NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
NEMANJA
 
Soba u maloj zgradi od kamena tamna je i topla. U njenom uglu, na po stelji leži porodilja, smeška se. Kraj nje je tek rođeno dete. Vrata na sobi se naglo otvaraju. Zavida burno ulazi, zbaci sa ramena kožuh obasut pahuljama snega, prilazi postelji, hvata svoju ženu za nadlakticu i iznenađen posmatra dete:
– Krupniji je od svih beba koje sam video!
Krupniji – izgovara porodilja, a umor joj kida osmeh – Zar zaista u ovom kraju nema pravoslavnih sveštenika? Htela bih da sina odmah krstimo.
– Krstićemo ga kod katoličkog, a kad Carigrad dozvoli da se vratimo u Rašku – prekrstićemo ga.
– A ime, Zavido?
– Nemanja! Starozavetno ime! A ja mu to ime dajem iz drugog razloga:rodio se u progonstvu, gde ničega nema osim nas dvoje i tri brata, pa neka on potom ima sve! – oduševljeno Zavida posmatra dete.
Premorena, porodilja gleda muža izmučenim očima. Vatra na ognjištu zapucketa. Iz daljine su se čuli vukovi.
 
* * *
 
Prošle su godine. Jednog prevrućeg letnjeg dana ostareli Zavida primi glasonoše iz Vizantije. Oni mu uručiše pismo prijatelja ratnog, Nikole, jednog od dvorskih savetnika. Hitro ga pročita, sinu od radosti, zgrabi svoj stari mač i pozlaćenom drškom lupnu o vrata.
Pojavi se njegova žena, zabrinutog izraza lica, ali ne uspe išta da kaže. Zavida viknu:
– Sinove pozovi, i dođi i ti!
Na vratima se pojavi njihov jedini sluga Adam. On ču, izlete i sa praga, koliko ga je grlo nosilo, viknu u pravcu guste šume što se protezala odmah iza gradine pune cveća i povrća:
– Tihomire! Miroslave! Stracimire! Nemanjo! Otac vas zove! Hitpo!
Dvoje starih jedva stigoše jedno drugome išta da kažu kad uđoše najstariji sin Tihomir i njegov brat Miroslav. Obojica behu srednjeg rasta, ali Tihomir beše uskog lica sa vrlo hitrim trezvenim očima i grbavim nosem, a njegov mlađi brat sa stalnim osmehom u očima i sporošću u pokretima i govoru, beše nekako kao odsutan. Čim je ušao, Tihomir je procenio o čemu se radi:
– Oho! Eto vesti koju smo čekali decenijama!
Utom uđe Stracimir, grdosija lenih pokreta. Bezizrazno pogleda roditelje, klimnu glavom i sede pored oca. Zavida upita:
– A gde je Nemanja?
– Pre se rvao sa medvedima, a sada dresira mahnite konje! Odmah će,dok se umije. – reče Tihomir sa izvesnom jetkošću.
Otac ga sa malim prekorom pogleda, ali ništa ne reče.
Na ulazu se pojavi Nemanja. Rastom još viši, vižljaviji od Stracimira, guste smeđe kose, i otvorena izraza lica, ubrusom je brisao vrat i razdrljene grudi. Videvši oca i ostale, kliknu:
– Vraćaju te u Rašku? Opet si veliki župan! – priskoči te oca zgrabi i sa stolice podiže; dok se starac smejao, izljubi ga, pa ga potom pusti,okrete se majci, nju izljubi, a zatim zgrabi Miroslava i na kraju Tihomira koji ga, zgrčen, iskosa hladno odmeri i napade:
– To ponašanje je samo tebi dopušteno!
Ali, Zavida se i dalje slatko smejao.
Iz strogog starca sada je izbijala dobrodušnost, ukućani se razbuktaše od radosti, ali se taj talas umiri kad otac brižno poče:
– Još car nije doneo odluku o mom postavljenju, moj me prijatelj iz Carigrada samo obavestio da na to budem spreman… pa kako to može biti još ovog meseca…
– … Ili kroz neku godinu – jetko ubaci Tihomir, ali strpljivi starac nastavi:
– … Trebalo bi da vam odmah, sada, otkrijem šta sam odlučio da učinim kada budem dobio vlast. – sva četvorica su ga pažljivo slušala. Čim je primim, svu ću je predati Tihomiru, a on će svakom svom bratu dati na upravljanje po deo svoje županije…
Tihomir se uspravi i odahnu, a Miroslav pocrvene i reče sa neskrivenim zadovoljstvom da je on to i očekivao, ali otac sa svom ozbiljnošću nastavi:
– Tako, u stvari, svima dajem neprocenivo vredan i težak dar. Deco moja, vi pratite događaje, ali ja sam ih bolje sagledao. Vidim da takve terete više ne bih mogao da podnesem, pa sam zbog toga još više dužan da vam te tegobe što vidnije otkrijem. Tamo je zaista teško vladati…
– Zar misliš da bi iko od nas bio bolji od tebe? – reče Nemanja vrlo ozbiljno i zamišljeno.
– Ne bih voleo da znate šta mislim o nekome od vas! – otac odgovori srdito – ali uvek imajte na umu, ma koji od vas vladao, da smo na Balkanu mi, Srbi, najbrojniji, ali najrastureniji narod i da se nalazimo između Istoka i Zapada, da će se sile sveta tek tući oko nas, Carigrad i Rim, Vizantija i zapadne države, ili dve crkve, pravoslavna i rimska, pa će njihova uzajamna mržnja i Srbe da proždire… Ako konačno izaberemo Istok, nas će surovi Zapad stalno da napada. Ja vama dajem u ruke razdeljen, a tako dobar, dobar narod, dobre duše, pravedan, i… rascepan. Četiri vere ga cepaju: pored rimske i grčke sve više se množe sektaši, a mnogi Srbi se vraćaju staroj mnogobožačkoj veri. Tako razjedinjene poješće nas i susedi. Eto, na samom Balkanu se nalaze još dve države surovih Huna: Bugara i papinih Mađara, a to su drevni ratnici. Kako ćete vas četvorica, a i vaši naslednici, Srbima i sebi da obezbedite prostore, život, pa i državu na nemogućem, ovom tlu? Ne znam, ali, ja sam vrlo star za taj zadatak, i veoma sam … zabrinut. Kuda povesti Srbe, kud povesti sebe? Da li ćete bar vi, mladi, znati to što ja ne znam?
Ispod sedih ogromnih veđa starčeve plave oči usmeriše se ka svakom sinu po redu, a Tihomir reče prilično oštro, kao da prasnu:
– Dakle, ti sumnjaš i u nas, i u mene?
Odjednom starac skoči, stolicu na kojoj je sedeo prevrnu, i s pesnicom u vazduhu, kao da svima u sobi preti, grmnu:
– Sumnjam! Sumnjam u sve narode, u vas, u sebe! Sada je vreme da čovek izabere svoj put ka Bogu između toliko lažnih puteva, a vladarima je dato da svoj narod za sobom na pravi ili na pogrešan put povuku, a samo je jedanput pravi! Ostali su putevi jeresi i brljanja! Za koju si se, veru, sine Tihomire, ti konačno odredio? – upita žestoki starac.
Svi se u sobi umiriše… Starac opet sede na stolicu koju mu, čim je bila pala, postaviše. A tada Tihomir, dvoumeći se, ledeno reče:
– Ja sam… sklon vizantijskoj, pravoslavnoj veri, mada još nisam siguran, ne u to da li je ona istinita, nego da li će ona i da opstane! Papa je skupio sve moćnije sile zapada, a Romeja je divna tvrđava koja se od starosti sama ruši. Ja ću narod i sebe povesti ipak onim putem koji će… glave da nam spase! – i Tihomir zasta, ali starac ojađeno raširi ruke:
– Eto, to je razlog zbog čega vlast prenosim vama. Da, to je… glavni razlog: da li sam izabrao pravu veru. Jer, trebalo bi da odredim sudbinu Srba. U ovo vreme se lome i rađaju svetovi, crkve, države. Kuda da krenemo, odgovornost je pred Bogom. A kud narod, odgovornost je još veća. Kuda ići? Eto, nisam ni ja sam siguran: polovina Srba u Zeti je već prišla Rimu, svi Srbi u Bosni kao da će bogumilima, većina Srba u Raškoj htela bi Pravoslavlju, a mnogi bi nazad mnogoboštvu. Ni ja više nisam dovoljno uveren koja je strana u pravu – završi starac ojađen i spusti tešku ruku na sto.
I Stracimir i Miroslav su sa izvesnom neodlučnošću pratili razgovor, ali Nemanja se vedro nasmeši i pitomo reče:
– Ja sam siguran, ja sam izabrao pravu veru još dok sam bio dete! I nutkaću i narod koji mi daješ, da tu veru prihvati… bez obzira na to u šta taj narod sada veruje. A koji si deo Raške dodelio meni, oče? – upita očito sve veseliji i ocu namignu.
Starac se grohotom nasmeja:
– Baš onaj koji najviše naginje Pravoslavlju! Oblast Toplice i Reka… Ali, tvoj je deo najmanji – reče pomalo podrugljivo.
– Ne mari – vedro odgovori Nemanja. – A ima li tamo gustih šuma?
– I medveda, kakvih ni ovde nema! – Zavida se od srca nasmeja.
Svi su se takođe smejali i razgovor se nastavi o tome kako je i šta potrebno da se uradi, koliko su druga braća dobila zemlje na upravljanje, i tako dalje. Jedino nisu spomenuli šta će raditi ako se na carevu odluku opet bude moralo dugo da čeka. A baš se to i dogodilo: prošlo je još dosta vremena do časa kada je Zavida bio pozvan da svoje sinove uvede u vizantijski posed, veliku županiju Rašku.
Ali tog dana do kasno uveče srećni članovi te plemićke kuće pravili su planove, pa se Zavida sa ženom, zaista umoran, povukao u spavaću sobu i jedva se svukavši, skoro pao u postelju. Tiho je rekao svojoj ženi dok je ona gasila malu uljanu lampu:
– Vrlo sam, vrlo nezadovoljan… njima!
Ona zasta u pokretu, pa polako spusti lampu na sto. Telo se pogurene žene vrlo jasno ocrtavalo prema prozoru. A napolju je mesec obilno prosipao spokojne zrake preko šume i vrtova. Sporo sede na krevet pored muža. Čvrstim nevelikim šakama stisnu njegovu ruku:
– Bog ti je dao četiri sina boljih od najboljih! Tihomir je mudar ilukav… Miroslav kao devojka plemenit! Stracimir stamen! A Nemanja…o, pa tom se tvom sinu svi koji ga znaju, dive!
Muž se pridiže i nasloni na laktove, pa odgovori:
Tvoj Tihomir je podao, Stracimir tupav, Miroslav bebast… Samo je jedan dobar za vladara… sto puta bolji u svemu i od mene, to je najmlađi, Nemanja… Sreća je što on nikada neće krenuti protiv najstarijeg brata. A nesreća će biti ako stariji brat krene protiv Nemanje! I to može da se desi… Eto, ja se kao otac bojim tog sukoba, a kao srbski vladar, ja bih ga želeo… Ko bi mom narodu bio bolji vladar od Nemanje! Niko! Nikad!
Zgrčena, stara kneginja se nije ni pomakla. Toliko je snažno osetila da je to sve istina. Privid sreće bio je prsnuo, ostala je stvarnost. „Nevolja je u ljudima, ne van“, mislila je.
Noć je u stvari neka vrsta tihog koncerta, cvrkuta noćnih ptica, zujanja insekata, krikova zveri, šumova vetra. Obest ljudska uglavnom to sve i ne sluša, sem kad ovo pletivo šumova nešto ne poremeti. Začu se sve jači topot konja, stari se uznemiriše, neko je u nevreme dolazio i svojim glasom nadjačavao urlike pasa iz dvorišta.
– Hej, Nemanja! Kuća Ivana Jovanovića u Vijoricama gori! Gori! Pomozi, Nemanja! Pomaži!
Dvoje starih se približiše prozoru. Konjanik je odjurio dalje, a sa desne strane vrhovi šume su se svetleli, Nemanja je već trčao kroz dvorište ka štali. Zavida se nagnu nad svoju ženu i besan reče:
– Nije zvao u pomoć ni Zavidu, ni Tihomira, ni Miroslava, ni Stracimira. Svi u pomoć zovu Nemanju! Samo njega, ili najpre – njega. On je već na konju, a njegove braće još nema! I on neće ni da ih čeka… Vidi, kako se u tom smirenom čoveku pojavljuje vladar. Vladar i nad sobom i nad drugima! O kakav, kakav vladar!
I stvarno, Nemanja energično naredi slugi Adamu koji se bunovan pojavi iz kućice kraj štale:
– Neka za mnom krenu Stracimir i Miroslav… Neka ponesu po vedro, a ti ostani tu, kraj starih!
– Zašto Tihomira i ne spominje! – starac prošapta.
Čim Adam otvori kapiju, Nemanja na konju odjezdi stazom kroz šumu. Tek se tada pojaviše Stracimir i Miroslav, ali svakako su već bili čuli Nemanjine reči. Trčali su ka štali… Ubrzo i oni na konjima pojuriše u tamu.
Najzad u dvorište izađe Tihomir, zakopčavajući bluzu, pa se vrati u zgradu, a Zavida šapnu svojoj ženi:
Tihomir se ponaša kao vladar, jer zna da će to i biti, a Nemanja jeveć vladar po svojoj prirodi… Stracimir i Miroslav su rođeni vazali…Ali, kome li će oni biti korisni?
Starac se odjednom isprsi. Bio je rastom mnogo viši od supruge. Glasno reče:
– Vrlo sam, vrlo miran i Bogu zahvalan što mi je dao Nemanju. Takviusrećuju druge, oni gase a ne prave požare, oni stvaraju a ne ruše. Zaštomi Bog nije najpre Nemanju dao! On bi narod poveo u život. O, kako teškavremena dolaze, teška i mutna vremena!
Utom uđe Tihomir, sede na postelju, i reče:
– A što si sinove pustio? Zar da plemići gase po selima požare? Starac se rasrdi, ali savlada, pa bez reči priđe svojoj postelji i leže. A Tihomir se, ravnodušan prema očevoj očitoj ljutnji, obazre majci pa zapodenuše dugi razgovor o tome kakve sve odore i opremu za svečani ulazak na vlast u Rašku, Ras, treba da obezbede za njega, Tihomira, pa za staroga oca i majku i najzad za braću…
U samu zoru, dojuri na konju sused Jeremija, snažan i brkat, veran čovek. Dok je Adam, uvek tužna lica, otvarao kapiju, a psi se oko gosta umiljavali, Zavida i Tihomir požuriše da ga dočekaju. Gost je bio garav, i umoran, i podosta ranjav, i poderan. Počeo je dok se kraj bunara umivao:
– Od dvadesetak domaćinstava petnaest su katolička, tri bogumilska, a samo Ivana Jovanovića i Grgura Peića su naša, Pravoslavna. Razumeš li ti to, Zavida, da nijedan katolik ne hte da gasi požar… skoro svi meštani su sa rukama u džepovima mirno gledali tuđu nesreću; gledali su hoće li vatra da zahvati i one druge kućice Ivanovog imanja… A tada naiđe Nemanja… zamahnu korbačem nad njima… strašno im popreti i… ulete i sam u vatru… Svi seljaci, tada kao opijeni, krenuše za njim. Poleteše i žene i deca… i svi veoma brzo ugasismo požar, i to, srećom, jer potom vetar promeni pravac… Celo bi selo Vijorica izgorelo da nije bilo biča tvog Nemanje…
Zavida, uzbuđen, reče:
Do danas niko nije video da je Nemanja bičem i konja udario! A odakle mu odjednom bič?
– Uzeo je moj, iz štale – promrmlja Adam dok je iz vedra sipao vodu na ogromne šake Jeremijine. Tihomir, koji je sve vreme stajao pored bunara, jeknu:
– Od sada će Nemanju da mrze svi katolici u Vijorici.
– Oh, neće! – nasmeja se sused grohotom. – Sad ga katolici goste, peru,maze… Pa spasao je celo selo tim korbačem, rekao sam vam.. No, nisu bili loši u gašenju ni tvoja druga dva sina, Zavido! A sada se svi u selu sa Nemanjom dogovaraju da Ivanu sagrade novu zgradu…
Potom posedaše u hlad ogromnog orahovog drveta, a tek posle čitavog sata dojahaše, bodri i veseli, tri mlađa Zavidova sina, sa darovima u rukama, i sa ogromnim sudom punim jakog piva kojeg su neobično dobro spravljali u Vijorici. Samo što sedoše, Tihomir prasnu, a na njegovom se čelu pojavi golema crvena mrlja, znak da je veoma uzbuđen.
– To tamo nećeš smeti da mi radiš. Sin Zavidin, a brat velikogžupana, može samo druge da šalje da po selima vodu nose i požare gase…
Sused se trže:
– Dobili ste, Zavida, Rašku? Dao si je Tihomiru?
Ali Zavida ga prekide, pritisnuvši njegovu šaku svojom o sto. Otac je brižno i oštro posmatrao sinove, a Nemanja, obgrlivši svojim ogromnim šakama vrč sa pivom, pogleda svog brata dugim, vrlo čvrstim pogle;OM:
– Tihomire! Ti si mi stariji brat! Slušaću svaku tvoju naredbu,sem ako hoćeš sebe i nas da povedeš u katolike ili sektaše… ili ako odnar^ražiš nešto što nije pravedno! U tom ćemo slučaju da se razdvojimo, pa makar i ti i car Manojlo pošli protiv mene, malog seoskog župana.
Tihomir snažno udari pesnicom o sto… ali druga, šaka njegovog oca, još se snažnije spusti na njegovu i steže. Još nikada Zavida nije imao tako strašan pogled, niti je ikada snažnije viknuo:
– Dosta! – pa pogleda sve okolo, svakoga u oči, i tresući se celim telom, reče:
– Nemanja, sine! Imaš moj blagoslov! Ako Tihomir skrene verom karimskom papi, u bogumile, ili u koju treću jeres, nisi dužan da ga slušaš! I nisi dužan da slušaš ni mene, ni njega, niti ikog drugog ako od tebe tražimo nešto što po tvom osećanju nije pravedno. Eto, to rekoh pred Bogom, a i pred tobom, Jeremijo.
I zaista je prilično vremena prošlo kada je car dostavio odluku na osnovu koje je Zavidov sin Tihomir krenuo sa celom svojom, odnosno očevom, porodicom da preuzme vlast u Raškoj. U glavnom gradu Rasu svečano ga je sačekala naročita delegacija vizantijskog cara Manojla Komnina, sva vlastela županije, ogroman deo srbskog naroda i sveštenstvo, sastavljeno skoro u celini samo od Grka. Dugo putovanje, a potom doček pun usklika, meteža, zvukova truba i fanfara i udaraca bubnjeva, veoma su umorili starca Zavidu, pa on, tokom večere, pogledom zatraži Nemanju i ovaj odmah skoči i povede oca u spavaću odaju dvorca oko koga su mase naroda uz vesele vatre pile, jele i pevale.
Nemanja je pomogao starcu da legne, a seda glava je skoro pala na perjani jastuk. Očev se šapat jedva mogao da čuje:
– Sine – reče pokušavajući da stisne nadlanicu svog miljenika Nisam nimalo srećan iako sam ostvario sve želje, dobio i razdelio vam županiju. Srbi su najbrojniji narod na Balkanu, pa ipak nemamo ni državu svoju, ni crkvu svoju, ni vladara dobrog… Pomozi mu, sujeta će ga ubiti… Pomozi bratu svom, ne zbog njega, nego zbog samog naroda, Nemanjo!…
Nemanja shvati da je njegovom ocu oduvek narod Srba bio preči i draži i od sopstvene dece. Oseti uzbuđenje. Nije znao da li da se tom saznanju raduje ili ne. U njemu buknu neizmerna, zaista neizmerna ljubav prema ocu, ali i ona skrivena – prema Srbima, prema narodu.
Zavida se brzo oporavio, ali nije mogao da učestvuje u uvođenju ostalih sinova u vlast nad pokrajinama. Stracimira i Miroslava odvede u njihove krajine veliki župan Tihomir, a Nemanja je u Toplicu pošao samo u pratnji nekoliko vlastelina koji su otud bili došli u Ras da sačekaju porodicu Zavida i Tihomira.
Behu to veoma ozbiljna i ugledna dva gospodina, prebogati vlastelini koji su mudrim očima posmatrali gorostasnog Nemanju, no i on je njih još pomnije i skrivenije proučavao. Sve su se više i on njima i oni njemu dopadali. Kada su izbili na čistu ravan, sa jednog vrha planine ka njima se sjuri druga grupa plemića i ratnika, sa zastavama, trubama i usklicima. Među tim junacima, odnosno ispred svih, jahao je očito vrlo mlad plemić, čije lepo lice brada još nije nagaravila.
Čim su dospeli do svog novog župana, skočiše sa konja i duboko mu se pokloniše, a i Nemanja sjaha i priđe im, zagrlivši se sa svakim od njih.
Ali je sve češće skretao pogled ka mladiću kome je lice blistalo. Jašući jedan do drugoga širokim drumom niz padinu, mladić Rafajlo, pun smeha i reči, razdragano prosu svoju radost:
– Mi jesmo kao na kraju sveta, ubačeni u ove šume, ali znamo mnogo,vesti trče po drumovima… Mi znamo mnogo i o tvom poštovanom ocu, braći i tebi. Svima nama je milo što si ti postao naš gospodar… A ja ću biti, verujem, najmlađi ratnik u tvojoj vojsci… U tvojoj, tvojoj, kad bude nastala… Moje je ime Rafajlo… Pre dve godine umrli mi roditelji…
Jedan od onih najstarijih vlastelina reče:
– Na samrti njegov otac postavi najmlađeg sina, Rafajla, za starešinu zadruge… Samo da vidiš kako odlično vodi ogromno domaćinstvo!
Bila je sreda kada je došao u svoju županiju. Dočekan je srdačno i sa radošću, i cvećem, i veseljem u toj meri da su stari ljudi potom objašnjavali kako je sama duša narodna osetila kakvog vladara dobija u Nemanji.
Već u nedelju Nemanja se pokrstio i prešao u pravoslavlje.
Život u tom kraju kao da se naglo rascvetao, proširio, prolepšao, kao da je počeo da se od obilja guši. Narod je osetio u Nemanji oca, plemići brata, sveštenici sina.
Rafajlo se od svog gospodara jedva kad odvojio, ali je i dalje svojom imovinom više nego dobro upravljao. Tako je jednog dana rano došao u Nemanjin dvor da bi obišli radove na opravci mostova srušenih poplavom. Naiđoše delegati zanatlija i doneše punu kesu zlatnih i srebrnih novčića. Takođe nenadno, dođe vladika sa tri sveštenika. Svi Grci. Njima Nemanja dade sve to blago kao prilog za dizanje crkve. Najzad Nemanja i Rafajlo krenuše ka reci na kojoj su obale bile skoro opustošene. Nedaleko od dvora ugledaše kako se dvadesetak seljaka, do pola stojeći u vodi, muče da ispod polusrušenog mosta podmetnu ogromno posečeno stablo.
Iz daljine još Nemanja primeti da su ti ljudi u opasnosti, obode konja i svuče prsluk, pa sa sedla skoči u vodu i u poslednjem trenutku podmetnu rame ispod grdnog stabla koje je počelo ostale da prignječuje. Uzvik olakšanja izbi iz svih i stablo poturiše gde treba, a Nemanja izađe iz vode u koju je zagazio do guše. Baš tada drumom izađe jedna omanja grupa vizantijskih vojnika, sa zastavicom trouglastog oblika. Behu to svakako vrlo svečani carski glasnici. Približiše se Rafajlu i Nemanji i jedan zapita na čistom srbskom jeziku:
– Hej, kojim ćemo putem do dvora Nemanje Zavidinog, momci?Svi Srbi pogled usmeriše ka Nemanji, a on Zapita:
– Šta želite? Ja sam Nemanja…
Ti? – uzviknuše sva trojica u glas, i svi se sa zgranutošću zagledaše u snažnog čoveka u vlažnoj isprljanoj košulji. Zapovednik izvadi iz svoje torbe, zapečaćen svitak. Skočivši sa konja, pozdravivši Nemanju vojnički, a još sa čuđenjem u očima, predade ga Nemanji.
– Kako! – promrmlja Nemanja više samome sebi u brk nego Rafajlu koji mu se jedini bio približio, dok su seljaci okolo, prilično široki krug napravili. – Zar mene, baš mene, car Manojlo poziva?
– Svakako, ali ne ovakvog… Hajdemo do tvog dvora. Sačekaćemo te dok se ne preobučeš… car je sa vojskom blizu… – reče taj predvodnik još zbunjen, a impresioniran rastom, izgledom i hitrinom župana koji, skočivši na konja, prostim pokretom ruke naredi Rafajlu i Vizantijcima da krenu za njim.
I sve drugo što je dalje video zadivljavalo je plavokosog najamnika i carskog glasonošu. Prelep dvor od kamena i drveta, dve-tri grupe vlastelina koji su dojahali da jave vest kako se car sa ogromnom vojskom idući ka Mađarskoj zaustavio negde u obližnjoj planini, Nemanja koji se pojavi u blistavoj odori, njegova prelepa crnokosa Ana, vrlo mlada žena u drugom stanju, ogromna briga svih, a smirenost župana kada su ga ispraćali, otvori glasonoši srce, pa on i nepitan, usput, jašući uz Nemanju, poče poverivo:
– Ne zameri mi, visoki gospodine, ali još ne shvatam što car sa celom vojskom krete ovamo, i što hoće da primi jednog… oprosti… samo župana.,. Car Manojlo Prvi je i najveći čovek i najmoćniji car na svetu.On valjda još nije ni video običnog župana, a pred njim padaju i veliki župani i kraljevi… No, znaš, on je pomalo obestan i čudan… Vizantijom vlada ceremonijal vekovima glačan. Čak i careva majka prilazi svom sinu kao caru, ritualom jačim od zakona, ali naš car sve te običaje uz neku radost hoće da sruši. Strašno! Poziva na turnire prostačku zapadnu vlastelu, sa njima se takmiči, rve i mačuje… Vizantija zbog toga pati! Nezameri, ali šta on hoće sada sa tobom, kada si ti samo jedan običan župani kad nad tobom ima tvog brata? Nadajmo se dobrom, nadajmo se da nisineko zlo učinio… Car je divan kad nije ljut…
Prošli su kroz dve neočekivane straže kad sa jednog visa sagledaše lug, okružen šumom u kojoj su se beleli i šarenili brojni šatori, sa jednim prelepim raznobojnim, carevim. Posvuda se kretali ratnici, odasvud dopirali glasovi ljudi, rzanje konja i udarci o nakovanj, ona sitna zvonjava pri oštrenju oružja…
Žestinu podnevnog sunca rashlađivao je planinski vazduh sa povetarcem koji je raznosio miris trave, bilja, drveća, lišća. Nemanja je zapazio kako se vizantijski vojnici odjednom promeniše: počeše da zatežu bluze, popravljaju kosu i, uopšte, sa nekim strahom da se dovode u red, ne skidajući pogled sa carevog šatora. Srbin poverljivo zapita plavokosog glasonošu:
– Zar se toliko cara bojite?
Pobledeli najamnik ga za tren pogleda, pa popravivši opasač tiho reče:
– To nije strah… to je nešto strašnije. I lepše…
Kad su sišli u lug odjednom iz dubina šume počeše da se pojavljuju brojni mladi ratnici i njihove starešine. Idući ka carskom šatoru, Nemanja je to obožavanje cara, taj strah i tu ljubav Grka osećao u vazduhu. Iz carskog šatora izlete u svilenoj odori sredovečni plemić omanjeg rasta, dotrča Nemanji i više šapćući no glasno izgovori:
– Ti si vlastelin… znaš kako se pred carem klanja… Molim te za mač.
U tom trenutku iz šatora izađe car i prstom naredi ceremonijal majstoru da se skloni. Dva čoveka bezmalo istih godina i iste visine gledali su jedan drugog u oči. Nemanja se nakloni, nesvestan toga da je taj njegov naklon bio nedopustivo mali. Osećao je prema caru poštovanje, ali i neku radost što je u njemu otkrio čoveka sa kojim, prosto, može da računa, a Nemanjina je duša zapravo najpre takve razlike činila između ljudi.
Valjda je hiljadu očiju vojnika iz šume i sa ivica te ledine, okrugle kao grčko pozorište, posmatralo svoga cara i gosta.
Car se okrete jednom od trojice koji su iza njega stajali:
– Postavite stočić, dve stoličice, vino! U onaj hlad.
Tihi šum iznenađenja, ali ne i oduševljenja, dopre od okolnih ljudi. Niski okrugli stočić doneše za jedan tren, pehare za drugi, stoličice za treći, a jedna od njih, ukrašena zlatom, bi upadivo viša od druge, no na obema se ipak nisko sedelo. Sede najpre car, pa Nemanja kada mu on to rukom naloži, a i to poslušna masa ratnika proprati kratkim žamorom.
Car je imao koščato pravilno lice, proseda kosa mu je bila retka, zalisci visoki, oči tamne, proniknive, no ipak su povremeno odavale blag podsmeh, kojim je poneke svoje misli pratio, ili pounutrenje i brigu dok je slušao sagovornika.
Nije mu smetalo što su ga oči tolikih ratnika pratile. Bio je spokojan, a govorio je ne baš tiho. Njegova stalna posluga, trojica dvorjana, stajali su tu, mogli su da čuju skoro svaku reč.
– Ti si, dakle, Nemanja! Baš sam hteo da te vidim. Najmanji si župan u mojoj zemlji, a najviši rastom; najpovučeniji, a najupadiviji, jak si, da nije ove vrućine, vredelo bi se sa tobom odmeriti.
Car je to sporo i spokojno izgovarao, a za to vreme živo se posmatrahu, ali sa sve većim poverenjem.
Mnogo više znam o tebi. Ti si borac, žudiš da otkriješ teškoće i odmah da ih rešiš. Pravedan si, a strog, vole te svi i boje te se svi.Celim si srcem prihvatio pravoslavlje i veoma utičeš na one koji još ne mogu da se opredele… Vidiš li koliko mnogo ja znam o tebi! Izveštači mi kažu da si, ha-ha, veći od svoje, ha-ha-ha… županije… Zar nije dobro poređenje!
– Dobro, ali ne i tačno! Ali ti svakako jesi i bolji i veći od svoje carevine!
– A zar ti moja nije dobra?! – podozrivo odseče car.
– Nijedna carevina, ni moja županija, gospodaru, nije toliko dobra koliko bi mogla da bude. A rekoh da si ti veći od svoje stoga što ti dižeš nju, ti nju praviš boljom, a ne ona tebe.
– Ti ćeš me uvući u neku obavezu pre no ja tebe – osmehnu se car i brzo dodade:
– A zašto da ne? Ja sam zato i skrenuo sa puta… Moja je carevina moćna, prelepa i najbogatija u istoriji i na svetu… a tako je stara da bih sve dao da je ojačam… Ja zagledam i male, jake kočiće, na koje bih velike zidove oslonio… a ti mi ne zameri… tebe nisam ubrojio u kočiće nego ujaka uporišta, u stubove, na osetljivom mestu moje carevine, možda… ako to Bog bude hteo. Nije mi značajan tvoj sadašnji položaj… Nadam se, ni tebi viši?
– Ja sam to u sebi raščistio, gospodaru. Moj brat Tihomir je, po Božjoj volji, pa potom po tvojoj, postao veliki župan, nekome je dato da bude kralj, nekome car, a meni je rečeno samo župan.;.
– Zar? Poredak međ ljudima po Božjem ovlašćenju prave ljudi, ali ja ti govorim o moralnoj i karakternoj hijerarhiji. Najviši su oni hrabri i pošteni… Ja bih voleo da takve ljude imam uz sebe i da na njih mogu da računam. Hteo bih da vidim mogu li na tebe da računam.
– Računaj na mene, gospodaru, u onoj meri u kojoj ja računam na Vizantiju i na tebe. Ne žesti se, gospodaru! Ti nisi samo ti, no i deo carevine.Ni ja više nisam samo ja, nego i deo moje županije. I na tebe i na mene utiču naše države…
– Hej! Ti nemaš državu – viknu car, a lice mu pomodri od ljutnje. Ti imaš samo deo moje gradine koju sam dao Tihomiru… Ni sve moćnije države u svetu nisu države. Samo je jedna država legitimna i Božja, moja, slavna po imenu Romeja, koju sve više zovu Vizantijom, samo ona legalno postoji… Ostale su… bande…
– Te sve bande ugrožavaju tvoju državu, pa i moj mali posed. U tvojoj i našoj Vizantiji postoje mnogi narodi, kraljevi i glavešine koji nju i nas ugrožavaju. Ako u takvom stanju ti budeš štitio moju zemlju, ja ću ti uvek biti i ostati prijatelj… to jest, privržen, tvoj sluga. Već sam ti sad prijatelj kad ti iskreno govorim šta mislim.
– Ali ti bi već sutra pomogao rušenje moje države da bi sačinio svoju – lupi car pesnicom o stočić.
– Ako tvoja bude toliko slaba da ne može da odbrani Srbe od papa, od Mađara i Bugara i od drugih, kako bi vladar Srba svoj narod zaštitio, ako ne svojom državom, makar je gradio i sačinio na ruševinama tvoje carevine? – Nemanji usne zadrhtaše od srdžbe.
– Opa! Ovo je pošteno – reče Manojlo vrlo ljutito. – Svoju vernost meni uslovljavaš mojom lojalnošću. Zar dotle treba da padne ponos cara pred sopstvenim županom! Ne, ne mislim da si ti gord, nego mislim da ja moram da budem nešto drugačiji, pa mi je zato ovo palo na um. U znak moje naklonosti prema tebi daću ti na poklon divan kraj Dubočicu… tebi i tvom potomstvu, a to znači i dobijanje i lepog uglednog položaja u hijerarhiji Vizantije! A ništa od tebe drugo ne tražim sem da budeš kakav jesi… i moj privrženik… Shvataš li ti to?
Nemanja je gledao cara u oči iznenađeno, car Nemanju takođe u oči vedro i oštro. I Srbin polako, sa poštovanjem ustade. Ustao je za njim i Manojlo.
– Za ime Boga, gospodaru… Za ime Boga! Taj dragoceni dar nisam zaslužio, a i kako ću… a da ne poremetim neke odnose sa drugima…
– Ako su ti odnosi tako slabi da ih remeti jedan moj mali dar, onda oni nisu dobri. Bojiš se odnosa sa braćom?
– Oh, ne, oni će se radovati. Ali stotinak drugih velikaša u tvojoj carevini… neće.
Car podiže ruku i toplo se osmehnuvši, upita:
– I u tebi ima nečeg detinjskog. Veruješ braći, a uviđavan si gde ne treba. Primaš li moj dar? – reče strogo.
Nemanja potvrdi glavom. Odjednom je shvatio da se nalazi na takvom vrhu razgovora sa kog se svakog trenutka sve moglo da sunovrati. I zapanjena lica onih najbližih vojvoda koje je krajičkom vidnog kruga više osetio no sagledao, potvrđivala su mu da je carevo raspoloženje bilo na izmaku. Car mu prvi pruži ruku, rukovaše se, a šum gunđanja i iznenađenja okolo njih kao da opet oraspoloži Manojla Prvog. I on naredi onima okolo: da župana Nemanju do dvora isprati desetina ratnika. Iz počasti. A sam pođe u svoj šator čvrstim korakom prezaposlenog. No – stade. Okrete se Nemanji koji je bio ostao na svom mestu, pozva ga rukom. I sgrogo ga upita:
– Zašto si ti prešao u pravoslavlje? Zbog tvojih Srba, da bi ti bolje prionuli?
– Da bih ja Bogu bolje prionuo. Ako je Bog Istina, a jeste, onda postoji samo jedna istina. Jedan put do njega. Drugi mora da je pogrešan. Obrazovan jesam, ali teološki ne dovoljno, no srce mi, tu gde se dve cerkve sudaraju, govori da je istina ovde, na Istoku… Srce mi hoće Istoku, ono mi beži od Zapada.
– Ja bih ta dva carstva spojio,. pod mojom krunom, pa makar i podpapinom papučom, toliko mi je dosadilo to cepanje.
– Napravio bi greh, gospodaru – odgovori Nemanja. Bio je opet svestan da se sav taj odnos sada na vrhu može odmah da sruši.
Car odjednom preseče razgovor.
– Doviđenja! – reče. I okrete se.
Uskoro je sva Srbija pričala o neobičnom događaju i o poklonu darežljivog neobičnog cara županu Nemanji, a mala zbunjenost neke vlastele tom carskom pažnjom očas je prošla. Nemanja je nastavio da vodi županiju smireno, dobro i smerno, a odnosi između njega i braće prividno su ostali nepromenjeni, mada je duboko u sebi osećao da je ceo taj vrhunski događaj ipak izazvao u duši njegovog brata Tihomira nešto slično surevnjivosti.
Jednog prelepog dana Nemanja se priličnokasno vratio sa obilaska njiva i odmah je otišao kovaču koji se ispred kovačnice trudio da savije železo za šarku. Morao je mnogo šarki i drugog pribora za nove košare da napravi, jer njive su se ljuljale pod zrelim životom, ovo će leto biti još plodnije, govorio je Nemanja kovaču.
U tom trenutku, na žustrom konju upade u dvorište komandant straže vojske velikog župana, stotnik Žarko, čovek crnpurast, i malčice neobičnih kosih očiju, širokih pogurenih ramena, oštrih smeđih brkova. Skoči sa konja:
– Gospodaru Nemanja… donosim ti hitan poziv braće. Traže da odmah sa mnom kreneš njima, nešto se važno dešava.
Tad u dvorište ujaha i Rafajlo, i ču Nemanju kad reče:
– Zar se stvarno desilo nešto tako ozbiljno da treba da putujemo noću? Treba li još nekog da povedem?
– Povedi mene, ma kud išao – resko se Rafajlo nametnu.
– Ako odmah krenemo, možemo da se u krčmi usput malčice i odmorimo. A ako hoćeš, povedi Rafajla – reče stotnik, prilično neraspoložen.
Nemanja se umi i preodenu i odmah potom tri jahača pojuriše kroz šumu koja je već počela da se priprema za noć. Uskoro je i tama prekrila svet i postala tako gusta da je tanušan mesec bio nemoćan da putnicima olakša putovanje.
– Moj konj je premoren – dobaci Žarko. – Moraćemo da prenoćimo u Vukovoj gostionici.
– A moj nije premoren, ali vrlo nerado kasa – reče Nemanja – a šta mu je, ne znam.
– Da nas neka zver ne napadne? Konji naslute zlo – dobaci Rafajlo. Ma zašto si ta, Nemanja, pošao bez ozbiljnijeg oružja?
– A moj kratki mač? A i kada sam sa vama dvojicom, šta mi više treba? – veselo odgovori Nemanja i uspe da izbegne granu hrasta ispod koje su prolazili.
Malo dalje od raskrsnice druma i staza, usred šume, videše poveću brvnaru, gostionicu, zastrtih okana. Nije bilo gostiju. Krčmar Vuk, žgoljavi čovek, kome je jabučica na grlu stalno podrhtavala i kome su oči sjale, iznese vrlo dobro vino i hladno pečenje. Nemanja dade znak Žarku, pa i on sede sa njim i Rafajlom. Tek pri završetku jela zamišljeni Nemanja prekide tišinu:
– A što me ovako na prečac zovu? Da smo napadnuti sa neke strane,rekli bi mi da skupim vojsku. Da je posredi neka epidemija, čuo bih to od tolikih putnika.
Vuk potom noseći čirak, odvede Nemanju pa Rafajla, svakog u posebnu sobicu na poluspratu, u drugi deo gostionice. Žarko ih je pratio. Jedno lako vuneno ćebe stavi županu preko leđa, dok drugim prekri njegov otpasan i na sto položen nož polumač. Vuk iz sobe izađe sa prituljenom lampom u ruci, pa i Rafajla tako smestiše. A župan je brzo tonuo u san. Blesnu mu jedna misao kada opet začu rzanje konja:
„Otkud u Vukovoj štali toliko konja, kad drugih gostiju nema?“
I upade u dubok san, nije čuo kako su i Rafajla na sličan način smestili u drugu sobu.
Probudi se tek kada nešto strašno teško, teško kao planina, pade na njega. Behu to četvorica snažnih ljudi. Nije stigao da shvati šta se događa. Čvrsto ga vezaše brekteći od snage, bez reči… Čuo se samo prigušen uzvik Rafajla i kratkotrajna buka iz njegove sobe…. Napadači, tmurni ljudi, iznesoše zarobljenike u prizemni deo, trpezariju, posadiše ih na stolice i tada se iz tame pojavi, potpuno bleda i izbezumljena lica, Žarko. Nemanja grmnu:
– Zašto? Zašto? Žarko! Jesu li ti oni to naredili? Stotnik sa strahom u srcu i sa rukom na maču, priđe:
– Gospodaru… Oprosti… Oni su mi to naredili…
Zbog čega? Zašto, čoveče? – zastrašujuće odjeknu Nemanjin glas kroz zidove duboko u šumu.
Stotnik pokretom ruke naredi svojim poslušnicima da izađu. Oni sa osećanjem krivice, straha i stida, oborenih glava, skoro istrčaše. Žarku se tek tad opustiše mišići, pa i šaka koja je bila pobelela na dršci mača.
Priđe vezanom gospodaru korak bliže i pun straha, poštovanja i krivice, promuklo, tiho izgovori:
– Ne, ne, ne znam, ali… slutim… tebe život mnogo uzdiže… Zaista te uzdiže. Sam ti život meće vence na glavu Srbi u Raškoj i oni u Bosni i Zeti, znaju koliko si bolji od svih,.. a kad videsmo da ti car Manojlo posta prijatelj i zaštitnik, i da ti pokloni Dubočicu, mi svi to proslavismo kao našu pobedu. A tvoja braća… a tvoja braća ne… Oni su se lažno radovali! Njih strah od tebe ždere…
– Ne verujem – odsečno, više sebi no stotniku, reče Nemanja, pokušavajući da rasturenu kosu popravi trzanjem i zabacivanjem glave. – Ne,ne, ne verujem…
Visoki stotnik prošaputa sa nekom jetkošću, drhtureći:
– Gospodaru, samo ti ne vidiš, Tihomir je tvoja dva brata napunio strahom… da si cara Manojla opsenio, da će car celu Rašku Veliku županiju da da tebi, da je samo pitanje vremena kad. Svi srbski krajevi će kao i Dubočica da u tvoje šake pređu…
– Vodi me njima! – naredi Nemanja.
– Ne žele to oni! Vodim te u zatvorsku pećinu, a brzo ćeš odande,okovan, na sud. Sudiće ti za izdajstvo. I svedoke su ti lažne spremili. A meni je Tihomir rekao da će mi, ako te vezanog ne dovedem, svu porodicu da poseče… Stoga mi, gospodaru, oprosti…
Nemanja je oštro gledao stotnika u oči. Lampa na stolu je dobro osvetlila Nemanjino lice, opet je postalo energično i smireno.
– Slušaj, sve ću da ti oprostim… ako ovo odmah noćas javiš mojima…I bogato ću te nagraditi…
Ratnikove oči zasjaše, a potom klimnu glavom. Sav je taj razgovor Rafajlo, vezan kao i Nemanja, ustreptalo slušao.
Posle kratkog vremena grupa vojnika odvede dvojicu zarobljenika. Samo je jedan od njih ostao – stotnikov brat, Nenad, jer mu je, tobož, konj hramao. Taj jahač na tom istom konju potom vrlo zdravim kasom polete na suprotnu stranu. Nedugo zatim Ana iz dvora razasla na sve strane hitre glasnike plemićima i ratnicima, po Raškoj i široj Srbiji.
Već pred zoru se neprijatna kolona našla blizu pećine nedaleko od grada. Ta je pećina bila pretvorena u zloglasni zatvor, neosvojiv sa strane, pa ipak je te noći puno stražara dobro čuvalo to tamno mesto. Glavni stražar, prosede kose i oštrih brkova, vrlo napet izađe iz pećinske tmine na jutarnju svetlost. I dok su ostali stražari izlazili i posmatrali kako vojnici skidaju zarobljenike sa konja, nervozno naredi:
– Uvedite ih, kovač ih čeka… drhtaće mu ruke kad vidi koga dovodimo… A tebi, gospodaru, ode glava? A ja mislio da će nama sa tobom sve na dobro da krene!
Tri stražara pripališe snažne baklje i uvedoše vezane kroz uski hodnik u prostranu podzemnu prostoriju. Prikovani lancima uza zid, po tlu ležahu zatvorenici. U sred prostorije, na kamenu, sa malom svetiljkom kraj nogu, sedeo je strpljivi kovač Grgur, pa kad ustade, onako niska rasta a ogromne glave i širokih ramena, videvši koga dovode, kriknu od iznenađenja i straha.
Drhteći započe posao, zvonio je svaki udar čekića o gvozdene okove, ali on ugrabi tren da Nemanji šane:
– Oprosti, gospodaru, oprosti mi, mili! – te završivši, priđe Rafajlu koji je stisnutih usana sa užasavanjem pratio šta se sa Nemanjom i njim događa, pa i njegove ruke upadoše u gvozdene narukvice.
Potom stražari i kovač izađoše, a Nemanja dubokim glasom reče:
– Rafajlo! Zar glavu da izgubiš zbog mene?
Rafajlov glas, prema dubokom Nemanjinom, delovao je kao da je vrlo visok i skoro veseo, kad odjeknu pećinom:
– Ako je, gospodaru, trebalo da je zbog nekog izgubim, vredelo je, brate, zbog tebe! Sa tobom je lepo i živeti i mreti!
Behu okovani jedan blizu drugoga. A tu su i šapat i svaki šum, pogotovu zveket lanaca, neprijatno odjekivali po hladnoj praznini.
Odjednom, začu se nečiji glas, slabašan, iscrpen, nejasno odakle:
– Ko ste… vas dvojica? Šta ste skrivili? Ubili ste nekog?
– Nismo – mirno odgovori Nemanja. – Ali neki me teraju da ih pobijem..
– Zli su, je li?
– Upravo su – zli, moj starče.
– Pa onda, ne ubijaj njih, ma kakvo ti zlo učinili – pojača se taj glas, kao da se, jadnik, odnekud približio.
– Nego?
– Ubij to zlo u njima…
Posle trenut-dva upadivog ćutanja, Nemanja reče:
– Gospode Bože, Gospode Bože! A otkuda tebi ta mudrost, starče?
– Ja sam Metodije, pravoslavni monah. I nisam star, samo sam, brate,iznemogao i bolestan. Neki su me jeretici optužili da sam ja zapalio crkvu, a nisam… Bog neka im greh oprosti! Kako li će oni umreti? O, neka pre toga ubije u njima sva zla sam sveti Đorđe. Eto, jedino to im ja želim,a tako će i da bude, jer se od srca molim Bogu i svetom Đorđu. I on ubija zla u nama. I otklanja od nas tuđa zla, ne da im da se ostvare…
Opet nasta tišina koju su prekidali šumovi disanja i zveket lanaca kada bi se okovani pomerali. Katkad su se čuli glasovi i uzvici desetine stražara ispred osunčanog ulaza u pećinu.
Neko od okovanih tek se tad oglasi:
– A ko si ti, ko je čovek sa tobom, odakle vas to dovode?
– Ja sam Nemanja. A sa mnom je vlastelin Rafajlo Anđelić.Nastade zveket lanaca, odjeknuše uzvici, uzbuđeni ljudi jedva se smiriše. Zahvati ih strah, potom se pribraše, pa se nastavi uzburkan razgovor, dok je jedan od okovanih od jada stalno tiho lelekao, pa nasta mir.
Odjednom Nemanja, čvrsto, mirnim a jakim glasom, prekrstivši se uz zveket lanaca se podiže i reče:
– Čuj, oče! Evo pred tobom se zaklinjem, kao pred monahom, da ću, ako me Bog oslobodi ovoga jada, manastir da podignem Njegovom svetitelju Đorđu!… I posle toga boriću se protiv zla kako Bog to iziskuje… A i vi svi,braćo, pomolite se za sve nas… i za mene!
Ustadoše svi okovani, pa pećinom odjeknu takav zveket okova i lanaca da nekoliko stražara sa bakljama utrča.
Šapatom su dalje pričali, pa se opet ču glas Nemanjin:
– Oče Metodije! Umesto da mislim o tome šta mi se dogodilo… ti me uzbudi svojom verom da treba ubiti zlo u ljudima, a ne ljude u kojima je zlo…
– Pa… gospodine, to je po mom mišljenju suština pravoslavne vere! Bar tako ja mislim. Ubijati zlo u sebi svoje, u drugima njihovo. Zato sam ja i izabrao da odem u pravoslavne… Oni kopaju i tragaju da otkriju i uklone ono što u njima samim nije dobro… a papini… izgleda, sve više naginju dapo svetu kroje…
Nemanja ga prekide:
– Oče Metodije! Te su misli dobre za monahe. Ja sam prevashodno ratnik. Ako na mene krene neko zlo sa mačem u ruci, ja ću mačem po njemu…I ako neko krene protivu pravednika, kao što si ti, kao što su deca… moj će ga mač seći… A ako se iz ovog zla izvučemo, moraću odmah mačem da sečem po zlima, ne dam da me zlo muči i da me stalno prati. Ali, hteo bih da se sva tvoja vera prelije i u mene. A pravoslavni imaju mnoge druge vrednosti, koje sam osetio i pre nego što sam išta umom o nekim cerkvama saznao… Tako sam prvo srcem, pa potom, kao sad, i umom prišao tvojoj i mojoj veri. Mene su, u stvari, u nju uvodili roditelji, ali niko kao jedan običan srbski seljak. Imao sam osam godina kada sam na očevom konju odjurio uz vrlo visoku planinu. I tamo mi se konj sapleo, ja sam pao i veoma se teško povredio i onesvestio. I dugo sam bio u nesvesti, kad me jedan starac pronađe, odmah je ostavio svoje stado, podigao me na leđa i klateći se od starosti i slabosti, krenuo niz okomito brdo. Došao sam svesti, a on me je tešio, rekao mi je da se zove Jordan Filipović, da je iz sela Vidrovca, da je pravoslavne vere i da se celo selo za tu veru opredelilo, mada je to retkost… pa je zalutao, jedva me do kuće doneo i predao roditeljima. I nestao je, otišao, a ja sam sve vreme potom sa toplinom i ozarenošću, iz srca, uporno mislio na njega, starca osrednjeg rasta, sa lepim žutim brkovima, izboranim licem, plavim očima. Mislio sam na njegovu dobrotu,mekost, i čim sam ozdravio, krenuh sa ocem da čika Jordana u selu Vidrovac nađemo… Našli smo kuću njegovu i porodicu, ali ne i njega. Kazalinam da je sutradan, pošto me je ranjenog spasao, umro. Ali kao svetitelj.Njegovi su nam ispričali da su tog dana svi, cela zadruga, sedeli ispred kuće, zajedno sa susedima, jer beše nedelja, i on je bio tu. Odjednom je ustao ushićeno gledajući u dvorište, upirući prst u nekoga, koga niko od prisutnih nije video, i sav presrećan rekao:
– Eto, eto Arhanđela Mihajla! Eto Arhanđela Mihajla! Dolazi pomene! Deco, ja se danas prestavljam u Gospodu. Spremite me! – rekao jeozaren i ušao u kuću.
Uzbuđeni, njegovi su ga odmah odenuli u najlepše odelo, legao je na postelju^ upalili mu sveću, i.. tada je izdahnuo… I glas Nemanjin posta veseliji:
– Tada sam već shvatio da sam ja video pravog svetitelja, seljaka, koji je bio svetac najviše stoga što je bio dobar,… i da tu dobrotu nema svako od rođenja, ali u sebe može da unese, ako je i svesno usađuje. Mislio sam i shvatio, ali nešto kasnije, da nemam prava da budem žestok i ljut, ma kako bila moja priroda burna, jer onda mogu da budem i nepravedan prema nekom kome sudim, jer je možda baš taj seljak svetac, drugi čika Jordan…ali, oče Metodije, šta da radim sa onima koji nisu sveti, koji su postali zli, koji su… moja braća… i koje uz sve to još volim?
Protekla je ta noć i prošao sledeći dan, a te se promene u pećini nisu mogle primetiti. Kada se drugog dana spustila gusta noć, uđoše sa bakljama stražari, mrgodni Žarko i ćutljivi kovač. Ovaj poslednji reče:
– Tvoj me brat poslao da ti proverim okove, gospodaru! Daj mi rukeda pogledam – i sagnut, šapnu: – ove noći, pred samo zoru, oslobodiće vas tvoji…
I Žarko pogledom potvrdi Nemanji ovu poruku. Stražari, kovač i Žarko krenuše sa lučama. Nemanja zatvori oči i prošapta:
– Hvala Ti, sveti Đorđe!… O, hvala Ti, hvala!
Carevala je noć nad raskošnim šumama punim letnjih mirisa, pa i mesec se pojavio. Ispred pećine su ostala samo četiri stražara, a drugi, kao njihova smena, behu u prvom proširenju pećine već zaspali.
Zora se već naveliko približavala kada budni stražari, odjednom, na delu druma koji je iz šume ka gradu vijugao prolazeći nadomak pećine, primetiše nešto neobično.
– Šta je to? Gospode! – jedan od stražara je trljao oči. Neka svita,sablasna i nečujna, prolazila je približavajući se pećini. Petnaestak i više njih išli su držeći jedan drugoga za rame u redu koji se dugačak povijao drumom kao ogromna prohodala biljka obasjana mesečinom. Jedan od stražara shvati:
– Oh, ljudi moji, ne bojte se! To je kolona slepaca. Samo prvi moždamalo vidi – reče, pa viknu:
– Hej! Zar sada, po noći?
– Nama je, gospodine, uvek noć… Da li je grad daleko?
– Za vas – prilično. Ali nastavite tako.
– Imaš li ti vode za piće? – upita jedan od njih i cela avetinjska kolona zastade.
Sva četvorica stražara se pogledaše, a jedan odgovori:
– Ko sme da vama ne da vode za piće! Priđite! Čitav red se povi ka stražarima, a vodič reče:
– Mi smo Bugari… Neprijatelj nas u ratu oslepeo… Mene ne sasvim…Jedan od stražara je već bio ušao u pećinu, u prvu prostoriju, u kojoj su na slami spavali stražari ostalih smena, pa izađe sa dve testije. Slepi ljudi ispružiše ruke, ne ka testiJama, nego ka stražarima koji nisu ni glasa pustili. Oslobodioci sa jednom buktinjom utrčaše u pećinu. Jauci očas sablasno dopreše iz grotla, pa utihnuše, a malo potom odjeknuše tupi udarci čekića o gvožđe i zveket zbačenih lanaca.
Veoma su žurili. Zato raskidahu samo beočuge ali ne i narukvice i prstenove oko ruku i nogu. Nemanji najpre, potom i ostalima, ali Nemanja ne izađe dok sve sapatnike ne odvojiše od zidova. Sada su plakali od sreće, grlili Nemanju i jedni druge, a županu priđe iscrpen monah Metodije, krhak kao stabljika. Nemanja mu u suzama poljubi ruku. Izlazili su u praskozorje. Nebo se rumenilo, petli i ptice pojali. Nemanja izađe prvi. Po dva-tri beočuga visila su sa narukvica na rukama i njemu i Rafajlu i ostalima, trljali su uplakane oči i teturali se od slabosti i uzbuđenja. Savladani stražari padahu ničice pred županom moleći milost. Te dobivši je, ljubljahu skute vladaru i priskakahu u pomoć svojim dojučerašnjim žrtvama.
Od Nemanje se ne odvajaše vojvoda Dejan, krupan čovek, vođa ovog poduhvata; pokaza svom gospodaru deo šume iz kojeg sada iskrsnu nekoliko jahača koji ka oslobođenima privodiše brižljivo osedlane konje.
– Tvoja Ana je zlu vest odmah poslala svim prijateljima i ogromna vojska plemića i naroda na Belom vrhu se već skupila. Novi kao plima na moru nadolaze.. brzo ćemo uništiti ono zlo.
– Zlu braću? Ili zlo u braći? – strogo i zamišljeno se Nemanja upita, usmerivši pogled ka šumi odakle sa osvitkom zore već pristigoše ratnici i konji. Hitro poskakaše u sedla i vojvoda pokaza na obližnji vrh ka kome će se kolona usmeriti.
Na čelu su, uz Nemanju, jahali Rafajlo, Dejan i Metodije kome se snaga u predivnom jutru vidno vraćala. Na repu kovač i stotnik pridržavahu najiscrpenije oslobođenike.
A što ti, gospodaru, malopre, i koga to, upita treba li ubijati zle ili zlo u zlima? – sa neskrivenim negodovanjem izgovori vojvoda. – To mogu monasi da pričaju. Mi se, i narod i plemstvo, sada listom dižemo protiv Tihomira, jer je za kratko vreme ojadio svoj narod, zavadio plemiće, uneo u sve strah, nepravedno sudi, i blago otima, dva tvoja brata je ponizio… a tebe poslao dželatu. Sada vidi, gledaj sve nas koji smo stali uz tebe: mi ćemo mačem na njega, on je zao…
Nemanja je jezdio nešto ispred, stamen i uspravna stasa, čime se otkrivao njegov dar da vlada i drugima i sobom. Polako se okrete ka Dejanu i prostreli ga teškim ozbiljnim pogledom, i Dejan shvati da njegove misli i namere Nemanja ne prihvata. Shvati i da će biti onako kako Nemanja kaže, pa i ne doreče misao do kraja. Pritom uoči ozarene osmehe na Metodijevom zagonetnom i Rafajlovom odobravajućem licu. Ostali oslobođenici u koloni uranjahu u krasotu šume koja se u bezgraničnoj raskoši kupala u jutarnjoj svetlosti sunca.
Posle sat laganog jahanja izbiše na vrh brda pod kojim se pružala visoravan prepuna naroda koji je tu sačekao jutro, dok su sa raznih strana mnogim stazama i putevima pridolazili i drugi plemići, sebri, vojnici, pa i monasi. Kad narod ugleda župana, nasta neizmerno komešanje sa veselim usklicima, mahanjem zastavama i oružjem. Okružiše ga za tili čas. I on opet dokuči onu neraskidivu vezanost vladara sa narodom pred Licem Božjim. Sjaha i podiže glavu prema nebu. I stojeći čvrsto na tlu, iako ga sa svih strana tiskahu pokušavajući da ga zagrle ili dodirnu, nasloni glavu na sedlo konja i zaplaka.
Istog popodneva, pred dvorom u Rasu, veliki župan Tihomir sa ženom, decom i dvojicom braće, napeto posmatraše kako dvorske sluge iznose i hitro vezuju tovare na konjske samare. U tom jedan ratnik na zapenušanom konju ulete kroz otvorenu kapiju u dvorište, sjaha i Tihomiru zadihano saopšti:
– Strašna je vojska Nemanjina, gospodaru Tihomire! Ogromna… Za sat će biti tu! Polovina tvoje vojske je njemu već prebegla…
Miroslav, sve vreme uz Tihomira, svaki je čas bacao brižan pogled sa dvora na kapiju kroz koju će pobunjenici uskoro da prođu, htede da zavapi, ali ga najstariji brat zaustavi:
– Ni reči više! Čega se bojiš? Misliš da će Nemanja da nas uhvati i pobije? Zar toliko ne poznaješ svoga brata? On nas čak neće ni napasti! Čekaće da pobegnemo! A ja moram sve naše blago da ponesem. Sa čim ćemo platiti najamnike i vojsku da nas ovamo vrati?
Ubrzo i tovarenje bi završeno. Dvorjani i dvorjanke sa decom natrpaše se u pretovarene zaprege, plemići uzjahaše nestrpive konje i svi na prgav Tihomirov znak krenuše za njim.
Kad zađoše u šumu, Miroslav se sa konjem približi vrlo ćutljivom Stracimiru i skoro šapatom proli svoj jad:
– Nemanja nas uistinu nikada ne bi ubio. A mi smo hteli njega! I na ovom svetu ima pravde, itekako ima! A Nemanju više nikad neće moći silom da skine sa vlasti. Sav narod je uz njega, sve plemstvo, dušom čak i ja.
Vidno neraspoložen, Stracimir gledaše nekud u prazninu pred sobom i klimnu glavom.
Nemanja je već do večeri uspostavio vlast u celoj velikoj županiji Raškoj, jer su u dvor odasvud pristizali vlastelini i vlastelinčići, vojskovođe i drugi uglednici, pa i crnomantijaši, te se svi već sutradan sakupiše na prvi dogovor.
Kada se Nemanja pojavi iz dvora, iskrena radost i odlučnost podiže na noge te očito najvažnije glavare u Raškoj. Svi u glas uskliknuše: ti si od sada naš župan, ti nas vodi, živeo!… A on im reče, vrlo ozbiljna i odlučna lica:
– Braćo, najpre još jednom, neizmerno vam hvala što ste me spasli išto me uzdižete na vlast koju nisam želeo, a koju mi sada namećete ne vi,nego sam život… I ja nju prihvatam, molićemo Boga da mi je i car Vizantije daruje… Bog je ljudima dao podosta vremena da mnogo urade. Hajde da odmah krenemo na posao, a pre tog da se dogovorimo šta sve da radimo, ali o najvažnijem ćemo na saboru da odlučujemo…
Snažan dubok glas tog ozbiljnog čoveka i kratke pauze između pojedinih rečenica podigoše pažnju prisutnih do najveće moguće mere i sve te ljude sliše u jedno, ali već sledeće reči poljuljaše je i otkriše neslaganja. Nemanja je govorio:
– Hoću da sazovemo potpuni sabor sveg naroda u Raškoj. I to ubrzo.Na njemu ćemo najpre odlučiti o tome koju ćemo cerkvu, koju ćemo veru svi da prihvatimo… jer nijedan narod kojeg cepa više cerkava neće opstati!
Nasta muk, pa buknu žagor, ali Nemanja smrknuto nastavi;
– Ja sam pravoslavne vere, kao i većina Srba ovde u Raškoj, ali dobar deo je, tamo na Zapadu, u Zeti, primio papsku veru koja je takođe hrišćanska, sem što u ponečemu greši… Mi njoj nećemo smetati da opstane,no bez nas. Ali bogumili, pa mnogobošci… to su već strašne stvari, pa bih hteo da narod na saboru odluči šta ćemo sa njima… Tim putem vodiću sve vas, to znajte pre nego što sada krenemo.
Ogromna većina zapeva i zaori se povicima, ali se jedan manji deo našao iznenađen i zbunjen, jer je i u njihovim očima izgledalo zaista pošteno to što je budući veliki župan, pre nego su zakoračili za njim, otvoreno rekao bitne planove. To behu ugledni muževi koji su ispovedali bogumilsku veru. A neki se od tih Srba još tvrdo držahu mnogobožačke vere svojih predaka, ili joj se iz već primljenog hrišćanstva, postepeno vraćahu. Oni se uspraviše i jetka lica ushtedoše da podignu glas protiv Nemanjinih reči, ali se tada pred svima otkri moć novog velikog župana da vlada narodom. On samo jednim dugim i ozbiljnim pogledom pređe preko žarišta protivenja i time naprosto preseče njihov gnev.
I ubrzo je bio zakazan i održan opšti narodni sabor na kome je odlučeno da srbinski narod prihvati pravoslavnu veru kao svoju, ali da dopusti i rimsku, papsku, jer je i ona hrišćanska. Ali Sabor je osudio bogumilstvo kao jeres, a Nemanju ovlasti da te jeretike, kao i mnogobošce, goni.
Uskoro je projurio glas da je Tihomir u Vizantiji sakupio ogromnu plaćeničku vojsku. Veseli vrtlozi mladih i starih ratnika nudili su se novom velikom županu da poput bujice raznesu napadače kad bude započeo boj. A kakav stav o ratu braće ima car, brinulo je Nemanju.
Ali vrlo brzo se, u celoj Raškoj, razvilo neko novo raspoloženje. Bilo je to pre svega osećanje naroda da je tek sada u pravim rukama. Sigurnost sa kojom je Nemanja izvodio zaključke, izdavao naredbe, preduzimao poslove, pa mudrost i spretnost, hrabrost tog vedrog a ozbiljnog čoveka, snaga i blagost koji su iz njega izbijali, umeće da svakoga tako predano sasluša, pa izdašnost prema cerkvi i sirotinji – sve to dovelo je taj oprezni narod do pravog zanosa.
Pa ipak, nije se moglo živeti bez strepnje. Već se slutio tutanj Tihomirove plaćeničke vojske i teške konjice.
Jednog letnjeg a vetrovitog dana, kad su polucrni oblaci kao čete leteli po nebu, preteći a ne prosipajući ni šačicu kiše, na besnom konju ulete u dvorište, i ispred same kovačnice nalete na Nemanju vojvoda Nebojša Anđelić, mršav plavokosi čovek tridesetih godina, ispijenih obraza i sa srdžbom reče:
– Tvoja braća pristižu sa vojskom na Kosovo prekosutra, ja sam većpozvao svu našu vojsku. Kad završimo sa tim, krenućemo na moju braću,gospodaru. I to ne samo na moju braću nego i na sve bogumile… Proteraćemo ih u Bosnu, zajedno sa decom i ženama… i rimokatolike sa njima… imoga brata Vitoslava.
Nemanja je poštovao Nebojšu, ali se sada podsmehnu:
– Bogumile moramo… ali što i rimokatolike?Vetar im je mrsio vlasi brade i kose.
– Moj brat vlastelin Vitoslav je rimokatolik. Kada sam ga pre dva sata pozvao da sa svojom vojskom krene za nama na bojište, znaš li šta mi je rekao? Što da pomažem Nemanju, neka se pravoslavni tuku između sebe… Tako on meni. A ja izvukoh mač pa izbih njemu njegov, bacih i ja svoj… i rođenog brata izgazih. Besmo sami u sobi… Plakao je i zakleo mi se da će sa svojom vojskom danas ipak poći na bojište… A ja tebi, Nemanja, sada kažem, pred Bogom i pred svedokom Rafajlom: međ’ nama Srbima nema mira dok god međ’ nama bude ma ijednog rimokatolika. Nema! Nema! – viknu Nebojša još jednom, pa se napregnu da se smiri. Lice mu pomodre od ljutnje. – Sa njima nema zajednice ne zato što mi njih nećemo, nego zato što oni mrze i neće nas.
Nemanja, vrlo ozbiljna lica, nagnu se nad Nebojšom i izgovori:
– Njih ne smemo i ne možemo da proganjamo, jer su i oni ipak hrišćani, mada jeretični! I već ih je mnogo. Raste im sila, papa već postaje vladar, cerkva im postaje država, a vernici… nose male krstove i velike mačeve, vizantijsko carstvo već drhti od njih, a mi smo u tom carstvu samo šačica. Neka nam Bog da da najpre duhovno ojačamo i privučemo Srbe koji su katolici, da priđu nama, pravoslavnim… Onda ćemo svi Srbi kao pravoslavni biti dovoljno jaki da opstanemo. Ovako ne možemo. Moramo, zasad, da ih… trpimo – reče Nemanja, pa sasvim drugačijim glasom, skoro vedro, reče obojici: – Hajd’mo da pozovemo plemiće i narod u boj!
Vetar kao da stade, ili stade nad zemljom, jer su oblaci po nebu i dalje žurili. Beše podne kada glasonoše, sve mladi momci, poleteše na konjima, a tada je nebo bilo čisto, mirno, sunčano.
Obe se vojske slegoše blizu ovećeg sela Pantina na Kosovu, u tom bujnom zelenilu prirode koju je prethodnih dana skoro potopila provalna kiša; crveni krovovi kuđa i beli kameni zidovi ipak nisu delovali umirujuće. Brojčano oba ratnička tabora behu sličnih snaga, a kad bitka započe, otkri se da je Nemanjina vojska mnogo razigranija i raspoloženija za boj, tako da to plaćeničku legiju odmah zbuni. I deo Tihomirovih jedinica poče da se povlači, pa nehotice i on sa njima, ne shvatajući da beže ka udolini koju je nabujala rečica preplavila. Nemanja na konju, gledajući bitku sa malog uzvišenja, naredi vojvodi Dejanu:
– Pokušaj… vidi… spasi ga… i drugu dvojicu… o, pa oni su već svi razbijeni…
I Nemanja zastade, osetivši malu nelagodnost pred tom nekolicinom glavešina koji su se tu nalazili ne bi li se, u slučaju lošeg toka bitke, sjurili tamo gde je pomoć potrebna.
Jauci umesto ratničkih kliktaja i uzvika, grupice koje su se još borile, blistava oružja koja mirovahu po travi između mrtvih i ranjenih, dok je jedan broj konja, bez jahača njišteći mahnito jurio po bojištu, preskačući pale i gazeći zastave. Grupice pešaka, slične krpicama, bežale su bez oružja i u sve većem broju se predavale. Na obronku sa desnog krila izbiše ratnici Raške vodeći zarobljene ogromnog i mrkog Stracimira i zapanjenog i potpuno zbunjenog Miroslava. Behu vezanih ruku. Vojvoda Dejan je išao kraj njih, vodeći svog konja za uzdu. Nije mogao drugačije da sprovodi braću svog gospodara.
Videći ih Nemanja skoči i raširenih ruku polete ka njima, plakao je on, plakala su oba brata, plakali su okolo njihovi prijatelji…
– A Tihomir? A Tihomir? – Nemanja je vikao. Brižan.
– Gospodaru – odsečno izgovori Dejan – njega više nema. Tihomir seutopio, bežeći…
Uvek se pobednička vojska kući vraća sa preglasnom muzikom, raspevana i vozila punih ranjenih i plena, a ova je sada išla kao na sahranu. Iza velike zastave jahali su Nemanja, Stracimir i Miroslav sa oružjem. Lice im je odavalo da pate.
– Braćo – reče Nemanja – Od mene ne strahujte, ja vam vraćam vašepokrajine, vladajte tamo u miru. Postaraćemo se i za porodicu Tihomirovu… A vas molim samo za pomoć u…
– U ratu, u bojevima, uvek – jeknu Stracimir.
– Nisam mislio na tu pomoć, Nego na drugu pomoć… Hteo bih da u naš narod usadimo grčku, romejsku, vizantijsku veru pravoslavnu. To je Božja, apostolska cerkva. Prema papinoj moramo da budemo oprezni, njegovi su narodi surovi, a bogumile moramo i možemo da gonimo! Oni su zastranili više od pape… Kome će naša dalja pokolenja da pripadnu zavisi od nas danas. Od mene, vas i ostalih…
– A zašto, ti, Nemanja, od rimokatolika toliko bežiš? – upita inajmlađeg brata mrko pogleda Stracimir, još uvek bled, umoran i nesrećnog lica. – U čemu vidiš tu strašnu razliku? Nisi teolog…
Nemanja oseti ogroman zamor, shvatio je uzaludnost pokušaja da tog brata pokrene u dublje teme. I Miroslav je delovao, ali na drugi način, beznadno. Prazno se smeškao, valjda je još osećao sreću što se od oštrica tolikih mačeva spasao… Ipak, Nemanja odgovori:
– Kada je papa pozvao zapadne narode u prvi križarski rat, papina vojska je činila zverstva kakva nikada nijedan narod na svetu, pa ni azijski, islamski, nije činio. Pazite, to je bilo na Hristovom grobu i na svoj Svetoj zemlji… a nikada nijedan papa od tada do danas, a bilo ih je oko desetak, nije te zločine osudio, ni vinovnike kaznio. Zločine krstaša smatram velikim grehom, a to što ih cerkva nije osudila, smatram još većim. To sve postaje jasan znak kakav će biti taj Zapad kada njegova moć još više poraste. A ja ne želim da skupu takvih naroda pripadnemo ja,moja deca, svi naši Srbi… ne! Ako išta dobro u životu budem učinio, to će biti ovo što sam rešio. Proširiću pravoslavnu cerkvu u duši Srba…
– Ali, kako, Nemanja! – začudi se Miroslav, odjednom prisutan i usredsređen. – Papini fratri su svud po primorju, u Zeti, svuda! Oni smatraju osvajanje prostora svetim poslom crkve… A mi osvajanje duše!
Odjekivao je topot konja po drumu prekrivenom trulim lišćem šume kroz koju su jahali. Nemanja je jedno vreme stisnutih usana, i nekud u dalj uperenog pogleda, ćutao, pa uzdahnu:
– Ali, ipak, moja i naša je dužnost da kako znamo napravimo najpre državu, a pravu veru Srbima nek’ do kraja udahnu neki novi sveci veliki kao što su bili Kirilo i Metodije. Ja i vi sada stvaramo državu, a Bog će nam poslati one koji će da u nama sagrade pravu cerkvu. I lakše je napraviti svoju ili osvajati tuđu državu nego li dušu jednog naroda spasti pravom verom. To svakako nećemo moći da učinimo mi, ratnici i plemići… Meni i mojim sinovima Bog je dao samo mač u ruke… I to je ono što me brine. Jer, mnogo je i važnije od pravljenja države, jednom narodu spasti dušu – završi Nemanja baš gorko. Dalje su jahali ćutke. Miroslav blažen, Stracimir rasejan, Nemanja veoma usredsređen na budućnost.
Miroslav je iz časa u čas uviđao da se najmlađeg brata uopšte nije trebalo plašiti. Ta ga misao sasvim obuze u trenu kada se veliki župan okrete licem ka Stracimiru koji mu jahaše sa desne, pa njemu samim tim sa leve strane. A Nemanja vide da su mu oba brata duhom odsutna, pa se reši da im tu najbitniju istinu svoga života bolje objasni, te im ponovi misao:
Ja znam da imam dovoljno snage da Srbiji načinim državu. Znam dato mogu. Sa vama ili bez vas, čak i protivu svakoga ko mi se suprotstavi. I taj cilj imam. Ali šta sam učinio ako takvu državu napravim, a u njoj se nadalje vekovima budu tukla naša deca, jedni kao rimokatolici, a drugi kao pravoslavni, ili bogumili, ili mnogobošci, ili kao muslimani koji se množe kao bilje, i već vekovima grizu Španiju i ubrizgavaju svoju dušu celoj Zapadnoj Evropi. Ja stoga molim Boga da svima Srbima da samo jednu veru, i to ovu, istočnu, jedinu izvornu sa istoka, ali… to ne možemo da učinimo ni ja, ni vi, ni naša deca… Nama u ovim olujama od vera i cerkava, od jeresi i zabluda, može da pomogne samo svetac, kao što su sveti Kirilo i Metodije, koji su sadili dobro seme, ali nedovoljno. A svetitelje samo Bog šalje… Mi ih nemamo. I ja sam stoga tako očajan i tužan… Zaludno pravim državu, moja braćo, zaludno… Pa čak je i vama svejedno koje će sve vere zavladati narodom, i vama! Ah, ja to vama zaludno govorim!
 
* * *
 
Blag vetrić sa mora hladio je vazduh Carigrada, njegove zgrade i vile, spomenike, igrališta i raskošno rascvetane vrtove okolo dvorova, cerkava, palata. Tog dana u parku iza carskoga dvora šetao se Manojlo Prvi, ali u šetnji nije uživao. Sa pristojne daljine pratio ga je jedan od njegovih pisara, srednjeg rasta, ali je prema slavnom vladaru izgledao nekako sićušan, kvrgav. Car, ljuljajući se atletskim telom pri hodu, uputi se ka venjaku pokrivenom ogromnim listovima puzave vinove loze i iz daljine zapazi da ga tamo, kako je i naredio, već čekaju tri dostojanstvena starca. To behu njegovi savetnici. Ustadoše, duboko se pokloniše vladaru, čineći ritualne, propisane naklone, pa se ukočiše.
– Sedite, gospodo – pokaza im rukom, ali kako on osta stojeći, oni sene pomakoše, snebivajući se, pa car oštrije reče: – Sedite! – te se i sam spusti na baštensku klupu, a oni sedoše sa izvesnim razmakom, na drugu,osmatrajući lice carevo, i obrve na njemu namrštene tako da su delovale kao prelomljene. Čekali su – prasak. I car zaista prasnu:
– I sada, sami u gradini, iza dvora, vi, gospodo, bolujete od etikecije od koje vas godinama oslobađam. Vi ste najmudrije glave najmoćnije carevine na svetu, a nesposobni ste da se oslobodite konvencija. Otud i kod vas otpor prema mojim zaključcima. Strahujete što sam ja protivu tolikih običaja, navika, formi, uglađenosti, poniznosti, kao da forme mogu da nas spasu. Mi jesmo ogromna snaga, ali… raste jedna veća, koju vi ne želite da zapažate, raste Zapad bez konvencija, pun divlje snage, i gramziv, i nemilosrdan, suviše nekulturan i snažan da ne bi opstao. Oni su mene nedavno, ali zauvek, gospodo, očistili iz Italije. Što me sad ne poreknete, da mi kažete kako sam nedavno pobedio jug, i istok. Ali i na jugu i na istoku bujaju muslimanske snage koje će tresti Evropom uskoro ili kasnije. Gospodo, kako da sačuvamo državu, a ne konvencije? – cepteo je car, dok su sva tri mudra čoveka gledala dole, u mozaik na podu venjaka. Samo je pisar, koji je stajao kraj bokora cveća, zurio u cara netremice, sa obožavanjem. Jedan od te trojice, svakako najstariji, sa očajanjem u glasu, poče:
– Tvoje veličanstvo treba da zna da je ova država najlepši pehar u kome se najlepši sok, najlepši lek, najlepši sadržaj, čisto hrišćanstvo, sačuvalo. Ti si samo privremeni delić tog carstva iako si car, i svimi moramo da te štitimo i mačem i ceremonijalnim formama jer bi hiljade svetskih mangupa, plemića sa zapada, svakodnevno prljalo ovu svetinju, Carigrad, u kome ima više nenadmašnog blaga, duha, lepote, otmenosti, vere, umetnosti i svetinja nego li u celom svetu. Pet puta nam je grad veći od Pariza, a svaka palata krije više zlata no drugde čitav grad! A tisi tu – deo. Deo koji vlada, ali deo. Ti nemaš prava na velike ekstravagancije. Ti si to dužan Vizantiji i nama. I narod ne voli što umesto trka, te naše opšte strasti, ti uvodiš turnire i učestvuješ na njima. I nas te trojica zbog takvih stvari osuđujemo, iako te inače, obožavamo.
– Hvala Bogu da me neko od vas ovako iskritikuje. A sada, gospodo,dok čuvate božanski pehar, Vizantiju, zar zaista ne vidite gde on curi, i to pred vama, neposredno pred vama curi? Nedavno sam sa vojskom vojevao po Aziji, a ovde je sa braćom dojurio veliki župan Srbije Tihomir kojeg je Nemanja zbacio. Tihomir je ovde, pred vama, sakupio plaćenu vojsku, a vi ste dopustili da je i povede protiv Nemanje. Tihomir je poginuo, njegova vojska je razbijena, a Nemanja ja zaključio da je tu operaciju podržao ne Carigrad, ne imperija, nego ja, car Novoga Rima, car Manojlo! A time i da sam izneverio prijateljstvo koje sam ja lično od njega tražio… Eto, dotle ste me doveli vi, koji se bojite da će Grci i stranci nepravilno padati pred mojim nogama, a niste procenili da sva tri Nemanjina brata nisu ni upola jaki kao on. Čak i ne znate da se on bori da Srbi postanu i ostanu pravoslavni iako naši popovi o tome kao i da ne brinu. Vi niste shvatili da je Srbija, ili Raška, na samom putu između nas sa jedne, i Ugarske, Venecije, celog Zapada sa druge strane. Vi i ne mislite da će Raška, Srbija, ako Srbi prihvate pravoslavlje pre nego ih omame Latini, bogumili ili muslimani, nama biti ne prvi, no jedini zaštitni bedem… Ja sam povukao poteze da taj bedem bude naš, a najjačeg ste čoveka iz tog bedema odgurnuli od mene, od nas, od Vizantije! Ako on sad bude prišao Veneciji i Mađarima, i drugima koji nas, sve više, deo po deo, jedu… znajte da ste mi vi tu štetu načinili…
I car ustade, ustadoše i tri savetnika.
Drhtali su. Car izađe iz venjaka, ali se posle nekoliko koraka okrete i oštro reče:
– A taj Srbin, Nemanja, čovek je jači, bolji, hrabriji, muževniji i plemenitiji od sve moje vlastele i svih savetnika. Ako ga kao neprijatelja budem posekao, bićete mi krivi vi, jer ste kao moji velikaši i zamenici dopustili Tihomiru da iz moje prestonice povede vojsku protiv Nemanje.
I car krenu uskom, pošljunčanom stazom. Za njim je po travi, nečujno koračao pisar. Car sede na klupu i naredi pisaru da mu se približi. Diže prst i reče:
– Upamti, pa u dvoru napiši Nemanji samo to da ga uzdižem na Tihomirovo mesto za velikog župana.
Potom je gledao kako pisar laka koraka odlazi, pa se zavali na naslon klupe i zagleda u čisto nebo. I sa izvesnom ljutnjom prema sebi samom pomisli na tog čoveka:
„Nemanja je rođeni vernik, takvi kao on bili su apostoli! Taj će kao veliki župan da drži oružje kao krst, a kao monah držao bi krst kao mač, pravedno i čvrsto. Veći je, veći od svih mojih vlastelina. Veći za srce! Sada će taj čovek preći na drugu stranu…“
 
* * *
 
Te večeri vetrić je razgalivao Rašku. Iz grada Rasa dopirale su čak do dvora, i mešale se sa noćnim zvucima šume, pesme mladih koji su se ispred malog drvenog hrama i česme zabavljali. Nemanja i Ana odmarahu se u svojoj sobi, a sva ta atmosfera, sa mirisima šume i cvrkutima noćnih ptica, opuštala ih je. Bili su spokojni, on sedeći kraj otvorenog prozora, ona ležeći na niskoj širokoj postelji. Pa ipak je nešto u toj atmosferi bilo napeto, jedna se misao Nemanji uporno nametala. Okrenuo se ka Ani i tiho rekao:
– Često mi se nameće misao, duboka i vrlo značajna, iako je stvar jednostavna… Osećam da je svakome čoveku Bog dao sredinu u kojoj će da živi i zadatke koje će u njoj da obavi, a ako nema nikakvu važnu drugu misiju, ostavio mu je najznačajniju, da bude običan čovek…
Iz Rasa se začuše neki novi, gudački, instrumenti. Prijatni.
– Bog je meni… i tebi… dao da ja budem veliki župan, a i dao mi ogromnu snagu, i čulo da saznam šta je to sve što ovde moram da uradim. A ko propusti da uradi to što mu Bog zapoveda, čini isti greh kao d je uradio nešto loše. Moje je vreme kratko, ni čas ne bih smeo da ispustim i stoga jasno sagledavam šta mi je najvažnije činiti! Da sačinim makar i najmanju, ali svoju državu, da narod objedinim istom pravoslavnom verom i da…to predamo našoj deci…
Ana je tiho i pitomo, toplo, rekla:
– Pa ti stalno na tome i radiš… I to ostvaruješ.
Nemanja se opet okrete ka ženi i mahnu rukom, pa nastavi tiše:
– Ana, jedno svakako neću moći da ostvarim… Ako i izgradim državu, ako i veru u dušu naroda Bog usadi… mi, ti i ja, nećemo to naše delo predati u dobre i sigurne ruke. Naša dva sina nisu dovoljno sazdana da to blago prihvate… Okolni razbojnici će im sve oteti…
Ana se uspravi na krevetu i zgranuto pogleda muža. Mesečeva svetlost kroz otvoren prozor zasjala je i u njenim očima:
– Nemanja! Dala sam ti dva predivna sina! Kako smeš tako šta da govoriš? Dva divna, jaka, umna dečaka.
– Ana, nijedan od te dvojice, upamti, nijedan neće moći da sačuva ono što izgradimo i narodu ostavimo – reče Nemanja tako staloženo i čvrsto, spustivši šaku na njenu ruku, da ona odjednom poče tu istinu i sama da oseća. – Ja prepoznajem, čim vidim stabljiku, kakvo će drvo izrasti! Vukan i Stefan jesu dobri dečaci, ali svet koji nas okružuje je tako strašan i zao, da će naši sinovi pred zlom samo popuštati. Stefan je topao, dobrodušan, osetljiv, neodlučan, a takvim ljudima smeta i sopstvena pamet. A Vukan, mrgudan, taman, svojeglav, neće biti ni za običnog župana sposoban. I da ih sastavim, ne bi nastao dovoljno jak vladar za Srbiju, državu koju ja pravim na vetrometini, kao kuću na raskrsnici svetskih drumova…
Ana je burno, patnički disala. Oštro je posmatrala muža.
– Šta hoćeš da kažeš? Čoveče?
– Treba nam jak naslednik. Treba da molimo Boga da nam da trećeg sina, jakog, jačeg…
Bila je bleda i neobično izmenjena lica:
– Jačeg od tebe?
– I jačeg, mnogo jačeg od mene. Delo koje pravimo ne možemo dovršiti bez takvog naslednika, veruj mi, to, eto, osećam iz trena u tren, sveviše i jasnije, sve neopozivije i imperativnije.
Pobledela i zbunjena, ukočena, izgovori:
– Mi smo već stari za to.
U tom trenutku se desi nešto neobično. Bezbrojno jato tica – niko ne bi utvrdio kakvih – u punoj graji i cvrkutu prosto nasrnu na dvor, na tu stranu, nad sam prozor, i odleprša dalje u zvezdanu noć, punu pesama i smeha mladih. Nešto ih je trglo iz sna, zaplašilo, a ima i ptica koje noću lete, pa ipak… to bi kao neki znak…
Prošlo je neko vreme kad se u trpezariji Nemanjinog dvorca u Rasu sakupiše njegovi najmoćniji vlastelini, monah Metodije i Ana. Bila je to vlada Raške, a prisustvo Ane, neuobičajeno kada je reč o poslovima upravljanja državom, sasvim je otvoreno objasnio sam Nemanja:
– Nijedan od vas vlastelina, glavara, vojvoda, i drugih, neće neprijatnu zamerku da mi uputi, jer Anino lice mi otkriva kad god u ponečem grešim, ono me obuzdava i opominje, dok vi ćutite! Ona mi je, kada se vi svi kućama rasturite, jedini preostali savetnik i prijatelj, pa neka uvek bude upoznata sa našim problemima.
– Mi Anu svi odreda i poštujemo i volimo, ali će i ona danas odmene čuti prve ozbiljne zamerke, tebi, Nemanjo – odseče vojvoda Nebojša Anđelić, mršav, izboran, prosed, tankokos vlastelin, izbledelih plavih očiju. Izbrazdana lica sa retkom bradom, uvek je delovao oštro. – Ti si, Nemanjo, otpustio nekoliko četa plaćenika naše vojske iako kaniš da pristupiš Veneciji i Ugarskoj čim one krenu na Vizantiju. Zašto si to uradio, reci mi, molim te…
– Otpustio sam najslabije borce. Time dosta novca štedim, a treba nam novac sa Sase, Nemce, koje sam pozvao da otvorimo nove rudnike. Na kopitama naših konja nalazimo dragocene rude.
Nebojša nastavi još žešće, nagnut napred ka stolu, pa rukom punom prstenja pređe preko čela:
– Ti kao da očekuješ, kao da želiš rat sa Vizantijom, iako smo za to ipak vrlo nespremni…
– Mi jesmo i dugo vremena bićemo za takav sukob nespremni, ali su sada za to spremne Mađarska i Venecija. Ako im se sada pridružimo, mićemo iz tog rata izvući prvu srbsku državu. Inače je još dugo nećemo imati. Bićemo vazali Vizantiji ili – papi. Imate li još primedaba?
Bilo je vedrine i osmeha na Nemanjinom licu:
– Car Manojlo je deset puta jači od nas. On je prekinuo sa mnom, jer je pomogao Tihomiru da krene protiv mene. Braćo, ja ne smem da ga čekam sam, mogu samo uz vojske i sile jačih od nas. A to su Venecija i Ugarska. Sa tim silama ću moći u boj. Ako to sada propustim, Manojlo će nas usamljene potom uvek lako moći da pregazi, makar ja i imao ogromnu plaćenu vojsku, I pregaziće nas tim pre ukoliko se budemo više bogatili i vojno jačali. Carevi vole verne, a ne moćne podanike i vazale.
– Ako moramo u rat, hajdemo, ali… tako krhki – Nebojša uzdahnu.Svi su ćutali, očito neraspoloženi. Dejan, oznojen, reče:
– Ti si, gospodaru, ogromno blago izdvojio za podizanje manastira u Studenici… Ako nam se približava rat sa Vizantijom, što ne bi ti… to blago na vojsku dao…
– Dejane! – urliknu Nemanja. Nasta tišina, svi se slediše. – Zar cerkveno da uzimam?
Ana se isprsi i odahnu. Na licu joj se videlo da se sa mužem u potpunosti slaže. Dejan se ugrize za usnu. I odjednom se svi od srca nasmejaše.
U tom se začu galop više konja koji upravo stizahu pred dvor.
Nemanja pogleda Anu sa nežnom zahvalnošću, pa pruži ruku ka srebrnom, punom, peharu. I drugi rado podigoše svoje, a Nemanja reče:
Kada me je car Manojlo pozvao da sednemo, sluge su donele vino…koje je, iako carsko, bilo slabije od ovog našeg! Tako sam želeo da mu ovo naše na dar pošaljem… I vrlo mi je teško palo što je između nas taj odnos prekinut. On je veličanstven car, car Romeje i cele Vaselene.
U tom se začu jako kucanje i dvorski pisar, a za njim tri stranca, vrlo zvaničnog i svečanog izgleda, uđoše. Behu to, po odelu rekavši, Venecijanci. Duboko se pokloniše i jedan izvadi pismo.
Nemanja ga je brzo čitao, pa podiže pogled ka vlasteli i Ani.
Gospodo, najzad! Mađari i Latini zakazuju dan i rat sa Grcima. Prihvataju naše učešće. Spremite se, braćo! Ovoga puta će te tri vojske biti dovoljne da se i srbska država rodi. A što ti, Ana, tuguješ? – upita Nemanja kada se na njegov znak glasonoše i sluge povukoše. Ona je brisala suze…
 
* * *
 
Drumom koji je vijugao kroz strašnu i divnu staru šumu, odmah iza zastavnika, jahali su veliki župan Nemanja, vojvoda Nebojša Anđelić i vlastelin Mirčeta Ilijić, zvani Mirko, sredovečni krepki čovek sa visokim zaliscima nad ogromnim čelom. Potom je velika srbska vojska, napred konjica, pa pešadija, pa opet konjica, krepko išla ka polju gde je trebalo da se sačekaju saveznici. Nemanja upita:
– A što si mi, Mirko, zabrinut? Do sada si me u bitkama pratio sa smehom i pesmama!
Gužvajući kraj kožnih dizgina u ruci, Mirko planu:
– Pre mesec dana si proterao neke bezobzirne rimske fratre, a sada sa njihovom Venecijom ideš u rat protivu Vizantije, čiju nam veru propovedaš. Kako i kuda nas to vodiš, objasni nam! Ka kojoj sili i veri… konačno!
Sa izvesnom zabrinutošću Nemanja progovori:
– Mudar si i obrazovan plemić, pa zar još ne shvataš! Bez države mi smo, ma koliko brojni, samo jedan mali David, a okolo nas je ne jedan, nego mnogo Golijata. Ako steknemo državu i sakupimo se u jednoj cerkvi, bićemo i mi jaki baš kao nekoliko Davida. A moramo i državu da steknemo ijednu veru da svi prihvatimo odmah. Pa zar ti ne osećaš koliko je ovo vreme pogodno za to? Sa zapada papa, sa severa Mađari, sa istoka Bugari,svi su osim Vizantije srbožderi. Svi bi oni da nas osvoje. Mi nismo osvajači, mi smo dobar narod koji bi ratovao samo kad se brani, ali mi sada moramo da osvajamo, i to svoje. Jer sada silnici dele svet, sad je vreme da svoj prostor obezbedimo. Pre no Vizantija umre, da se uselimo u svoj dom.A nespokojan sam. Žena me prvi put sa suzama u boj jutros ispratila! Išto mi se konj toliko sapliće? Nevoljan je! Čujte, gospodo, ako se ovaj naš pohod završi nesrećno, prihvatite borbu nadalje vi i moja deca… ja vas molim… Srbiji državu pravite, a Srbe verom pravoslavnom punite…i ja ću na onom svetu biti ozaren i spokojan.
Nadalje su jahali ćutke. A Nemanjin konj je sve nevoljnije išao. I Nebojša je bio prgav i napet. Nekoliko mladih jahača, koji su ispred vojske kao izvidnica razgledali teren, behu nešto veseliji, razigraniji, no bezazlenost njihova nije uspela da stariju gospodu na čelu vojske ospokoji i razveseli…
I dok mladi u izvidnici i dalje vedro šarahu prostorom ispred vojske, Nemanja, Nebojša i Dejan su jahali čvrsta i ozbiljna lica. I izbiše na visoravan, išaranu retkim jelama i smrekama, među kojima su se već prispeli delovi srbske vojske odmarali. Otud ka vojsci koja je pristizala potrča Rajko Merić, bez kape na glavi i razdrljane košulje.
Mahao je rukom i pre nego će im prići, povika:
– Gospodaru! Strašne vesti… Strašne vesti! Mađari odustaju odbitke… Manojlo je uspeo da na mađarski presto stavi svog štićenika, Belu Trećeg. – Držeći se za izbočinu sedla na Nemanjinom konju, oznojen i pobledela lica, zadihan, vojvoda Rajko jedva je govorio. Sa svih strana prilazile su druge vojskovođe i ratnici, uznemireni i mrgodni. Nemanja još nije silazio sa konja. Rajko nastavi:
– I još jedna strašna vest, Nemanjo, strašna. U Veneciji je kuga buknula… Ti si sam u ovom ratu! A šta smo ti mi prema Vizantiji, šaka jada! A sada čuj i najstrašniju vest, gospodaru moj, maločas sam je primio… car Vizantije sa ogromnom vojskom krenuo je i ide ka nama, ka Raškoj, tebe i nas da uništi… I iznenadio nas je, vojsku je priveo nama blizu, još dok je Mađarsku smirivao!
Nemanja sjaha sasvim mirno i sporo. Bio je viši i uspravniji od svih svojih vojnika koji se oko njega tiskahu, a još su nadolazili, pa se sem topota konja po mekom tlu ni glas nije čuo. Najzad, sagledavši na svim licima opšte uverenje u neminovnost poraza, veliki župan spokojno izgovori:
– Vojvode! Svu vojsku odmah sklonite po planinama! U susret caru idem, deco moja, ja sam, i to odmah, moram da mu se predam pre nego što on stigne da sa vojskom uništava sela… Nahranićemo ih mojom glavom…
Ratnici sporo, ali svi, skidoše kape. Nemanja nastavi:
– Neka ovde niko ne plače, ne otežavajte, ne otežavajte mi odlazak svojim suzama. Želim da umrem kao čovek, jer je i smrt posao koji moramo dostojno da obavimo. A vama ostavljam zavet da budete svesni: da ni nas, ni našu decu, niko drugi nikada neće braniti, svi će hteti da nas robe i uništavaju. Pa onda čuvajte veru, pravoslavnu! Ali čime ćete je sačuvati, čime? Čeda rasturena! Bog da vas spase! Rastanimo se. Neka me deo puta isprate Rafajlo, Nebojša i otac Metodije! – reče te uzjaha konja i potapša ga povratu. I obe ruke podiže u znak pozdrava svima i masu zaokruži ozbiljnim pogledom punim onog spokojstva koje odjednom dobiju ljudi uoči smrti.
Ratnici su, gologlavi i nemi, poneki tresući se i u grcaju, gledali gospodara. Metodije uspe da se do njega probije pre nego je okrenuo konja i pošao.
– Naknadno ću te stići!
Nemanja klimnu glavom i krenu, a za njim, na konjima pođoše potpuno bled Rafajlo i stisnutih usana Nebojša. Masa ratnika ostade skamenjena na mestu. Tek kada nesretni konjanici zađoše u šumu, Metodije se obrati vojsci glasom koji se gušio od uzbuđenja:
– Braćo, ratnici, sinovi moji… Nemanja je možda zauvek otišao iz života! Između ljudi nema milosti! Ali je ima u Bogu, u Najvišem! Jedino je On veliki i milostiv, pa se pomolimo Bogu Ocu kroz Sina Isusa Hrista u Duhu Svetom da nam spase najboljeg čoveka – Nemanju! Kape dole! Kleknite! – pomolimo se zajedno, za spas velikog župana, i recite sad glasno, a potom i svako u sebi dugo ponavljajte: Gospode Bože! Spasi nam Nemanju! Spasi ga iz čeljusti smrti, spasi Nemanju i spasi i nas!
Talasi te molitve prekriše lugove i šumu. Posle kratkog vremena monah Metodije stiže trojicu koji su jahali ka jugu ćutke. Staro visoko drveće širilo je uzalud svoj spokoj i u zelene prostore propuštalo slapove sunca. Pletivo ptičijih cvrkuta i zujanja insekata prekidao bi poneki krik kakve šumske zveri. Nemanja reče:
– Manojlo ume da pre protivnika stigne i upozna bojište. Slutim igde mu vojska sada bivakuje. Čudim se koliko sam miran, a znam šta me čeka. Sad ti se ispovedam. Imao bih dosta grehova da ti, oče Metodije,priznam, ali mi je najveći plahost. Mnogo sam snage trošio da nju obuzdam. I uspevao sam, ali ono što sam hteo da ostvarim, nisam uspeo; dašto više budem kao Jordan Filipović, seljak iz Vidrovca. Bar da mi je Bog dao da sve Srbe uvedem u pravoslavnu veru, kako bih mirnije živeo i umro! Ali, ja sam vojnik, ja i ne bih mogao da uđem u duše ljudi. To je posao vas, monaha, oče Metodije. Nama treba hiljade monaha da bismo tolike Srbe spasli tolikih jeresi. Ali, Bože i Oče naš, nama su takvi svetitelji potrebni što pre, jer će već kroz nekoliko decenija svi Srbi konačno biti podeljeni, pa ćemo jedni protiv drugih, raznih vera da se uzajamno tučemo. Bože! Spasi nas, spasi tvoj srbski narod…
Glas Nemanjin je bio sve jači, odjekivao je šumom. Dva plemića iza njega su ćutala, a monah Metodije jedva uspevaše da, jašući sad ispred svih, sakrije svoj plač. Kada se malo smirio, reče:
– Nama treba sveštenik, monah, jak kao ti što si jak vladar i ratnik, moj Nemanjo. Takav bi nam monah ili svetitelj bio potreban… Jak monah u mantiji treba nam baš kao mudar monarh u oklopu. Treba nam,treba… a nemamo ga… Bićemo sami…
Tada izbiše na vrh planine, odakle se videla velika vojska raštrkana po šumarcima i oko bezbrojnih šatora od kojih se najveći i najlepši nalazio u sredini.
Sporo sjahaše. Odjednom tajanstveno radostan i stameno spokojan, Nemanja otkači i skide opasač sa mačem i dugim nožem i dade ga Rafajlu, pa skide i ratnu bluzu i spokojno zagrnu rukave svoje košulje, baci obuću, a sa sedla skide uže, napravi omču i stavi je mirnim pokretima sebi oko vrata. Samo se na trenutak kanda nasmeši videvši lica svojih prijatelja. Pa pogleda Metodija:
– Pročitaj molitvu Bogu za oproštaj grehova.
Bio je uveren u kraj, a u duši sve ozareniji, dok je Metodije stavljao epitrahilj, otvarao trebnik i uzimao krst.
Vrlo tiho Metodije očita sveti tekst. Nemanja zagrli najpre njega, pa drugu dvojicu prijatelja, onda priđe konju, pritište svoj obraz uz njegov rat i šapnu mu: – Hvala ti! – pa ga poljubi i uze svoj goli mač levom rukom, još jednom pogleda uplakane i unezverene prijatelje, pa mirnim, čvrstim, korakom krenu niz padinu… sve dok ga negde nasred staze iskrsli vizantijski ratnici ne zaustaviše… i potom ga, okruženog, povedoše tamo gde se hiljade vojnika poče da uzbuđuje Nemanjinom predajom.
Bodar, uspravljen, pravo gledajući napred, Nemanja, bosonog, sa omčom oko vrata i golim mačem u levoj ruci, koračao je, vođen ratnicima sitnijeg rasta, pravo ka carevom šatoru koji se na blagom vetru nadimaše. Po tom šarenom, svilenom, impregniranom šatoru igrala se sunčeva svetlost koja se probijala kroz krošnju hrasta. Iz tog šatora izađe Manojlo Prvi sporim korakom, dignutih obrva, praćen nekolicinom vojskovođa koji su isto tako mrko kao i car gledali Nemanju… Prišavši na desetak metara, raški veliki župan stade sa pruženim mačem držeći ga za sečivo i baci se na tle.
Pobledeo, car je drhtao od jeda, pa se okrete ka grupi ratnika i slugu koji su stajali malo podalje od šatora i naredi:
– Zovite dželata!
Iz te se grupe izdvoji snažan ratnik sa sekirom dvosekom, okrenutom naniže, i stade bliže caru. Stezao je dršku svog oružja.
Car pokretom ruke naredi Nemanji i ovaj se diže mrka i smirena lica. Car odjednom prasnu, ljut što takvog gorostasa ubija i viknu:
– Od tebe sam tražio samo to da me ne napadaš. I ti si prekršio reč.
– Gospodaru… najpre si ti prekršio svoju reč – odseče Nemanja, i to bezbroju ratnika zaustavi dah. Pa buknu bes sa usklicima vojnika.
Car, zaprepašćen, kao da malčice nakrivi glavu.
– Dozvolio si Tihomiru da u tvom Carigradu sakupi vojsku protivu mene…
Car planu:
– Za ceo tvoj sukob sa njim nisam znao, ja sam tada ratovao po Aziji.Ja za taj prekršaj nisam kriv.
– Ali vladar je odgovoran i kad nije kriv – odgovori Nemanja, a bes zbog takvog odgovora uznemiri masu.
– Umesto da moliš, ti optužuješ na desetak metara od sekire koja će ti odseći glavu. Pa hajde, reci i sve drugo što imaš, optužuj, krivče, sud!
– Kada mi tvoja sekira odseče glavu, tek ćeš biti kriv i to za štetu koju time činiš – svom narodu.
Sa svih strana romor i povici:
– Saseci ga, care, on tebe vređa! I sve nas vređa! Nemanja je netremice gledao carevo lice, ono se menjalo.
Kada budeš mene pogubio, ma ko došao na moje mesto, otvoriće rimokatolicima vrata, koja ja sve više zatvaram, i pustiće bogumile da preplave i Srbiju. Ti dobro znaš da ih ja teram u Bosnu. Time će tvoj narod biti ugroženiji nego sada, jer više neće imati prijatelja između sebe i Evrope, pravoslavne Srbe, nego još jednog neprijatelja više. Ti ćeš mojom smrću, od danas, zauvek biti kriv i svom narodu.
Opet se Nemanja svome caru očito sve više dopadao. Na gnevne povike ratnika car nije obraćao pažnju. Oči su mu iskrile od zadovoljstva.
– Da li da te sada ili kasnije sasečem, videću – reče i zamisli se. Ipak – produži kad zavlada muk posle početnog žagora i uzvika negodovanja, i nadmoćan carski osmeh zaigra mu u uglovima usana – ipak ću te,pre toga, baš ovakvoga, vezanog, uvesti u Carigrad, kao što to očekuje narod prestonice sveta – car se okrete svojim glavarima, mrkim i nemim,te naredi:
– Pokret! – pa se još jednom osvrte ka Nemanji. I dok su ovoga stražari odvodili, on pomisli: „Kakav čovek, Gospode! Kakav čovek!“ I okrete se vojvodama: – Nećemo im paliti sela i gradove, Srbi su najstrašnije kažnjeni time što sam im uzeo Nemanju… Takvog više nikada neće imati.
Vojska je ulazila u veličanstveni Carigrad. Široke bulevare pritisnula je masa sveta. Na čelu, odmah iza zastava i muzike, na belom razigranom konju, ispred svojih najviših vojvoda, ponosno je jahao car Manojlo, a masa ga je usklicima, cvećem, uzvicima, pesmama, pozdravljala. Ali ta ista masa je odmah potom videla kako na izvesnom odstojanju, uspravljena tela i uzdignute glave, bosonog i gologlav, vezanih ruku i sa omčom oko vrata, stupa, davno već ovenčan slavom, veliki župan Raške, Stefan Nemanja. Iz daljine i nenadano sagledan, zarobljenik je u toj masi izazivao bes, psovali su ga i pretili mu, ali kako bi se taj krupan čovek gospodskog držanja kome približio, tako bi taj zaćutao i sa surevnjivošću, ali i neskrivenim divljenjem, zurio u Srbina. Promenu koju je Nemanja izazivao, primeti i Manojlo. Međutim, to ga je činilo zadovoljnim i smirenim. Vojska cara otprati do dvora, a stražari odvedoše zarobljenika u obližnju kuću za stražare, gde mu pod oštrim nadzorom bi dato da se okupa, nahrani i odmori.
Zapovednik dvorske straže mu reče:
– Car je mudar ali nenadan u odlukama… pokazan si svetu, možda ćeš već sutra biti sasečen… ali, po opštem mišljenju, poseći će te uskoro.
Tek drugog dana, u vrlo ranim jutarnjim satima, po Nemanju dođe čitava četa vojnika sa brkatim, strogim zapovednikom koji mu lično zaveza ruke. Beše kosmat, grub čovek, i dok su svi prisutni sa samilošću posmatrali odlazak srbskog velikog župana, svakako na gubilište, taj natmureni je suvo i bezizrazno naredio pokret. Još se Carigrad nije bio probudio, sunce se tek pojavilo kada velikog župana, okruživši ga, povedoše ka periferiji grada. Odjednom taj kosmati i neprijatni vodnik straže, sa skrivenim osmehom, reče:
– Mi te ne vodimo dželatu, bar ne sada, nego u drugi zatvor, neobičan zatvor… y ovaj…
Beše to manastir potpuno zaokružen zidovima, vrlo visokim, nad kojima su štrčala tri zvonika, a nad kapijom se blistao veliki metalni krst, verovatno pozlaćen.
A kapija je bila otključana. Dva vojnika ostaše kraj nje. Porta beše puna cveća, a nekoliko kaluđera koji su se tu zatekli, sa iznenađenjem posmatrahu Nemanju.
Istog trenutka se iz hrama, u posiveloj mantiji, pojavi prosedi monah rasta višeg od prosečnog, sa dugom ali retkom belom bradom kroz koju su se energične crte lica veoma nazirale. Imao je plave oči sa pogledom koji se odmah prikovao za Nemanju, a isijavao je duboko saosećanje, razumevanje i prijateljstvo.
Hitro pristupi zatočeniku i vezanog ga zagrli.
Monasi sa svih strana porte i iz hrama prilažahu, zagledajući srbskog vladara sa izmešanim osećanjima, od ljubopitljivosti do strahopoštovanja. A vojnici, spustivši koplja na kamenito tle, pogledahu se u zbunjenosti. Unoseći se Nemanji u lice, nešto niži od njega, plavooki monah reče:
– Ti si Nemanja! Gospode Bože… Kada su te doveli… car još ni ruke sa puta nije oprao, kola je poslao po mene… A ja sam o tebi već mnogo znao…da si izabrao našu veru, da pomažeš pravoslavlje, ometaš katolike, proganjaš bogumile, da rušiš kamene bogove i da si uopšte hrabar i dobar.A znaš li šta mi je rekao car? A car je moj vernik, ja sam njegov ispovednik, otvoren je prema meni. Rekao mi je da će srbskog velikog župana, tebe, verovatno saseći, ali dok se ne odluči, car od mene zahteva… da budeš ovde, u ovom manastiru zatvoren… predaje te… meni, nama, manastiru, kao da smo ikada ikog hteli da držimo uhapšenog… i to još na belom hlebu…
Iguman Arsenije je govorio tiho, ali su i monasi i vojnici svaku njegovu reč čuli mada su bogate krošnje drveća oko zidina manastira šumele pod blagim naletima vetrića sa mora.
– Ali odmah mi je pala na um misao da car, ako ga odbijem, može jednostavnije da reši tvoj slučaj… istog dana na gubilištu. Pristao sam na to, sine Nemanja… ali sada ni ja, ni moja bratija monasi, nemamo mira. Kao ranjeni smo…
Iguman se s naporom ispravi i uzdahnu, no njegovo lice iznenada poprimi izraz odlučnosti, iako ga nije napuštala izvesna gorčina, ili zamorenost.
– Pristao sam kad mi reče car da tako treba da bude… I da ja dobijam ovlašćenje da raspolažem i ovolikom stražom… pristao sam mada time nesumnjivo činim greh, no on je manji od greha koji bih učinio da sam ga odbio, i time ubrzao tvoj kraj… Pomolimo se sad i hajdemo svi u hram, a vi vojnici, ostavite oružje napolju! – naredi te hitro odreši ruke vezanog,prihvati ga za mišicu i povede, i tako uđoše u spokojni hram u koji u gustim a uskim snopovima prodirahu zraci sunca, odbleskujući se od zlatnihpredmeta i ukrasa. Hram je u dubokoj tišini mirisao na tamjan i izmirnu.
Uđoše i svi monasi, tiho, i svi stražari, koji oružje spustiše na kameno tle ispred cerkve. Iguman privede Nemanju oltaru i tu ga ostavi, žurno ode u oltar i vrati se sa epitrahiljem oko vrata, krstom u desnoj i Biblijom u levoj ruci. Stade ispred velikog župana, te stavivši svetu knjigu na ikonu Isusa Hrista, svečano izgovori:
– Zakuni se pred Bogom i izgovori sledeće reči: “ Ja, Stefan Nemanja, zaklinjem se da iz ovog manastira nikuda neću izaći, ni pobeći“. Tako! A sad celivaj krst i Bibliju. A sada da se i nas dvojica poljubimo.Tako, sine. A sada vi, vojnici, idite. I kažite vašem zapovedniku da je Stefan Nemanja ovom zakletvom više vezan i čuvan no ikakvom drugom stražom! Zar ste još zbunjeni, hajdete!
– Tebe su tek sada zaista vezali, stranče!… Daće Bog da ne dolazim ponovo po tebe, sa četom! – promrmlja zatečeni zapovednik.
Monasi su prilazili i upoznavali se sa Nemanjom, stražari odmah odstupiše, a iguman svojoj bratiji reče:
– Mi imamo jednu ogromnu staru mantiju u skladištu. Donesite je. Ati, brate i sine, Nemanja, uđi u život molitve pre nego te car ne odvede iz ovog života. Ili otpusti. On je nenadan, a ne nepravedan. Strog ali ne neplemenit. Ima više grešaka no uspeha… ali uspesi su mu veći od grešaka. Hrabar je i mek. Čestit a strastven. Ko da predvidi šta će sa tobom, suviše jakim buntovnikom koji nama jačaš cerkvu, a slabiš državu.A mantiju obuci jer stara mantija vredi više od svih carskih odela i odora… Dok si tu, pokazaću ti, kao da si moj duhovni sin, mnoga blaga monaškog, i sve siromaštvo carskog života. Ali vidim da si iznenađen zastade iguman i uzbuđenim monasima dade očima znak da se rasture. Odvede potom Nemanju u manju prijemnu sobu gde neobičnog gosta poslužiše vinom i lakim doručkom. I tada se tek Nemanja naglo otvori.
– Oče, noćas sam se pripremio da u zoru umrem. Jutros sam zapanjeno otkrio ne svoje poslednje, nego prvo jutro, jer sam jutros prvi put sagledao zoru u svoj njenoj lepoti. Jutros, već i samo nebo koje godinama gledam,otkrilo mi se u lepšoj svetlosti… lepotu života najbolje vide oni koji iz njega izlaze. Kao i krasotom zore, zaprepastio sam se i lepotom grada,to je lepše od svega što su ljudi napravili. Zatim sam doživeo saznanje da bar danas neću biti ubijen… a onda si me dočekao ti u manastiru… Mogu li šta veće i potresnije da doživim? – i u taj čas jedan monah sitna rasta donese izbledelu a čistu staru mantiju.
– Izgleda da mogu… Izgleda da je ovo i najpotresnije što mi treba…da. Nešto u meni baš za monaškom mantijom najviše i čezne – završi Nemanja. Videlo se, bio je veoma uzbuđen. Ruke su mu drhtale dok je tu mantiju primao.
A kada je obukao, pristajala mu je kao da je za njega i pravljena.
 
* * *
 
Kao da je sav Carigrad saznao za carevo odlaganje kazne i za zatvaranje velikog župana Raške u manastir sa otključanom kapijom.
Iz dvora nisu pristizali nikakvi glasovi o Nemanjinoj sudbini.
U manastiru je život tekao mirno i duhovno bogato. Svakodnevne liturgije, jutrenje i večernje, i neprestane molitve u samom hramu, koje su danonoćno i na smenu čitali pojedini monasi, izazvale su velike promene u duši Nemanjinoj. Kao da se povećavalo, ali nekim neizrecivim snagama, ono što je pre toga godinama osećao u sebi u odnosu na Boga, na cerkvu i na svet. Više nije bilo mesta sumnjama, ni u najmanjoj meri. On je bio našao pravi put. Odnosno, pravu stranu. Monaštvo nije bio njegov put nego najlepša staza ka toj strani, ka istoku i istini za koju se osećao tako vezan. Među monasima bilo je i onih koji su rođeni kao plemići na najvišim stepenicama hijerarhije, ali su u manastiru, izmešani sa pripadnicima svih slojeva, dobijali sasvim drugačije vrednosti i ugled. Najviši su bili oni koji bi svojom smernošću sebe najviše smanjili, svetla duha i jake vere, iako bi koji od njih došao jedva pismen. Najjače vezani zatvorenik, vezan zakletvom, osećao se oslobođenim svega, pa ipak ispod tog osećanja postojala je u njemu strasna vezanost za Srbiju, stalna briga za taj narod prepun neznanih svetaca poput Jordana Filipovića, žudnja da u svoj narod sasvim usadi veličanstvenu veru koja se pred njim otkrivala.
Smeštanje Stefana Nemanje u manastir otkrivalo je tako svoj smisao. Da li je car znao zašto Srbina pušta u riznicu najviše hrišćanske kulture?
 
* * *
 
Nekoliko dana je prošlo od kako je tu bio doveden, kada u manastir pristiže jedan sićušni monah sa tankom torbom o ramenu, očito premoren dugim putovanjem, i zakuca na vrata oca Arsenija. Beše to krhak i suvonjav čovek sa očima koje su odavale promenu osećanja, kao odsev u ogledalu.
„Ovaj je Sloven, Srbin. Ti ljudi slatko se smeju i slatko i od srca plaču“ – pomisli iguman. Monah mu poljubi ruku. I samo reče:
– Ja sam iz Srbije.
Arsenije se obradova. Okrete se ka vratima koja su vodila u drugu ćeliju i viknu:
– Nemanja, sine, dođi!
Smeškao se ne govoreći ništa putniku, ali rukom ponudi stolicu. Sa uživanjem je zagledao lice monaha, čije oči, na taj poziv, odmah ispoljiše radost, a kad se vrata otvoriše, sinuše od sreće. A to isto dogodi se i na licu Stefana Nemanje, koji raširi ruke i kriknu:
– Oče Metodije, mili moj!
Iguman Arsenije sa osmehom izađe, da ih ostavi same. Metodije je šapatom i uzbuđeno govorio:
– Nemanjo, oče, cela te Raška čeka. Tvoji su sa zdravljem dobro… Znamo šta ti se dešava, ali ne znamo šta će se dalje dogoditi… Pripremili smo ti bekstvo brodom!
U nekoliko reči Nemanja objasni prijatelju da nema govora o bekstvu, uprkos tome što ne veruje da će ga car pomilovati…
Ubrzo se vrati iguman, a za njim jedan mladi monah unese poslužavnik sa jelom i hladnim čajem:
– Posno je sve, posluži se… Kao što vidiš, Nemanji je kod nas lepo, ako uopšte može biti lepa takva neizvesnost… Ali mi se stalno, i danju i noću, za njega molimo, u smenama…
Nemanja se iznenadi, obrve mu se podigoše, čelo nabra:
– Zar se to monasi, koji se danonoćno u hramu smenjuju, za mene mole?
– Od dana kada si ovde došao – osmehnu se otac Arsenije.
– Kako i čime to da vratim? – zgranu se i uzbudi veliki župan. Čime to da vam vratim?
– Moli se i ti za druge. I za nas – odgovori iguman.
Nemanja se jedva savlada, baci pogled kroz okno, ka nebu koje je bilo rumeno od sunca na zalasku i reče:
– Vi, sveštenici, znate u čemu se naša i rimska cerkva sve ne slažu.Kažete da razlike i razdori rastu. Ja te razlike umom veoma malo sagledavam, ali osećam da su ogromne. I osećam da je jedna od razlika i u ovome… eto, stotinu monaha moli se za život nepoznatog čoveka, neprijatelja države.
– Nisi im nepoznat – odgovori Arsenije – čim su te videli, rešili su da se za tebe mole. No, oni bi to činili i za druge, ali ne tako ognjeno…Postao si deo nas. Ali i rimokatolici se mole i za sebe i za druge, no između njih i nas razlike su u drugim stvarima, i postaju sve veće… Mi ih,doduše, umom možemo tek delimično da rastumačimo. A osećamo ih svi.Ja sam se sav usmerio na to pitanje. Od mladosti studiram teologiju i više osećam no što umom otkrivam ambise između dva sveta, ambise koji tek nastaju. Car i ja smo istovremeno studirali kod istih filosofa. Ja sam sin jednog od najbogatijih i najviših plemića u hijerarhiji Vizantije. A jaz između vera Istoka i Zapada uvek sam sagledavao i osećao sa daleko više pažnje i zabrinutosti no car i drugi naši vršnjaci. Car je čovek Istoka ali zaljubljen u mnoge zapadne novotarije, omamljive kao cveće, ali cveće koje je otrovno. Cveće od kojeg sam se ja sklonio u manastir pravoslavni, u basnoslovnu floru lekovitu za moju i za dušu sveta, pre nego što tu floru Zapad kopitama ne pokuša da zgazi…
Nemanja i Metodije se pogledaše, a ovaj poslednji bojažljivo upita:
– Zašto, oče, sa tolikom sigurnošću tvrdiš da će Zapad…
– Pokušati da zgazi Vizantiju? – Arsenije sa tugom pogleda jednog pa drugog sagovornika. – Trebalo bi da vas dublje uputim u dramu Vizantije. Ako Nemanja ostane živ, to će mu koristiti. A od sutra ćemo nas trojica početi da obilazimo grad. Biće vam jasnije sve što vam budem pričao,mada mnogo od toga što vam iznosim već znate. Tako, vi, na primer, znate da se kulture sveta već vekovima rađaju, žive i umiru, ali se centri tih kultura pomeraju stalno sa istoka na zapad. I pre mnogo vekova one su svoje najdragocenije plodove prenele u Grčku, u Atinu. A ti su se plodovi,kako se koja kultura zapadnije javljala, sve više udaljavali od neba i duhovnog carstva. Tvar, materija je postala ljudima bliža, a duhovno carstvo odmicalo se sve dalje od naših čula. Pre no što se čovek sasvim udaljio do duhovnog carstva, na Zemlji se pojavio Sin Božji, rođen istovremeno i kao Bog i kao čovek, približavajući nam duhovno carstvo i puteve spasenja. On je pozvao ljude zaljubljene u materiju da je potčine Duhu, i otkrio im istinu i jedini dobar put ka spasu. I njegovu nauku su odmah i najpre prihvatili Heleni, ali su na hrišćanstvo sve gorče napadale jeresi; a jedna od pet cerkava Hristovih, ona u Rimu, sve se više nametala ostalim. Oko nje su se sakupile i duhovne i materijalne sile Zapada, pa i neke sa istoka, iz te sredine je poteklo mnogo smetnji pravoj hrišćanskoj cerkvi, pa je mlada hrišćanska država formirala novo sedište, na istoku, obrazovala je državu Romeju i odatle ušla u boj sa svim starim i novim jeresima. Vizantija je tako sačuvala čisto hrišćanstvo,ali je Zapad potpao pod uticaj mnogih vera, zabluda, običaja od pre i posle Hrista, postao je moćan i ništa ga ne može zaustaviti u tom hodu. Na putu prema istoku usput će napadati i Srbiju i sve pravoslavne države i cerkve. To su otimači sveta! I sad su krenuli da zgaze staru Vizantiju kao državu, trenutno su i tebe hteli da iskoriste pa te ostavili na cedilu, jer ako ti nastradaš, oslabiće pravoslavlje, računaju da će u tvom nasledniku imati ne samo vojnog nego i verskog saveznika…
Sutradan, njih trojica krenuše, ali ih izvesna uznemirenost ljudi na ulicama grada iznenadi. Trudeći se da bolje sagleda Nemanjino lice koje se zbog nabijene kapuljače nije sasvim videlo, Arsenije reče:
– Ovo je najlepši grad koji je na svetu ikad postojao. Možda će biti grandioznijih, ali lepših ne. U njemu se ostvario čudesan troplet: vera Novog Izraila, kultura Helade i državotvorstvo Rima. A danas je osobit dan: odigravaju se konjske trke, to je strast svih građana, čak i dvor, i samcar, padaju u zanos koji mi nije jasan… koji je sličan bunilu…
Iz perifernog dela bogatog vilama i vrtovima odjednom izbiše u središte grada sa širokim kolovozom i trotoarima, sa obesnim vilama od belog mermera i kitnjastim ogradama kroz koje se u pogled utkivahu rascvetane aleje, umetnički kipovi, vodoskoci i bazeni.
– Gospode – stalno je Metodije šaputao.
On je u grad ušao na jednu od malih kapija, a do manastira je išao sporednim ulicama, a i Nemanja, stisnutih vilica, ovo je doživljavao sa uzbuđenjem, mada je delom svog duha video i sagledao nešto od tih lepota kada su ga vezanog uveli u grad i potom zorom prebacili u manastir. Iguman reče:
– Pet puta Carigrad ima više stanovnika nego najveći grad Evrope, Pariz. Svaka ulica ima zlata i dragulja više nego ijedna od tih zapadnih država. Svaka kuća je bogatija od nekog grada u svetu… reklo bi se. A svaki je građanin, i onaj najsiromašniji, odeven kao najbogatiji German, ili Ilir. Pogledajte taj metež! Pa tu su i hiljade stranaca iz celoga sveta…a da su stranci, vidi se i po odelu i po izrazu. Idu gradom kao očarani.Sada uglavnom svi žure na hipodrom, a samo mali deo tog sveta, oko šezdeset hiljada, tu može da stane, a onda… dolazi car u neviđenom sjaju…
– Videli ste stotine antičkih kipova ulicom Meze, trgove i bazare produži grčki monah pošto dopusti udivljenim Srbima da osmotre iznenada iskrsli gradski plato, u čijem se dnu, sa njihove desne strane, moćno dizao bedem prosečen širokom, sada otvorenom, kapijom kroz koju bleštaše odblesak sunca u Bosforu, a kao priviđenje, na azijskoj obali, lebdeo je treperavi grad – a uskoro ćete videti čime se mi u Carigradu najviše ponosimo… Ovo pred vama je deo Dugog zida koji se pruža od Mramornog pa sve tamo do Crnog mora – iguman manastira Sveti Đorđe učiniširoki pokret rukom prema severu. – Sazidao ga je početkom šestog veka car Anastasije Prvi, jedan od neposrednih prethodnika našeg i vašeg Justinijana – kažem vašeg, jer je taj veliki car bio iz vaših krajeva, možda i Srbin, kažu da mu je rođeno ime bilo Upravda, vi ćete to bolje izgovoriti… Ova tvrđava, opasana trostrukim zidovima u dužini od 25 kilometara, zahvaljujući bogatim vodama i ogromnim magacinima hrane, učinila je ovaj grad neosvojivim. Vodovod i kanalizacija, dva pozorišta, osam javnih i preko sto pedeset privatnih kupatila, škole i univerziteti, biblioteke i bolnice, muzeji i zbirke, najlepše trgovine, sa robom iz vaskolikog sveta, a evo… najzad ulazimo u glavni deo grada u kome se nalaze carski dvor, najveći i najlepši hram na svetu, hipodrom, i tolike druge velelepnosti. A svuda cveće koje peva u svom mediteranskom obilju, bojama, mirisima. Prijatelji! Ja se ne divim materijalnim vrednostima Carigrada i pravoslavne Vizantije, nego se divim lepoti koju su ljudi u ime Boga dosegli svojom duhovnošću u carstvu materije. Ja kličem duhu!
Iguman Arsenije je to sve nabrajao sa nekim svetlim izrazom lica. Oko njih su se tiskali pešaci, jedva prolazile kočije i konjanici, a robovi i sluge nosili ukrašene nosiljke iz kojih su virile i svetinu osmatrale raskošne dame.
Već je bilo teško da se ta tri monaha drže jedan uz drugog, jer nalazili su se blizu hipodroma, pa se sva ta masa još više uznemiri… kad neko viknu:
– Dolazi car!
I tada masa razdvoji Arsenija od Nemanje i Metodija. Samo je tren prošao i više ga nisu videli. Sredinom široke ulice pojaviše se gardisti na konjima, držeći male okrugle štitove jednom, a koplja drugom rukom. Jedva raskrčiše masu i iz dubina se pojaviše kočije sa zapregom od više konja. Car je sedeo sa caricom u kolima sagrađenim od slonovače, zlata i srebra…
Oca Arsenija pronađoše dva Srbina pred hramom Svete Sofije koji ih dovede do istinskog ushićenja; zadivljeno su gledali ikone i mozaike i svete utvari dok ih je iz daljine preplavljivala buka onih na hipodromu. Premoreni i ćutljivi, vratiše se manastiru i ne pokušavajući da utiske svedu i ocene; a uveče, posle vrlo lepog a skromnog obeda, Metodije upita igumana:
– Pa ko to sme da se usudi da Vizantiji predvidi kraj?
– Mnogi! Sad je vreme proročanstva. Propast ovog carstva predviđaju i neki sveti ljudi i mnogi obični vrači. Svi im verujemo mada to javno ne iskazujemo… Kraj je blizu, toliko je Carigrad dosegao vrh lepote. Mili moji, sada sam rekao pravu reč. Nisam kazao: vrh bogatstva i moći, nego vrh lepote. Jer, Zapad ide ka tome da stekne znanje o materiji i da njenu moć iskoristi i zavlada drugima, a Istok živi u tome da oseti, ne toliko da sazna život, a najlepše se i najbujnije oseća sama lepota. Vizantijci je uznose, ostvaruju i slave je u nekom zanosu… Oh, i oni, to jest mi, hrišćani, veoma veliku pažnju poklanjamo obrazovanosti. Mi imamo oko šezdeset stepenica društvene hijerarhije, ali iznad svih, osim cara, dižu se oni najobrazovaniji. Njima obrazovanje ne služi radi sticanja moći i vlasti nad drugima, no radi dosezanja lepote. Svest o lepoti stvorenog sveta i jeste deo suštine vizantijske civilizacije. Mi naročito kroz osećanje lepote otkrivamo Boga i volimo Ga.
Odnekud su dopirali zvuci laute i tanani glasovi raspevane mladeži. Iguman toplo nastavi:
– U sedmom veku u Vizantiji su neki vojnici hteli da postave za cara nekog Jermenina, Mizizija, samo zato što je bio lep. A nepodnosivu caricu Zoju spasao je od prezira samo njen prelep izgled! Istoričari ukazuju da je ona, i kada je imala šezdeset godina, svojom zlatnom kosom, besprekornim tenom i jednostavnom belom haljinom, ličila na devojku i izazivala divljenje svih. Izgnanog političara Pisistrata masa je natrag u grad primila tek kad je pustio vest da ga boginja Atena vraća. I dok su njegovi ljudi tu lažnu vest radosno raznosili svetini po ulicama, u grad je uneta božanski veličanstvena lepotica Fija, visoka i otmena, tako da su mnogi u zanosu čak mislili da je ona sama boginja Atena. Pisistrat je tada čak i vlast u gradu osvojio… Taj zanos lepotom vizantijska civilizacija je nasledila od helenske. Zato ovde ljudi osećaju moć lepote, a na Zapadu ljudi osećaju lepotu moći. Ovde se utrkuju cvetne gradine i lepe žene, a u Rimu gladijatori.
– Mi i manastire dižemo tamo odakle se vidi lepota prirode. Ipak,za nas je vera suština, a lepota njen izraz. Ali, u nas je vera važnija i od lepote, suština je bitnija od oblika! A suštinu, istinu, otkriva nam vera! Ja vam tek sada pričam o njoj, jer je to teško opisati. U Carigradu suviše no igde na svetu sabrana vrhunska umetnička dela svih naroda, pa ipak svi smatramo da su svete utvari sakupljene po Svetoj zemlji i svuda drugde, najveće blago koje imamo. U desetini ogromnih hramova i u velikim svetilištima u Carigradu mi sa pobožnošću čuvamo neprebrojivo mnogo svetih predmeta. Tu su sekira kojom je Noje izgradio barku, narovo ulje kojim je Marija Magdalena mazala noge Isusu Hristu, u delu grada Vlaherna se čuva haljina Majke Božje donesena iz Jerusalima, tu su mošti mnogih svetitelja, nad kojima pobožno drhtimo, i najobrazovaniji i najsiromašniji. Naša je vera ono vrhunsko čime se mi pričešćujemo. Sve ostalo je dodatak u našem životu. A ja vam to pripovedam zbog toga što ćete, ako Nemanja ostane živ, i ti, kad se vratite, morati da znate da je kult prema istini i lepoti sačuvan u carstvu Vizantije, i ako to carstvo razbojnici razbiju, u svetu će ipak taj duh ostati kroz pravoslavlje, kao duhovno blago koje se ne može više uništiti. Ono i lepota spasiće potonji svet, i zato vi treba da se držite vere, jer je ona istinita samo u pravoslavlju i lepoti! Ja sam zaista ravnodušan kada ti, Nemanjo, vodiš bitke da se od Manojla oslobodiš, ali Bogu hvala što se boriš da srbski narod privedeš našoj Cerkvi. Ona će na kraju u svemu da pobedi… Makar u poslednji dan opštega Vaskrsenja.
Metodije, umoran od napornog dana, vrlo tiho zapita:
– A šta će biti sa Nemanjom?
Bilo je patničke neizvesnosti, strašne pustoši u tom glasu i smušenom pitanju. Arsenije se sedeći uspravi i baci pogled ka ikoni i kandilu, a Nemanja opet oseti ogromnu težinu stvarnosti. Osećao je veličanstvenost i lepotu života, ogromne prostore vere koju je izabrao, blizinu smrti… sudarili su se u njemu pozivi da podigne narod i svest o mogućnostima.
Nešto kasnije, kada su svi u manastiru otišli na spavanje, Nemanja napusti svoju ćeliju i tiho ode u hram u kome su neumorno gorela kandila nad glavnim ikonama, no tako da su se freske na zidovima jedva videle. Za pevnicom na kojoj je gorela sveća, jedan je monah poluglasno pevao molitvu i u zanosu se klatio unapred i unatrag, povremeno se krstio usmeravajući pogled ka ikoni Svete Trojice.
– O spasi, Gospode, brata našega Nemanju – molio se toplo i tihomonah za pevnicom.
Nemanja oseti bol u grudima. Oči počeše da ga peku. Osta neprimećen u prvom delu hrama neko vreme i nečujno izađe.
Prošlo je podosta dana, iguman je dvojicu Srba odveo da vide svetinje. Nemanja je znao da je to vrhunac koji je na svom putu saznanja imao da dosegne. Iza tog vrha čekao ga je ili kraj ili nešto sasvim novo, celo, potpuno… Srbi, koje treba povesti u budućnost. Ali šta će mu sutrašnjica doneti? To je prepuštao Bogu. I osećaše koliko Ga iz dubina svog bića voli.
Jednoga dana na kapiji manastira pojavi se ceo vod straže, sa onim starešinom koji je zatvorenika bio i priveo. Bili su neobično ozbiljni, sa žalostivim izrazom na licu. Turobni vodnik zastade u porti, monasi koji su se tu zatekli ukočiše se, a iz hrama baš u taj čas izađe Nemanja.
– Imam naredbu da te privedem caru – izusti nesigurnim glasom vodnik – a kuda potom, ne znam.
Tada se iz hrama pojaviše iguman i Metodije. Iguman ponovo nastupi vrlo energično, mada tiho:
– Pričekaj sa vojnicima. Prvo ćemo službu Božju da održimo i to sa zaupokojenim molitvama, a potom i ja polazim sa vama. Neka te ja, Nemanjo, ispratim sa ovoga sveta, ako te car pošalje na onaj!
Nikad iz tog manastira monasi nikoga nisu ispratili dostojanstvenije i potresnije. Dok je posle jednog sata mnogoljudni vod sprovodio Nemanju gradom ka dvoru, vezanog visokog zatvorenika u nepotpunoj mantiji i bez kape, pratili su mnogobrojni građani pogledom punim straha, ali i udivljenja i krstili se. Na Carigrad je ta svita delovala opterećujuće, grad je u tom delu postajao težak, tegoban. Turobno je izgledala golema carska palata, okružena cvećem i velelepnim stražarima, visokim Nordijcima.
U ogromnoj dvorani za prijem, punoj ukrasa, slika i cveća, gde su ga dvorski protokolarni uglednik i dvojica gardista uveli, sedeo je na uzvišenju, udobno naslonjen, Manojlo, veoma mrzovoljan, sa strogim izrazom lica. Pomno je gledao Nemanju, koji se na pristojnoj razdaljini zaustavi i opet se, očito čuvajući svoje dostojanstvo, gotovo neosetno pokloni. Pokretom prsta mrzovoljni vladar pokaza ostalima put prema izlaznim dverima i nekoliko lakeja, pisar i stražari, uz duboke naklone, nečujno se debelim tepihom povukoše. Dva velikana osmatrahu se dosta dugo ćuteći. Nemanja još nije mogao da nasluti kakva ga sudbina nadalje čeka. Odjednom shvati: pa car će ga osloboditi! Jer, da tu nameru nema, ne bi ga ni pozvao, no bi ga poslao neposredno dželatu. Ali opreznost se Nemanjina nije smanjila, bio je napet. Najzad, car, nagnuvši se naglo napred, izgovori:
– Kada sam te prvi put video, znao sam da će brat Tihomir da te ugrozi, da ćeš ga ti savladati i da ću velikožupansku titulu da prenesem tebi. Kada sam te poslao u manastir, znao sam da će te moj ispovednik, otac Arsenije, u veri da podigne. Sad znam da ćeš ti, ako odlučim da te ne posečem, biti u Raškoj dobar i sebi i Srbima, i meni i Cerkvi. Saznao sam date Arsenije zakletvom vezao za manastir, da nisi pobegao ni nedavno, kada sam te u masi tako visokog zapazio dok sam se vozio na trkalište. I znam još nešto, sasvim sigurno znam…
Tu vladar zastade a izraz lica se promeni, on se zaista uglavnom nije trudio da na licu skrije ono što misli i oseća. Nastavi vrlo mirno, a čvrstim glasom:
– Znam da ćeš mi biti potpuno odan, i to do kraja mog ili tvog života, ako te sada onako isto zakunem, kako te je zakleo naš otac Arsenije…
Car pljesnu dlanom o dlan.
– Uvedi oca Arsenija! – naredi iskrslom lakeju, pa nastavi: – Jati ne mogu zajemčiti kako će se Vizantija ponašati kada ja umrem. Ali dok sam ja živ, bićeš zaštićen. A ti, dok si živ, bićeš meni lično veran.
Dvorjanin uvede oca Arsenija koji se ozaren, srećan, smeškao. I car ustade sa svog sedišta i pođe ka monahu, te susrevši ga, saže se i potraži mu ruku radi celivanja, ali ga ispovednik jednim pokretom osujeti i zagrliše se. Car ga uze pod ruku, potezom glave pozva Nemanju, te se okrenuše ka istoku, gorostasnim ikonama, kandilu i stočiću na kome se nalazila Biblija obložena zlatom, i tada reče svom sužnju.
– Stavi ruku na Sveto Pismo. Sada se prekrsti i ponavljaj za mnom: Zaklinjem se da ću biti veran vizantijskom caru Manojlu sve do njegove smrti…
Nemanja je ponavljao careve reči čvrstim glasom gledajući u krst pred sobom.
– Poći ćeš u Ras sa svečanom svitom i darovima koje šaljem tvojoj supruzi, deci i hramovima, ali tek kroz neki dan kad ti u mom dvoru sašiju odela koja ti dolikuju…
Zastade za trenutak. Ukočeno, a preradosni, treptahu i otac Arsenije i Nemanja. Odjednom, careva ramena se opustiše, pokaza rukom na ugao dvorane koji se od džinovskih mermernih stubova isprva nije ni video, i krenu ka tom uglu gde se nalazio sto sa udobnim stolicama, pa se umorno nasmeši:
– Hajde pola sata ili sat da ne budem car… Arso, brate, Nemanjo, prijatelju, sedite!
I stav i ponašanje oca Arsenija se promeniše, sinuo je. Sedoše, a Manojlo, oslonivši laktove na držače stolice, protrlja lice i pogleda Nemanju:
– Sada smo i prijatelji, moram da ti poverim… nisam želeo, nikada nisam želeo da budem car. Za kratko vreme se car Vizantije, moj otac, i moja dva starija brata prestaviše u Gospodu… Suočio sam se sa životom. Bog me je vodio ka prestolu. A ja sam sanjao da kao zapadnjački vitez putujem svetom i kao princ iz bajke uživam… Ne, najveće carstvo na svetu,Vizantiju, i najlepšu, najistinitiju veru, pravoslavnu… morao sam da štitim. Ali ne samo od mnogih župana i.kraljeva iznutra, ne ni od spoljnih neprijatelja samo, nego takoreći od celog sveta, zato što je Vizantija svoju misiju obavila. Spasla je Hristovu veru! Hoću li umeti da je sačuvam, hoće li ona i posle mene opstati? Ceo svet, kao aždaja, čeka staru Vizantiju da umre, da je rastrgne… Predobru Vizantiju… O, to je ta reč,dobrota. Pitao sam se kojom jednom jedinom reči mogu nekome da objasnim šta je pravoslavlje. Našao sam je: to je dobrota!
Dok su lakeji prinosili poslastice i piće, car je ćutao, a kada po njegovoj naredbi nestadoše iz dvorane, crte preplanulog lica mu se produbiše, izgledalo je da je savijen nos još grbaviji no pre, čelo više, usne gorče. Pramen kose na čelu beše prosed.
– Narodi koji su se poslednjih vekova sjurili u Evropu – produži po svojoj su prirodi varvari, surovi, grabežljivi. Najvažniji među njima, Germani, nisu slučajno najpre primili arijansku jeres, najpogubniju od svih do sada. Nisu se nje oslobodili ni danas. Niti će je se, mislim,ikada sasvim osloboditi, ostaće ona u njima. Germanska rasa će sa drugim doseljenim narodima zdrobiti Rim. I druge rase koje su se doselile u Evropu nisu mnogo prijemčive da se lako ohristove. Možda je zbog toga shvativo zašto Rimska cerkva ne bira sredstva u ostvarivanju svog cilja. Samo, ovom našem helenskom svetu… pa i vašem slovenskom… takva papska gruba sredstva nisu neophodna, pa je našoj Cerkvi dato da hristijanizuje svet, ali ne nasilno. I na nas, vladare, hrišćanska, pravoslavna Cerkva utiče da budemo blagi… čak i kada nas sve ugrožava! I ti si, Nemanjo, jak čovek sa svetim zadacima, ali si u progonu bogumila bio mekši od svih nas, i od Grka, i od Bugara, i drugih… Vremenom će se ova slika stvarnosti našeg sveta promeniti. Sada se vode ratovi unutar naroda, pa između naroda, i između država, vode se i između grupa država, pa verski… Ali imam utisak da će se naš svet svesti na mali broj širokih zajednica, da će se one obrazovati po verskim opredelenjima, da će između tih duhovnih celina izbijati teški sukobi. No duh ljudski je sazdan i od drugih suština, i navika, zabluda, zajedničkih večnih interesa, koji, međutim, izazivaju nepomirive oprečnosti. Plašim se da će se ti i takvi ratovi voditi do uništenja, a da ćemo se od svih duhovnih carstava upravo mi, pravoslavni hrišćani, usled osvedočene trpeljivosti, pokazati najneotpornijim. Kako ćemo onda opstati? Pa valjda su Bogu najugodniji oni koji se ne svete, koji praštaju, koji mogu najviše istrpeti… Eto o čemu ja danonoćno mislim. A na to mislim i kada pomažem, Nemanjo, tvoj povratak u Rašku. Ti se boriš za to da tvoj narod postane pravoslavan; tako će Srbi i opstati, žuri da što više na tome poradiš, zle sile već koračaju ka nama…
– Veliki moj care… šta da više činim? Osećam kao i ti tu budućnost, delam što bolje mogu… ali kako da posejemo i zasadimo veru da u svim Srbima buja više, ne znam. I ja, kao i ti, nemirno spavam, nevolje tek dolaze… O, tek dolaze… – i raški veliki župan osloni se laktovima o sto od mahagonija i slonovače i zari lice u šake.
– Znam, znam… tebi su svetitelji potrebni, kao što su bili Kirilo i Metodije… kao što su apostoli bili…
– Takvi, takvi, a to mi može samo nebo dati, jer tvoja carigradska cerkva, i njena ohridska arhiepiskopija, takve nam ljude ne šalju… ja i moj narod više slušamo glasove rimskih gavrana no cvrkute romejskih ptica… pa i one cvrkuću kukavno…
Rukovahu se na rastanku čvrsto i muški, bez osmeha na licu. Nemanja i Arsenije dobiše kola, smestiše i oca Metodija, koji je bled i uplakan sve vreme ćutao i stiskao Nemanjinu šaku. Kada izbiše na mesto gde se nadomak manastira put izvijaše u nadvožnjak, odjednom u bujicama odjeknuše sva manastirska zvona. Metodiju opet grunuše suze:
– Dok ste sa carem sedeli, jedan mi dvorjanin šapnu da ti je car sve oprostio… Dadoh mu zlatnik da radosnu vest hitno dojavi u manastir.
I opet Metodije ućuta od uzbuđenja, dok su zvona sa tornjeva hrama brujala. Građani odasvud izvirahu i za tren oka se okupi gomila sveta koja sa ganutošću osmatraše dirljiv prizor.
Ispred kapije stajali su u odeždama, sa ripidima i zastavama, svi monasi. Prožeti najuzvišenijom radošću, uvedoše u hram svog najmilijeg prijatelja, slavnog velikog župana Raške, Stefana Nemanju.
 
* * *
 
Kako se hitro vesti rasprostiru, brže od munje! Nemanju okruženog svitom čekala je pred dvorom u Rasu Ana sa stasalim sinovima, a plemići iz svih srbskih krajeva ili su već pristigli, ili su naveliko bili na putu.
Ana mu iste večeri, kada su ostali sami, na terasi, za stolom, tiho i strpljivo, sa gorčinom ispriča šta se u Raškoj događalo dok je on bio u ropstvu.
– Vizantijska vojska je pre tvog zarobljavanja bila popalila petnaest sela. A odmah potom upadoše Mađari, pa uništiše još dvadesetak i stanovnike uglavnom pobiše. Nekoliko sela je skoro nestalo u velikom šumskom požaru. Svi su, na moj poziv, pohitali u pomoć mada se neki najbogatiji vlastelini nisu odazvali. A kada su odmah potom navalili papini fratri, najlepše gostoprimstvo pružiše im baš ti isti, najbogatiji, Jevrosije, Miroljub i Gerasim. U mnoga napuštena mesta useljavaju se bogumili iz Bugarske i Vizantije. U Humu, Srbi-katolici se spremaju da se oružjem obračunaju sa pravoslavnim Srbima. Suša je mnoge krajeve zahvatila. Teško je, teško, bez tebe…
Sve prostorije u dvoru, kao i one u sporednim zgradama, behu pune gostiju, a neki su vlastelini po voćnjaku razapeli šatorčiće, pa se mogao čuti veseli razgovor i pesma, mada je već bio pozni čas. U gradu Rasu veselje se stišavalo, ubrzo će svi na počinak, sem Nemanje i Ane. Ostavši sami, još jasnije su sagledavali stvarnost. Povremeno bi ćutali, pa Nemanja zaključi:
– To što treba da uradim, prevazilazi moje snage, Ana. Dok je Manojlo živ, osvajaću samo one prostore srbske koji nisu pod njegovom upravom.Ako ga nadživim, otimaću naše zemlje i od Vizantije. Od njih ću izliti zlatan kondir, široku državu, ali ko da taj pehar napuni opojnim vinom? Tako je i car upoređivao položaj Istoka. Grčki vinogradari, sveštenici, postali su slabi… a papa će, i Latini, tu nasuti nešto što nije pravo vino. Kako da srbski narod spasem jeresi? Osećam da je pred Bogom veća moja odgovornost za veru nego za državu.
– Ma da li je moguće? Više te brine vera no država?
– Od svega što radimo izbor prave vere je najvažniji. Vera je duša,a država je samo pancir. A ja nisam ni apostol, ni svetac, ni sveštenik, ja sam samo jedan običan… ratnik, dobroto moja! Takvi su nam i sinovi, nismo ih drugačije vaspitavali. Ja ne umem veru u dušama Srba da širim.Stalno molim Boga da nam uputi bar jednog svetog čoveka kao što su bili Kirilo i Metodije… ali… isto tako Boga stalno molim i da nam da jošj ednog sina, ali junaka, koji će moje delo, državu da prihvati, i mačem je održi i proširi. To su dve moje prve molitve. Potom se molim za moju iza sve ostale porodice… za ljude, stoku, šume, za sve…
Ana opet otkri u njegovim očima to isto što je videla i maločas i zaplaka se. Dubina tih njegovih čežnji je bila ogromna.
Mali blagi vetrić dahnu i projuri. Doneo im je miris sagorelog lišća i trave, žege i suvog tla. Odnekud daleko ču se tutnjava oblaka, mada su nad njima zvezde prosute nebom spokojno žarile. Oči Nemanjine i Anine, suzne, zasvetleše.
Noć je trajala mirno, ali je zora bila nekako napeta. Oblaci sivi i bliski skupili se i kao da su se okamenili. Sve je čekalo da nešto počne.
Sabor proširene vlade je počeo na vreme. Oko četrdesetak vojvoda i vlastelina su u prostranoj dvorani za sto seli, a nešto potom i skočili na noge i zapljeskali kada su se pojavili Nemanja i Ana. Metodije, sa leve strane velikog župana blagoslovi skup, pa sedoše, a Nemanja pun radosti ispriča kako ga je car Manojlo pomilovao i kako je on stekao bogata saznanja, neophodna Srbima koji se lome između svetova, pa im je izneo kako je tek u Carigradu sagledao koliko je Srbiji potrebno baš pravoslavlje i koliko je svakom Srbinu neophodna takva vera dok svet tone u nove oluje i katastrofe. Upijali su svaku njegovu reč:
– Ovo je vreme kada kao narod, iako odavno postojimo, ne nastavljam ono završavamo raniji život, a počinjemo sasvim novi, budući. Ono što budemo mi, koji smo sada tu, ja i vi, uradili, biće temelj za život i našim potomcima. Nama je dato da sada njima odredimo sudbinu. Hoću da zajedno presadimo najlepše cveće iz najlepše gradine, iz Vizantije, u naše ograde, ovde na zapadu. Tu hoću da posadimo i posejemo cveće iz Jerusalima pre nego što dođu oluje, i poplave… a one su već tu. Ja neću korov zapada! I vi isto mislite. Hajdemo da tu odluku provedemo u delo. Uložimo naše živote u to, mi srbske velmože. To je dug naš Bogu i rodu… Ali, zašto među nama nema vlastelina Rafajla, Miroljuba, Gerasima? Gde je Jevrosim, gde su najmoćnije vlastelinske glave, gospodo. Ja nisam vas ni pozivao, a viste došli, jer smo mi svi kao jedno. A gde su oni?
Miroslav zagladi rukom visoke zaliske i reče:
– Rafajlo svakako dolazi. Molio me je da ti prenesem. Sprema ti iznenađenje. A svi ostali koji sad nisu došli da te sačekaju, neće ti više ni doći… porimili su se. Gledaju na nas… kao ovi oblaci, preteći.
Iz dvorišta dopre topot više konja i uzvici jahača, buka. Nekoliko njih za stolom nasmejaše se Miroslavljevom upoređenju. Nemanja se iznenadi:
– Ali, ja ne gonim katolike! I mi smo pravoslavni katoličani. Pa bar petorica od vas ovde su katolici. Zar ne, Danko?
Vlastelin prosede kose, crvena lica, klimnu glavom, pa odjednom kresnu:
– Sasvim se, Nemanja, tu igra druga igra!… I nas petorica, bivših papista, znamo ili slutimo o čemu se radi… pa smo se noćas dogovorili da se vratimo tebi i pravoslavlju i da ne krijemo tajnu…
Nemanja se naže ka stolu i sve začuđeniji uzviknu:
– A šta to vi krijete!
Dankovo lice posta tamno crveno. Oštro izgovori:
– Gerasim je pripremao zaveru, čoveče. Da otme nad Raškom vlast čim stigne vest da si ubijen… Rim bi na Manojla izvršio pritisak da Gerasima prihvati za velikog župana… Mi katolici koji smo sada tu, to smo odbili. Oni koji nisu tu, urotili su se protivu tebe.
Nemanja kao da toj vesti nije verovao. Ostali su takođe zbunjeni gledali Nemanju. Očito najveći deo njih nije ni znao za ovu rimokatoličku zaveru.
Ana, pobledela i tiho upita:
– Pa samo mi oni nisu poslali pomoć za unesrećene? Evo, evo spiska koliko je ko i šta priložio.
– Po tome ćemo da vidimo i ko je sve pristao uz Gerasima! – reče Miroslav zamišljeno i dalje gladeći svoju glatku kosu iznad visokog čela i zalizaka. Htede levom rukom spisak da uzme, ali Nebojša Anđelić, poguren od besa, siknu:
– Daj meni taj spisak, Ano. Kog vlastelina tu nema, biće ga nad panjem.
U tom trenutku uz lupu otvoriše se vrata i ulete u dvoranu Rafajlo. Bio je ozaren, znojav, raskopčan. Nemanja skoči i dva se prijatelja nađoše u čvrstom i dugom zagrljaju.
– Brate moj – plakao je Rafajlo od sreće – Mislio si da neću da dođem da te dočekam, a ja ti doneo na poklon jednu grupu plemića, izdajnika, bivših papista. Moj je sluga saznao od sluge jednog od njih za zaveru. Zavernici su se uspaničili kad su čuli da ti je Manojlo oprostio život. Noćas su zasedali… a ja sam sa četom upao… Dovedite ih! – naredi slugi koji je čekao kraj otvorenih vrata.
Osetivši umor, Nemanja reče:
– I? Šta sad očekuješ od mene, Rafajlo?
Nebojša skoro poskoči na stolici, ali ne uspe ništa da kaže. Svi pogledaše ka vratima. Ulazili su jedan za drugim vezanih ruku osam vlastelina, umorna lica i sagnute glave. Nasta tišina.
– Odvežite ih – tiho reče Nemanja, ali sa rezignacijom.
Dok su Rafajlove grdosije od slugu odvezivale razbarušene nemoćne vlasteline, Nemanja ustade i priđe prvom i pruži mu ruku.
– Zdravo, Miroljube!
Iza Nemanje Nebojša lupi pesnicom o sto. Nemanja naredi:
– Stolice ovamo, momci, a vi, plemići, sedite.
Niko nije pokazao kud stolice da stave, za stolom je još moglo da se mesta sačini za te ljude, ali – svi se oni skrasiše malo dalje od ostalih, nasred dvorane, odakle su unezvereno merili glavare za stolom. Miroljub odjednom i nepitan, poče suvo i brzo:
– Moji fratri su mi rekli… ko prvi posle pogibije tvoje dograbi vlast u Srbiji, onda će njegovoj crkvi zauvek da pripadne…
Saslušanje nije ni moralo dugo da traje. Nebojša i drugi za stolom su tražili:
– Gospodaru, ti im presudi… mi ćemo presudu da sprovedemo…Nemanja je već znao kakvu presudu da donese.
– Gospodo – okrenuo se ka optuženima – Molim vas da u roku od mesec dana prodate vaša imanja, pokupite pokretno blago i odete iz Raške zauvek.
U dvorani nasta metež. Veliki župan nastavi:
– I to ne zato što ste rimokatolici, to ovde može da bude ko god hoće, nego što ste hteli da Srbe odvojite od Srba. Vi biste na vlasti Srbe pocepali. Vi ste jednostavno loši i kao vernici i kao ljudi i više niste ni potrebni Srbima, Srbiji, Raškoj, meni i narodu i ovom plemstvu. Pustite ih – reče Nemanja stražarima koji su krivce doveli.
Nasta tajac. Prvo se diže Miroljub, potom i ostali osuđenici i oborene glave pođoše.
Kada su uzjahali i prošli kroz kapiju, otvori se nebo i iz olovnih oblaka prosu se ogromna kiša koju je narod na zemlji dugo čekao. A gromovi i munje nisu zastrašivali nikoga. Napolju je nastala cika od radosti žena i posluge. Dvorana se ispuni olakšanjem i toplinom. Vlada Srbije nastavila je rad i kada je noć pala…
Negde pred zoru, prekidoše sa odlučivanjima, pomalo umorni, pomalo uznemireni tom kišom koja je uporno padala. Nemanja je vedar podigao pehar sa odličnim vinom.
– Gospodo… znate li koji je prvi zadatak jedne države? Ne, ne brinite, mi taj zadatak nećemo ni početi, naša je sudbina da sačinimo državu i predamo je potomstvu. A prvi zadatak potomaka i svake države jeste da reguliše reke i vode za navodnjavanje. Drugi je da sačini puteve. Treći jeda… Oh, treći neka bude koji bude bio, ali ko vodu sredi sve je dobio…Imamo najlepše tle, i najviše vode. Sav će narod biti kriv ako ijedna travka bude žedna, a mogao je da je napoji. I ako ijedan kraj bude poplavljen.
Dok je Nemanja to govorio, kiša je prestala da bubnji, i šušti, i zvoni po lišću, crepovima krova, kamenim pločama staza, a sivo nebo, koje se odupiralo danu, poče da se razvedrava kao da je neko rukama povlačio oblake. Uskoro sinu sunce.
Danima i mesecima potom Srbija je bujala, cvetala i bila puna plodova, rada, veselja… Rafajlo se skoro sasvim preselio u dvor, Nebojša je vojsku koristio da obezbedi puteve, granice i druga dobra, Nemanja je povremeno sa tom vojskom odlazio i neke krajeve oslobađao od Bugara i Mađara, pa tamo na Zeti, često se survavao od umora, ali je posle dva-tri sata odmora opet kretao da zgradu buduće Srbije proširuje, a da se ne ogreši o Vizantiju, Manojla, Grke… naše kumove.
Najlepše se odmarao uveče kada bi se, sedeći za stolom sa Anom, predao ćutanju, ili tihom razgovoru. Kao da se rodila za to da čoveka svog podrži, Ana je umela da ga sluša, da mu otkrije neke važne, sitne činjenice, da mu se suprotstavi snagom duha i logike, a milo i spokojno. Bila je to žena jakog duha, ali je jutros ipak zaplakala kad je Rafajlo sreo u dvorištu i dosta grubo je zapitao:
– Nemanja će jednog dana umreti od umora. To koliko on radi, niko ne bi podneo. Niko. Niko. Zar ne možeš da ga ubediš da se i odmara?
Predveče, sedeći za stolom na terasi, dok je oko jedne jedine lampice kolo insekata bešumno letelo, a sve je oko njih bilo nestvarno lepo i u skladu, posmatrala je njegovo mršavo lice, koje je zračilo od unutarnje snage.
Govorio je, okružen svim svetom, kao njegov radostan deo:
– Sve što sam želeo, ostvario sam… Ali, Ana, sve više osećam jednu istinu koja me brine, vrlo brine – okrenuo je Nemanja oči ka njoj – ko će naše delo da prihvati, ko da ga održi! Naši sinovi nemaju te snage. Ne,oni bi mogli neku drugu državu da vode, ali Srbiju i Srbe, ovde… ne! Stefan je nežan i istančan, a Vukan grub i tajanstven i mutan… ne, ne, Ana!Šteta što nam Bog nije dao sina koji bi znao da hrabro drži mač, mudro da seče neprijatelje i čvrsto da čuva ovaj narod. O, kako, kako bi takav ratnik bio pored mene i posle mene dobrodošao ovim mučenim Srbima…Meni, jednom vladaru, ipak je nemoguće da ih sve saberem…
Sada je, i pored slabe lampe, veoma dobro videla njegovo lice. Taj je čovek zaista zbog toga patio. I ona oseti bol i jad. Prošaptala je:
– Stari smo. Da li će Bog takvo dete nama zaista dati?
U tom trenutku čitavo bogato jato nekih noćnih ptica odnekud dolete na krošnje okolnog drveća.
Prošlo je još nekoliko meseci plodne jeseni, pa zime sa ogromnim snegovima, pa zatim dođe proleće, naglo i bujno. Zidari su dovršavali novi deo dvora, ispred koga su stručne bunardžije kopale nov bunar. Nemanja se tek vratio iz Slanovca gde je stari rudnik soli bio počeo da se ruši. Nešto dalje od dvora, iguman malog manastira, Metodije sa seljacima je proširivao put kroz gustu šumu do novoga hrama, a u poljani sa desne strane od ulaza u dvor, jedan od seljaka je, verujući da ima ne samo jak nego i lep glas, iz sveg grla, dok je kopao zemlju, pevao, dok je nekoliko drugih ponavljalo refrene. Na terasi dvora nekoliko dečaka i devojčica okupilo se oko starije seljanke koja im je pričala kako je Nemanja, dok je bio vrlo mlad momak, našao u šumi malo meče, hranio ga, podigao, zabavljao se sa njim, čak se sa tim odraslim medvedom rvao. Nasta, tako se zvala ta žena koja je majstorski pripovedala, nastavi kako je potom Nemanja, šetajući sa gostima kroz šumu, naleteo na snažnog medveda i pljesnuo ga po njušci.
– Vuci se u dvor! Kako si smeo da pobegneš iz dvorišta – vikao je Nemanja, a medved poslušno, sa ogromnim telom odskakuta kroz šumu… Kada se Nemanja vratio, zatekao je medveda dobro zatvorenog u svom delu dvorišta. Nikuda celoga dana nije odlazio i bežao, prosto se nije makao. Nemanja je, dakle, u šumi naišao na drugog medveda, divljeg i opasnog… Zato vam, deco, kažem, ne idite u šumu sami, daleko… A pitate, šta je bilo sa onim vaspitanim medvedom? Nemanja je jedva uspeo da ga potom sasvim progna u šumu… – završi Nasta sa češljanjem vune, pa ustade i decu blago gurkajući udalji da se igraju, a ona odgega ka letnjoj kuhinji, odakle su mirisali hlebovi tek izvađeni iz peći.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *