i ti da je meni dovoljan samo njen mali deo, Zeta, Duklja? Govori! Ne, gospodine – pijanom Vukanu je lice bilo iskrivljeno, tuđe. – Ni majka prema meni nije bila dobra. Ni vi, braća moja… Svi su mene mrzeli i ja sam mrzeo, a tek sada mrzim vas sve!
Rastko je sedeo ukočen i drhtao, nije verovao očima i ušima, nije prihvatao da je to pred njim njegov brat Vukan.
– Odavno je meni sve bilo jasno – besneo je Vukan – gde njegova ljubav ide, ne samo njegova, već ljubav svih. Ide ka tebi… Otac ti je poklonio onaj carski mač…
– Zar si toliko pun zavisti… – šapnuo je Rastko.
– Dao ti je Hum, najlepše mesto kojim prolaze kraljevi i plemići,karavani i svetski putnici, a meni je dao zapećak. Preko tvog Huma i Istok i Zapad se šetaju…
Vukan je pio i govorio, govorio i pio i odjednom glavu spusti na ruke koje je oslonio na sto. Tako je zaspao.
Rastko sa izvinjenjem u očima, pogleda Milovana…
– Odnesimo ga u postelju… molim te… Svu noć do praskozorja, mladi domaćin je proveo u svojoj sobi ispod ikone koju je samo mala svetlost kandila ozaravala.
U prvim jutarnjim časovima izašao je na terasu. Bila je raspremljena. Sto čist.
U njemu je sazrela odluka, prestao je da se dvoumi, shvatio je da on mora u manastir, zaista, mora. U ovom svetu on ne može mnogo da promeni. Bar da pokuša sebe što čistijim Bogu da preda. Molitvama će i druge pomagati, i to više nego da bilo šta radi.
Još nije umeo da u sebi sredi utiske koje je Vukan noćas posejao.
Čuo je neujednačene korake. Vukan se pojavi bled, neumiven, sa ogromnim podočnjacima, dovukao se do stola i sručio na stolicu. Rastko ga je ćutke dodirnuo pogledom. I stariji brat progovori:
Nisam imao mere… Nisam imao ni pravo… ja sam, u stvari, tužan što je naš otac u svemu na svom mestu, a… ja ne umem bolji da budem, nesrećan sam i usamljen… – reče i ispruženim šakama poče da trlja lice. Ustvari, plakao je. Ramena su mu se tresla. Rastko energično ustade sa svoga mesta, sede do brata i zagrli ga, čvrsto. I sam je plakao, a suze su mu bile bolne.
Malo potom, pojavi se prelat, ali su dotle dva brata uspela da se smire, no ne i da sakriju tragove bure a i fratar se trudio da izgleda kao da ništa ne primećuje. Veselo je vodio nevezan razgovor, a potom veoma ozbiljno reče:
– Mislio sam kad sam ovamo polazio, da je Rastko mlada stabljika koju ću ja možda lako moći da presadim u naš prostor. Sad vidim da si ne samo odrastao hrast, nego si čitava mlada šuma! Rasti sine, rasti, u svakom ćeš prostoru da budeš Božiji i dobrodošao.
Pri samom rastanku, smušeni Vukan je hteo da se opet izvini, ali ga je domaćin presekao:
– Vukane, ne zamerajmo ocu što ne možemo da ga dostignemo, budimo ponosni što je on tako veliki. A kad dođe vreme, dobićeš mač.
Tek kada su odmakli, Vukan zapita Ambrozija:
– Šta je hteo sa tim: kad dođe vreme?
Ambrozije mu ništa ne odgovori, ali je pomislio da je Rastko divan mladić i da Vukan, a verovatno i ostali, to još ne vide. „Rastko će otići u kaluđere. O, to je toliko, toliko sigurno. Kako je to divan mladić… Gospode! Ti si me potresao…“
Rastko je od tog jutra izgledao drukčiji u očima onih koji su mu bili najbliži. Iz njega je zračilo osećanje sigurnosti. Više nije sumnjao u to kuda će, čekao je trenutak kada će putem koji je odabrao.
Tog dana, pred podne, stigli su Rastku izaslanici grada Dubrovnika i rimokatoličke cerkve da mu zahvale na materijalnoj pomoći koju je bio poslao za kupovinu jednog zvona na njihovom hramu. Tada je umornim galopom uleteo u dvorište glasonoša iz Rasa, Trivun. Radosno je, poklonivši se Rastku i gostima, izvukao iz torbe pismo. Bilo je od majke.
„Rođeni, molio si me da te zovem kada naiđu mudri monasi sa Istoka. U našem dvoru zadržala sam jednog veoma mudrog i načitanog Rusa sa Svete Gore… Ostaće nam dva-tri dana. Stefan i Evdokija su odsutni, na dugo. Voli te majka“
 
* * *
 
Vrlo mu je malo vremena trebalo da završi prijem i obavi druge poslove i odmah je potom sam krenuo i uveče kasno stigao svojima. Zatekao je u trpezariji, dobro osvetljenoj lampama i lučama, svoje roditelje i gosta, monaha srednjih godina, sa jakom gustom bradom i prosedom kosom, tamnoplavih očiju, utonulih obraza.
Jedan drugome su se odmah neizmerno dopali.
– Eto Rastka – radosno Nemanja uzviknu, a sin priđe i prvo gostu poljubi ruku, pa majci koja je bila bliže, pa ocu kome davanje takve prednosti Ani nikad nije smetalo. Ana je bila ozarena:
– Otac Ruvim je Rus, iz ruskog manastira na Svetoj Gori…
– O tebi sam vrlo mnogo lepoga čuo – smireno, prijatnim glasom izgovori Rus, gledajući Rastka vrlo pazivo i otvoreno. I tvoj otac te hvali, mada slutim da nečim ipak tobom nije zadovoljan…
– U svemu sam sada zadovoljan, oče. Ono što mu nedostaje dobiće veći sam kroz život, a i razgovori sa duhovnicima kao što si ti će mu pomoći. Eto, reci mu…
Mladi knez se radosno nasmeja i reče:
– E, znam šta ćeš reći ocu Ruvimu. Da mi održi lekcije o tome kako je vršenje zemaljske vlasti sveti posao, lep i od Boga dan…
I svi su se nasmejali. Rastko je jeo vrlo malo, tek nekoliko zalogaja, a razgovor je tekao vedro, veselost mladića prešla je i na stare. Najzad, Nemanja se seti:
– Oče, ti spavaj u sobi do Rastkove, pa pričajte do zore, ja rano ujutru krećem do Studenice…. Tamo gradim najdivniji hram u Srbiji.
Sluga sa bakljom osvetljavao je hodnik i uveo ih u Rastkovu sobu. Odmah pripali lampu na stolu, kao i dve velike sveće i ode. Ruvim sa blagim iznenađenjem osmotri sto kraj prozora, na desnom zidu nekoliko prelepih ikona i lepo kandilo koje je svetlilo. Soba je po urednosti i skromnosti delovala asketski, monaški. Desno beše uzan krevet udaljen od zida tek koliko je potrebno za prolaz, i da se uz sam zid smesti duga polica sa knjigama na nižim daskama, sa velikim krstom i sa mnogo dragocenosti na prvoj, najvišoj dasci. Monah priđe najpre knjigama i iznenadi se.
– Oh, koliko imaš dobrih, skupocenih dela! Jovan Lestvičnik, žitija svetih, dela svetih otaca na grčkom… Cela ti je soba nekako monaški skromna, a ovde na polici toliko skupocenih stvari nabacanih.
Mladić se nasmeši:
– To su zaista skupi pokloni najbližih i bar za sad ne smem da ih darujem drugima… No, ovaj drveni krst, koji ne košta ništa, najdraži mi je… jer je jednostavan, prost, baš kao onaj Gospodnji. Ja sam ga dok sam bio dete izdeljao. Sedi, oče Ruvime, sedi na postelju, tu…
– Tebi je Bog, zaista, dao mnogo…
– Ja nisam srećan. Nisam nimalo srećan.
– Zbog čega, sinko? – upita monah začuđen, zabrinut.
– Oče, ja molim Boga da mi da umesto svega ovoga prostu jeftinu mantiju, umesto sveg blagostanja monašku sobu, umesto ovih skupih mačeva knjige, umesto slave i pompe, mir i molitvu… Molim Boga da mi umesto lova i praznih razgovora da da se Njemu bez prestanka molim. Hteo bih umesto svega da budem u hramu, kao najobičniji monah iskušenik, koji odbija da stekne i čin jereja. Molim Boga da mi da samo da se Njemu divim i sa Njim razgovaram, kao sin sa Ocem, eto to jedino želim. Kada bi ti pristao da me sutra ili bilo kad, kad budeš krenuo, povedeš sa sobom, kada bi me bilo gde odmah zamonašio pre nego što stignu legije mog oca… ja bih bio Bogu i tebi najviše zahvalan sin na svetu. Oče – ognjevito a tiho je govorio Rastko zapanjenom monahu – tako ti Boga i svega svetog, povedi me sa sobom, nikada se više u svet laika ne bih vratio. Osećam da to od tebe mogu da očekujem. Ti mi možeš, moraš pomoći…
Monah Ruvim je iznenađen ćutao, a Rastko nastavi:
– Već dugo vremena ja samo na to mislim iako znam da je to što od Boga molim skoro nemoguće. Moj otac sa mnom ima sasvim druge namere, on odnekud duboko oseća da ću ja da nadkrilim braću, da će vlast u Srbiji sama od sebe skliznuti iz ruku braće u moje ruke. Otac je uveren da samo ja mogu da ga zamenim, a ja sam jedini koji to ne bih želeo, ni za trenutak ne bih želeo. On boluje zbog mene jer oseća da ja već živim monaškim životom, ali toga nije svestan. On hoće da ja budem najhrabriji ratnik, najbolji, i najveštiji vođa, da se borim protiv sveta i oružjem, kad treba. A ja to ne želim! Tako ti monaštva… povedi me sa sobom, dragi moj!
– Da li si ti svestan koliko je to nemoguće? O, koliko te ovde svi vole, a otac tvoj najviše! Ne, oni će te stići, vratiće te, a mene poseći.
Ne, ne, dete, ti moliš Boga za nešto neizvodivo. Ti svakako mnogo vrediš, možda bi bio dobar monah, ali sudbinski nemaš za to prilike, ni dovoljno godina starosti, a ni ja nemam hrabrosti da te sa sobom povedem. Kod nas postoji vreme iskušeništva pre monašenja…
– Ti me, dok si ovde kušaj, pa onda krenimo! Čim sam te video, ja sam znao da si ti taj čovek koji može da me odvede i zamonaši, a usput i da me iskuša jesam li dobar za monaha… Osetio sam da je jedna reč sa tvoje strane dovoljna da me tvoje bratstvo primi čim budemo stigli. Ostani tu, raspitaj se o meni, pričajmo dugo, ne ogrešuj se prema Bogu time što mu ne privodiš čoveka koji svim srcem – hoće u monahe. Bogom te zaklinjem vodi me sa sobom!
– Čekaj, mladi kneže, da te što dublje, šire, strože ispitam zašto ti hoćeš u monahe, šta te tamo privlači, radi čega žudiš u manastir kad ovde imaš uslove i za duhovno obrazovanje…
– Pa ja ne idem u manastir zato da bih tamo sticao znanja. O, kako dati to objasnim… Ja bih išao tamo da se Bogu klanjam i divim i da mu sav i sasvim pripadnem, da Bogu služim, da se Njemu približim, a ima i jedna druga moja tajna zbog koje bih otišao u manastir… Ja osećam da najveća sreća sveta beše silazak Sina Božjeg u telo čoveka. Kako da ti to kažem… Moja vera u Njega je jača od svakog drugog mog uverenja. To nije kao da samo verujem u Isusa Hrista, ja, u stvari, znam da je On sišao među nas, i ništa se lepše svetu nije posle stvaranja moglo da desi nego to što je došao Isus Hristos. To toliko osećam kao što vidim i to koliko je taj dolazak spasonosan za svet. Ja moram svakoga dana Njegov dolazak u dušu našu, u manastiru da proslavljam i da pevam Osana iza koje više nikada niko Isusa Hrista neće opet raspeti. Ako ga tako kao monah ja, ti i ostali monasi čekamo, to će zahvatiti sve duše laika, pa će Hrista, koji čeka da u svaku ljudsku dušu uđe, svi ljudi da prime. Ja pripadam onima koji hoće da slave silazak Boga, a to u ovom svetu ne mogu dovoljno svesrdno da činim, to mogu samo kao monah. Iako volim sav život, ovo, biti sa Isusom Hristom, i praviti Mu put da što dublje uđe u nas, viša je sreća od svake druge. To je samo jedan od razloga što žudno gledam na manastire i zbog čega monasima zavidim.
– Nikad mi niko nije ovako objasnio ono što i mene vezuje za monaštvo… Ali, sine, da li ti znaš da je čoveku dato da bude čovek koji potpuno živi, a samo izuzetnima je dato da u tome sebe skuče kao monasi.Oni koji nisu za monahe skrojeni i blagosloveni, greh prave ako se iz sujete otisnu u črnorisce. Uz to, kad si imao prilike da se ispitaš za koju si veru? Otac ti je bio kršten kao rimokatolik, najstariji brat ti je katolik, svi Srbi podeljeni, između tolikih vera. Što baš pravoslavnu ti izabra? Naše monaštvo je posebno. Zašto si se odlučio za Pravoslavlje?
– Pa moj otac je putokaz tolikim Srbima, a tek meni… Svi idemo za njim, samo moj brat Vukan beži iz njegove senke. I da nije bilo mog oca, ja bih izabrao Pravoslavlje, a zašto – ne znam. Oče, jedan od razloga što bih otišao u manastir jeste i što bih saznao tajne koje osećam, ispitao sve dubine i visine i širine moje vere, shvatio šta to papu i rimokatolike vuče u jeres, postao ne samo bolji vernik, nego i bolji teolog, ali me to manje privlači od želje da se neprekidno molim, da Mu verujem, da Mu se divim, da Mu zahvaljujem… Ja ne mogu da otkrijem sve tajne i da sve na svetu znam; naš je um mali prema svetu što postoji; to hoću odmah sebi da priznam i hoću da Bogu sebe celog dam. To mogu i to hoću, shvataš li me?!
Nisu primetili da su obe sveće do pola već sagorele i da lampa još pomalo dimi. Napolju je vladao mir, mesec se šetao nad crnim šumama. Odjeknuše i prvi petlovi mada se zora iz dubine noći još nije pojavila u svili svitanja, a dvojica vernika su i dalje vodila razgovor. Monah Ruvim je bio sve srećniji i zaprepašćeniji. Nikada nije visprenije i dublje prodirao u teme verske i filosofske kao sa tim, tek ušlim u mladićski period, plemićem. Rekao je:
– Još sam daleko od toga da odlučim da te povedem sa sobom. Nemanja bi bio u stanju sa vojskom da prodre u manastir i da nas žestoko napadne.
Njegova duša bila zapanjena radošću što je takvog mladog čoveka našao. Monah nije bio svestan da se već odlučio da ga povede, ali ga je užas od prisutne pomisli na Nemanjin žestoki karakter kočio. Mladić je otkrivao svoju rascvetanu, divnu dušu, otvoreno, strasno, bez ulepšavanja, dušu koja je bila sama po sebi tako lepa da nije imalo potrebe da je doteruje pred mudrim očima prosedog i snažnog monaha. Rastko je molio tako predano kao dete, tako mudrim rečima kao zreo čovek, tako strasno kao poeta i tako oštro kao asketa, da je Ruvim shvatio da je rođen za monaha. Ali, zar bi Nemanja to preživeo? Na licu tog prosedog čoveka raspevani Rastko nije mogao da vidi do koje je mere uzbudio i uzdrmao stav tvrdoga Rusa. Strasno i sve osećajnije naletao je na vrata duše tog čoveka, ne shvatajući, čedan, da ona uopšte više nisu bila zaključana, bila su bojazno odškrinuta, puna spremnosti da se rašire…
Rastko je, zažaren od sreće, plemenit, iskren, topao, pričao:
– Ne misli, oče Ruvime, da sam ja po prirodi ovako govoriv! Meni se tek sada dala prilika da nađem nekog kome ću sasvim da se ispovedim i damu priznam šta mislim i šta želim. Čak ni dvojici monaha u našem Rasu nisam otkrio koliko žudim da se zamonašim, a majci da priznam ili braći, ne bi mi ni na um palo, takve bih potrese u njima izazvao. Ja sam postao zatvoren čovek, a sva mi je duša tako željna, tako joj treba da svemu svetu kaže: idem, napuštam vas, odlazim tamo gde je lepše, odlazim da se neprestano Bogu predajem i molim… Gospode, kako je lepo biti u molitvama predan Bogu i okružen tišinom, kada bi oni to znali. Ako me ne povedeš, biće mi lakše što sam našao čoveka pred kojim sam se sasvim, kao knjiga, otvorio…
Pri tome kazivanju Rastkovom, nije ni otac Ruvim mogao da bude miran, ustajao bi sa postelje na kojoj je sedeo sa Rastkom i nekako prolazio kroz tesnac u širi deo sobe, prošetao se i vraćao natrag, kroz uski prolaz kraj police… Na um mu pade čudna misao. Sede i njoj pokloni samo kratko vreme. Kako da ispita mladog kneza. Mladić je i dalje u zanosu govorio:
– Trebalo bi da sam uzdržan, da bih ti se prikazao smernim, ali, oče, ne mogu… Pusti me da se radujem bezmerno, daj da mi pred tobom duša igra od sreće što mi se tvoja prilika ukazuje, daj da se smejem i govorim sve što mi je na umu… Kada me odvedeš, biću ozbiljan kao i svi monasi…
– Rastko, kada bi ti znao kako se mi slatko i radosno šalimo i smejemo, baš kao što se ozbiljno molimo – reče otac Ruvim i odluči da tad izvede opit koji mu je pao na um i opet ustade i prođe pored Rastka i, kao slučajno, gurnu prenatrpanu policu. Ona se zaklati i poče da pada. Sve stvari sa nje poleteše ka tlu, a mladi Rastko podmetnu raširene ruke i vešto uhvati u vazduhu samo krst. Ostalo: skupoceni mač, ukrasne venecijanske staklene vaze, antička grnčarija, to sve prođe pored mladićevih ruku. Mnogo toga se razbi. Rastko prinese krst usnama, a jednom, pa drugom nogom odgurnu preostale stvari od sebe. Otac Ruvim se sagao ka knjigama
– Oprosti, o, kakvu sam ti štetu naneo…
– Štetu? Nikakvu štetu nisi napravio, samo si me oslobodio suviška, a ja sam bar ovo spasao od pada…
Rastko natera monaha da spokojno primi taj događaj. Otac Ruvim je do kraja svog života pamtio radost, koju je tada doživeo. Ona buktala u njemu jer je mladi Srbin instinktivno pružio ruke da spase od pada ono što je za njega bilo najvrednije: drveni krst, sveti simbol hrišćanstva: sve druge dragocenosti mu nisu bile važne.
Uzbudiv razgovor se nastavi, dok je zora otkrivala šume i udaljeni gradić Ras, a ptice i petlovi počeše da bude predeo pre sunca…
Dogorele sveće same su se ugasile. Monah ustade.
– Premoren sam, pokaži mi moju postelju…
I Ratko ga svež i radostan odvede u sobu do svoje.
Sunce je izlazilo i sasulo prve zrake u sobu. Ruvim skide mantiju, prebaci je preko stolice uz otvorena vrata balkona, pa se dva tri puta prekrsti, prekrsti i postelju i osmehnu se mladiću koji ga je posmatrao i brižno i radosno, očekujući bar neki znak hoće li ga Ruvim povesti. Monah je zaista bio premoren, samo što je legao i zatvorio oči, utonuo je u san.
Rastko se polako okrete. Usmeri pogled ka sivoj i staroj monahovoj mantiji, zagleda se u nju. Tada se u njemu rodi želja da je obuče. Brzim pokretima otkopča svoju svilenu plavo-zelenu bluzu sa srebrnim ukrasima i zlatnim resama, baci je na tle pa uze mantiju. Još hitrijim pokretima je pritisnu uz svoje grudi i obuče. Stajala je uz njegovo telo kao da je za njega šivena. Od sreće, okrenut terasi podiže prema suncu ruke, pa ih opet stisnu uz grudi. Tad ču šum i okrete se, naglo i zbunjeno. Monah Ruvim je budan i otvorenih očiju ležao.
– Odlučio sam, sine – rekao je. – Spremi se da se rastaneš sa svetom.Monah se pridiže, a Rastko se sruči pred njim na kolena i plačući od sreće, poče da mu ljubi ruke. Stari monah je govorio:
– Još nisam video toliku žudnju za manastirom… Nisam siguran dali nas neće potere tvog oca stići, ni da li će bratstvo u manastiru smeti da te zamonaši. Neka nam Bog pomogne i neka nas zaštiti od ljutitih Srba…
Prošla su dva dana. Pred veče u dvoru se završavao rad. Nemanja je u dvorani u prizemlju sedeo za velikim stolom zajedno sa nekolicinom svojih vojvoda i bojara pijući hladna pića, a za malim stolom kraj prozora sedela je Ana i za videla na plavoj tkanini vezla prelepe srebrne cvetove. Pratila je spokojan razgovor tih ozbiljnih starijih ljudi kad Rastko zakuca na vrata. Prišao je ocu.
– Išao bih sa društvom u lov. Ujutru imamo sastanak na Belom brdu Prosede kose i duge brade Nemanja se iznenađen trže:
– Ti? Ti želiš u lov? O, hvala Bogu! Sine, idi, idi! Idi u lov, idi na zabave, idi na turnire, vladaj, uživaj, najdragocenija knjiga jeste život, čitaj je svu, idi, blago meni…
Rastko se pokloni, ne skidajući pogled sa oca, pa se sporo uspravi, pokloni i ostalima, okrete se majci i priđe joj. Poljubi je u obraz, pa u ruku i još se sporije uspravi. Na vratima, pre nego je izašao, još jednom se svima pokloni i izađe.
Gosti u dvorani ispratili su dostojanstvenog mladića pogledom punim nežnosti i ljubavi, a da tog nisu bili svesni, a otac presrećan diže pehar. Bio je više no ikada siguran u sebe i Rastka, u život…
Ceo sledeći dan je u dvoru protekao u radu, gosti i činovnici su na konjima i u kolima dizali pred dvorom uobičajenu larmu. Radnici su popravljali pritke za mlade voćke sa desne strane, a drugi radnici iza dvora pevajući su delali po ogromnom vinogradu.
Uveče su Nemanja i Ana u manjoj dvorani bili sami, Ana je nešto sređivala u ogromnom drvenom sanduku.
– Umoran sam od tolikih poslova. A on se još nije iz lova vratio?
– Ni za jedno svoje drugo dete toliko se ne brineš kao za njega, resko reče Ana i izađe iz dvorane.
Čuo se topot konja, pa Nemanja živnu. Malo kasnije neko zakuca i uđe. Starca skameni strah, jer je ušao samo Andrej, sin vojvode Mirčete.
– Gospodaru – reče on prišavši, a svetlost lampe osvetli njegovo neveselo lice. – Ti mi još ranije naredi da se od Rastka ne odvajam, a eto,ja sada brinem. On celom društvu zakaza sastanak za jutros na vrhu Belog brda i izmače nam, ne dođe. Čekali smo ga skoro do podne, potom ga tražili… Jedan od tvojih konjušara reče da je Rastko na svome konju još sinoć od dvora pošao…
Starac okamenjen, tek sada se pokrete i šakama strahovito lupi u naslon drvene stolice i skoči:
– Šta? – viknuo je grlom koje se tad otkamenilo, viknuo je tako da je i van dvora odjeknulo. Okrenu se i opet viknu: – Ana! Ana! Zovite Anu! Dovedite vojvodu Mirčetu i Rafajla! Sluge! Svi muževi ovamo!
Ana utrča i odmah razumede. Nemanja joj priskoči i grubo zgrabi za ramena, vičući:
– Rastko je nestao… nestao, shvataš li! – Nemanja se okrete dvorjanima koji su uletali u prostoriju, opet postade naredbodavac, ali veoma razjaren i užasnut, baci još jednom pogled na svoju ženu koja se rukama uhvati za glavu, pritisnu slepoočnice i zaklati. Nemanja naredi:
– Hitro svi na konje, svi koliko vas ovde ima! Pretražujte cele noći šume odavde do vrha Belog brega i okolo! Mirčeta! Utvrdi da li je i još koga iz dvora Rastko poveo! Rafajlo… Pošaljimo glasnike, odmah da krenu i niz drumove pitaju kojim je putem i kada prošao.
Izdavao je naredbe hitro.
– Pa možda ti je Rastko otišao negde da se zabavi, mlad je! – reče jedan od dvorjana.
– Da li si ikada video Rastka da je otišao da se zabavlja? Pa on se ne odvaja od starijih i od monaha, kao ni ovih dana od našeg gosta… A gde je naš gost, Svetogorac? Da li ga je iko od noćas video?
Dvorjani koji još nisu bili pošli i dvorjani koji će ostati dok bude pretraga trajala, pogledaše se. Nemanja se okrete svojoj ženi:
– Otišli su zajedno za Svetu Goru!… A kuda bi naš sin Rastko drugde!
Zaprepašćen tom mišlju, Nemanja dodade: – Tvoj i moj sin, u stvari, jedino na manastir i misli!
I starac se sruči, sede na stolicu, i pokri lice šakama. Ramena su mu se tresla.
Uskoro u dvoru nasta neka neobična tišina, samo su se u daljini videle svetlosti baklji koje su nosili oni koji će do jutra da pretražuju neće li naći bar trag od mladića kojeg su možda rastrgle zveri.
Sutradan, vojvoda Mirčeta je sa velikom četom ratnika na hitrim konjima krenuo u Vizantiju sa pismima za nosioce državnih i drugih vlasti, u kojim je Nemanja molio, pa i pretio – da mu pomognu u vraćanju Rastka, silom ili milom, ako se igde bude pojavio.
Dan prebogat suncem, spokojstvom, cvrkutima i basnoslovnim raspoloženjem mladoga Rastka. Konji razigrani, hitri. Šume, po gdegde livade, pa majušna sela. Stada i stada ovaca. Povremeno gradić, pa nove planine. Monah je nalazio staze i izbegavao raskrsnice i gostionice, a Rastko je kipteo od radosti i sve vreme neuobičajeno o mnogo čemu pričao.
– Ti se, oče, ne čudi što toliko pričam. Ja to činim ne samo zato što se zbog bekstva radujem, nego i zato što ti treba da me bolje ispitaš.O, ako iole utvrdiš da nisam za monaha, odluči da me ostaviš i vratiš mojima. Tada ću da budem najtužniji čovek koga znaš. A znaš li da sam danas najsrećniji? Pa čak i ako bi me vratio, ja sam danas zbog toga što sime poveo u monašenje, nakupio radosti i sreće za sav moj vek… Gospode,koliko mnogo pričam i koliko ću tamo rado da ćutim… jer je svaka ljudska reč vredna, ne treba je zalud prosipati…
Prolazili su pored nekih usamljenih kuća, nailazili su na reku i na šumne vodenice, pa na livade na kojima je stoka mirno pasla, pa na putnike i seljake koji su im se klanjali. Malo kasnije, Rastko se opet približi monahu, pa poverljivo nastavi ispovest:
– Možda sam negde o tome čitao, ili od drugih čuo šta sve podstiče čoveka da raširi ruke i krene ka Bogu, da Mu veruje, da Mu se vrati… Uglavnom jedan od četiri podstreka preovlada i povede dušu ka Bogu. Sva četiri vladaju mojom dušom. Prvi podstrek jeste lepota stvorenog sveta. Ona semeni otkrila kada sam imao sedam godina, kada sam video šumu u snegu i ledu, kao san čistu i veličanstvenu… Plakao sam od lepote, plakao sam na ramenu jednog monaha. Drugi podstrek mi je bila mudrost sa kojom je Bog izgradio svet. Neki neobičan filosof mi je pričao da je naša planeta mrva u svemiru, da sunce naše nije jedino i da takvih ima na milion… i ja sam plakao od sreće što tako nešto mudro Bog može da stvori. Kakva moć ikakva mudrost, nezamisliva! Od te moći mnoge obuzima strah, pa takve ljude strah vodi ka Bogu. Pa ako, neka, neka ih strah i vodi kad ne umeju da vide lepotu i mudrost koje mene vode do plača i ushićenja… Ali, ono što mene najviše vodi ka Bogu i vezuje za njega, to je ljubav. Reci, šta ima lepše od ljubavi? Čuj stihove apostola Pavla, slušaj ih, molim te…
Rastko raširi ruke i kao da zagrli šumu, punu starih i uspravnih borova i jela, poče:
– Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikada ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati. Jer, delimično znamo i delimično prorokujemo; a kada dođe savršeno, onda će prestati što je delimično. Kada bejah dete, kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kada sam postao čovek, odbacio sam što je detinjsko. Jer sada vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznan. A sada ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje, ali od njih najveća je ljubav…
Rastko je to izgovorio u zanosu, sa puno uzbuđenja tako da se okolo orilo. Stara šuma je, veličanstvena i tiha, te reči primala i odjekivala. Rastko se okrete ka saputniku i pogledavši ga u oči, reče:
– Kad bi ti znao koliko volim Njega? Kad bi ti to znao… i, ne bi seni za tren onomad razmišljao. Ja više i ne znam za sebe, ja sam se davno već sav predao Isusu Hristu… Gospode, kako je to lepo… Mili, Gospode,kako je to lepo… voleti Te!
Monah iza njega je uzbuđen osećao kako ga vrele suze peku. I sam se nalazio u zanosu, pa ipak je, čim su dospeli do jednog vrha, opet dobro osmotrio pojavljuju li se gonioci gde i onda nastavljao sve tako, sa Rastkom, sve dok u daljini pred njima ne izbi more. Bilo je još dosta daleko, ali se svetlucalo na suncu. Rastkove ruke se raširiše. Hteo je da to sve zagrli. Puna radost u njemu naglo se smirila, obuzelo ga je svečano smireno raspoloženje. Kada mu sa jednog visa monah pokaza deo obale koji se istapao u svetlosti i odblescima mora, Rastko pretrnu. Monah reče:
– Odavde počinje Sveta Gora. Atos!
Rastko oseti mir kao da je na liturgiji… Monah nastavi ka dolini i moru, a za njim mladić, stisnutih usana, upirući pogled ka svetlucavom moru i zelenom poluostrvu, skraćena daha u nekoj tihoj, blagoj, novoj ekstazi. Odjednom oseti strah, jak kao munja. Strah da ga sada očeve potere ne spreče u poslednjem koraku iz starog u novi život. Taj strah je u mnogo manjoj meri osećao sve vreme puta, ali je sada zabrinutost prerastala u paniku. Međutim opet se ozari mirom. Znao je da ga na ovo putovanje ne vodi stari monah pred njim, no Bog… Dođoše do obale na kojoj su ribar popravljali čamce. Oni su srdačno pozdravili putnike, a jednom od njih Ruvim predade konje. Za to vreme Rastko je stajao na samoj obali. Providna voda ga je malim talasićima i šuštanjem po pesku prskala, a on je žudnim očima gledao tri jedrilice koje su, razmaknute, plovile tamo-amo gurkane ćarlijajućim vetrićem. Pogled utopi u zelenilo svetog poluostrva.
– Da, sine, to je Sveta Gora – progovori njegov vodič. – Na Atos je bila stupila Presveta Majka Božja. Više vekova ovde dolaze po stotine i stotine monaha iz celoga sveta. Na ovu zemlju ženska noga više ne stupa, a muška ne odstupa; niti ko želi da ode sa nje, sem nas koji moramo poslom po svetu.
Jedna od ribarskih jedrilica se dosta približila, ribar u njoj se tako našao okrenut licem obali. Monah spusti torbu i obema rukama mahnu ka njemu. Okrete se ka Rastku, uhvati ga za mišicu i toplo mu se zagleda u oči:
– Da li ćeš moći zauvek da ostaviš svet, bogatstvo, moć, slavu i dazauvek ostaneš ovde, na Atosu, gde sem Boga, tebe i molitvi ničeg drugog nemaš, baš kao i ostali monasi kraj tebe po manastirima, pećinama i pustinji. Izaberi sad, kom svetu želiš da pripadaš!…
Rastko podiže ruku:
– Samo tome koji je na Svetoj Gori. Zaklinjem se. Na Svetoj Gori da ostanem i nikada od nje…
– Ne, u to se ne zaklinji. Možda će Bog od tebe da zatraži da i ovo blaženstvo radi drugih napustiš.
Pristiže jedrilica i ogreba svoje dno o pesak.
Stari monah dade mladome Rastku znak glavom i iskušenik zagazi jednom pa drugom nogom u vodu i opet jednom pa drugom stupi u čun. Dok je monah za njim stupao, Rastko pogled usmeri ka Svetoj Gori. Nije ga skrenuo sa daleke obale gde je trebalo da se pojavi manastir Rusik.
Najzad je našao ono jedino što mu je trebalo.
Ribar otisnu jedrilicu i ona kao bela labudica zaplovi…

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *