NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
UZDARJE
 
Episkopima je trebalo vremena da svako svoju oblast čvršće uzme u ruke. Zbog toga je arhiepiskop vrlo često svakome od njih dolazio u goste, ali je u mnogim još zapuštenim oblastima i neposredno delao sam kao i pre. I sve je veći broj Srba uvodio u pravu veru i privodio pričesti i odvodio od raznih jeresi, a svima je bilo jasno da se bitno opredelenje Srba konačno odvilo na Žičkom saboru gde su se vođi Srba, vlastela i knezovi i drugi, u stvari zavetovali svečanom izjavom da prihvataju pravoslavnu veru i Cerkvu, i da proklinju jeresi i jeretike. I bilo je svima milo i toplo pri duši da su konačno sebe verski jasno odredili; znali su ko su i gde su i da ih nikakav talas tuđinaca više neće pomaći sa obale na kojoj su tako sigurno stajali i sveti Sava i njegov roditelj sveti Simeon. Posle Žičkog sabora u duhu srbske zajednice jačalo je i osećanje Srba da su objedinjeni, pa i osećanje da oni svoju pravoslavnu cerkvu treba da zaštite. Tako jak utisak osnivanja sopstvene cerkve niko nije ranije očekivao. Iz slojeva rimokatolika Srba u Zeti narod se sve više vraćao pravoslavlju. Srbi nisu opstanak rimokatolika ničim otežavali i uznemiravali.
Duhovne reke sveta su vukle svaka svoju narodnu masu u svome smeru, i udaljavale se jedna od druge. Balkan se na Istok i Zapad cepao po samoj sredini srbskog naroda. Sa vremenom, svi će se Srbi skupiti u Savinoj Pravoslavnoj Cerkvi, a onaj manji deo pokatoličenih zalud će se truditi da se što duže oseća srbskim, postajaće pod uticajem rimokatoličkog klera Hrvati, to jest ohrvaćeni papini ratnici ispunjeni strašnom antisrbskom mržnjom. Sveti Sava je hitro gradio Cerkvu pristupačnu i trpeljivu prema svima sa svih strana sveta, tako da je pravoslavna Srbija zaista postala most za sve, ali je u sebi gajila divnu tvrdoglavost i upornost, otpornost prema idejama i sumnjivim verama sveta. Papinim neuspelim duhovnim pritiscima sa zapada vrlo će brzo da se pridruže brutalni pritisci islama sa juga, ali je pravoslavna vera, sa posebnom snagom da opstane, rasla u tom malom srbskom narodu u sredini Balkana. Ta bitka kroz vekove traje u raznim vidovima i sada, dok pišem ove redove, i ovih godina postala je najpodlija i najžešća…
Zapad je preuzeo primat ne samo na području vere no u svim oblicima civilizacije i kulture, gurnuo je u potčinjene pozicije sve što pripada pravoslavlju, ali ga JOŠ niJe uništio mada Je mnoge narode, civilizaciJe i kulture jednostavno zbrisao iz postojanja. Zapad je počeo da briše i sećanje na ubijene kulture i narode. Postao je centar moći i moćnika, sa papskom cerkvom kao najvećim silnikom. U suštini, to je i sada ona ista cerkva koju je dogradio i dooblikovao papa Inokentije Treći u vreme kada je sveti Sava u Srbima dizao pravoslavnu, romejsku, helensku Cerkvu, široku kao most, a visoku kao pirg, kulu o koju će se zaludno kačiti gusari ovoga sveta.
Sve vreme do sada Srbi nastavljaju da u sebi dižu pravoslavlje kao svetosavlje, suviše smeli da bi se zlim silama predali, a suviše slabi da bi ih zauvek odbili. I dovoljno uporni da sebe i pravoslavlje ne napuštaju.
Tokom vekova, od tada, nesreće su vitlale nad svetom, i bile su vrlo jake na Balkanu, gde su se užasne sile islama obrušile da vekovima vladaju baš nad pravoslavnim narodima, Srbima, Grcima i Bugarima. Pre toga te su sile sa juga dugo vremena držale u ropstvu Španiju i deo Francuske, a za to vreme su se na kulturi islama (zemnoj i sabranoj odasvud) dohranjivali narodi zapadne Evrope koje je pod svojim krilom sve čvršće držala rimska cerkva.
Kada su Turci potčinili Balkan, zapadna Evropa je već nastajala u svojoj moći, a pravoslavni Balkan je bio zaustavljen u svom civilizacijskom razvoju. Ali u duhovnom pogledu Zapad je počeo da zaostaje, tonući u materijalni svet i bogatstva, dok su narodi Balkana, verni pravoslavlju, kroz telesno ropstvo sve više koračali u duhovnu pravu hrišćansku kulturu kojoj patnja topi međe. Iako je posle Nemanje i svetoga Save srbski narod pod Nemanjinim naslednicima oko dve stotine godina cvetao u svojoj slobodi, tamna se budućnost predosećala i naslućivala još u vreme kada su Srbi na saboru i zavetom konačno primili pravoslavlje i anatemisali sve jeresi. Na jednoj strani zapadnog sveta rasla je moć papske cerkve, na drugoj, duh pravoslavlja u porobljavanim narodima Grčke, Srbije, Bugarske, Rusije… Na jednoj strani sveta je najsnažniji papa svih vremena, Inokentije III, izgradio cerkvu kao državu, na drugoj su pravoslavni monasi i najskromniji arhimandrit, sveti Sava, nevidivo čitave narode priveli Pravoslavlju. Na Zapadu je ljudski um dizao sebe i svoje materijalno bogatstvo, na Istoku je iz patnje i ropstva nicala duhovnost mada obe strane jesu hrišćanske vere. Inokentije je svoj posao, pretvaranje rimske cerkve u najmoćniju državu, obavio od 1198. do 1216, a sv. Sava je od dolaska u otadžbinu, oko 1207. do 1217, usadio u Srbe pravoslavnu veru, dogradio je u samostalnu cerkvu i njoj služio do kraja svog života i kroz sve vreme Srbima pomagao da izgrade i sačuvaju svoju državu. Na svim stranama vrveli su i potom marširali na Srbiju osvajači, žudni da preko Srbije osvajajusvet, ili trguju, a u Srbima se dizala Cerkva i gradio duhovni most za dobronamerne i, kao jaka tvrđava, snažio se otpor protiv nepoželjnih jeretika, obolelih od mržnje što taj mali prostor, Balkan, nisu mogli ni sabljom ni duhom da osvoje. Kad bi je ko vojno osvajao, to bi bilo privremeno i najskuplje. Tvrđave duhovne se ne osvajaju.
Ho, vratimo ce y 1222. godinu.
Sveti Sava se predao novoj deonici posla. Sve je više podizao i jačao Cerkvu, utvrđivao eparhije, učio pastvu, nadahnjivao monahe i sveštenike, i povlačio se u duboku usamljenost. Nije morao da beži u pustinju ili u svoju kapelu u pećini nedaleko od Studenice, mogao je da se povuče u svoju keliju i da satima bude sam. Tada bi podigao ruke i klekao ili stojeći prekidao svoju neprestanu uobičajenu molitvu, i unosio se u drugu, ekstatičnu. O, vrlo često, kada bi mu bilo teško, dosezao je duhovni dodir sa svojim roditeljem i učiteljem, kome je i on sam bio učitelj, sa svetim Simeonom. Soba bi zasvetlela, lik oca se prosijavao, bleštao, a neka snaga, neka bezmerna prijatnost sa očeve pojave, punila je izmučenog Savu. On nije morao da postavlja pitanja, osećao je ili dobijao odgovore baš o onome što mu je najviše trebalo, a dobijao je i nešto više, naime, osećanje da ono što radi jeste dobro i da svoj posao treba da nastavi kako ga je zamislio.
Jednom je u sebi zamolio da doživi susret sa duhom svoje majke, i njegovu dušu, kao i kapelicu, osvetli pojava majke. Bila je u blaženstvu. Dugo su majka i sin nepokretno i bez reči uživali u tom susretu, osećajući bezmernu ljubav.
Kad je molitveni život monaha Save bio obilatiji tišinom i dubinom više no ikad, spoljni društveni je bio krcat događajima, i to je Sava, kao brana bujicu, smirivao i usmeravao. A često bi usputno sebi dozvolio da bude sam, bez pratnje je odlazio kod obližnjih bolesnika ili samrtnika ili eparhiota, ali bi usput skrenuo na konju ka reci. Voleo je vodu, blistavu i nemirnu, živahnu i čistu, voleo je šum vode koja se umiljavala oko okruglastog šljunka, voleo je miris reka i bezmerno mnogo pojava u toj vodi u kojoj je bilo toliko oblika i bića da se tome uvek iznenađivao. Jednom je, dok je konj sporo pio, iza Savinih leđa nečujno došao Isaija. Beše tad prelep proletnji dan u kome su bujale pesme iz grla i slavuja, a mlada se trava već šarenila cvećem.
Sava se okrenuo i video svog učitelja Isaiju, tada već sasvim sedog. * Bore na mršavom licu pustinjaka behu još dublje, a pogled očiju spokojan, malo zamišljen, možda i odsutan, ali ga je osmeh učinio prisutnijim. Gledali su se, a da se nisu ni pomakli, smeškali su se od sreće i ljubavi.
– Ti se spremaš da odeš? Sava to reče tiho i mirno.
– Celog života se spremam da odem. Možda ću uskoro Isaija nastavi Ti još ne možeš, još imaš premnogo posla. Bože, kako se to desilo,sve vreme si žudeo da monahuješ po pravoslavnom, a monahovao si i po zapadnjačkom uzoru. Predao si se i molitvi i poslu. Pa jesi li bar blizu kraja? To čovek može da oseti.
Rečica je kraj njih šumela, nekoliko golubova je okolo, po tlu, blizu vrbe, gukalo. Sava ne odgovori odmah, pa reče:
– Čeka me još jedan i to najteži zadatak. Sa njim mi se javio otac moj.Ja još ne znam kakav je to zadatak. Kada ću ja to stići da umrem, oče Isaija? I kako da saznam koji je taj zadatak?
– Saznaćeš. I na vreme. reče Isaija osmatrajući umorno Savino lice. Na tom poslu ćeš duboko da zaoreš pre nego te Bog pozove. A tvoj narod će ići tvojim putem. Vera mu nije postala navika, nego potreba,neophodna potreba; u Cerkvu hita, žuri mu se, tvoj narod prianja Cerkvi.I dušom je spojen sa monasima. A uskoro će i papisti da shvate da su ovaj deo izgubili… Tada će početi nova istorija tvog naroda.
Kada su se pozdravili i rastali, u obojici je i dalje tiho prolazila Isusova molitva. Ona je stalno ili skoro stalno brujala i u nekim drugim monasima širom pravoslavlja.
Na dvoru je život sazrevao. Jednom je Stefan te tihe promene analizirao:
– Znate li, prijatelji, šta znači sazrevati? Kada se prividno ništane dešava, a menja se sve. Ja starim, moja Ana zrelije posmatra stvari,mlađa Ana je pognula glavu, Uroš, divan dečak, raste, i ona plavokosa Jovanka, Anka, ona divljakuša postaje prvom damom Srbije…
U srebrnom peharu u ružičastom vinu drhtalo je sunce, a okolo dvora vrio je život kao da se ništa nije odigravalo. A sve se zbivalo i menjalo. Tada su Stefan, Irinej i pet-šest vlastelina posle ručka sedeli iza dvora, ispod gustog zelenog venjaka. Više nego proseda Stefanova kosa se proredila, bore mu behu dublje, a oči ne više krupne. Podnevna, nedeljna tišina, svi su sedeli opušteni, ali je Stefan, i to samo on, bio napregnut. Za vladara nema nedelje ni odmora. Sve su čaše bile ispijene, sem njegove. Stefan nastavi da priča.
– A sve se, kažem, izmenilo. Srbija postaje kraljevina, cerkva nam posta srbska, a jedna se pojava ne izmeni, osta ista. Sad ću nešto poveri voda vam ispričam. Beše maj mesec, 1220. ili 1221. godine, ama odmah posle sabora, dođe meni sa svečanom malom pratnjom izaslanik i glasnik ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana. Ostasmo sami u dvorani, kada mi on predade pismo kojim optužuje Savu za nezakonito osamostalenje cerkve.
– Donosim ti poruku njegovog blaženstva sa prepisom pisma koje je on poslao tvome bratu, arhimandritu Savi.
Pročitam ja oba pisma, i jedva uspeh da se uzdržim, drhtim, drhtim, pa se savladam i mirno izgovorih:
– Tvom pastiru Homatijanu neću ni da pismom odgovorim, nego usmeno. Kaži mu, mladi popo, da je Sava potpuno kanonskim putem od većih glava postao arhiepiskop nad Srbijom u kojoj ti, Homatijane, i tvoji sveštenici Grci niste znali ni jezik Srba, niti ste tu kako treba sejali hrišćanstvo, nego ste skupljali pare i jed patnika. Sava sada uvodi i srbske sveštenike. Ja sam ga naterao da vašeg episkopa iz našeg Prizrena izbaci. Izbacićemo sve loše crnomantijaše Homatijanove, bili oni Grci ili Srbi, i tu će Sava da posadi najbolje, sebi slične. A kakav je Sava? Misliš li, Homatijane, da se moj brat Sava promenio? Da je pre bio skroman a sad da je pobesneo u bogatom svetu, terajući skupe konje i vodeći obestan život? Varaš se. On je starešina, prvi srbski arhiepiskop, on mora da predstavlja Cerkvu bogatih, on mora da putuje dostojno, u skupocenim kolima, sa najboljom zapregom, ali da li ti, Homatijane, znaš da Sava i sada za obed pojede šačicu dve hrane? Da je oboleo od strogih postova koje i sada drži, znaš li da spava još uvek na tvrdoj uskoj postelji sa grubom posteljinom, rogozom, znaš li da se stalno moli, i za tebe. Znaš li da pada od umora, ali ustaje ako ga zovu bolesnici i samrtnici. Šta ti grčki bogati gospodine, znaš o Savi, de, reci: šta? Svi smo se mi promenili, samo on ne. Dok ovo govorim tvome glasniku, ja plačem zbog tvoje nepravde. Ja plačem… rekoh i briznuh u plač. Rukom sam dao glasniku naredbu da izađe. I sada, ja tvrdim, samo se jedan od nas nije promenio, Sava.
Začu se glas Stefanove Ane. Nisu je bili videli, jer je sišla i prišla blizu sa strane venjaka gde je vinova loza, bujajući sa tla, načinila od lišća zaklon kao zid. Ali samo sa strane.
– Samo sam deo, mali deo vašeg razgovora čula, dobro je što te nisam, Stefane, prekinula, mogu li sa vama? Nešto bih da dodam…
I plemeniti gosti se razmakoše, ona dođe i razdragano nastavi:
– Ne znam koliko se šta u kome od nas promenilo, ali se u mom malom svetu, ovde na dvoru i mnogo šta vidno izmenilo od kako sam za sluškinju uzela malu Jovanku…
Svi se nasmejaše ili nasmešiše sa zadovoljstvom. Ana nastavi:
– Od trenutka kada sam je ugledala, ja sam radosna da ona postoji i daje sa nama… I moj Uroš je presrećan kad je vidi. I moje druge sluge i dvorjani… Čak i Agnesa – Agata.
– Agata je bila čudovište namrgođeno… reče Stefan.
– Sve dok nam Jovanka pre nekoliko godina nije ušla u život. Od tada Agata se kikoće kad Ana priča. Agata ide za Jovankom kao Uroš dok je bio mali, a Uroš i sad više voli Jovanku nego mene… O, kako rado o tome pričam! Pošto se Uroš rodio, sedela sam ovde u vrtu, sa čika Rafajlom, mojim prvim prijateljem u Srbiji, kad mu sluga najavi da ga traži neka devojčica od desetak godina po imenu Jovanka:“ Ah, to je ono devojče koje je Sava, čim je iz Hilandara došao u Studenicu, izlečio od nemosti“, reče on i naredi da je puste. Pojavi se jedno devojče zakržljalo, crnpurasto, čisto ali siromašno, mislila sam da ima desetak godina, a već je imala četrnaest. Veoma bistrim očima me je gledala kada nam se naklonila. Starcu Rafajlu je poljubila ruku, htela je i meni, uspeh da je zadržim. Rafajlo se obradova kada nam je dovedoše.
– Otkud ti sada ovde, ja sam te do nedavna viđao samo u hramu kada sisa ocem za praznike dolazila.
– Ja sam došla, gospodine, ovoga puta sama, tebi, samo sam po starijem bratu mojima javila da idem negde, da ne brinu… A u stvari sam došla,do tebe… da me odvedeš kraljici, tebi gospođo gledala me je ta mršavica ozbiljno, i veoma mi se, veoma dopala, nečim je plenila, plenila je osećanjem slobode kakvu nemaju ni odrasli. Upitah je šta je htela od mene, pomoć?
– Neću pomoć, kakvu ti misliš… Htela sam da te zamolim da me uzmeš u tvoju službu. Kako znaš i umeš, primi me međ tvoje sluge kojih ni sama ne znaš koliko imaš. Posla će i za mene biti. Imaš bebu, daj mi da je ja čuvam. Zajedno sa onom gospa Agatom. Mi svi u narodu mnogo znamo o vama na dvoru. U mojoj kući od dvanaestoro nas dece, pet ja čuvam, hranim, kupam…
– A što od njih bežiš, što njih ne neguješ? Ja imam dadilje za mog sina…
– Mogu moji bez mene… ali ja… čuj, da kažem otvoreno… ja bih htela da sam bliže ocu Savi… Više me vuče on nego sav dvor, oduvek me on tako vuče, ne znam, kako bih to izvela sem da me ti primiš stisnula je usne,stavila ruke na leđa i reče: “ A on će ubrzo da se vrati, osećam ja to. I drugo: moji mogu bez mene, a ja osećam i to da mene čeka služba i moja sudbina ovde, kraj tebe… Nemirno mi srce… vuče me ovamo…“ Tiho je govorila, ali ja sam imala utisak da razgovaram sa odraslom osobom. Bila sam iznenađena njenom gorkom hrabrošću. Upitah je:
– A šta ti znaš o mojoj Agati? rekoh da je proverim, mada me je mnogo žustrije podbadala misao: kakva to sila vuče ovo dete, nerazvijenu devojčicu, da pođe od kuće slavnom monahu.
– Treba da je vidim pa da ti kažem šta mislim. Ono što znam jeste da se nikada u životu nije nasmejala reče devojčica i nasmeši se. Bio je to takav dečiji osmeh kakav ja nikada nisam videla, a ona se i sada tako smeje. Hajde, rekoh, da ti bebu pokažem. Osetila sam da je i za mene prijem te sluškinje krupan događaj. I povela sam je u dvor. Ona je usput hladno bacila pogled na ukrase. slike i dragocenosti po zidovima, na poslugu uskupim odelima, na dvoranu kroz koju smo prošli. Odvela sam je u dečiju sobu, gde je beba plakala, a Agate nije u sobi bilo. Opet Jovanka je veoma ozbiljno izgledala, prišla je kolevci i ja sam tada videla kako se Uroš u kolevci poče da smeši, i guče, a obe ručice pruža Jovanki, a ona slobodno dohvati bebu i poče da joj šapuće… smejući se od zadovoljstva i sreće.
– Tada uđe moja zabrinuta i uvek mrka Agata i zasta od neprijatnog iznenađenja što bebu drži neka nepoznata seljančica i polako priđe nama i bolje pogleda seljančicu i… eto, koliko godina ja znam tu ženu, koja se zaista preda mnom i ni pred kim do tada nije nasmejala, videh kako se smeje… i pita:
– Lepa beba… a? Lepa… a i ti si mi lepa reče ne skidajući nasmešen pogled sa Jovanke, i ne trudeći se da bebu uzme i stavi u kolevku.
– Ja sam dobila čudo u toj maloj curi – pomislih ne skidajući pogled sa ta tri lica svi smo se smeškali.
– Primam te u službu, sa Agatom čuvaj mi sina – rekoh i uzdrhtala srca još jednom osmotrih kako sve troje sijaju, odoh Rafajlu, odoh zbunjena, pitajući se čime je ta mala otključala moje i Agatino i bebino raspoloženje. I otac Rafajlo me je sačekao vedar i bodar.
– Neshvativo… Kakva je to devojčica? – zapitah ga.
– Za nju se molio Bogu sveti Sava, ona je jednostavno zdrava srbska devojčica mada ne znam što je još tako zakržljala reče mi starac Rafajlo.
– I odmah se sve sa nama i oko nas počelo da menja, dete je uznapredovalo. Agata se žutim zubima osmehivala i na druge, ali su i oni, a i mi ostali,očito voleli da Jovanka bude u našoj blizini, a ne Agata. Uskoro sam videla koliko Jovanku vole svi u dvoru, sva posluga, moje krojačice i konjušari, i sluge. Svako je nju smatrao svojom, a kada je Urošu pričala priče iz svoje porodice, iz sela i iz mašte, svi smo se zbirali da je čujemo. Osvojila nas je, ali nikada nije to koristila. Shvatila sam da nijedan vaspitač za moga sina nije bolji od nje. Pustila sam je da Uroša, već malo poraslog,čezama odvodi do svoga sela u društvu sa Agatom. Jednom sam i ja za njima dojahala da vidim šta na tom imanju njenoga oca, kome je Stefan dao nešto zemlje, radi moj sin. On je puzao po zemljanom podu po kući sa ostalom decom, dok su svi stariji Jovanku mazili i ugađali joj. No, dete mi je bilo zdravo i pametno kao i ostala deca u toj kući i ja sam odahnula zauvek.
Mršava, sitna devojčica sa dosta ružnim licem koju nikakvom hranom godinu i nešto dana nismo uspeli ni za pola kilograma da ugojimo, poče nenadano i brzo da se menja: odjednom joj je lice sinulo, počela je da raste, ruke i noge i telo se zaobliše… Nisam znala da je moguće da se neka devojčica tako brzo preobrazi u vitku i prelepu devojku. Oči su joj sijale, lice dobi vedrinu i otvorenost, grudi se isturiše i ona posta devojka kakvu ovde i nigde još nisam videla. I svi oko nas su kao i ja uživali videći u kakvu se devojku ona pretvara. U početku te promene kada sam je posmatrala i smeškala se, ona stade ispred mene i reče:
– Nije mi lako. Da znaš. Gledala me je otvoreno. I ode poslom.Istoga dana pozovem i dve moje krojačice i vezilje. Kada smo posle dva dana u nove obesne haljine odenuli to devojče koje se budilo, videli smo vilu, kakvu Venecija nikada nije videla. I baš tada započe sa njom novo čudo. Rafajlo opet oboli i ode svojoj kući, a posle izvesnog vremena, njegov nikako da shvatim da li mu je praunuk ili čukun unuk mladić Petar, dođe u dvor po neka pisma iz prepiske koju je on u Stefanovoj vladi vodio sa nekim iz inostranstva. Idući ka Rafajlovoj sobi hodnikom, izlete iz moje sobe u hodnik Jovanka i sudari se sa njim i udari licem u mladićevo rame.
Gledali su se zgranuto… od tada je počela njihova veza koju su skrivali vešto, ali ne dugo i ne od svih. Toga dana Jovanka dođe meni:
– Čika Rafajlo ti je poslao neko pismo, gospođo, po Petru. Pročitah poruku: „Molim te, odmah mi pošalji Jovanku. Volim sve vas Rafajlo.“
– Pozovi momka – naredih joj – U moju sobu uvede ona visokog momka.Imao je po prirodi rumeno lice, a tamnu kosu i bradu. Vrlo snažan mladić, snažan i zbunjen, kanda.
– Jovanka, Rafajlo me moli da mu pošaljem tebe. Devojka se ne zbuni.
– Volela bih da budem kraj njega – reče jednostavno.
– Onda… idi i javi nam ako što krene na loše…
– Petre – zapitah mladića. Ti si sigurno došao kolima? Mladić, čednog lica vrteo je kapu u ruci i potvrdi klimanjem glave.
– Onda vas dvoje u čeze… a konja kojeg joj dajem, povedite… Pokloniše se, pođoše… a ja vam sve ovo pričam da vidite kako su ta deca, a i Rafajlo divni i pomalo detinjasti. A i ja sam luckasta. Jer sam odmah pomislila da bi to dvoje bili divan bračni par…
Kada su u kolima izleteli iz dvorišta dvora, devojka je imala stisnute usne, bila je energična.
Kasnije su pričali da do tog trenutka pri onim malobrojnim sastancima ni reči nisu o braku progovorili mada su samo na to mislili.
Ali on, izgleda, svojima jeste, jer kada su kola ušla u njegovo dvorište, iz kuće izađoše Miloradov otac i majka i još neki stariji. Ali ne i oni najstariji. U Srbiji se više no igde, više no i u mojoj Veneciji, ljudi veoma mladi žene, negde odmah posle svoje petnaeste, postaju očevi do dvadesete, dedovi oko četrdesete, pradedovi oko šezdesete. Ako se oko braka mladih ne bi usaglasili, čukunded bi udario štapom o tle i rekao bi odsudnu reč prema kojoj su svi postupali.
Zagledali su je, uveli u kuću, doveli do starčevih vrata i pustili je unutra.
On je ležao na postelji, odeven, ispruženih nogu. Iako su on i Jovanka dok je bila manja uspostavili dobre odnose on je začikivao, a ona se radovala i pričala i cvrkutala sada je ona stala, naslonila se leđima na vrata, bila je bez osmeha i bleda, a malčice namrštena. Ni starac se nije nasmejao. Stisla je usne, ali na način kao da je htela da progovori. On je počeo:
– Ništa mi ne govori.
On ostade u ležećem položaju. Na nogama je imao vunene čarape, ruke su mu bile starački mršave i male, oči preozbiljne.
– Pre svega, devojko, još se u Srbiji nikad nije desilo da devojka prosi momka a ti si ušla, prznico mala, sa tom namerom. Drugo, retko se kad dešava da najbogatiji vlastelin ženi nekog svog praunuka, curom iz seljačke siromašne porodice. A što si stisnula usne? I stisni ih, ne govori mi ni reč. Treće, znam kad vam je ludost počela, onoga dana se vratio iz dvora crven kao paprika i izbezumljen. Moj Petar je saplitao nogama. A kažu mi moji ukućani, kadgod je potom po mojim naredbama odlazio u dvor, on se, molim te, doterivao, prao, kupao, lickao, sram ga bilo, i shvatio sam. Izmenila si mi najmilijeg u kući.
Tek sad se ona pomeri, pocrvenela je bila, ali usne joj još behu stisnute. Ispod trepavica je gledala starca kojeg je od srca volela, gledala ga je prkosno.
– Ako ti ga dam, zavodnice jedna… ako ti ga dam, to bi bilo samo pod jednim uslovom. Samo pod jednim.
Sve se na njenom licu izmenilo.
– A to je da ni pred kim, ni kad ste sami ne otkriješ da ste vi žene pametnije od svojih muževa. A ti svoju pamet u miraz nosi svome mužu.
Devojka se zaleti i kleče kraj kreveta, kraj jastuka starčevog i zari glavu na njegove grudi. Plakala je. Ali, tiho, prigušeno i čula:
– Moj Petar je sačinjen ne od jednog brda nego od dva, tako je jak. Ono ostalo zavisi od tebe. Bog je Evu pozvao da vrati Adama u raj, verovatno.Čuvaj mi ga.
Kada je plačući izašla da pozove njegove roditelje i ovi potom svoje, ženama su se u kuhinji isklizavali zemljani sudovi iz ruku.
Nisu se odmah venčali. Niti je ona odmah prešla iz kraljevog u Rafajlov dvor. Naprotiv, prvu godinu-dve proveli su u službi i u dvoru kralja Stefana, da bi Jovanka još jedno vreme bila uz Uroša, koji kao da bez nje isprva nije hteo ni da jede, a Petar je postao komandant garde, jer je lepotom i rastom taj čovek sačinjen od dva brda vrlo reprezentativan. Pa ipak je bio manje upadiv od svoje žene. Prvog proleća dobili su dvojke, ali o njima i sledećoj deci veoma se uspešno starala i Agata. Sve ove detalje otac Irinej nije znao, je li? Ali, ja sam htela i da Stefanu dokažem kako se u ovom dvoru sve izmenilo ne samo od sebe no i kroz uzbudive događaje… ali to sve se menjalo uz molitve i blagoslove oca Save. Blagoslovio je nemu bebu koja je potom postala i najlepša i najpričljivija i najdivnija u svemu. Burne su to promene, mili moji, i ništa ne teče mirno…
 
* * *
 
Jednom su se sa obilaska severnih krajeva, u Žiču vraćali sveti Sava i episkop Andrej. Jahali su uskom stazom kroz gustu šumu sporo, jer je vrućina još uvek bila jaka iako je sunce zalazilo. Zagledali su okolo po šumi i primetiše malu stazu. Opaziše kroz granje nešto kao zid od ne krupnog kamenja. Skrenuše i uskoro videše kako se između hrastovih drveta beli mala cerkvica koju do tada nikad nisu videli. Kao da je nju jedan jedini čovek strpivo gradio donoseći kamenje iz poprilične daljine, jer ga tu nije bilo. Unutra mali oltar i samo dve tri ikone na ikonostasu i kandila nad njima, no sad je jedno jedva gorelo. Inače prozora kao da nije ni bilo. Unutra je vladala senka, i kad sunce ugasi svoje zrake, koji su prodirali kroz ulaz malog hrama do oltara, tu će zavladati mrak pre noći.
– Kako lepa cerkvica! – obradova se Sava.
Baš kako lepa cerkvica! – radovao se i Andreja prekrstivši se. Bilo je tu, odmah iza ulaza i prostora da se sedne, pa sedoše, a Sava reče:
– Ostaću noćas ovde, brate Andrej. Ti se sam vrati u manastir. Andra ne odgovori odmah, pa uzdahnu.
– A mog konja zaveži sa zapadne strane, da cerkvicu ne odamo. Mi smo je slučajno otkrili. O, kako je lepa… a treba mi samoća…
Posedevši još malo, gledajući kandilo koje samo što se nije ugasilo, Andrej ostavi svog učitelja i ode. Sveti Sava utonu u molitvu, ispunjen beskrajnim spokojstvom.
Malo je vremena prošlo, jer je sunce još prodiralo kroz lišće u cerkvicu, kad začu hod muškarca krupnih koraka. Taj čovek je pevao i to himnu Bogorodici poluglasno i pravilno, pa presta sa pevanjem. I uskliknu:
– Gospode Bože, kako lepa cerkvica!… Mili moj Gospode!Poslednji zraci sunca se u hramu izgubiše kad je ušao visok mlad čovek. U hramu je za onog ko ulazi sa svetla bilo previše tame da bi taj koji uđe video unutra svetoga Savu koji je odmah kod ulaza sedeo u samom kutu. Naučen da govori glasno kada je sam a moli se Bogu, poče prijatnim glasom:
– Mili moj Bože, kako lepo mestašce za molitve i za sav život. Ako me onaj kome idem odbije, doći ću tu da živim… ako me primi pustinjak koji je ovo sagradio. A taj pustinjak je sigurno star čovek, jer je zaboravio da je u ovom kandilu preostalo malo ulja. Hajd’ ja da dospem, gde je tu posuda sa uljem, ah, evo, tu i treba da bude. Majčice Bogorodice, evo, tebi blagoslova i ulja… O, sve bih ti dao, pa ja sebe i nudim Bogu i Bogorodici,ali vi malo od mene primate… Eh, pun sam molitvi, daj da ih bar malo i tu,preda Te, mila moja, prospem… Da te molim, najpre, ti udesi da me u manastir prime…
Sve to je govorio tiho, sporo i razgovetno, a milo i toplo, pa podiže ruke pred ikonom Hrista. Kada je završio molitvu, tama je u kapelici postala veća, a monah se okrete ikoni Bogorodice i tamo nastavi sa rečima punim i ljubavi i zanosa. Na kraju se i pokloni pred ikonama i okrete se.
Podiže glavu i nazre svetoga Savu.
– Tu ima nekoga? Pomaže Bog čoveče… Gle, ti si starec, monah neki,je li?
– I ja sam crnorizac, ali ovo nije moje, maločas sam i ja ovo mesto otkrio.
– Oh, dobri starče, dobri starče. Da nisi slučajno monah u Žiči? Dali tamo ideš?
– Tamo idem…
– Onda idemo zajedno. Ja sam pošao Savi, svetome Savi, hoću njemu, aja sam iz Srema… i tamo se priča kako se pravilno monaški živi samo kod njega. U drugim manastirima, svetskim, svaki čas popušta disciplina…
– A tebi je stalo do čistog monaškog života?
– Slušaj, oče. Gladan sam. Hteo sam pešice u Žiču, da bar to što pešice idem bude moja žrtva Bogu. Ni hrane, ni novca, ni imanja više nemam, sve što sam imao razdao sam. Ali, nisam sve. Imam u torbi još dve pogače. Hajdemo napolje da jednu podelimo ti i ja… a ovu drugu, poslednju, hoću da dam njemu.
– Kome? – ustade Sava.
– Svetitelju Savi, zar da mu odem bez ičeg? Bar simbolično da mu dam, belu lepinjicu, koju sam ja mesio, a lepše mesim no iko u mojoj familiji, a mesim samo hleb.
Mladić je imao dobroćudno nasmešeno lice. Napolju mladi čovek sa iznenađenjem zagleda starog.
– Oče… Da nisi ti… Svetitelj se dobrodušno nasmeja.
– Ja sam monah… i arhiepiskop Sava.
Mladić pade na kolena, a svetitelj ga blagoslovi i zagrli.
– Hajde, sednimo ovde… i ja sam ogladneo… Probajmo tvoju lepinju. Hvala ti na njoj…
– Onda… to znači… onda, nisam li ja preterao…
– Onda to sve znači, sine, da ću te, pošto ovako mesiš, da primim. Ja inače pri manastiru osnivam novu grupu monaha učenika.
Pešice su, vodeći konja duboko u noći stigli u manastir i vrata im, na ugovoreni znak, otvoriše. Mladić pade u porti na tle i celiva ga.
Zvao se Arsen. A kasnije, zamonašen, Arsenije.
Ujutru je svetom Savi došao Isaija, visok, raspoložen, potpuno bele kose, čitali su, sveti Sava prvi reče:
– Ti si sagradio cerkvicu na Hrastovom bregu?
– A ti si ulje nasuo u kandilo?
– Ne ja. Naišao je još jedan prolaznik.
– Oh. A ko?
– Moj naslednik blistale su oči svetoga Save – zvaće se Arsenije… Dogodilo se, a ništa se slučajno ne dešava, da je posle desetak dana stvorena ta grupa mladih monaha, koje su iz svih eparhija nove vladike izabrale za školovanje u centru, u Žiči. Sava je opet sakupio najbolje nastavnike i prevodioce, ali izvan svih nastava i programa on je lično uvodio u svoja znanja Arsenija. I kada se iz svoje pustinje Isaija opet pojavio, sveti Sava mu je govorio:
– Odmah sam osetio da Arsenije vredi. Iznenađen sam njim. Slušao sam njegove molitve i pojanje. Stamen je, ozbiljan, dubok, bistar, osetljiv, predan Bogu, nesebičan i vrlo jake volje, usredsređen, no nikada samouveren.
– Ako, oče Savo, ikada to ponoviš kliru, mnogi će biti surevnjivi.Jedan deo najviših eparha je iz redova plemstva…
– Ovaj mladi seljak je iz plemstva duha. Kroz neko vreme ću o njemu sve reći svima, a narod i cerkva treba da izaberu njega za moga naslednika,tada ću moći da živim i umrem miran.
Vrteći brojanicu, Isaija je opet naglas razmišljao o Savi pred njim:
– Ako je rimokatolički monah pretežno delatan, žrtven, a pravoslavni pretežno predat molitvama, tebe je Bog poslao ovde i da svestrano radiš i da se stalno moliš. Ali, ti si ipak po svoj svojoj duši istočnjak, istočni monah ne samo zato što si se predao neprestanoj molitvi koju samo retki dosežu, nego što si i kao teolog i kao monah do dna ušao u dogme i opredelio se za Istok i kao takav podneo si žrtvu, sav si se predao radu. Slažem se sa tobom da su svako delo, svaka reč, svaka misao izrečena u stvari postali deo čoveka, a ti si se toliko natopio delima i molitvama, ali i učenjima i dogmatima da si zaista postao pravi istočni monah, koji istokom zrači, a istovremeno si i zapadni monah po misionarskoj delatnosti i stvaralaštvu.
Odjeknu vika nekolicine monaha. Vukli su kola puna stabala za zimski ogrev. Bio je pravi mesec septembar.
Arsenije je bio veoma smeran i trpeliv, asketa a topao po duši, odlučivao je mudro i odmah pristupao delu, a delovao je meko. Bio je vešt, nenametljiv, uporan i skroman. Arsenijem je posebno bio zadovoljan sveti Sava.
Sava je znao da se Srbija diže i ispunjuje pravim hrišćanstvom, baš kako treba i video je da se uobličuje u državu kako valja, ali je njegovo nezadovoljstvo i dalje ostajalo u njemu, a da on nije ni sebi mogao da objasni otkuda. Duh njegovog oca, svetog Simeona, bio je kod tih Savinih pitanja nem; svakako je trebalo da do istine Sava dođe sam. Saznanja plaćena iskustvom dublja su i jača.
Jednom je u početku Savinog rada u Srbiji u manastir Studenicu dojahao nepoznat mladić Momčilo Lazarević reče da se zove, pa, ocrvenela lica i sa pramenima kose koja mu se zalepila za čelo i okrećući kapu u ruci, reče:
– Moj tast i tašta… otrovali su se nekom hranom… pa hajde ti, oče samnom u Oraovac, svi te molimo, bar da ih ispovediš. Umiru…
Mada premoren, Sava ustade. Odjednom, nečega se seti, pa naredi da sa njim krenu i Artemije i Aleksije, dva mlada monaha. Usput je sa Momčilom razgovarao.
– Orović… je li to selo kod Slapova? Pa ja tamo još nisam bio…
– I nisi, nisi, oče, mada si već dve godine u Srbiji, ali mi u tom i okolnim selima znamo o tebi mnogo…
– Znam i ja o vašem selu mnogo, odavno se spremam da ga posetim. Viste tamo skoro svi primili Hristovu veru, pa ste odustali. Znam, eto, da se još bavite mnogim bogovima… kipove drvene još uvek režete i prodajete po okolini…
– Pa moj ih tast i tašta prave i prodaju i poklanjaju…Mladi čovek se osećao nelagodno, oborio je glavu.
– Ja jesam hrišćanin, a oni više nisu… Osam ćerki imaju, a ni jednog sina nisu dobili. Samo im se najstarija udala za mene. Ili pre da kažem,ja sam se pridomio… Oženio sam se sa najstarijom… hteli su bar nekog muškog, makar tuđeg da imaju u kući… A pre dva meseca moja žena dobi dve ćerke, bliznakinje… Tast i tašta zamalo ne pobesneše od tuge…
Dva dana je Sava ostao u kući Momčilovog tasta i tašte. Behu to ljudi stari oko četrdeset godina. Prvoslav beše ozbiljan mršav čovek sa crnim uvučenim očima i ispijenim obrazima. Zubi, beli i jaki, blistali su kad bi govorio. Retko kad bi se nasmejao. Žena njegova, Vanda, beše mršava, mala. Izlečio ih je molitvama i mlekom, dušu im vratio hrišćanstvu a Prvoslav se do kraja otvorio i u pogledu mnogoboštva:
– Pa hajd’ da ti pokažem kipove koje pravim od drveta… I otkri mu kut u podrumu, beše natrpan figurama. Na dan odlaska od tih domaćina Sava i njegovi monasi na užas ukućana sekiricama su porazbijali te sve domaće bogove. Svoj čeljadi i domaćinima očitali su molitve, i nekrštene krstili i otišli. Nije prošlo godinu dana Prvoslav sa mnogim poklonima dođe da javi ocu Savi da je nedavno njegova tašta, i pored starosti, rodila vanredno lepog sina… Mladi čovek pocrveni jače no ikad:
– A i moja je žena opet dobila blizance… muškarce. Zovemo te, oče,na krštenje.
Kada se Sava pojavio celo ga je selo čekalo, a ispred kapija su mnogi izneli svoje stare drvene i mermerne bogove moleći Savu da ih monasi porazbijaju, jer ipak, oni, sami, to još nisu smeli. Tada je Sava proveo kod njih nekoliko dana, pa je više upoznao paganska verovanja, razne oblike praznoverja i razna sujeverja. Kao da su se zakleli da će mu otkriti sve što ga zanima, u neobičnoj otvorenosti iznosili su mu sve što ga je zanimalo, a on je sve ovo narodno duhovno pletivo pratio sa najvećom pažnjom i raznim reagovanjima. Idole drvene im je razbijao, a mnoga verovanja koja nisu bila štetna, a značila su im mnogo, ostavljao da bi kasnije i njih podsecao, ako nisu bila u skladu sa hrišćanskom verom i cerkvom.
Mnoge običaje, vekovima stare, zamenjivao je hrišćanskim pa je tako uveo i običaj da svaka porodica umesto domaćeg boga slavi jedan događaj ili jednog svetitelja iz hrišćanske istorije na dan kada taj događaj ili tog sveca cerkva proslavlja. Tako je uveo Srbima nešto posebno, što nijedan drugi narod nije učinio: na dan slave svog svetitelja svaka se srbska kuća pretvara skoro u cerkvu, oseća se veoma svečano i praznično, prima svakoga, pa i nepoznate putnike kao goste i svi se vesele.
Tako su se hrišćanski običaji množili i potiskivali one drevne i nekorisne… Sav narod je bio otvorena srca, a sela izuzetno nepoveriva i sklona paganskoj mistici ili katolicima, isprva su uzdržano, a potom sve radije predavala svoja srca pravoslavlju. Sve dublje poverenje je svuda sačekivalo Savu, i ubrzo su mu i najzatvorenije porodice jeretika, bogumila i rimokatolika žurile u susret, i radosno su mu, bez straha, iznosile svoju veru i svoja sujeverja. Nežnost i dobrota svetoga Save konačno je i vrlo brzo otvorila vrata i srca i izvan Raške, svuda… On je znao kako je njegov narod duhovno disao, a taj narod je znao da je u tom monahu našao svog čoveka, svetog i dobrog, na koga se mogao da osloni u svakom slučaju i svagda. Njegovo hrišćanstvo je bilo toliko toplo i blagodušno, da se bez smetnji i podozrenja širilo po svim krajevima a svuda je stizao. Pozivali su ga i odazivao se i tamo gde nije bilo vidnih opravdanih razloga, no baš tamo je išao jer je slutio da su potrebe takvih krajeva utoliko veće ukoliko su nejasnije. Sveti Sava je pripadao Bogu i srbskom narodu beskrajno predano i toplo. A srbsko plemstvo ga je smatralo svojim, tako da se ono slilo sa državnim i cerkvenim životom koji se tada upravo i konačno u tom narodu rodio. Tako se taj odnos počeo da odvija već od prvog dana po dolasku svetoga Save i sahrane svetog tela u Studenici, i u tom smislu se stalno razvijao i usavršavao. Trebalo bi sad pričati kakve je sve usluge činio sveti Sava svome bratu, pored onih koje je istorija zabeležila ali to bi mogao da ispriča najbolje samo Stefan, kome je sveti Sava danonoćno davao savete i podrške i nadahnuća kadgod bi se našao u krizi i slabosti. Pokatkad bi Sava, samim time što bi došao iz manastira u dvor, podizao duh nepoverljivog i sumornog vladara kojeg je trovalo osećanje usamljenosti Srba i ugroženosti od hajdučkih apetita okolnih sila.
Ako je ovde vreme da se istaknu i druga delovanja ovog svetitelja, morali bismo da pišemo o njegovom odnosu prema kliru, no da napomenemo da taj odnos ni iz vremena kada je Sava bio monah, pa arhimandrit, nije bio uobičajen. Kad je bio na najvišem stepeniku cerkvene hijerarhije, bilo je u njemu toliko ljubavi prema ostalim crnoriscima da se svaki monah osećao Savinim sinom, a sam se on morao da trudi da obuzda izlive svoje brige i nežnosti koja ga je obuzimala pri pomisli na te duše tako svesrdno predane Bogu. A ko bi opisao šta je sve on činio kao lekar, pisac, graditelj, učitelj?
Jedino nismo dovoljno opisali njegov odnos prema sebi samome. Zrenjem i mudrošću obuzdavao je svoju askezu, post i klanjanje pred ikonama, ali je svakoga trena bio obuzet molitvama i delom. To dvostruko bavljenje ga nije zamaralo, njegova je duša sva bila u brizi o tome šta treba još da uradi da bi u Božiji hram Srbe bolje podigao. Sebe je video samo kao sredstvo Božije koje je sazdano da samo sobom gospodari u službi Bogu. I jedino u tome nije imao blagosti, služio je do kraja svim srcem, svom snagom, svim umom.
Jedno svojstvo tog svetitelja morali bismo samo da navedemo, bez pokušaja da ga opišemo. Bio je obuzet stalnim divljenjem Bogu, sve što je na svetu koji je Bog stvorio video, sve ga je divilo do te mere da se to moglo meriti još samo sa snagom vere u njemu. To je nešto posebno, taj smisao da se divi postojanju, dodavao je snagu koju je u tom čoveku stvarala vera… Sveti Sava je služio lepoti, i moći lepote, i lepoti lepote i oblika i suštine svega na svetu. Divljenje je posebna stalna hrana ljudima, teško onima koji je nemaju, blago onima koji je imaju, divljenje je jedno od mnogih krila ljudskog duha, vizantijskog naročito.
A kako se tek divio lepoti mudrosti i drugih vrednosti koje su se od Boga prosule u svetove koje je On stvorio…
 
* * *
 
Jednoga dana 1228. godine sveti Sava se sa vladikom Ilarionom žurio kroz ogromnu staru šumu. Hrastovi su se te smirene jeseni rasplamsavali u bojama koje su delovale radosno kao da su grane posipale tle zlatnicima. Nekoliko monaha ih je pratilo. Svi su imali brižan izraz, žurili su Stefanovom dvoru.
Pošli su odmah, čim je iz Rasa dojurio glasnik sa vešću da kralj Stefan Prvovenčani umire.
Sveti Sava je sebi prebacivao:
– Trebalo je, Ilarione, ranije da ga zamonašimo…
– Osećam da smo zakasnili reče Ilarion svojim muklim glasom, ida ćemo ga zateći mrtvog…
Iskrsli su iz jednog dela šume i videli kako drumom iz suprotnog smera hitro jaše i konja tuče mladić vitak, pognut. Pred njima naglo zaustavi konja, koji je počeo da se propinje.
– Tvoj brat, oče, maločas je otišao Bogu… Na mali Savin mig, konj mu krenu u galop.
Ras više nije bio daleko, dvor se nazirao, a iz daljine videlo se ispred kapije i u dvorištu mnoštvo ljudi i žena. Neki su mirno stajali, neki hitro ulazili u dvor. Vojnici i starešine behu izmešane sa narodom i dvorjanima.
Sava pred samim stepenicama hitro sjaha, iz dvora istrčaše da ga sačekaju. Uputi se ka velikoj spavaćoj sobi…
Ljudi i žene po hodnicima su se razmicali.
Njegov brat, kralj Srbije, ležao je na postelji odmaknutoj od zida. Lice mu je bilo bez života, obliveno mrtvačkim bledilom. Crte iznad obrva, ukočene, otkrivale su da je u poslednjem trenu nešto sa iznenađenjem video.
Sava se saže, zaplaka, zagrli brata i poče da ljubi njegove usahle obraze i naborano čelo.
Najbliži članovi porodice i dvora behu tu, plakali su. Kraj odra je gorelo nekoliko velikih sveća. Sveti Sava kleče kraj odra, prekrsti se i podiže pogled ka nebu. I poče da se moli Bogu. Poče da moli glasno, tako da se u odaji sve naglo umiri i sa užasavanjem, sa strahom počeše da hvataju svetiteljeve neobične reči:
– Molim ti se, vrati mome bratu Stefanu život ma i za najkraće vreme; vrati Stefana u život samo za vreme potrebno da ga zamonašim,Gospode… Molim Te i u njegovo ime, jer smo to želeli svi mi, da on umre ne kao kralj, nego kao najobičniji srbski monah, daj da umre ne u bogatoj odori, nego u monaškoj mantiji… O, Gospode, o Bože naš! Daruj nam to,molimo Te…
I sveti Sava za tren opet spusti pogled na lice i viknu:
– Preblagi Oče naš…Kraljeve trepavice su zatreptale.
Ilarion koji je klečao sa druge strane postelje skoči. Nekoliko ljudi i žena kriknuše. Stefan je otvorio oči i još duhom neprisutan pogledao okolo pa kada vide svog brata odjednom posta svestan svega…
Sava tiho a energično, ustajući reče:
– Ilarione, daj mi odeždu. I za njega rizu monašku…
Ilarion je to već imao u torbi o ramenu: odeždu pa mantiju izvadi… usplahirenost u sobi kao da se prenese i kroz hodnike dalje. Sava, odeven po propisu, stojeći pored postelje, gde će bolesnika monasi da nežno i hitro obuku u mantiju, poče obred monašenja.
Ostali monasi i svi u sobi su čin postriga svojim pojanjem pratili, a napeta atmosfera postajala je mila, a duša Stefanova je bila u blaženstvu.
Sveti Sava najzad jakim glasom reče:
– Od sada pa za sva vremena, brate moj, ti si monah Simon, monah koji sem čistote nikakvog drugog blaga nemaš.
Stefan je u suzama poljubio krst koji mu je pružen, a Sava je dalje govorio:
– Dostigao si najlepšu i najvišu tačku u ovome životu, postao si siromah kad si sagoreo u sebi kralja, sada ćeš molitvama a ne sa moćnom vojskom da pomažeš Srbiji, a tvoje će molitve biti potrebnije od bilo kakve druge zemne sile…
Radoslav koji je sve vreme sa bratom i uz Anu Dandolo tu stajao, priđe ocu i pade na kolena ljubeći mu ruke. I primi blagoslov roditeljski
Drhtaj kroz prisutne prođe, kao da je smrt dodirnula sve njih. Stefanove oči, oči monaha Simona zasjaše… opet je video nešto zbog čega mu lice još više zablista… i samrtnik monah ispusti dušu. Monasi oko njega zapojaše zaupokojenu molitvu. A Sava diže ruke, Bogu zahvali i reče:
– Narodi čiji sinovi, pa i kraljevi idu u monahe, jesu Božiji. Sveti Sava ispunjen ogromnom tugom zbog rastanka sa bratom, osećao je tajanstvenost smrti kao put ka večnom životu i ka večnom zajedništvu sa svima. Dugo je služio opelo, dok su sinovi pokojnika i svi ostali rođaci i drugi oplakivali smrt kralja i monaha. Sa spokojstvom koje je njime vladalo i pri ovakvim udarima, i sa mnogim osećanjima i saznanjima krenu iz velike prostorije u kojoj su se toliko ljudi oko odra tiskali i ode hodnikom, takođe prepunim ljudi, ka malom hramu kapeli, u krajnjem krilu dvora. Dva su kandila u njoj stalno gorela, kroz otvorena okna prozora bujno je upadalo obilje sunčevih zrakova. Ušao je u oltar kroz uski južni prolaz, prišao Svetoj trapezi, i prekrstio se i digao ruke u vis.
– Na svemu ti, Gospode Bože, hvala, na svemu i molim Te oprosti mome bratu Stefanu, Tvome monahu Simonu, sve grehe koje je učinio delom, rečju ili pomišlju, ili propustom. Ti ga prihvati i provedi i mesta mu daj u raju, da i tamo, uz oca našega, svetoga Simeona i uz majku našu,svetu Anastasiju, i sve druge svetitelje brigom i ljubavlju i dalje pomaže ovaj naš nesrećni narod prizvan da Tebi služi i na ovom i na onome svetu amin.
U cerkvici je vladala tišina kroz koju se ipak čuo šum mase u dvoru i okolo. Seo je na stolicu između glavnog i severnog ulaza u oltar.
Odjednom je osetio prisustvo još nečije. Otvorio je oči. Oltar je blistao u sasvim drugoj, jačoj svetlosti no što je sunčana, a usred nje sagleda roditelja svog.
– Hvala ti… na Stefanovom monašenju posebno rekao mu je otac.Ti si u dnu duše premnogo zabrinut, a nema potrebe. Obavio si sve zadatke. Ostao je jedan na kome si takođe delao, ali to je glavni posao koji treba da obavlja svaki monah dok je živ i sva Cerkva kroz sva vremena. Svi drugi zadaci bili su samo uslov za to, što Cerkva, i ti, i svi treba da obavljate. Hteo sam da ti taj zadatak ovako istaknem da bi od sada samo na njemu radio. O, ubrzo ćeš videti kakav je to najvažniji zadatak tvoj, svih, i celovite Cerkve, pa se jedino tome predaj, sine naš.
I duh svetoga Simeona nesta. I tada ču da se neko približava kapeli. Dolazili su Radoslav i Ana, prepoznao im je glas.
Htede da se podigne ili bar pomakne, nakašlje, označi svoje prisustvo ali nije uspeo koliko je nagon da se ne javi bio jak.
Radoslav je u hodniku nekome vojniku ili slugi naredio:
– Ne puštaj ovde nikoga! I tada dvoje mladih uđoše, zalupivši vrata.Ana je imala vedar glas:
– Hajde, hajde sedi odmah na mesto za vladara, evo i ja ću na svoje…
– Sačekaj, da se… smirim…
– Sada si ti kralj Srbije! Sedi tu…
Ne mogu da verujem… evo, sedam na mesto kralja. Gospode! U meni su i tuga i ponos, pomešani… šta li mi je? Otac mi je maločas umro. Ja sam ga izgubio…
Ana se nasmeja lako i kratko:
– Ja bih pre rekla: Srbija je maločas dobila novoga kralja. Neka novi kralj uzme dizgine u svoje ruke, a potom kada bude jak na konju, neka i zaplače. Moj otac je pobedio Latine, oteo im Solun, proglasio se carem nad moćnim Epirom, a i ja, kao careva ćerka, postajem srbska kraljica.Jest, maločas ti je otac umro… moj svekar… ali meni se srce raduje. Sada ti sedi na cerkveni presto, i ja ću do tebe na svoj… ja sam sada kraljica…
– Nisi jedina, tu je i Ana Dandolo…
– Od danas sam ja kraljica, a ona je bivša, odnose u dvoru ja preuzimam, a ona neka živi malo skromnije nego do sada…
– Pusti me da se malo priberem – reče joj muž meko.
– Tek sada te ne puštam, tvoja kruna zahteva da je i ja podržim. Ako je samo ti budeš nosio, plemstvo će ti je lakše uzeti. Tamo gde je samo jedna glava vladala, plemstvo je ili krunu smaklo ili i glavu monarhu odseklo govorila je u bujnoj radosti.
– Ali, pusti me, malo da se smirim reče Radoslav meko.
– Spremi se, kad odavde izađemo, moraš da budeš kralj koji vlada…Izađi odavde drugačiji nego si ranije bio. Ti si sada kralj…
Sava, zapanjen, shvati da dvoje mladih nisu ni doživeli ni osetili bol zbog smrti oca Stefana… shvati da su neizmerno plitki i sebični i nedorasli… da je ta nedoraslost i sebičnost strašna i da to dvoje koji treba Srbijom da vladaju ne mogu biti ni kao vladari dobri. Sve to je on i naslućivao, ali te mu se istine sada razgolitiše tako da ih je potresen sagledao bolje no ikada.
Jeste, čovek je grešan, ali su mogućnosti da se spase neizmerne, zato je Bog i ustrojio Cerkvu i zato je Bog Otac poslao Sina, jer je ljude opterećene grehom mogla podići samo cerkva kojoj je Isus Hristos glava. I samo je Cerkva, jedna jedina, u moći da ruku pruži ljudima… a u Cerkvi eto, toj se misli hitro ponovo približavao monasi su najsnažnije oružje Boga. Naročito u ovo vreme… Svetitelj je sada shvatao jače no ikada i to da je on sve vreme u svom životu do danas gradio uslove za rad na čoveku, gradio je sebe u monaha, gradio je Cerkvu, gradio državu, gradio narodu ono što je moralo da se gradi, gradio je i monahe, ali to je sve činio uz ostale poslove, ali od sada on mora isključivo samo na tome da radi, da diže monahe… Ti ljudi su pozvani danas više nego ikada da budu učitelji narodu… testo je bilo tu, oni su morali da ga mese, hleb neba i zemlje, čovek je iskao tu pomoć pre no sve ostalo… Monasi, jaki i verni i duhovno bogati, pomeraće ljude ka Bogu više nego što to mogu da čine sami ljudi, ostavljeni sebi, ili svojim roditeljima. Bitka za čoveka naročito u to doba mogla je da se vodi dobro samo ako je vođena od najskromnijih ljudi odevenih u crne mantije koji za sebe ne traže ništa sem da ovako služe Bogu…
Kada su njegov bratanac i snaha, kralj i kraljica, izašli iz male kapele, osetio je da je otkrio svoj novi, isključivi put i znao je da je bilo potrebno da se to otkriće odigra sada i u takvim razmerama… Otkrio je svoj glavni zadatak tek sada kada je sve poslove obavio. Mislio je da će njegovi koraci ići manastiru i tišini, a oni su se sada usmerili ponovo u svet, ali onaj monaški, onaj na vrhu čovečnosti i oboženja. Bio je rešen i odlučan da se sav tome poslu preda, a sve drugo da ostavi drugima… Da li će imati vremena, i snage, i blagodati da svom narodu obezbedi još bolje monaštvo? I kako to činiti?
Sava je konačnu celinu shvatio: da bi ojačao cerkvu i monahe, trebalo je da napusti cerkvu i arhijerejske poslove.. Čekali su ga monasi… Bio je ozaren tim saznanjem koje ga je osvojilo tek kada je čuo kako novi kralj i kraljica izlaze iz kapele, a da se u njoj nisu ni pomolili, ni sveću ocu tek umrlom zapalili.
Nastupali su burni događaji, ali su se misli svetoga Save stalno vraćale na tu temu. Istine koje je znao produbile su se i dobile strašnu snagu otkrovenja. Ja ću da se tome sasvim i isključivo predam, ali šta bih sve još mogao da radim sa monasima sem da produbimo ono što već činim? pitao se sa iznenadnim gorkim saznanjem svoje nemoći. I pogled mu pade na jednu od ikona na Svetoj trpezi. Video se Jerusalim iza i oko Isusa Hrista i učenika. I opet se mislima vraćao mladom kralju i kraljici. “
– Evo, ovo dvoje mladih, slabašnih, tupavih, nemilosrdnih, dva deteta, a ne dva zla čoveka… Koliko, Gospode, rada treba da se oni sasvim očoveče? I oni i mi, i cerkvo moja? O, kako se približiti savršenstvu Isusa Hrista? On je pravi i jedini Čovek! O, Bože, daj Srbima monahe snažne, i duboke, istočnjački molitvene kakve daje Sveta gora… a i slavni manastiri u Jerusalimu, Aleksandriji! Kako da naše srbsko monaštvo obogatim onim posebnim blagodatima duha koje neguje palestinsko monaštvo? Ima puno oblasti gde monasi gaje i druga duhovna iskustva, za koja mi i ne znamo… O, kada bi Bog bar za kratko vreme otvorio vrata Jerusalima koja su u rukama islama! Ali, ima i drugih svetih mesta i monaha od kojih možemo mnogo posebnog da naučimo. Sveti Sava je tako odredio čemu treba da se naročito preda u toku svog kratkog preostalog života.
Već sutradan je Stefan sahranjen, ali ne kao kralj nego kao monah, skromno i prelepo, a već dan posle toga održan je sabor, takoreći, svih vlastelina i vojnih starešina, i svih episkopa sa arhiepiskopom Savom, koji je došao na kraju zajedno sa kraljem Radoslavom, mladom kraljicom Anom i kraljicom Anom Dandolom.
Ovde bismo morali da kažemo da je narod u Srbiji sve toplije primao Anu Dandolo kao svoju, i poštovao je, i zavoleo, a o Ani grčkoj se dosta lomio da li da je blago potcenjuje, jer je bila mlada i gorda, ili da je proceni sasvim negativno, jer je, prelepa, svojom gordošću nesvesno ponižavala druge oko sebe. O netrpeljivosti mlade Ane prema starijoj malo se u javnosti znalo, ali sada se, odjednom nekako, i svest o tome u mnogih javila. I kada su u dvoranu stupili ti najviši, svi su prisutni ustali. Nemo, sa kapama u ruci primili su blagoslov svetoga Save, a onda su videli kako arhiepiskop nudi mladome kralju srednju od tri stolica izdvojenih i isturenih ispred ostalih redova stolica i klupa, pa potom staroj kraljici Ani nudi mesto sa desne strane Radoslava, a mladoj Ani sa leve strane. Taj prividno beznačajan raspored za uvek je odredio i zvanično istakao prednost starije Ane nad mladom. To je svakako bilo protivno pravilima etikecije, ali je svetitelj znao zašto je uspostavio taj red, tako bolan za mladu kraljicu. Bila je potresena, bleda, stisnutih usana, a i suviše ispravljena vitim stasom koji je označavao borbu. Gospoda u dvorani su sa olakšanjem odahnula i sela.
U vazduhu se osećala tuga za Stefanom. Kad neko umre, svet počinje da ga bolje sagledava, ocenjuje i shvata. I narod i plemstvo se nisu Stefana bojali, čak su ga voleli, a najviše poštovali. Opšti je sud glasio: bio je to veliki čovek, pravi Nemanjin sin po srcu i umu, ali ne i po odlučnosti, snazi i zahvatima. I o ostalim članovima dinastije svet je mudro mislio, i sudio, a narod se u tim ocenama nije varao.
Srbijansko plemstvo je Nemanju zadivljeno služilo, Stefana pomagalo, a Radoslavu će uzeti krunu. Radoslav je u duši bio dete osetljivo i bez čvrstine, nezrelo za vlast, a Vladislav je, odrastao, ali je još daleko od mudrosti, kao dečak neuzdržan i plah. Ana Grkinja je bila nadmena, neprilagodiva, a Ana Dandolo je stekla zrelost, njoj svaka čast, prigrlili je. Još je pomalo dosadna sa njenim papizmom, ali nije napadna.
Lice svetoga Save je odavalo neku posebnu odlučnost iza koje je neko pažljivije mogao da vidi i tragove tuge, ali i oštrine borca. Za čeonim stolom bio je ovoga puta sam.
Sveti Sava je objavio da će već na liturgiji u nedelju Radoslav biti miropomazan za kralja, a njegova Ana za kraljicu Srbije.
– Svečanost će biti skromna, zbog smrti u porodici. Sabrali smo se ovde da vidimo da li ima još nekih smetnji ili pitanja koja treba zajednički da rešimo…
Jedan od vlastelina ustade i gužvajući rukama svoju izvezenu kapu, mrk, reče promuklim a tihim glasom:
– Ti nam spase državu, održi kralja Stefana, donese cerkvu, šta možemo od tebe više da ištemo sem mudrosti da to što nam Bog dade i sačuvamo… Imaš li ti neki predlog?
– Divno si to rekao, Teofilo – izgovori sveti Sava. Nama zaista treba mudrosti… ali nju daje Bog. Moja je želja da se prvom prilikom povučem, da svoj arhiepiskopski presto predam drugome, a ja da se vratimtišini i molitvama iz kojih sam došao…
Najpre nasta potpuni tajac, pa žestoki žagor, sa uzvicima.
– Da vam objasnim, deco, prijatelji, braćo… Svaki čovek, a i svaki narod treba do te mere da sazri i postane svoj da može da odgovara za svoje postupke. Tu mudrost čoveku daje Bog, ali neguje je čovek. A svaki narod može da postane dovoljno mudar i jak da bi bio samostalan i odgovoran za ono što čini. Tu mudrost naroda stvaramo svi mi, a ne samo oni koji ga vode. Mi smo odgovorni za to da narod stekne i u državi i u Cerkvi svoju samostalnost i odgovornost. Mi, svako od nas i svi zajedno, dobili smo od Boga te darove koje možemo razvijati. Ako smo dovoljno odrasli i mudri,opstaćemo i kada nam velike vođe nestanu. Zato je Stefan Nemanja otišao sa vlasti, zato ću i ja da se povučem u tišinu manastira za kojom žudim. Treba da budemo srećni i Bogu zahvalni ako ustanovimo da i država i cerkva mogu da opstanu i bez prisustva onih koji nas neko vreme vode i uče…
Rafajlo je do uveče bio beskrajno uzbuđen i govorio je onima oko sebe:
– Nemanja nam skovao državu, Sava nam doneo cerkvu i odmah nas pustili da sami hodamo… tako valjda i treba, ali… nešto me guši što je to tako… Odlaze nam prvi… Da li ćemo moći bez njih? Ako bez njih ne budemo mogli, zalud smo sve radili…
I nadalje je život u Srbiji nastavljen, ali nekako turobno. Sveti Sava je obilazio Srbiju, episkopije su bujale od posla, novi rudnici su i dobre letine bogatile Srbe. Radoslav se dobro snalazio, ali je odavao utisak nesigurnosti; plemstvo je prema njemu bilo rezervisano, njegova uža sredina ga još manje cenila, a njegova Ana, postajala je sve neprijatnija. Razvila se u prelepu ženu, ali usamljenu. Ana Dandolo je podizala Uroša, ali u stvari nad njim nije uspostavila svoju duhovnu dominaciju. To dete je postajalo pravoslavno, i po načinu mišljenja i po navikama. Staložen a vedar, bio je pod jakim uticajem ostale srbske sredine, a najviše Jovankinim.
Jovanka je postala lepa, mudra i uvek hrabra i neobična žena u kojoj su skupljene sve osobine dobre Srbijanke. Od početka u službi kraljice Ane Stefanove, osvojila je dvor svojim devojačkim smehom, raspričanošću i bistrinom. Voleli su da je vide, čuju, zapitkuju, postala je utešitelj i prijatelj svakome. A mali Uroš je rastao kraj nje i kada se Jovanka udala i počela da rađa i neguje svoju decu, jer se sa mužem u Ras i u kraljevski dvor preselila i tu je oko sebe okupljala i budućeg kralja, tad još malog Uroša, kao i ostalu dečicu i odrasla lica. Često je vezući čipke, okružena tom decom i starijima među kojima su je obe kraljice rado slušale, pričala narodne bajke i bajke koje bi sama izmišljala, a i događaje iz svoga sela. I to sve je razblažila vedrinom i šalama tako majstorski da nikada nijedna žena nije prema njoj osetila pakost. Ako su ona i sva sredina uneli u Uroša srbijanstvo, Ana Dandolo je u svoga sina unela poštovanje prema onome što je na Zapadu bilo milo i dobro. Urođene osobine učinile su tog dečaka hrabrim, staloženim i obrazovanim i veoma uravnoteženim čovekom. Agata je izgubila svoje večno mesto družbenice Ane Dandolo, izgubila je i svoja prava koja je računala da će steći u Uroševom vaspitanju, ali je bila presrećna i ona i kraljica Ana jer su bile obasute Jovankinom razdraganošću i ljubavlju. Ona je toliko pametna i pričljiva i bogata svakim dobrom zbog toga što je, dok je bila nema beba, sveti Sava blagoslovio takvo je mišljenje o njoj vladalo.
Jednoga dana se u manastiru Žiči pojaviše mnogobrojni važni gosti. Najpre, došli su kočijama Ana Stefanova i Jovanka, kao pratilje retkog a cenjenog člana porodice kralja srbske Zete, Đorđa, sina Vukanovog, unuka Nemanjinog, koji je sa Jadranskog mora i crnogorskih brda došao da sve poseti.
Đorđe beše upadivo lep čovek, srednjih godina, osrednjeg rasta, sa očima skoro crnim, široko postavljenim i spokojnim… Došao je da se nakupi svetosti strica Save, da se pokloni grobu monaha Simona, da vidi kakvo se to čudo procvata u Raškoj odvija iz Rasa, Studenice i Žiče rekao je stricu i ostalim rođacima, osmehujući se setno i pitomo.
– Duša me vuče da sa vama i ostanem, ali ja sam vezan za Rim… No, iako sam ja vezan za papu, nije moj srbski narod u Zeti, jer se i rimokatolički deo Srba sve više opravoslavljuje… Moj otac Vukan je pravoslavlje krišom pomagao…
I dok su se gosti u dvorani okrepljivali, pojavi se na drumu kočija, praćena konjanicima beše pristigao kralj Radoslav sa Anom. Niko od gostiju se nije bio najavio, susret je bio slučajan, ali je raspoloženje svih bilo odlično, čak su se i dve Ane prijatno pozdravile, a Ana, kraljica, je šeretski sa osmehom rekla:
– Imamo za tebe, oče Savo i jednu prijatnu vest… a tek što smo je bili primili, pa smo zbog nje tako iznenadno i pošli. Ali sad ona namignu i svome mužu, reći ćemo ti je posle dobrog ručka… Ni za trpezom Radoslav oran i rumen u licu nije progovorio o čemu se radi. Nešto je važno svakako bilo, i sveti Sava je osećao da je to za njega lično značajno.
– Striče moj, ti znaš da nijedan krstaški rat papama nije uspeo,krstaši nisu uspevali da oslobode Jerusalim, ali su pljačkali usput sve.U ovom šestom ratu…
– Car Fridrih Drugi je pobedio ismailćane?
– Nije ih ni on pobedio… ali je sa egipatskim sultanom El Kamilom zaključio ugovor…
– O oslobođenju Jerusalima? – ne izdrža arhiepiskop.
– To je relativno oslobođenje. Jutros sam dobio nejasnu vest. Ana, dajmi to pismo, molim te.
Ana iz džepa na svojoj bluzi izvadi savijen papir.
– Gospodaru, nemački car Fridrih Drugi, kojeg je rimska cerkva izopštila iz svojih redova, danas je zaključio ugovor o oslobođenju Jerusalima za vreme od deset godina. Radoslav pročita.
Svi su okrenuli pogled ka svetome Savi. Bio je potpuno bled, pa se okrete Ani:
– Dete, dete… kako ste mogli o tom tako dugo da ćutite…Radoslav se ujeo za usnu.
– Zar te to toliko uzbudilo?
– Deco… moja… zar mi to tek sada kažete? osećalo se koliko je potresen i radostan. Ja ću odmah da krenem na taj put…
– E, vidiš oče, ja sam se samo tog bojao… uzviknu Radoslav. Čim ti odeš iz Srbije, plemstvo će me zbaciti sa prestola.
– Ostaćeš na prestolu, vezaću plemiće rečju, oni će te čuvati i sačuvati do moga povratka… A ja ću odmah, da počnem sa pripremama za put zajedno sa monasima. Njihovo poklonstvo Jerusalimu je najvažnije…
Sav se izmenio i sijao od radosti.
Tad kralj Đorđe, koji je, kao i njegov otac, kraljevsku titulu nasledio nad delom Zete, bez stvarnih kraljevskih prava, sa pitomim osmehom reče:
– Ja ću ti pozajmiti nov divan brod sa posadom…
– A ja ću ti dati i prikupiti od naroda mnoge darove reče Radoslav, ali je bora na njegovom čelu, otkrivala brigu i nemir.
– Koliko putnika tvoj brod može da primi? upita tiho Sava.
– Tridesetak, pa čak i četrdeset, plus posadu i dobar teret.
Vrata budućnosti su se sama otvarala.
Vest da je Jerusalim otvoren za poklonike da sveti Sava sa grupom monaha kreće u Svetu zemlju u poklonstvo, naprosto je buknula u Raškoj i van nje, a u narodu i plemstvu počeše da skupljaju darove koje će poklonici davati svetim hramovima i manastirima, a episkopi iz cele Srbije zajedno sa arhiepiskopom utvrdiše koji će mladi monasi krenuti…
I kada je prelep brod pošao, prenatovaren darovima i putnicima, otvorili su se prostori sveta poklonicima, a ovi su zapevali psalme.
Na obali su stajali i mahali vladari i članovi kraljevskih porodica, plemići, zanatlije, narod i episkopi i Isaija…
Kapetan broda beše jak, tvrd čovek, snažnih šaka, duboka glasa, preozbiljnih očiju, kolebiv jedino u pogledu izbora vere. Otac mu je bio još uvek mnogobožac, mati iz pravoslavne porodice, njemu se dopadali katolici, zbog bučnosti i borbenosti, a dva brata su pobegla u Bosnu, jer su se zamamili bogumilima. O svetom Savi, Nemanji, Stefanu slušao je mnogo, a nije mogao da poveruje da je Sava taj visoki crnorizac, tako tih, nasmešen, smiren, smeran, dobar…
Sveti Sava se, čim se brodić otisnuo od tamnih obala, obratio svima sa rečima:
– Ovog trenutka počinje nastava koja će trajati sve dok se ne vratimo u otadžbinu. Ova nastava jeste razgovor bez prekida. Za svaki čas vašeg vremena na zemlji dužni ste nebu; sve što duhovno ovde steknete obogatiće vas, a vi to umnožite i dajte svom narodu. To će usrećiti Boga! Idemo na sveto putovanje, koje nam Bog daje, mili moji.
Među putnicima najmanje upadiv je bio monah Arsenije.
More je bilo mirno, vreme divno, putovanje dugo, nedeljama.
Zelena linija na horizontu i bela mrlja na njoj, beše obala Akra, slavno pristanište, sve je više raslo i već su se videli kej i pijaca, puni ljudi šarenoliko odevenih, golišave dece, kotarica robe… Dok su se putnici iskrcavali pred zapanjenim meštanima, iz cerkve Svetog Đorđa istrča sveštenik Efrem, mali, hitar, mlad čovek, koji prihvati putnike sa najvećom pažnjom.
Patrijarh mi je naredio da vas najljubaznije primim i pratim do Jerusalima, on vas čeka…
Put ka Jerusalimu, u karavanu na kamilama, uz Arape, po posiveloj pustinji iz koje su ka nebu istrčavale egzotične palme, beše za mlade ljude sa Balkana uzbudiv i nezaboravan prvi susret sa Istokom…
Onda je pred njima iz suhih predela naglo ustao Jerusalim, osvetljen blistavim suncem miran i veličanstven i okružen jakim zidovima. Srbi se spustiše na tle na kolenima. Mir ih je okružio. I ispunio.
Sveti Sava i njegovi učenici, behu za sve vreme putovanja kao u nekom svetom ognju ozarani, u zanosu i u molitvama.
Patrijarh Jerusalima Atanasije beše čovek sitna rasta a vrlo gospodstven, dostojanstven i mio. U očima se njegovim, crnim, odražavala i tuga i strpljenje, ali mu oči sinuše kada je izašao ispred Jerusalima da sačeka srbskog arhiepiskopa Savu, sina svetog Simeona, Stefana Nemanje. I sve vreme je sa Savom i Srbima on proveo živo zainteresovan za Zapad.
Uzbuđenje ovih srbskih poklonika kada su videli Grob Isusa Hrista i put ka Stradaniju, kako su zvane ulice kojima je Isus išao ka Golgoti teško je izraziti. Nisu osećali umor ni kada su se predveče vratili u patrijaršiju gde ih je sačekao svečani obed. Sveti Sava je osetio potrebu da izrazi zahvalnost patrijarhu:
– Hvala ti, svetosti, što nas, srbske monahe, primaš ovako lepo. Avi, srbski monasi, prihvatite tu bratsku ljubav na svetom tlu i širite je dalje, po Srbiji i svugde. Ovo je tle sveto, sveta zemlja, i ja sam odmah sasvim neočekivano, čim sam stupio na ovu zemlju, osetio da je tu zaista hodao i tu zaista živeo i sa ovog tla zaista ponudio spas ljudima i narodima Gospod Isus Hristos. To osećanje da je On tu hodao, meni jača veru u Njega, stalno, iz časa u čas…
– I meni glasno i neočekivano reče neko od srbskih monaha, ali ta upadica kao da raspali ostale pa odjeknu: I meni, i ja sam to osetio… uskliknuše i prošaptaše nekoliko njih.
– Nama to osećanje nije dato radi dokaza da smo u pravu, nego zbog radosti. Ima više načina verovanja u Isusa Hrista. Neko od rođenja zna da je Isus Hristos Sin Boga živoga. Neko u to jako veruje. Ima i onih koji su prihvatili tu veru bez jake uverenosti, ima i onih koji se prave da veruju da je Gospod uopšte bio ovde kao Bogočovek, a sve više biće onih koji potpuno sumnjaju ili uopšte ne veruju u Njegov život na zemlji. Ali, mi koji smo veru u to doveli do stepena, da znamo da je On tu rođen i da će ponovo u svoj slavi doći, znamo i još jednu tajnu: sav životna zemlji okićenoj zvezdama i nevidivim svetovima, sav život milijardi pojava i sve što je prošlo kroz vreme i prostor lep je i najlepši u tome što ga je posetio i sa ljubavlju prišao da spasava Bog, tako lepa ličnost, Isus Hristos. On je ono najlepše u ovom i u svakom drugom svetu viđeno, On je smisao, nebeski smisao života na svim svetovima, On je toliko lep da bi bez Njega sveukupno postojanje bilo tako malo vredno, i tako besmisleno! Dok budemo hodali Jerusalimom i Svetom zemljom, zahvalni budimo Bogu što nam je darovao Svoj dolazak i zajednicu sa Njim, Cerkvu, pravoslavnu. Trudimo se i učimo se da joj što potpunije pripadnemo!
I sveti Sava pogledom pređe preko svih za trpezom i završi:
– No, čini mi se da postoje dve vrste vernika po snazi vere u srcu. Jedni veruju, a drugi staju uz Njega, osećaju potrebu da budu stalno sa Njim, osećaju potrebu da prime udarce namenjene njemu i da se zajedno sa Isusom Hristom bore za istinu. Ja se molim Bogu da svi monasi pripadnu toj drugoj grupi naoružanoj krstom i snagom vere. Patrijarh mu tokom obeda reče:
– Dok budete obilazili sveta mesta ja ću za vašu cerkvu spremitipuno darova, a ti mi reci šta vama tamo na Zapadu najviše treba.
– Ono što nama na Zapadu treba radosno se sveti Sava nasmeja – to je pobožnost Istoka. Mi ti na svakom daru zahvaljujemo, ali možeš li ti nama da daš preporuku da nam igumani i monasi ovde otvore vrata i manastira i svoga srca. Ti nama otvori puteve do najviših stareca i anahoreta, do najzatvorenijih igumana i biblioteka… i blagoslovi nas da ta blaga, tajne i iskustva primimo i prenesemo Srbima na Zapadu, jer mi smo,tamo, poslednji deo Istoka na Zapadu, pa ću i ja mnogo svetih knjiga i svetih predmeta ovde da nakupujem i nosim nama istočnjacima tamo tako ugroženim sa Zapada.
– Oče Savo! otvoriću ti sve manastire i monaške kelije; vodi tvoje učenike; primaće vas i dušu svoju otvarati duhovnici kakvih nigde više nema, a mi ćemo ovde da saberemo knjige i druge svetinje za Srbiju…
Posle obeda su sveti Sava i monasi raspodelili iznenađenim domaćinima dragocene i dirljivo lepe poklone iz Srbije. A sutradan su nestrpivi ali staloženi putnici krenuli po Svetoj zemlji…
Ispred svih je žustrije od vodiča išao podmlađeni sveti Sava. Blistao je bodrošću, bodrio je svojim žarom, bio je stalno u onoj molitvi iz koje nije izlazio ni dok je svojim učenicima davao objašnjenja o mestima i događajima iz vremena Isusa Hrista. Njegova vera je zasenjivala mlade.
Tu grupu poklonika u svetoj Palestini upoznali su i zapamtili Arapi i Jevreji i hrišćani, ne po brojnosti i dostojnom izgledu samo, nego i po dareživoj šaci njihovoj, jer je sveti Sava svako od brojnih svetih mesta darivao poklonima i zlatnicima iz Srbije. Davao je darove i monasima u pustinji i naročito siromasima. Putovanje je teklo kao u zanosu.
Jedan manastir u Akri, koji je ranije pripadao manastiru svetoga Save Osveštanog, koji je bio uzor svetoga Save Nemanjinog, pa su ga Latini preoteli, sveti Sava Nemanjin je otkupio od Latina i darovao ga manastiru svetoga Save Osvećenog. I jednu kuću koju su držali muslimani, a u kojoj je Isus Hristos služio Tajnu večeru, otkupio je i zaveštao Srbskoj Pravoslavnoj Cerkvi, uz saglasnost jerusalimskog patrijarha. Najveću dramu u kosmosu, dramu spasonosnu, koja se tu odigrala, sveti Sava je sa svojim učenicima snažno i do suza potreseno proživljavao. Njegovi su monasi sa njim duhovno rasli i postajali duhovno zreliji. Obišao je i sva sveta mesta izvan Jerusalima, po Palestini, a jedna je poseta bila naročito uzbudiva, poseta manastiru svetoga Save Osveštenog. Taj svetitelj, najsnažniji uzor svetome Savi, Rastku Nemanjiću, živeo je u šestom veku. Bio je rođen u bogataškoj porodici, ali je taj svet u mladosti napustio, zamonašio se, i zaljubljen u Isusa Hrista, nadaleko širio pravu veru, i monaštvo, pa je potomstvu ostavio predivan manastir i neobično dragocenu knjigu koja bi se mogla smatrati monaškim zakonom, a zvala se „Monaški tipik.“ Umro je 535. godine. A sada, sedam vekova potom, sveti Sava svoje monahe vodi manastiru koji su iz daljine videli u pustinji kako se belasa, okružen palmama i mirom. Bilo je pozno jutro kada su do njega dospeli. Pred kapijom je jedan monah pospano zalivao tek prihvaćeno drvo, pospano podigao glavu, pospano odgovorio na pozdrav:
– Neka Bog i vas blagoslovi. A otkud vi?
– Ja sam Sava, iz Srbije…
Monah spusti kantu veoma brzo, podiže ruku i reče:
– Ostanite tu… ne idite dok vam ne javim.. i otrča. A sa kapije odjeknu njegova vika tamo nekome… zabrujaše zvona i istrčaše nekoliko drugih monaha i mahnuvši Srbima da uđu, krenuše ka njima i sagoše se da poljube svetome Savi ruku i da se izljube sa njim i da sve pozdrave neuobičajeno ljubazno. I tek što u portu stupiše, pojavi se mršavi starac,iguman hitra koraka, pa se i on srdačno pozdravi sa Savom i ostalima i uvede ih u hram. Srbi nisu shvatili taj doček drugačije nego kao nešto naglašeniju radost prema stranim monasima.
Sveti Sava poljubi ikone i odade potresno poštovanje ćivotu svetitelja, obliven suzama. A kada se sa tla podiže, vide kako iguman izlazi iz oltara ka njemu noseći u rukama lepo starinsko žezlo, palicu, zvanu paterica, kakvu nose vladike i drugi duhovni pastiri. Iguman se pred arhiepiskopom duboko pokloni i pruži mu palicu i veoma svečano, pred monasima koji su u međuvremenu napunili hram, reče:
– Radosni smo da si došao… Kada je Mar Saba, kako mi ovde zovemo svetoga Savu Osveštanoga, bio na samrti, ostavio je poruku da se njegova paterica preda na poklon onome episkopu koji će posetiti ovaj njegov manastir i kome je ime Sava. I tu su poruku sedam vekova prenosili ovdašnji naslednici monasi, kao zavet. Tvoje preosveštenstvo, sada tebi taj poklon predajem, zajedno sa dve prelepe ikone za srbski manastir u Grčkoj. I ovu smo patericu generacijama mi monasi manastira zvali Savom,tvojim imenom. Te sve dragocenosti danas ti preko nas daruje sveti Sava Osveštani, a tebe molim da u slavu ovog događaja ti sa svojim monasima ovde služiš svetu liturgiju sa posebnim akatistom našem svetitelju čije ime ti nosiš.
… A kada odoše na obed, gosti predadoše svoje darove manastiru i monasima i tada im iguman obeća ono najdragocenije.
– U okolini žive možda najmolitveniji monasi, pustinjaci. Ja ću neke po našim monasima i lično zamoliti da vam otvore svoja srca i znanja, a vi ovde ostanite koliko budete hteli i mogli…
Ovim je započeo najzlatniji deo školovanja crnorizaca. Upoznali su duhovnike neizmernih vrednosti i vrlina i slušali su njihove reči i upijali plodove njihove mudrosti… Danima je to trajalo…
Sava i njegovi monasi vratili su se u Jerusalim gde su građani osmesima i na mnoge druge načine pokazivali da su ove putnike rado primili, ali, desi se da je iz jedne zgrade istrčao rimokatolički fratar. Beše sitnija rasta a vrlo prijatna, osmehnuta lica sa malo hladnijim plavim okicama.
– Hteo sam da upoznam vas, monahe iz Srbije, a naročito tebe, oče Savo… A znam dosta o tebi… čak sam hteo da te zamolim da me primiš,rado bih sa tobom malo i popričao… recimo o nekim baš teološkim problemima.
– Pa evo, brate, pođi sa nama, da ne zakasnimo na večeru… Iako nisam domaćin no gost, pozivam te…
Idući, ruku pod ruku, raspričaše se, a u ulaznom tremu patrijaršije naleteše na patrijarha Aleksandra, koji šapnu Savi:
– Otac Hijeronimus je obrazovan i… svađalica kada misli da je upravu. Biće zanimljivo…
Pravoslavni jerusalimski monasi behu ljubazni prema svom papskom bratu, ali se razdaljina između njih veoma osećala. Hijeronim je odmah posle obeda počeo, isprva sporo, pa sve strasnije da govori:
– U Rimu sam studirao teologiju, ali me je uvek zaprepašćivalo to što između vaše i naše cerkve sve više raste antagonizam, kada, teološki gledano, za to nema dovoljno razloga. To što ste vi protiv potpune dominacije pape nad svim cerkvama, patrijarsima i episkopima ostalih hrišćana jeste razlog za vašu brigu, ali i to, i razlika u tome da li će iko imati pravo na davanje miropomazanja, prezviter ili episkop, i to dali sveštenicima treba odobriti brak… sve to je beznačajno, sitno da bi se cerkve odvojile i da bi se stvorila dva tako neprijateljska sveta…
Sveti Sava je odmah shvatio da je sagovornik bistar i prilično načitan, ali i plitak, a megalomanski nastrojen. Patrijarh šapnu Savi:
– Molim te, nauči ga da bude skromniji. Kad ga ko pobedi, on sa bojišta bukvalno pobegne…
– A ja, oče Savo, sada tebe pitam šta je prouzrokovalo naše odvajanje, de fakto… pitam te kao teologa…
– Mnogi razlozi i nisu dostupni našem umu, naročito kada je reč o duhovnim stvarima, o dvema duhovnim rekama čiju snagu slušamo i osećamo, ali sadržaje tih reka samo delimično vidimo i utvrđujemo. Ali, zašto si i kako ti preskočio razlog o kome se najviše govori? Vi ste izmenili Simvol vere, a najbitniju istinu u njoj ste izopačili time što ste u nju uneli da Sveti Duh ishodi i od Sina. Ubacili ste Filiokve, a ta vaša greška, taj vaš greh je ogroman… To bi morao da sagleda i prizna svaki duhovnik.
Sveti Sava je bio miran, ali ipak malo napet Jeronim podiže glas:
– Eto, ja bih tebe zamolio da nam kažeš zašto je to naše ubacivanje u sveti tekst reči filiokve strašno. To je, ako je greška, zaista sitnica, kad je ni ja krupnom ne osećam, a vi ste zbog nje prekinuli sa nama…
Trpezarija beše prepuna i monaha koji su nahrlili i stojali.
I tada sveti Sava shvati da je svađalački karakter tog fratra samo povod viših sila da se izjasni po tom pitanju podrobnije, toliko ga je mudrih mladih i starih ljudi slušalo.
– Na Prvom i Drugom vaseljenskom saboru u Nikeji i Carigradu u četvrtom veku sve je o tome dovoljno rečeno i sve su patrijaršije pa i onaiz Rima, vaša, prihvatile Simvol vere i zaklele se da će ga se držati i prokleli su sve one koje bi i reč u tom kratkom tekstu izmenile ili što dodale. U delu teksta je rečeno i da Otac rađa Sina, a da Sveti Duh proishodi od Oca. Vaš dodatak da to Treće Lice Svete Trojice proishodi i od Sina greh je zbog sledećeg, uglavnom. Jedan deo tih razloga ti iznosim, no taj deo je dovoljan da pametni osude nosioce umetka filiokve, kao jeretike beskrajno opasne. Jer svako smeštanje duhovnih vrednosti u neke okvire koji nisu istiniti i koji su čak opasni, odvodio vernike iz pravilnog toka cerkve.
Ko od nas hrišćana može da podnese da se u Svetoj Trojici uvode dva uzroka, to jest: Otac, kao jedan uzrok Sina i Duha, i Sin, kao drugi uzrok za Duha Svetoga, i time da naruši monarhiju, jednoizvorje Oca kao načelo u Svetoj Trojici, pretvarajući ga u dvobožje? A i zašto bi Duh Sveti ishodio i od Sina? Jer, ako je Njegovo ishođenje iz Oca savršeno, a savršeno je jer je On Bog savršeni od Boga savršenog čemu onda ishođenje i od Sina?
Sveti Sava je pravio kratke pauze između rečenica da bi pazivi slušaoci imali vremena da te fine pojmove shvate i procene.
– Ako Sin učestvuje u ličnom svojstvu Oca, onda Sin i Duh gube svoje lične odlike, a to je već ogromna jeres. Postavka, da u Božanstvu postoje dva načela, od kojih je jedno samostalno, a drugo prima svoje poreklo od njega, u korenu uništava hrišćanski pojam o Bogu. Bilo bi mnogo doslednije ova dva načela povećati na tri, jer bi to više odgovaralo ljudskom shvatanju Svete Trojice. Pošto je otac načelo i uzrok ne zbog prirode Božanstva, nego zbog ipostasnog svojstva, i pošto ipostas Očeva ne isključuje Sina, to Sin ne može biti načelo i uzrok. Filiokve zapravo razdvaja Očevu ipostas na dva dela, ili ipostas Sina čini delom Očeve ipostasi. Učenjem o filiokve Sveti Duh je dva puta odmaknut, i otuda ima mnogo niži rang nego Sin. Ako Sveti Duh ishodi i od Sina, onda od Triju Božanskih lica, Duh Sveti ima veće nego jedan Izvor i nije ravnočestan u Trojici, jer iz Njega niko ne ishodi.
Ni šum se u dvorani nije čuo. Svi behu nepokretni. Sveti Sava je osetio ogromnu pazivost svih, pa sve radosnije produži.
– Latini čine Sina većim od Duha, jer ga smatraju uzrokom i nepobožno Ga stavljaju bliže Ocu. Uvodeći drugostepeni uzrok u Svetu Trojicu,Latini vređaju Sina, jer Ga čine uzrokom Onoga Koji je već prouzrokovan.Otuda ličnost Duha mora biti dvostruka. Prema tome, učenje o ishođenju Duha i od Sina filiokve uvodi u Božanstvo dva načela, diarhiju, i time narušava jedinstvo Božanstva, monarhiju Oca… Eto, to su ukratko strašni razlozi tog jeretičkog greha Latina, a posledice tih jeresi u duhovnim i svetovnom životu, ne mogu se ni kroz bezbrojne knjige sve navesti. Pogrešna viđenja odvode ljude od istina… moji prijatelji.
I ogroman spontani aplauz odjeknu u dvorani.
Fratar se diže, zahvali se svetome Savi sa nekoliko užurbanih reči i hitno ode…
Veče je počelo da pada. Razgovor se nastavi.
Ujutru nisu pošli na vreme. Karavan je bio postrojen… Srbski monasi su pojanjem zahvaljivali Bogu na putu po Svetoj zemlji i molili su se za blagoslov na daleko putovanje koje im je predstojalo; jerusalimski monasi su ih u pesmi pratili, stanovnici su se zajedno sa monasima radovali, tako se nešto lepo iz duša monaha rasulo po dušama ostalih.
Sveti Sava se molio i za to da još jednom sa drugom svojom decom u Jerusalim dođe. I radosno je osećao da će se to dogoditi. To je baš i objašnjavao patrijarhu Atanasiju koji ga je dobar deo puta pratio, ne mogavši nikako da se odvoji od svetoga Save, i svih tih Srba dragih, i iskrenih..
– Posle pada Carigrada se digla Nikejska carevina koja je donekle preuzela ulogu bivše Vizantije, digao je hrabar i plemenit car Teodor Laskaris, a posle njegove smrti i sada vlada njegov zet Jovan Vatac, još briljantniji car kome je ambicija da sruši sve Latinsko carstvo i opet obnovi svu Romeju… Znam ja da to sveti znaš, ali ovoj deci oko nas opisujem ne ratno, nego duhovno stanje u državama na Balkanu. Ali takvu silinu i ambiciju ima i Teodor Duka koji je kao despot Epira osvojio Solun,proglasio se carem i već oštri mač da on, car Epira i Soluna, a ne nikejski car Jovan, satera sve Latine u more. Ali i Bugari imaju osvajačke namere da Bugarska savlada i Nikeju i Epir i Latinsko carstvo. Samo Srbija kao da je svu pažnju usmerila na to da što pre izgradi cerkvu, a ne da osvaja prostore, pa sada idem da oba vizantijska cara, najpre Jovana-Vatca, a potom Teodora Angela, privolim da Srbiji, koja im ničim ne preti, pomognu jer su sva naša usmeravanja okrenuta prvenstveno veri. Pa i tebe molim… kadgod možeš prihvati pridošle Srbe… poklonike… kao što si nas prihvatio i toliko nam svetih poklona dao… Mi, se tamo nalazimo izloženi jeresima i ja vidim da nas od napasnika može spasti jaka cerkva pre nego bilo koja jaka država… Vremenom će najjače uporište pravoslavlja biti Srbija, verujem.
Jerusalimski patrijarh se bez reči, jer ga je ta molba potresla, poklonio. Rastali su se kao veliki prijatelji, a karavan je krenuo dalje, natovaren svetim knjigama i utvarima.
Kao što je sve poslove do tančina dobro organizovao, tako je i grupa poklonika stigla do mora pa potom brodom u Nikeju, po planu. I odmah je u tom cvetnom prekrasnom gradu nastala mala uzbuna. Dvorska straža je istrčala na kej i pratila goste do posebne rezidencije…
A car Jovan III Duka Vatac i njegova žena Irina po naročitom protokolu zamoliše arhiepiskopa Savu da ih izvoli posetiti. I zaista su ga sačekali veoma svečano mada su se odmah potom naglo svi opustili i oslobodili protokola; zavladala je atmosfera prijateljska, topla.
Car je bio sredovečan čovek, crne oštre kose i crnih blistavih očiju koje su pri smehu još više blistale. Lice mu je bilo četvrtasto, muški grubo, brada kratka, a glas mu beše prijatan, a reč katkad plaha.
Carica Irina, omanja, takođe crnomanjasta žena, sa bademastim ovalnim licem, i bademastim očima, a kratkim obrvama, delovala je carski spokojno i umela je da uz osmeh zastane u razgovoru i nađe potrebnu reč; bila je očito veoma načitana i mudra. Ali, ispod mira tog carskog para, vladala je briga, a nje ih je gost odmah nekako oslobodio. I oboje su, i car i carica, otvorili svoja srca.
– Sve što se Srbima događalo znam. Divim se tvome ocu, iznenadilo me je sve što si ti uradio, to nadmaša čovekove moći, ušao sam u dramu tvog brata Stefana i kraljice Ane Dandolo, vidim slabosti Radoslava,ali kako ćete kad Evropa sa severa i zapada nagrne na vas? Kako ćete kad islam navali na sve nas? Kako ćete kada se oboje ustreme na vas? Nije li tvoja država samo mali čun koji neće izdržati bure koje vekovima predstoje?
– Surove su ti reči, a gost ti je tek došao. – osmehnu se Irina.
– Surovije je lagati ili kriti istinu. – obrecnu se car, pa se nasmeši sa izvinjenjem.
I car jednim pokretom ruke naredi svome pisaru i dvorjanima da se udalje i oni kao senke iščeznuše između stubova i kao da klize po tepisima, odoše. Car nestrpljivo nastavi:
– Ja održavam veze sa svim zapadnim državama, čak veoma prisne, naprimer sa hrabrim Fridrihom Drugim, koji je stalno u nekoj zavadi sa papom. I sa papom sam u dobrim odnosima, zamisli! Znam naš položaj. Ja nudim papi da nam pomogne u ratu protiv islama, ja sam spreman da papi priznam prvenstvo, mada to ne smem javno da kažem, jer bi me ovaj narod naš rastrgao. I patrijarh. I sveštenici. Ali, mi, izgleda, drugog izlaza nemamo. Zato ja shvatam i ne osuđujem ni tvog umrlog brata, pa ni bugarskog cara Asena Drugog, koji me inače toliko nervira da bih ga rado naučio pameti kako to ja znam…
Prvi put pred Savom uzdrhtale usne se tome čoveku smanjiše, lice izmeni od jeda, no brzo ga ta srditost minu.
– Ja u isto vreme radim na obnovi Vizantije: bogatim Nikeju, dižem škole i bolnice, otvaram rudnike i jačam vojsku, hoću da se spremim jer će Turci i Arapi sa juga jednom konačno protiv nas da krenu, a i papini razbojnici će ponovo protiv nas da pođu. Ali čime ćeš ti tvoj mali čun da odbraniš? Cerkvama?
– Isus je tek kada je ostao sasvim sam rekao: “ Ja pobedih svet!“ Srbi hoće da stoje uz Njega, kao Cerkva. A ni država Srbija ne gaji velike želje.Mi, Srbi, ne idemo za tim da pobedimo svet, nego mnogo manje. Da opstanemo! Na vreme smo shvatili da je Vizantija posuda puna plamena Svetoga Duha i zapalili smo našu lampu tom verom. Ako našu državu i naše lampe sile razbiju, u kućama, u ljudima će ostati pravi plamen prave vere, pa ćemo opet praviti nove lampe i plamteti i sijati verom Istoka. Zato ja ni tebi,ni bugarskom caru, ni mome Stefanu, nikada nikome ne bih odobrio da radi zaštite države i tela prihvatimo ijednu jeres. Ni uniju sa nekom jeresi. Nisi u pravu, care. Pravoslavlje širi u Cerkvi odbrambene odnose, u njoj cela zajednica vlada, a patrijarsi i vladike su izvršioci odluka cerkve, a papa u Rimu žudi da bude diktator nad svim cerkvama sveta, time on slobodu i odgovornost ljudi podriva i izvitoperava. Spoj i unija sa papom jeste greh, pretvaranje sveta u jednu jedinu državu u svetu, ponovo stvaranje Vavilona, oduzimanje prava narodu da sam sobom i svojom državom upravlja, to je oduzimanje prava svakom pojedincu da i on učestvuje u upravljanju svojom sopstvenom cerkvom i svojom državom. Sva se vlast i moć daje jednom čoveku… a oduzima ili smanjuje svim drugim ljudima i državama…
Iako je to rekao tiho i vrlo blago, ove su reči delovale potresno, jako. Car se prekrsti. Pa opet ojađen reče:
– Ne znam kako ću, ne znam kako ću… Savo. I Irini i meni sada si potreban kao ispovednik, treba nam onaj koji će za nas Bogu da se moli rekao je tiho, a uzbuđeno… O meni i neprijatelji govore kao o vrlo hrabrom čoveku, a ja drhtim od straha pred Bogom. Baš to sam hteo da ti kažem. Ako se papi ne priklonim, on mi neće pomoći, pa Nikeje i Vizantije u istoriji više neće biti, poješće je muslimani, a greh ću ja da snosim. Ili je veći greh ako odem u uniju, u papsku jeres, i za sobom povučem ceo ovaj naš deo sveta… A naš narod, Grci, više bi voleli da budu robovi pod čalmom, nego unijati pod papom. Turci bi nam porobili telo, a pape dušu… Molio sam patrijarha da se on ovde pojavi tek u podne, da bih ti se dotle bar ovako ispovedio i da bi se ti sa svim monasima na Atosu pomolio za nas.
– I molićemo se svi na Atosu… kao jedan. Molitve… drže svet…
– Da, molitve drže i lađu i vodu i svet. Ja sam spremio mnogo darova i zlata koje ćeš ti umesto mene da razdeliš svetogorskim manastirima kad odavde tamo odeš. Neka se svi manastiri mole za Romeju, za Nikeju.
– Svi će se manastiri tamo moliti za tebe, care, svi…
– A pošto nosiš ogromna sveštena blaga, pozajmiću ti moj ratni brod, sa dobrim ratnicima, ovde more opet vri od gusara. Da li si voljan da već sada krenemo u dvorski hram?
– Kako da ne – ustade arhiepiskop. Tronuo ga je pokorni i tužni izraz Irinin. Vladari zaista nisu srećni ljudi.
Prelepi brod kojim su poklonici krenuli za Svetu goru plovio je mirno, mada su ga dve jedrilice sa pučine sagledavale, no brzo i gubile u drhtavom plavetnilu vazduha sa carskim brodom gusari se ne bi oprobavali.
No, sveti Sava je iz nekih razloga bio na tom putu veoma tužan.
Arsenije mu priđe:
– Pa zar se ne raduješ povratku tvojoj Svetoj gori? Tad odjednom svetome Savi bi jasno.
– Mili moj sine, ja se već sada opraštam od nje…
U daljini se otkri tamnozelena linija svete Svete gore.
Sporo se putovalo, sa malim daškom vetrića.
Sa ogromnom radošću su stanovnici ove monaške republike prihvatili svetoga Savu i ostale poklonike.
Igumanima i drugim monasima koji su počeli da dolaze u Hilandar, sveti Sava je najviše pričao o tome kakve su monaške posebne običaje i shvatanja poneli od jerusalimskih i drugih monaha Palestine.
A svima je delio carske darove namenjene njima i namenjene manastirima.
– Dragi igumani, sutra ću poslati srbske monahe da se rasprostru po Svetoj gori. Svakoga će pratiti i po jedan hilandarski monah. Pokažite svakome ko hoće svoj manastir i put do anahoreta, molite te pustinjake da se otvore prema mojoj deci, ja zbog njih i pravim ova putovanja, više no iz drugih razloga, da bi se što više naučili svetome monaštvu… A ja ću samo isposnicu i još neka moja mesta da posetim…
Razumeli su ga. Hteo je da bude sam. Opraštao se od svoga sveta.
Kada su sledećeg jutra putnici sa darovima krenuli u razne manastire, noseći i prenoseći poklone cara Jovana i carice Irine, manastir Hilandar ostade skoro sasvim prazan i tih. Dva tri monaha i iguman behu nekim svojim poslovima zauzeti. A sveti Sava ode opet u hram. Ni tu nikog drugog nije bilo. Prišao je ikonama i oltaru pa se vratio ka grobu gde je bio sveti Simeon najpre sahranjen.
Osećao je mir u svojoj duši. Mir čoveka koji je ostvario svoj posao, a sad preostaje od poslova samo ono što je završno. Pa ipak, nije osećao kraj. Bio je ispunjen neiskazanom ljubavlju prema svoj zemlji, prema ovom svom manastiru, prema Srbima i Srbiji, prema svetom Simeonu…
Otišao je u oltar i rukom milovao Sveti presto, i svete utvari, i šaptao je u sebi molitve i stalno je osećao duboki mir. Onda je obišao poneke dragocene delove manastira, jedva našao igumana i saopštio mu da će na dva-tri dana otići u svoju isposnicu u Kareji…
Sa torbom punom poklona za one koje sretne ili bude hteo da poseti, krenu kroz šumu stazom Isaijinom ka prestonici Kareji. I putem je zastajao, naročito tamo gde su se odigravali burni duhovni događaji njegovog života. Mesto gde su se kao po dogovoru on i otac Isaija nalazili. Video je iz šume i ona mesta gde su ga razbojnici bili zarobili. Gde je sam sazercavao. Odlučio je da pre nego krene odavde, svrati do Rusika, ruskog manastira da se tamo pokloni svima i lobanji oca Ruvima koji je pre nekoliko godina umro, a Savi zaveštao svoju mantiju koju je kao knez u dvoru Nemanjinom krišom bio obukao. I neprimećen stiže u svoju isposnicu u kojoj se zapravo i tada molio monah Rafajlo, mršavi i predani, čovek sed, a lakih pokreta, pažljiv da se pošto se izljubi sa svetiteljem, povuče, a Sava prihvati molitvu dugu do zore. I sve je teklo mirno i svečano, jasno i blagosloveno, blagodušno…
Svetogorci da li su što između sebe pronosili, ili su svi to jest, svako u sebi osetili behu nekako tihi i radosni, ali sa tugom koja se osećala.
Sveti Sava je onog dana kada su krenuli na put poljubio Hram, poljubio pirg, poljubio tle u porti, poljubio zgradu konaka i kapiju… a kada su putem kroz maslinjak krenuli ka pristaništu ponovo je bio vedar, ali na neki drugi način. Jer, pre nego je izašao iz manastira, okružen stotinama monaha, on je, valjda samo on, video pred sobom zračnu priliku svoga oca. Sveti Simeon je bio vedar, veličanstven i kao da mu je rekao:
– Ovde si obavio svoj posao i hvala ti, ali ti ipak još imaš mnogo posla i svaki je vrlo važan.
Jedrilica je krenula na grbinama malih talasića, hitro su jurili po pučini daleki zvuci zvona svih hramova na Svetoj gori. Ispraćala su ga.
Potom na konjima i kolima stigli su u Solun. Sveti Sava je odseo u arhiepiskopiji i otud pismom zamolio cara Teodora Angela Duku Komnina za prijem. Nije prošao ni čas kada je car poslao svoja kola za arhiepiskopa Srbije.
Car je bio jedva srednjeg rasta, pedesetih godina, kratke crvenkaste prosede kose koja mu je padala na oznojeno čelo, a hitrih pokreta, ustade i zagrli Savu i htede da mu i ruku poljubi.
– Kako da te sve sačekam? Kao rođaka jer je tvoj sinovac moj zet? Kao čoveka koji čudima leči? Kao poklonika?
Sveti Sava podiže ruku i smešeći se, reče:
– A ja se brinuo da ćeš da se na mene ljutiš jer sam izabrao Nikeju a ne tvoj Ohrid gde ću da dobijem samostalnu arhiepiskopiju…
– Ne, i ja bih sve zaobišao da dođem do takvog cilja. I sredstvo i cilj su ti bili čisti. Ja osvojih deo latinskog carstva, solunsku kraljevinu, proglasih se carem i sada se spremam da Nikeju i Bugarsku vidim pod mojim nogama, a potom ću i celo latinsko carstvo da oteram u more. Vidim da to mogu da učinim…
– Care moj, care moj, sačuvaj se, sačuvaj se prevarnih vidika…
– Šta da brinem? Svi su sada od mene slabiji. Svi oko mene… Mene oči ne varaju…
Jadne ljudske oči, care moj! reče sveti Sava zamišljeno. Jadne…U pratnji svetoga Save bila su dva naša monaha, oni su se setili ovoga razgovora kada su posle nekoliko meseci u Srbiji čuli kako je neobuzdani Teodor krenuo na bugarskog Asena i izgubio sve. I oči.
Asen Drugi je tim ratom pak dobio mnogo. Bugarska je postala najmoćnija sila Balkana, latinsko carstvo je strepelo, Nikejska carevina mudro i oprezno se pripremala i za rat i za diplomatski mir, a u Srbiji je počela nova drama, no o tome kasnije.
Sveti Sava se sa svojim učenicima vratio u Studenicu, odakle je sazvao arhijerejski sabor u Žiči gde su se grozničavo i radosno sakupili svi i vladar i plemići, bar oni najviši, i ratnici. Ispod te radosti što opet vide svoje poklonike, i što od njih primaju svete krstiće i darove sabrane na samom grobu Isusa Hrista, vilo se neko neraspoloženje, koje će kasnije doći do otvorenog izliva. Naime, kralj Radoslav bled i neraspoložen, držao se uz svetoga Savu napeto, stalno bez osmeha, praveći neki psihološki razmak od ostalih. Plemići i ratnici behu razdragani pred arhiepiskopom, ali kao da kralja nisu ni gledali. Vladislav, mlad i razigranih osećanja, takođe se od Radoslava nekako i nečim odvajao. Tu celinu jedva je održavala kurtoazija i plameno osećanje ljubavi prema svetom Savi. Više tim sastankom punim topline, nego saborom punim strogosti, počela je nova era, završavala se ranija. Sava je to osećao, nije iskazivao, ali je hteo da sabere bitno u jednom govoru.
– Sagradili smo i razvili državu i cerkvu i u narod smo uneli veru, onu jednu jedinu i uveli smo narod u zavet, i podigli smo mudre ljude da naš rad nastave. Zato smo jedan broj mladih i poveli u Jerusalim i Bliski istok, da se douče… Ali ja se već spremam da još jednom, a sa drugom grupom mladih monaha opet krenem na sličan put do Hristovog groba gde je život odneo pobedu nad smrću rekao je pred masom tih velikih domaćina i muževa svog naroda. Zato ću opet da vodim mlade po Istoku, a ja ću se pre tog mog putovanja povući sa svog arhijerejskog prestola i predaću ga onome kojeg zajedno, cerkva, narod i država budu izabrali… mada javeć imam u vidu jednoga od naših monaha…
Nasta tajac, pa mali metež glasova. Episkopi se pogledaše.
Svi su već slutili da će sveti Sava izabrati Arsenija i ustupiti tron, da bi osmotrio da li su država i cerkva zaista tako podignute i jake da mogu i bez svojih stvaralaca da opstanu.
Mada je ovu odluku rekao sa mirom, nešto je teško zavladalo dušom tih i drugih Srba. Zbog toga su dve osobe, dve žene, skoro jedine prisutne na tome saboru, posle toga u Aninoj sobi manastira ćutke zaplakale i dugo gorko plakale, mada ni same ne bi umele da objasne otkud im toliko tuge. To behu Ana Dandolo i Jovanka.
No i kasnije su plakale, kad su uspele da sa svetim Savom budu nasamo. Ušle su u njegovu keliju, sele kraj njega, i stavile svoje usne pa obraze na njegove ruke. I plakale su dugo i ćutke. A on je zahvaljivao Bogu na svemu. Opraštao se od jednog dela života, ono što je preostalo već počinje i drugačije je. Ali, i to što je preostalo biće burno i pogdekad gorko, no – lepo .
Vladike su se zadržale u Žiči još nekoliko dana u toku kojih su odlučili da u svoje redove prime i monaha Arsenija. I odmah su ga na prvi praznik hirotonisali. Postao je vladika.
– Ako ste me sveti oci pozvali da i ja podmetnem sebe pod krst koji vi nosite, učinili ste mi čast koju još ničim nisam zaslužio. Ali, ako mi pomognete ja ću pokušati da doprinesem da Srbija postane deo svetoga Jerusalima, jer po njoj korača misao Sina Božijeg koju sejete vi, odnosno On Sveti. Biti među takvim sejačima je posebna čast, jer to što mi sejemo doneće žetve bezbrojnim budućim pokolenjima. Svestan sam i ja veličine i važnosti ovoga vremena i svestan sam patnji koje dolaze u budućim vremenima, ali sam svestan da smo pravoslavni a to je za sav naš narod lepota i čast i zaista je velelepno biti Srbin zbog pravoslavlja, a teško je biti pravoslavan. Hvala vam što ste me primili za saradnika u teškom poslu – biti vladika usred sredine Balkana, raskrsnice svetova i jeresi.Čujete li oluje koje ne prestaju? Da, čujete, čujemo ih svi… Oče Savo, ti si nas ovde usadio, moli se da tu opstanemo i da plod našeg rada večno krepi sve Srbe i svu Srbadiju, svetu zemlju kojom koračaju reči i nauka Isusa Hrista.
To i mnogo još istina je novi vladika Arsenije Sremac izrekao i tim govorom je iznenadio sve, jer ga kao govornika nisu znali. Pa i sve to što je tada izrekao, meko i sa razmišljanjem, kao da je u dnu hrama govorio sa svakim slušaocem posebno: bio je to razgovor sa svakim i svi su bili iznenađeni darom tog skromnog i nezapaženog čoveka. Pri ranijem rukopoloženju u čin jeromonaha, takvim se besednikom nije prikazao…
U eparhijama su se množile male cerkve, a jeromonasi su tamo gde nije bilo hrama, služili u većim kućama gde su se posle službe sakupljali i oni koji još nisu prišli Savinoj cerkvi.
– Naš je narod i pre primanja hrišćanstva bio na svoj način religiozan govorio je on svim monasima i episkopima. Mnogo je običaja u Srba proisteklo iz ere mnogobožija. Mnoge od tih običaja ne možemo lako da iskorenimo. Zašto običaje ne bismo iskoristili, zadržali, i ispunili novim našim sadržajima? Svaka je kuća nasledila običaj da nekog boga oglasi svojim zaštitnikom, jedan dan u godini su izdvajali da njega naročito slave svi domaći i to sa gostima. Zašto ne bi slavili u svakoj kući umesto paganskog boga nekog od svetitelja Isusa Hrista, anđele, velike hrišćanske događaje? Ili svetoga Nikolu, svetog Konstantina, svetog Jovana?
Srbi su rado prihvatali i namenjivali svoj praznični dan svetitelju koga su izabrali. Svi skupa su uz to slavili i osnovne najveće hrišćanske praznike. Nikad nijedan drugi narod nije uspostavio takav običaj slave, kao porodični praznik, koji porodica prenosi na potomke. Tad gosti dolaze da bi se svi veselili, izrazgovarali, i domaćinovog svetitelja slavili.
Manastiri su poučavali vernike i decu pismenosti. I mnogi zanati su se pojavili ili dotadašnji razvili jer je cerkva prihvatala zanatlije iz inostranstva, a ovi su naišli na dobro učeničko tle.
Nezadovoljstvo prema Radoslavu i njegovoj Ani je raslo i činilo Radoslava sve zaplašenijim i nesigurnijim, sem u kontaktima sa inostranstvom, kada bi se pred stranim poslanicima trsio bez poslovnih učinaka. Ana je predosećala nedaće i sve je više otkrivala svoje nezadovoljstvo. Jednoga dana na sastanku vlade u Rasu, kome je prisustvovao i arhiepiskop, nasta neka/zabuna u hodniku, pa uđe kraljev pisar Davor, a odmah za njim lako naoružan glasonoša sa oznakom na panciru da pripada Epiru. Zbunjen, znscav, umoran nije znao kome da preda svitak koji je držao u ruci. Dade ga Radoslavu. Glasnik je šaputao gledajući mutnim pogledom glavape…
– Na Klokotnici… sudarile se obe vojske… i Bugari nas razbili, strahovito… Car Epira je zarobljen… sve je svršeno.
Radoslav lelujajući se pođe ka vratima, ali se ona otvoriše i Ana na samom pragu zasta. Delić vremena joj je trebalo, odmah je shvatila sve. Poklekla je. Radoslav je već bio kraj nje. Kriknula je ka glasniku:
– Da li mi je on živ?
Spuštenih ruku, držeći jednom kapu, Epirac odgovori:
– Pao je Bugarima .. kao da više i nije živ… već ti šalje tvoj brat, koji se potom predao… Epirske carevine više nema, kraljice.
Sveti Sava priđe snahi.
– Pođimo u tvoje odaje… Radoslave, kreni za mnom… Gospodo, molim vas da svi ostanete u dvoru…
I Sava zagrli snahu i povede je.
Radoslav ih je pratio, bio je bled, i unezveren, oznojen. Posle pola sata sveti Sava se sam vrati u dvoranu za zasedanje. Svi članovi vlade su ga čekali. Samo je jedan progovorio:
– Više za to dvoje, Radoslava i njegovu Anu, neće biti mira.
– A ja sam samo to hteo da tražim od vas. Da Radoslavu i Ani obezbedite mir.
– Došlo je novo doba, oče Savo – reče Miroslav Jovanović, mlad staložen vlastelin, sa pravilnim licem, i dubljim zaliscima. I kod nas je vlastela jaka, postala je jača od vladara. Mi koji smo tu, nećemo Radoslavu ništa, ali oni drugi… odavno nezadovoljni… Jesi li primetio,oče, kako izbegavaju i tebe da sretnu, da ih ne bi prinudio da ti sinovca nediraju. A kada kreneš na put…
Ipak je sveti Sava uspeo da dopre do svih tih glavnih vlastelina i vojskovođa. Mislio je da je zaustavio nalet nezadovoljstva Radoslavom.
– Radoslav se zbog straha više i ne odvaja od svetoga Save – govorilo se posvuda.
A svih tih dana su u dvor dopirale strašne vesti. Bugarski car Asen je Teodora oslepeo a ono što je preostalo od Epirske carevine predao je Aninom bratu Manojlu.
Najjača sila Balkana postala je Bulgarija, ali se za njome dizala Nikejska carevina, dok je Latinska lapila kao prolećni sneg. Prve dve carevine, koje su trenutno bile vezane prijateljskim planovima, počele su da reže jedna na drugu.
Ubrzo posle pomenute bitke, u rano leto, dođe u Srbiju delegacija bugarskog cara Asena. Behu to tri moćna bugarska vlastelina sa bogatom pratnjom no oni dođoše u Žiču, svetome Savi, koji ih primi iznenađen svečanim izgledom tih putnika. Shvativši da nose značajnu poruku, otac Sava zamoli ostale i Bugare i Srbe da se udalje. I vlastelini potom ustadoše sa svoga mesta i po drugi put se pokloniše arhiepiskopu.
Doneli su dve poruke svoga cara svetome Savi, obe od najveće važnosti. Prva je ponuda cara da srbski knez Vladislav, mladi unuk moćnoga Stefana Nemanje i Belislava, ćerka cara Asena, zaključe brak..
– Vidim, tražite od mene odgovor pre nego što budete izneli sve svoje razloge i uslove. Ja bih takav brak odmah blagoslovio ako se srbski dvor i Vladislav sa tim slože i ako Bugarska ne zahteva promene na prestolu Srbije.
A druga molba presvetloga cara upućena Savi jeste da on u svim državama i sa svim cerkvenim starešinama, patrijarsima i eparsima, sa kojima bude prilikom novog putovanja po Bliskom istoku dolazio u dodir, pomogne da Bugarskoj priznaju status patrijaršije.
– Presrećan sam da mogu oba predloga da prihvatim i poduprem, s tim što cara Asena molim za milost prema slepom bivšem caru Epira.
Beše lep letnji dan, podnevni sati su mirno tekli, dok su se članovi bugarske delegacije odmarali. Sveti Sava se povuče u oltar. Moćni događaji nose ljude, koji tek ponešto mogu da učine da bi na te događaje uticali. Ali te promene, te radinosti ljudi i kada izgledaju najsitnije, mogu da dovedu do bitno drugih zbivanja. Pomoći će da Vladislav uđe u brak sa princezom najmoćnijeg cara ovog dela sveta. I pomoći će Bugarskoj da obnovi svoju autokefaliju, jer ako to danas Bugarska dobije, sutra će je dobiti i Srbija.
Potom je organizovao sastanak delegacije sa Radoslavom i Vladislavom koji odmah i mladićki orno prihvati ponudu, ali zatraži i sliku Beloslave, koja je, veli svet, lepa. Bila je lepa, prelepa. Delegacija krenu sa pozitivnim odgovorom i jednom molbom oca Save: da venčanje bude smerno i skromno, skoro tajno, u nekom hramu na granici, a obaviće ga arhiepiskop.
Bugari to odmah prihvatiše. A potom jedan od njih, plemić, veoma krupan i bučan i brkat i iskren, zapita svetitelja dok su za stolom sedeli:
– Meni je razumivo, a i svima ostalim u Bugarskoj, to što ti nas na svoj način voliš… ali priča se da voliš sve, pa i katolike. Ma, oče, dali je to istina, voliš li ti i njih?
Svetitelj se nije nasmejao, pazivo je odgovorio:
– Veoma. Ti imaš braću? Imaš, petoricu! Da li među njima ima neko sa kojim se ne slažeš?
– Ma ni sa jednim se ne slažem, prsnu Bugarin u smeh.
– A voliš ih?
– Neobično, za svakog bih poginuo.
– Pa i ja volim mnoge rimokatolike moje prijatelje, pa i sve druge. A ono što mi se kod njih ne dopada osuđujem, pa se molim Bogu da to u njima izmeni reče Sava.
– O, ti imaš dar sve da voliš, oče! Ti taj dar imaš, sveče.
No nešto se drugo dogodi, što preseče mir kome su monasi tako težili.
Jednoga dana dojuri u kočijama Jovanka, prvi put mrka i bez osmeha. Zagrli oca:
– Vreme je da što pre dođeš ocu Rafajlu. On umire.U kolima mu je, i dalje mirna, rekla:
– Dugo je vremena bolestan, a sada je pri kraju…
– Opiši, Jovanka,. kako mu je.
– U stvari sve je isto kao i pre, nemoćan je i ima bolove u grlu i stomaku, ali sada se opustio, u duši se odvojio, rešio je da se otkači.
– On ti je to rekao?
– Ne, ja sam to videla, i očekivala. Ispunilo mu se sve što je želeo.Hoće da ode. Vozili su se drumom brzo, brezova šuma se od vetrića njihala, bela stabla behu nežna, lišće je treperilo i drhtalo.
– Jovanka, da li te žene… mrze? Pogledala ga je začuđeno.
– Pa ja najpre njih savladam. One me smatraju čudakom, a potom biginule za mene. Međutim, ja stalno ginem za njih. Mnogo im vremena poklanjam i mnogo od njih dobijam.
– A ostali ljudi u dvoru, u Rasu, ili u dvoru Rafajlovom?
– Smatraju me nešto kao lepom, obesnom ali dobrom ženom i majkom, koja sve pravi budalama, a ja nikoga ne pravim budalom. Ja sam samo slobodna i pravedna i hrabra i odmah kažem što mislim… a pomalo sam i ljutita na svet, pa to kažem u brk…
Opet su se dalje ćutke vozili, kad sveti Sava nastavi:
– Pravedna si, hrabra i slobodna, ovde u Srbiji takvi su ljudi, pa što ne bi i žene. I uspela si mnogo, sada si i peto dete rodila… no ….nastavi…. Srbija je puna smernih ljudi i dobrih žena…
Rafajlo je u postelji ležao spokojno i mirno, ali beše pri kraju snage… videlo se. Jedva progovori:
– Na vreme te je dovela… videla je.
– Ona je prozoriva, potvrdi sveti Sava. Hoćeš li da te ispovedim?
– To najpre tiho odgovori.
I kada su svi izašli, a sveti Sava seo kraj bolesnika, dok je sa desne strane na stolu ogromna voštana sveća nepokretno gorela, Rafajlo poče sa ispovedanjem. Sabrala mu se snaga, ali uspeo je da ponovi i ono što su svi znali. Opraštao se od svoga života.
– Imao sam šesnaest godina i bio najmlađi sin kada nam je otac umro…a on je sve imanje ostavio zadruzi, s tim da ja njome upravljam. Nisam ga i jesam poslušao. Zadržao sam zadrugu, a svoj starijoj braći dao, ali samo na upravljanje svu imovinu i mogao sam na miru da spavam. Tada je došao moj Nemanja na vlast i ja sam osetio da se rastureni Srbi sada mogu da spasu. Od tada do danas ja se nisam od vas odvajao. I dočekao sam da vidim da Srbi imaju sve što im treba. Najviše tvojim delom. Sada mi ostaje da umrem, pa te molim, pomoli se Bogu da mi sve grehe oprosti i da me primi da vekujem sa svetim Simeonom i drugim svetim Srbima, iako nisam to zaslužio.
Umro je iste večeri.
Bilo je neobično samo to što celog sutrašnjeg dana behu dolazile da izjave saučešće uglavnom žene. Muškaraca plemića bilo je vrlo malo.
Na uzvišici izvan dvorišta i dvora sveti Sava je završavao opelo, kada su dva glasnika na iscrpenim konjima iskrsli na horizontu. Zaustaviše se blizu, jedan skoči i priđe svetitelju koji je završio obred i svlačio odeždu za tu priliku. Glasnik je šapnuo ocu:
– Oče… noćas je Radoslav sa Anom pobegao… Plemići su doveli na presto Vladislava… Pohitaj u Ras, molim te…
I odmah potom je sveti Sava krenuo kočijama u Ras, a usput prestizavao pešake i konjanike koji su mrgodni ili pričljivi hitali takođe tamo gde su se odigravali novi dramatični preokreti. Pred polazak naredio je Jovanki:
– Pođi sa mnom, potrebna si Ani… a i da vidimo šta je sa tvojim Petrom. Ali usput ćutimo…
Vetar je počeo, onaj jaki vetar koji kida grane i prevrće stvari po tlu, pa se od besa zagrcne u krošnjama, pa opet poleti noseći zeleno lišće u vis duž druma.
Oko dvora i u njemu nalazili su se ratnici koje sveti Sava nije znao, a koji su mu se pokorno javljali. No, već u hodniku, u susret mu pritrča Stefanova Ana, uplakana i uzbuđena. Pocrvenelo lice je delovalo staro. Povukla ga je u salon i usplahireno a tiho mu pričala:
– Noćas oko deset dojurio je na konju Bogdan Panajotović, javio nam da je sin pokojnog Nebojše Anđelića sa velikom grupom vlastelina pobunjenika i vojskom krenuo da zbace Radoslava a postave Vladislava… Savetovao je kralju da ne čeka tebe, nego da beži. Kraljevski par se prepao…skoro bez ikakve pripreme i ikakvih stvari krenuli su kočijama ka zapadu… Ana je pre tog dotrčala meni… Jedva sam imala vremena da sakupim svoje ogrlice i prstenje i nešto zlatnika da im dam. Ona je od svog blaga kod sebe imala vrlo malo, i on je nespretno pošao bez ičega. Rizničar nije bio u dvoru. Naredila sam Petru da ih prati na tome putu, zajedno sa svojom četom, do Dubrovnika, a potom da se vrati… Samo što su kralj i kraljica pobegli, u dvore se stuštili pobunjenici i odmah krenuli za kraljem. Neće ih pobiti, nadam se…
Petar, Jovankin muž, sa svojom se četom vratio tek predveče i umorno je rekao arhiepiskopu:
– Pratio sam kralja i kraljicu do Dubrovnika… oni će ako ih Dubrovnik ne bude hteo da primi, potom ka Grčkoj, ali preko Albanije… Nemaju nade da nešto mogu za svoj spas sami da učine. Niti se nadaju daćeš ti moći da ih spaseš… jadan kralj… otkide se Petru uzdah.
Vetar je po podne malo smanjio svoju obest, ali je nebo oslobodio oblaka. Pre nego je noć pala, mesec se pojavio, a svet oko dvora i u gradu beše namrgođen. Kraj Save su u maloj dvorani sedeli petnaestak vlastelina i ratnih vođa koji u puču nisu učestvovali, o njemu nisu ništa ni znali, a bili su privrženi Radoslavu zbog samoga Save.
Jedan je od njih mudro rekao:
– Oče Savo, apsolutno najveći deo plemstva i naroda je protiv Radoslava. Pa i ja, i mi ovde. Ne znam zašto si ti tako uporan u podržavanju njega…
U tom se ču topot konja. Neko pogleda kroz okno.
– Vladislav…
Ušao je oznojen, mračan, razbarušen i, videvši strica, pade na kolena. I svi su vlastelini skočili na noge. U dvoranu su upadali drugi, oni vlastelini koji su Vladislava pratili. Pučisti. Uglavnom mlađi ljudi.
Sava se saže, dodirnu mu ruku i tiho mu reče:
– Ustani…
Vladislav se diže i dosta promuklim glasom reče:
– Ovo je bio njihov zahtev koji sam ja prihvatio, striče. Ako smo grešni što smo to učinili, neka ja ponesem greh.
– Ne, svako nosi svoj greh, ali je ili odgovoran ili i kriv u gresima koje drugi čine. I ja sam odgovoran za ova zbivanja, odgovoran za svakoga…Ja volim Radoslava kao i tebe… Naše je bilo da tamo gde je kralj slab njemu pružimo veću pomoć. No, stvar je završena… greh je tu… greh svih nas… sada kruna prelazi tebi, ali ja ću ti dati blagoslov samo ako tvog Radoslava ne ugroziš, nego ga zaštitiš.
Jedan od najstarijih plemića koji u udaru nije učestvovao, diže ruku i reče:
– Pre dva ili tri dana, kada si ti, oče, pošao da pričestiš Rafajla, bugarski delegat je nekim našim plemićima rekao nešto što je sve nas uzbudilo, da li su zato tebi došli? Car Asen ima nameru da Srbiju veže za sebe ili brakom između našeg Vladislava i svoje ćerke ili mačem, i to što pre, jer će uskoro sa vojskom krenuti protiv Nikeje, a hteo bi da bude spokojan u pogledu Srba koji su mu iza leđa. Mi smo rešili da stvar odmah uzmemo u svoje ruke. Sada je za Srbiju spas da Vladislav bude zet cara Asena, a kralj Srbije.
Sveti Sava je sa tog tužnog sastanka krenuo premoren, zamišljen, pogrben, zabrinut
Tek ujutru ga je obradovala prva dobra vest. U Ras je iz Hilandara stigao njegov sinovac, sin Stefana Prvovenčanog, Predislav, kao monah Sava…
Beše to veoma krupan i smiren monah, kome su oči blistale radosno i spokojno, a na mah kao da su iz daljine gledale, kao da je on bio i tu i u nekom daljem svetu. A bela koža lica delovala je pod crnom negustom bradom nekako nežno, dečački, iako je sve ostalo u tom tridesetogodišnjaku bilo snažno.
– Ja ću, striče Savo, da krenem da ti dovedem Radoslava i njegovu ženu, ako ona to bude prihvatila…
I nije dugo vremena prošlo. Srbiji su stizale vesti o tome da je Dubrovnik ipak rešio da srbskome eks-kralju uskrati gostoprimstvo. Tužni bračni par je krenuo u Albaniju… sve su gore vesti dostizale jedna drugu: ona, Ana, muža je napustila i prešla nekom francuskom oficiru. Uputila je Radoslavu pretnje da će ga ubiti… Nesrećni kralj nije imao kud, bio je i novčano opljačkan .. kad je monahu Savi Drugom uspelo da ga privoli da se vrate u Ras. Iz ogromne vunene tamne monaške torbe, monah
Sava je izvukao staru sivu mantiju i pružio je svome sinovcu Radoslavu. I on je sa poštovanjem poljubi i navuče na sebe.
U dvor su stigli noću. A pre zore arhiepiskop je bivšeg kralja Srbije, Radoslava, zamonašio i dao mu ime koje je naročito voleo, Jovan. Kada je monah Jovan posle zamonašenja izašao iz hrama, video je Vladislava. Raširili su ruke, isprva sporo, ispitujući se, pa su obojica zaplakali i zagrlili se. Monah Jovan je dugo živeo i umro u Studenici.
Brak između Vladislava i Belosave bio je zaključen bez pompe, skromno i brzo, a potom je Vladislav zvanično postao kralj Srbije. Krunisanje je obavljeno u manastiru Žiči. Kada se sve završilo, a teklo je brzo, svetome Savi je ostalo samo da konačno spremi pokloničku grupu i krene na put. No, gorčina u njegovoj duši je teška ostala. Stalno se, stalno molio… obilazio bolesnike… i zbirao darove koje će rasuti po delu sveta koji posećuje…
Vreme polaska je došlo, a nekoliko dana Save kao da nigde nije bilo. On je na konju, sam, u prostoj mantiji sa kapuljačom, tako da ga mnogi nisu na putu ni prepoznali, obilazio krajeve Srbije da bi se za te krajeve, kao i svu nju, blagosiljajući je molio. Jedno je veče proveo u dvoru u Rasu satima u sobi sa Anom Dandolo i Jovankom i njenom brojnom decom i momčićem Urošem…
Kada je krenuo na put sa četrdesetak monaha ispratili su ga svi koji su mogli. Svi su bili svečani i raspevani i predani njemu… Ušao je u brod blagosiljajući Srbiju po ko zna koji put. Svi su u svesti taJ rastanak smatrali privremenim… A da li je on slutio šta loše?
Oblaci tuge su za vreme Radoslavljeve drame prošli. Učitelj Sava je prelepim brodom, natovarenim ljudima i blagom, odlazio ka pučini, a Srbija je ostala između strana sveta sa onim što je on njoj ostavio. Njemu je predstojao rad, a njoj u nizu vidova i ratova, borba protiv Jeresi sa jednim bitnim oružjem u ruci verom, pravom verom i istinom Kada se sa Istoka bude u Srbiju vratilo telo tog svetitelja, duh će njegov tu vladati zauvek. I kad telo njegovo budu stranci spalili, opet će njegov duh nositi istinu po Srbiji, istinu koju je propovedao. I kad carevine budu nestajale, mala i mila Srbija će zračiti tim istim duhom, kao deo Jerusalima na Balkanu I kad je sve države budu omrzle, one će se o svoju mržnju razbiti, a Srbija će sijati njegovim, svetosavskim duhom pravoslavlja.
Brod je nosio monahe mirnom pučinom ka italijanskoj obali Brindizi. Kapetan broda, Zećanin, četvrtastog snažnog tela, ogromne bradurine i pitomih očiju, pridružio se prvoj molitvi monaha na palubi, pa kad se prekrstio reče:
– Biće nam vreme lepo…
– Neće, neće, kapetane, nasmeši se Sava. Ali ne brinimo, Bog će danas zaštiti.
Kad su se približili italijanskoj obali, desi se nešto čudno. Sa desne strane broda spusti se neka gusta magla slična zavesi tako da se obala nije mogla videti, a svi drugi prostori behu čisti i osunčani. Usplahireni kapetan i mornari gledali su kako magla kao zavesa putuje zajedno sa brodom. Krstili su se svi. No kad jedan deo puta prođe i kad se na vidiku ukaza luka, zavesa od magle jednostavno se raseni i nestade.
Na samome keju izbi prijatna uzbuna; čuveni srbski arhiepiskop Sava je došao u Brindizi. Dok su se iskrcavali da tu u malom belom kamenom gradiću prenoće, dotrča predsednik opštine, ushićeni gospodin, mršav i elegantan, pun pokreta i reči i odvede ih u prenoćište. Svetoga Savu pozva da pred polazak ujutru u gradskoj većnici doručkuju.
I gradić se uzbudio. Kada su ujutru srbski monasi krenuli u većnicu pred njom su zatekli čitave grupe građana i mornara. A dok su sa predsednikom opštine za trpezu seli, na ulici se skupi još više mirjana i začuše se povici. Očito su se odnosili na goste. Sveti Sava zamoli jednog od Srba da sa prozora pogleda o čemu se radi. I ovaj zapita kroz prozor jednog od dvojice stražara:
– Šta hoće?
– Hoće unutra po svaku cenu odgovori stražar pokazujući rukom na grupu snažnih mladih ljudi.
– Pa pustite ih reče sveti Sava i dobroćudno se nasmeši, izvinjavajući se tako predsedniku opštine. Kako su pre toga monasi očitali molitvu, neki se mašiše hrane, ali odustaše od jela.
Spolja se buka smiri. Dva stražara uvedoše trojicu neobičnih ljudi. Jedan, sasvim crnokos i krupan, sa kratkom bluzom i bez oružja, očito beše umniji od druge dvojice. Trezvenim i oštrim pogledom brzo je odmerio sve, pa je zenice usmerio ka Savi. Krupne veđe dobiše blaži oblik, a na njegovom licu umesto opreznosti, pojavi se potpuno novi izraz strahopoštovanje. Onaj sa njegove desne strane neobično sitan, ali i neobično živahan mlad čovek, pokloni se prvi. Onaj sa leve strane beše krupan i len u pokretima, ogromnih ruku na stomaku. Oba stražara behu vrlo oprezna, sa rukom na balčaku sablje. Odjednom onaj u sredini, glavni, načini korak, dva, napred i polako se spusti na kolena, stalno gledajući svetoga Savu. Reče:
– Molim te, oče, da meni i mojim ljudima daš blagoslov. I oproštaj! Sve je Sava već prozro i naslutio, i toplo reče:
– Pa to si mogao i na molitvi u hramu… pred naš odlazak.Mladi se čovek dvoumio…
Mogu li da te zamolim da pogledaš kroz prozor… Ona grupa mladih ljudi naslonjena na zid suprotne palate, zajedno te sa mnom moli da nam odmah daš blagoslov. Reći ću ti zašto… ako… budemo sami…
I gradonačelnik razumede Savin pogled, pa sav u nekim ovalnim pokretima punim učtivosti izađe, a za njim i oba stražara. Iako bez naredbe i monasi se digoše i izađoše svi sem jednoga, Lazara, koji rukom oštro pokaza da će ostati kraj svetitelja.
Sveti Sava podiže ruku i blagoslovi svu trojicu nasilnika.
– Šta to vas trojica krijete, kakav oproštaj treba da vam dam? Otvoreno reci, ostaće to samo između nas.
– Ti već slutiš. Mi nismo nikakvi ribari… Ja i moji ljudi smo te juče na našim brodićima čekali. Znali smo ko si i koliko bogate darove nosiš u istočne manastire i u Jerusalim… Bili smo vrlo spremni da te napadnemo i tada se desilo čudo; tvoj brod obavi magla, a mi smo se ukočili od užasa jer smo gledali i shvatili da tebe Bog čuva… prepali smo se…i užasnuti smo. Mi poznajemo more, mi znamo da je vedro vreme moralo da traje bar još jedan dan i jednu noć, da vazduh nije pogodan ni za kakvu maglu… Gospode, nas je zgrabio strah od Boga i neba koje je tebe štitilo maglom kao nekom belom ogromnom šakom… I ja i moji ljudi osećamo da moramo da dobijemo od tebe oproštaj, inače bi nas neka nesreća zadesila i to brzo. Taj snažni čovek je podrhtavao od uzbuđenja.
Sava umoli monaha koji je zapanjen desnicu pritisnuo uz slabinu kao da još uvek pritiska balčak koji je nekada nosio:
– Sine, izvadi iz torbe malu kesu zlatnika…
Zgroženi monah se okrete i iz torbe koju je stalno uz sebe nosio, a koja beše nabijena vrednostima, i okačena na naslon stolice, izvadi kesicu.
– Deco… opraštam vam i blagosiljam vas da se više ne bavite tim poslom, i dajem vam, za svakoga od vas po zlatnik… i sve vam opraštam, sve što ste hteli da nama učinite.
Pognuti primili su blagoslov. Svetitelj pristupi prozoru pa svoj masi takođe dade širokim pokretom ruke blagoslov. Svi oni napolju behu skinuli kape…
Snabdeven vodom, ispraćen predstavnicima opštine, brod je krenuo, a Sava sakupi učenike i oran reče kapetanu da i on i mornari koji žele mogu da pristupe monasima. Nastaviće da propoveda.
– Hoćemo, presvetli, hoćemo reče kapetan i njegove oči sevnuše od radosti. More će nam biti lepo, slušaćemo te svi.
Sveti Sava se malko namrštio, pa dok su drugi mornari prilazili palubi,reče:
– More nam neće biti mirno, kapetane…
I kapetan i mornari se pogledaše, neki odmeriše nebo i vodu.
– Jemčim ti da će voda biti mirna… ni vetra nećemo danas imati.Sveti Sava mu ništa ne odgovori, ali baci pogled na vreće i sanduke lepo uz jarbol poređane, ali ne i dobro svezane.
Govorio je dugo i lepo, dok je blagi vetrić držao jedra skoro nadutim dovoljno za dugo i spokojno putovanje.
Ali, tada se desi da jedan od niza malo većih talasića zaljulja brod. Kapetan pogleda nebo, pa more, a jedan mornar se diže da bi se obazreo, no u tom malo veći talas uznemiri i ostale mornare.
– Na jarbol, smanjite jedra! naredi kapetan, zabrinut i zbog toga što primeti oblake sa zapada. Uskoro je more počelo da udara po boku broda nežne a prostrane galije. Jedan od putnika zamoli kapetana:
– Tebi, prijatelju, ni tovar nije dobro obezbeđen.
Šumovi i jeka talasa su rasli, ali mnogo više briga i nemir moreplovaca. Bura je suviše brzo nastupala, a bila je nepredvidiva! Talasi su se iz trena u tren povećavali, puni pene počeli su do palube da dopiru. Kapetan je sve teže i sporije predviđao šta treba mornari da rade, pošto su jedra uspeli da skupe; brod poče da cvili, zglobovi su mu ječali, a vetar je tu lupu valova, škripu galije, sudar sanduka, labavije vezanih dopunio svojim fijucima i urlanjima. Strah je obuzeo putnike, zahvatio i mornare, a kapetan je užasnuto vikao:
– Svi se vežite… svi se na sredini broda vežite…
Tada je voda već preplavila galiju koja se pentrala na vrh sve većih talasa, sklizavala naniže, i prelivena ogromnom vodom opet se dizala… Monasi i posada, čvrsto vezani za sigurne i jake delove broda, dovikivali su kroz nastalu tamu:
– Oče Savo… oče Savo… moli se za nas… moli se za nas! najpre,viknu jedan, pa još nekoliko mornara vrlo jakim glasom da bi nadvladali prasak gromova koji su nastalu tamu presecali munjama, zarivajući se blizu galije u mahnito more. Brod svakako ovo dalje neće izdržati, mislio je kapetan držeći se obema rukama za jarbol.
Sveti Sava, obasjan svetlošću munje, upirući pogled ka nebu, spusti se na kolena i podiže ruke i glasno, skoro vičući zavapi:
– Gospode, Gospode Isuse Hriste, molimo Ti se, Gospode, smiluj se na sve nas… Gospode Bože, smiluj se na nas i smiri ovo more i spasi nas od smrti…
Galija se ljuljala u ogromnoj šaci poludelog uragana.
– Spasi nas i sada, nastavniče Hriste, jer ginemo! Ne prezri delo ruku Tvojih, usliši sada i nas kao što si uslišio apostole… Zapovedi vetrovima ovim i vodi ovoj morskoj da se stišaju… I Tebe molim, sveti Nikola, molimo ti se i preklinjemo, spasi nas, spasi, Boga radi našega,spasi nas…
Dva ogromna talasa, jedan za drugim, snažno udariše o bok galije i tada se desi nešto neobično. Sasvim neočekivano gromovi se razrediše, buka utiša, mada su vali i dalje tukli, a vetar gonio oblake obasjane munjama.
Trajala je ta tišina relativno kratko, pa kao da je ona povukla vale da se smire, nasta smirivanje i buke i vetra.
Dva mornara su glasno plakala.
More se umirivalo isto onako brzo kao što je i padalo u jarost. I oblaci su kanda bežali, iako vetra više nije bilo, bežali, su brzo jer se po tamnom nebu upališe milioni zvezda. Brod se smirivao.
Svetitelj se polako diže, ali opet podiže ruke ka nebu i stojeći na stabilnoj palubi nastavi da se moli Bogu, a njegove reči sad behu reči zahvalnosti, pa su monasi prestali da kleče, okrenuli su i oni svoje lice i oči i ruke uvis i zahvaljivali Jedinome Bogu Ocu, i Sinu i Svetome Duhu.
Jutro ih je pronašlo kako se premoreni odmaraju na palubi još vlažnoj, neki su spavali. Sunce je počelo sve da budi i svi su bili živahni. Samo je sveti Sava, bleda lica ostao da leži i vrlo nesrećna lica rekao onim najbližim.
– Još od Brindizija imam bolove, ali sada me napadaju oni bolovi koji će me mesec dana onemogućiti išta da radim, rekao je sa krajnjim naporom. I za to nemam leka… To je strašna nesreća za mene, deco. Molite se Bogu vi za mene, ja sebe nisam nikada izlečio…
Radost na brodu se okrenu na brigu, tugu, molitve, šaputanje. Pa ipak sveti Sava, kome su ležaj napravili u hladu uz breg naslaganih svežnjeva robe, za divno čudo ali samo na kratko zaspa, pa se probudi i jedva izgovori:
– Deco moja… nisam zaspao… bilo je to kao san… neko mi je rekao utom snu da ću ozdraviti… ako pojedem ribu, sveže ulovljenu…
Bilo je u njegovom pokušaju osmeha, izvine i nade i jada i bola. Potrčaše kapetanu.
– Ali mi na brodu nemamo svežu no samo dobro usoljenu ribu… A ne znam ni kako bismo je sada brzo ulovili…
Razgovor su vodili tiho i zabrinuto osećajući kako Sava pati.
I tada iz potpuno mirnog mora, plavog kao svetlo nebo, šiknu nešto veći talas i hitnuvši se ka nivou palube, baci na nju ribu veliku, živu, srebrno plavu. I ona pade pored samog svetitelja…
Kuvar je tu ribu pripremio, a Sava se njome poslužio, nije je ni do pola pojeo, a već su svi njegovi bolovi prestali. Svetitelj se vrlo brzo oporavio, pa je nastavio sa propovedima monasima i mornarima.
Potom su do Akre i nadalje kopnom putovali mirno.
A kada su kao karavan krenuli ka Jerusalimu, patrijarh jerusalimski je već bio obavešten i već im je daleko izašao u susret više nego radostan što će opet da prigrli Savu i njegove poklonike. Ali radosni su bili i ostali monasi i građani Svetoga grada. Velika grupa Srba je izgledala vrlo lepo; smireni i krupni i, uglavnom, plavokosi i pitomi dareživo su darovali manastire i sveta mesta, a i sirotinju, a o tim posetiocima i njihovom učitelju se i mnogo znalo, pa je oko njih vladala uvek prijateljska atmosfera a samim gostima je vladalo osećanje ushita, potresenosti i pune pobožnosti.
Pošto su prvog dana posetili grob Gospodnji, Sava povede poklonike da se uče pravoslavnom monaštvu na delu. Manastiri i monasi u pustinji, usamljenici, otvarali su riznice znanja mladim Serbijanima koji su se predavali molitvama i onim neprestanim i onim u zanosu.
No, kada je došlo vreme da se pripreme za put u Aleksandriju, neka epidemija, široka i hitra, zahvati i monahe Srbe koji su i inače bili burom i burnim drugim događajima na moru oslabeni. Sveti Sava se molio za njih, ali čim se iole osetio bolje, seo je da napiše najdražima pisma. Voleo je dopisivanje, ono je jačalo odnose sa ljudima, ali nažalost ostalo je sačuvano samo jedno od mnogih pisama, pismo Spiridonu. Zbog bolesti i umora, nekoliko puta je u pisanju zastajao.
Sava je kroz prozor svoje sobe u patrijaršiji, prekidajući pisanje, gledao mase stanovnika kako se leno vuku između malih, punih robom prodavnica.
Mislio je na Spiridona. Beše to vrlo sitan rastom, a čistog duha i duše mlad, čovek koji je više od svih zaslužio da ide u poklonstvo Jerusalimu, ali je on bio potreban Studenici. Prvoga dana, kad je došao u Studenicu da se zamonaši, odrešito je sa svima razgovarao, bio vedar, gledao sagovornike u oči i veoma je oštro zapažao očicama koje su igrale od živosti.
– A šta tebi da dam danas da radiš? zapitao je Sava Spiridona kada je ovaj došao u manastir, a Sava svima već razdelio poslove.
– Kako, oče, pitaš? Pa tvom su manastiru i ogradi poslednji mrazevi na sedam mesta oštetili zid. Pogledaj voćnjak, nekoliko drveta su ostala bez pritke za podupiranje. A ako hoćeš i još neke stvari da ti naređam, bilo bi posla za sve nas za nedelju dana…
– A koje, sinovče?
– Staza ka reci… ko li je to pravio, njoj treba zameniti kamenje sa rapavijim. Kanta na bunaru ti je okrnjena, i to od skora, nisi ni primetio…
– Hajde uzmi, izaberi šta ćeš danas da radiš nasmeja se Sava.
– O, onda ja neću, oče, ništa danas da radim nego, ću da obiđem manastir, i da ti doveče podnesem spisak šta sve ovde treba.
– Hajde onda tako. Otkri šta sve treba novo novom manastiru da se uradi…
– A posle ćeš da mi narediš:“ Da ti, moj sine, preuzmi sve te poslove.“ Ali i treba da bude tako, nasmeja se vedri mladić i duboko se pokloni Savi, koji ga smejući se zagrli.
– Ja sam čuo, oče, da ti mlade monahe ne grdiš ni kad greše, čak si prema najgorima nekako najbolji…
– Nema najgorih. Ali oni koji su manje dobri, to su svakako zato štosu nečim drugim pogođeni… Hajde na posao, brbljivče smejao se svetitelji već voleo i njega kao i ostale svoje izabranike.
Tog sina nije poveo na put.
– Zaslužniji si od mnogih drugih, Spiridone, da te vodim na ovaj put,ali je on tebi manje no ostalima potreban, a ti si ovde više no ostalineophodan.
Brzo ga je postavio za igumana umesto ranijeg igumana Spiridona koji se povukao u mir i molitve zbog starosti.
Na to je mislio pišući mu pismo:
 
„U Gospodu Bogu, ljubljeni moj božanstveni sine… veselo dođosmo do svetog Grada Jerusalima. Poklonismo se presvetom i božanstvenom Grobu i Njegovim svetim mestima, i za vaše spominjanje položismo u svetim mestima poklon. Obiđosmo sva mesta. Kada sve ovo savršismo, tada, po podnesenom putnom trudu, svi se razbolesmo i na bolje rasuđenje ostavljamo život naš i smrt našu, i koji od nas bude živ, vama nek se vrati, a koga smrt ustreba, vaša molitva neka bude sa njim. A ti, čedo moje slatko, Spiridone, moli Boga za nas, ne bi li molitvama tvojim dobio oproštaj grehova. I evo šta se u ovom mestu nađe, na blagoslov ti dajem: krstić, da mi ga nosiš na uspomenu; i pojasčić, jer sam ga polagao na Grob. S tim krstićem da se moliš, nosi mi ga uvek o vratu, ako i drugu ikonicu imaš, ali ovo uvek nosi! A pojasčićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam ih polagao na Grob, i pojasčić. I takvu sam molitvu satvorio, da bi mi dao Bog da se tako svaki hrišćanin moli za mene i krst. Dajem ti i ubruščić, što su mi ga ovde darovali, a ja ga tebi darujem, da ti bude na blagoslov duše i tela. I kamičak što sam našao, da ti bude za mnoge potrebe, i da ga nosiš sa sobom. I moli se za nas, služitelju Hristov, da nas Bog okrepi i sačuva, da bismo opet došli k vama. Pazi, čedo moje slatko da ne iziđeš iz nekog mog zaveta. Jer, kakva je korist čoveku ako i sav svet dobije, a duši svojoj naudi?
Rekao je neko o svetitelju da on i kad pisma piše mazi ljude kao svoju decu i brižno ih i istinski roditeljski voli.
Pre nego su Srbi krenuli za Aleksandriju, Sava je imao poveriv razgovor sa jerusalimskim patrijarhom.
– Glavni smisao i ovog putovanja jeste da srbski monasi prime u svoje biće blagodati Svete zemlje što više mogu, a drugi je da ja prenesem ona svojstva vašeg monaštva u Svetu goru i Srbiju, koja će naša da obogate.Ali na ovom putovanju treba da obavim još jedan zadatak, to me je molio car Bugarske, Ivan Asen. Iako se on jedno vreme kolebao između katolika i pravoslavnih, on bi da učvrsti pravoslavlje priznavanjem stepena patrijaršije bugarskoj cerkvi.
– Je li on pri sebi? oštro upita Atanasije i uspravi se ljutito.
– Potpuno, evo iz kojih razloga… nastavi Sava. Dvadesetak minuta je obrazlagao, pa je završio izlaganje sledećim rečima.
– Pravoslavlje će biti gonjeno decenijama i vekovima. Svaki narod,pa i bugarski, treba sam da vodi brigu i za svoj verski opstanak. Niko ga u tome neće bolje zameniti. Ja ću na ovom putu da razgovaram i sa preostalom trojicom patrijarha i sa nikejskim carem… ali počinjem sa tobom.Molim te, saglasi se sa tim da Bugari imaju svoju patrijaršiju, ta će carevina samo tako moći da opstane kao pravoslavna i ako se druge pravoslavne države budu rušile.
Patrijarh se najzad odlučio:
– Saglasiću se, čak ću ti napisati i kratka pisma ostalim patrijarsima. A predlog prihvatam naročito iz razloga koji ti nisi ni spomenuo.Prihvatam predlog zato što ti smatraš da je na svom mestu…
Aleksandrija, prelepa i prebela, izgledala je zamamno. Liturgiju koju je sveti Sava služio u hramu Svetoga Marka pamtili su prisutni do kraja života. Patrijarh Aleksandrije, Nikolaj, beše anđelski mio čovek, visokog obrazovanja i velike dobrote, pa je prigrlio Srbe poklonike sa posebnom pažnjom, a svetom Savi je pružao počasti o kojima se dugo u monaškim svetovima pričalo. Našao je najbolje vodiče, koji poznaju pustinju i monahe usamljenike i darovao Savi retke svete knjige na grčkom i latinskom i druge dragocene svete stvari.
Više dana je sveti Sava sa svojom grupom monaha obilazio svete starce širom velike pustinje Tebaide, crpeći duhovno blago neiskazane vrednosti i predanosti Cerkvi. Od stareca blagosiljani kretali su se ka pustinjskim ocima u Mareoti. Neponovivi su se i neopisivi susreti dešavali. Vratili su se u Aleksandriju da bi se odmorili i krenuli ka Kairu, Velikom Vavilonu. Kako je stigao, tako je poslao glasnike tamošnjem sultanu koji, kad ču, požuri da svetoga Savu najsrdačnije primi i da putnicima obezbedi najudobniji odmor, pa i svaku pomoć pri daljem putovanju. Mitropolit tamošnji pratio je u toj poseti svetoga Savu zapanjen ljubaznošću sultana, netrpeljivog prema hrišćanima.
Sa svojim učenicima uz toliku pažnju sultana i tamošnjih mitropolita, sveti Sava je obišao neočekivano mnogo svetih mesta i ljudi, ali se na tom putu i zadržao neočekivano duže, ostavljajući vanredan utisak i na turske i na naše cerkvene dostojnike i na pastvu. A putovanje na Sinajsku goru bilo je posebno upečativo za poklonike, a i za one koji su po nalogu sultana Srbe vodili i obezbeđivali na putovanju. Na Sinajskoj gori molio se sveti Sava sa svojim učenicima punih četrdeset dana, vršeći tamo svenoćno bdenije uoči nedelje; a u nedelju služaše svetu liturgiju bas, po tamošnjem običaju, pošto je to mesto ono za koje je Gospod rekao svom proroku Mojsiju:“Izuj obuću sa nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“.
U svakom mestu, a naročito tu, sveti Sava je davao velike darove, a potom su se puna srca i duše vratili u Jerusalim, gde su sveti Sava i patrijarh Atanasije zajednički božanstvenu liturgiju odslužili.
Pri rastanku su se patrijarh Atanasije i sveti Sava pozdravili sa blagom tugom; osećali su se kao ljudi koji su svoje delo po Bogu obavili i koji se više u ovom životu neće videti. Ipak, to nije bila ni tuga no nešto posebno, što nije lako opisati, a ipak je bilo najbliže osećanju blaženstva.
Monasi su za večnost obogaćeni krenuli za Srbiju noseći u sebi Jerusalim i stari i Novi, da ga usade u svoje tle, u samo biće svog naroda.
Sveti Sava je sa učenicima najpre ponovo otišao u Nikeju, gde je caru Jovanu, presrdačnom i mudrom, doneo blagoslove i svete ikone. I njega je kao i sve sveštene velikane hrišćanske cerkve, usput ubedio da bugarskoj cerkvi treba priznati najviši stepen samostalnosti, I sa tim plodom, carevom saglasnošću, krenuo je najpre u Carigrad, preko Jermenije, a potom brodom, ali preko Crnog mora, ka Bugarskoj. Pri tome je osećao celovitost svog života, naročito od kako je u Carigradu primio pismo oca Spiridona, igumana i arhimandrita Studenice, pisao:
 
„Sveti oče, ti mnogima pišeš, a mi tebi ne, jer ne znamo kako da te i gde pisma na tvom putovanju nađu. Ali, ja ću pokušati sa više poruka. Hteo bih da ti kažem ono što će te umiriti i usrećiti, da ti srce u vezi sa nama bude spokojno, do kraja tvog života. Moja Studenica cveta, i cela cerkva cveta i sva država cveta, a srce nam je bez tebe prazno. Arhiepiskop Arsenije je smiren i veoma uspešan. A kralj Vladislav je postao vanredno ozbiljan i veran brat, često dolazi do monaha Jovana, bivšeg kralja. Teši Jovana, iako Jovan ne žali što je izgubio presto, ali svog polubrata Jovana mnogo češće posećuje Uroš, koji raste u momka i, kako vele i Vladislav i Jovan, u dobrog čoveka. Jednom mije Vladislav rekao: „Uroš je bolji od nas dvojice, smireniji je, bio bi bolji vladar od mene, ja sam suviše strastan“… Ovo ti pišem da znaš da su tvoji rođaci dobri ljudi za Srbiju… Ana Dandolo svima govori da je rimokatolikinja, ali iz šale, jer svi znaju da nas poštuje i čuva. Uroš sanja da napravi najlepši manastir u Srbiji, veći od hrama u Mileševu, koji Vladislav zida, još zida…
 
Sveti Sava je sedeći u maloj kabini galije kojom su putovali ka Bugarskoj, to pismo ponovo i ponovo čitao, činilo ga je srećnim. Tu toplinu Spiridonove duše je osećao, a osećao je i toplinu sve Srbije. On je, u stvari, Srbiju posebno voleo zbog topline Srba, koji nisu meki ljudi, ali nisu ni oštri.“Liče na decu“, mislio je dok je iz kabine slušao glasove mornara. Osećao je svu stvarnost i sebe, i to osećanje kruga i završenosti, u nekom smislu, bilo je potresno lepo. Voleo je, osećao je da je ljubav suština svega što postoji, i njegovog života. Osećao je ljubav kao što je osećao svuda oko sebe more. O, kakvo spokojstvo… kakvo, kakvo spokojstvo, i blaženstvo.
I opet ču nešto uzbuđenije glasove mornara i monaha, kad jedan monah proviri kroz otvorena vrata male kapetanske kabine:
– Jedan vrlo veliki brod, oče, žuri za nama i daje nam znake da ga sačekamo… Izgleda da je latinski, papski… šta da radimo?
– A što da ne, sinko, neka nam priđe…
I oslanjajući se na zid male kabine, sagnut, sveti Sava izađe.
More je bilo uzburkano, vreme sunčano, a iza Savinog broda, nedaleko, snažna jedrilica se približavala. Krstaška zastava se vijorila na samom pramcu, a na palubi je bilo dosta mornara i fratara.
Ispred njih cerkveni velikodostojnik, rimokatolik uskih ramena, sede tanke kose, ispijena lica, visoka čela, utonulih obraza.
Sava se obradova i obe ruke diže. Beše to prelat Ambrozije. Imao je preko sedamdeset godina, smeškao se, treptao od sreće.
Mornarima je trebalo dugo vremena da ta dva broda pazivo približe i Ambrozije pređe Savi, pa obojica sedoše na klupice na pramcu broda, a sem Jakova, svi monasi i mornari povukoše se sa te palube. Jakov donese pehare sa vinom, i poslužavnik sa sirevima, orasima i još nekim ne baš prikladnim jelima koje ta dva muža nisu ni dirnuli. Behu radosni.
– Jurim, Savo, za tobom, ali nisam žurio. Zanimali su i mene krajevi kroz koje si prolazio. Osećao sam potrebu da se sretnemo. Mislio sam daću te u Carigradu sustići, no ti si pobegao…
Podigli su čaše, ispili po gutljaj, Ambrozijeve plave oči nisu se ni videle, žmirkao je zbog sunca i radosti. Prelat nastavi:
– Ja sam i sada u stvari nezvanični papin izveštač za Bliski istok, tako sam služio papu Celestina Trećeg, Inokentija Trećeg, Honorija Trećeg i danas Gregura Devetog, znači u vreme kada si ti ušao u monahe i…oteo nam Srbiju.
– Kako to misliš?
– Tako kako sam ti rekao. Kada sam te prvi put video, ti si bio mladić koji je kao reka jurio monaštvu i Istoku, i ja sam video tvoj put ali ne i domet. Sveta gora te je neiskazano lepo produbila, Srbija te je povukla sebi i svojoj drami i sudbini. U vreme kada je papa Inikentije Treći zgazio sve ostale države i cerkve, a svoju cerkvu pretvorio u najmoćniju državu na svetu i u istoriji, ti si u to vreme, neprimetno i definitivno, i to u blizini Rima, iza leđa papa, uveo u pravoslavlje srbski narod koji se tako dugo kolebao kuda će. Ti si to uradio u vreme kada je pravoslavna država bila uništena i kada je pravoslavlje zamiralo u svetu. To tvoje delo, u to vreme, niko na Zapadu nije ni primetio, ali ti si u isto vreme osvojio i darovao Srbima samostalnost cerkve, a svome bratu status kralja i Srbima legalnu državu. I niko na Zapadu, ni papa ne shvata koliko si radikalno odvojio svoj narod od nas! I koliko si jaku i večnu branu postavio između Rima i Istoka. Rim može da se i silom širi na sve strane sveta, ali preko tvojih planina i tvojih episkopa i popova moja cerkva više neće moći da pređe. To sam isprva samo naslutio, a potom sam gledao dizanje pravoslavne brane u tvojoj Srbiji. I nisam ni hteo da svoja predviđanja javljam Rimu. Shvatio sam da je za surove narode Zapada rimokatolička cerkva neophodna, ali za Grke i Slovene ne. Vi ste mekši, vama pravoslavlje više odgovara. Možda grešim… ali u jednom ne grešim. Zapad će dogod može pokušavati da Srbe silom savlada. Eto vam krsta, eto vam Golgote… ja sam potresen nad… svima. Mi smo uzeli mač i ne znam kada i da li ćemo ga ikada ispustiti, a vi krst… Bog neka vam pomogne, ceo će svet pod papom biti protiv Srba. O mojim zapažanjima nisam uzbune pravio… Osećao sam da si ti u pravu u svemu… i da ja nemam osnova da ti remetim delo nenadmašno u ovoj fazi istorije. U stvari…. ja sam danas požurio da ti to kažem, jer osećam da će nas smrt na ovom svetu uskoro da razdvoji… a spoji na onom. Hoću da ti kažem da sam izdao svoju službu kada sam svoje slutnje i zapažanja sakrio pred papom, no i da to nisam učinio, da sam Rim uzbunio, ne bih te mnogo omeo. Ti bi Srbe uveo u pravoslavlje, ti si nepobedivi monah zapadnog delanja, a istočne molitvenosti, i krilatosti. No, sada mogu natrag, na moj brod, pa neka svako od nas krene dalje svojim putem… Ali, da li si zaista uveren da je pravoslavlje toliko u pravu? I da su naše pogreške tako strašne? I da je rascep bio toliko tragičan?
– Nemojmo, oče, o tome da govorimo, suviše mnogo dokaza imamo da je sva istina u mojoj veri i Cerkvi. Nama i proroci otkrivaju patnju koja nam predstoji, ali i pobedu…
– Kakvi proroci?
Sveti Sava ga je gledao uspravljen, pomalo zabačene glave, razmišljao je da li da tome rimokatoliku otkrije proroka koji se tu nalazi, malo dalje od njih, spreman da im natoči vino ili posluži drugim čim
– Oče Ambrozije… monah koji malo dalje sedi, Jakov, jedan je od proroka kojih u ovo vreme u pravoslavlju dosta ima. Jakove, brate… Molim te… Potrebno je da otkriješ neka tvoja viđenja ocu Ambroziju…
– Ali, sem tebi i kraljici Ani, nikome nisam otkrio moja viđenja…
– Vrlo je potrebno, veruj mi. Otac Ambrozije nam je prijatelj! Jakov sede na paket vezan za ogradu jedrilice, osloni se levom rukom na ogradu broda, a drugom protrlja čelo…
– Od nedavna mi je dato da vidim i da znam šta znači to što vidim…Oci, ja znam kakva sudbina nas Srbe pa i svet čeka tokom sledećih vekova.Vidim i grozim se, ali i vi to treba da znate kad mi je dato da vam to kažem. Oče Ambrozije, tvoja će cerkva postati najveća sila na svetu, sto puta veća nego je sada… i najbogatija će biti… ali će i zla naneti i mome i mnogim drugim narodima. Crni krstaši koji su utamanili Vizantiju i deo Francuske, ustupiće mesto inkvizitorima, koji će goniti, mučiti,pljačkati i ubijati mnogo, mnogo katolika. I druge. Cerkva će vam se prepoloviti, a nas, pravoslavne narode, prepustićete Turcima koje ćete vekovima pomagati da nas drže u ropstvu. Za to vreme vi ćete pronaći novi kontinent, a vaši ljudi će tamo nagrnuti… i uništiti milione i milione starosedelaca, možda najduhovnijeg naroda na svetu… A u dvadesetom veku će usred Evrope jedan narod više puta izazvati svetski rat, pobiti preko pet miliona Jevreja. A onda će je raspaliti u celom svetu omrazu protivu nas Srba, pokušaćete da nas potpuno uništite. Probaćete to sa svim pravoslavnim Slovenima i nećete uspeti. Mi ćemo posle pet stotina godina ropstva pod Turcima da se polako snalazimo, a vi ćete nagnati Hrvate da nam ubiju preko milion Srba. Jednim delom vaša će cerkva dizati svetitelje, a drugi deo činiće zla. Gradićete novi Vavilon, a ne Novi Jerusalim. Zatrovaćete zemlju, vodu, vazduh, ljudima ćete u glavu sipati neistine ili samo one istine koje vama odgovaraju. Milioni će jedni druge mrzeti onoliko koliko to vi budete naredili, napravićete sprave i mnoga čuda, ali više neće biti zemlje, vode, vazduha kakvi su bili ranije…. Sve će biti zatrovano zbog vaše grabeživosti… Ne mogu da ti ređam nepravde koje će činiti tvoji narodi… Bog sve da spase i oprosti, ali… tako će biti..
Ambrozije je bio ljut, ali to nije pokazivao. Smatrao je da ovaj monah veruje da je prorok, a njegove su reči proizvoljne i neverovatne.
Ustade najpre on, pa Jakov, pa sveti Sava. Ambrozije reče:
– Hvala ti, brate, ali nisi me usrećio, nadam se da se varaš. Hoćeš li, Savo, da se pozdravimo?
Sava se smeškao, ustao, zagrlio priJatelja, kad Jakov progovori:
– Oče Ambrozije, Valentin, tvoj brat je prešao u Bugarsku, sada je srećan… Ali, ti pazi na kolena, danas ćeš na njih da padneš…
– Zanimljivo reče Ambrozije ledeno. Nisi li nešto o mome bratu čuo od tvojih monaha, Jakove? Moram o tvom proroštvu malčice da razmislim. Brate Savo…
Okrete se Savi i zagrli ga. Ambrozije se i sa Jakovom rukova, pa pređe u svoju jedrilicu, koju mornari odmah odvezaše i odvojiše, pa razapeše jedra.
Jedan je brod nastavio svoj put na Istok. Drugi na Zapad. Sveti Sava je stajao na kormilu svog broda, a Ambrozije svog. Uzburkano more nakrivi oba broda, i Ambrozije izgubi ravnotežu. Pade na oba kolena. Gledao je Savu, pa Jakova, podigao i raširio obe ruke Bio je uplašen.
Brodovi su se sve više udaljavali jedan od drugoga.
Sveti Sava oseti celovitost i ispunjenost svoga života i krenu ka kabini. Tamo je na stolu ležalo Sveto pismo, to je bila njegova mapa sveta po kojoj je plovio…
Balkanske planine behu pokrivene snegom pri vrhu, a samo Crno more beše toplo kada su se putnici sa ogromnim prtljagom iskrcali na kej maloga grada Mesembrije koji se iz daljine beleo. Tu još nije bilo hladno, ali kako su putnici krenuli viJugavim drumom ka prkosnim planinama, bivalo je sve hladnije. A najhladnije je bilo na zapadu, gde se granala prestonica Bugarske, Trnovo sa dvorcem, u kome se sve uzbudilo kada je dugi karavan na saonicama prilazio. I ptice su se uzbudile zbog zvonjave, a iz dvora izlete car Asen Drugi ogrnut kožuhom, a bele prosede glave i mahnito pokretnih ruku.
– Svetosti, razbio si mrak nad mojom Bugarskom vikao je i temperamentno gestikulirao, od srca radostan. A već su mi sa svih strana javili da si uspeo i sa onim ocima tamo. Priznaše nam patrijaršiju! govorio je uvodeći svetoga Savu u dvor, pa u pretoplu trpezariju gde jevatra u ognjištu gutala ukrštene oblice drveta koje je mirisalo.
Careva porodica prilazila je svetome Savi i njegovoj ruci, pa potom i plemići koji su ga u dvoru čekali. Stigoše dobrodušni vrhunski sveštenici crkve. Dvorana je bila prepuna, miris vina i jela, smeh i larma, pa tišina kada je sveti Sava o Svetoj zemlji počeo da priča… Umorni putnici krenuše u sobe da se odmore, a sveti Sava izrazi želju da sutradan, na Bogojavljenje i on služi liturgiju.
I nazeb tada do kraja zahvati svetoga Savu dok je ledenom vodom prskao u hramu sve uzbuđene vernike prestonice, a najpre cara i njegove.
Sveti Sava je brzo shvatio da ga je bolest posetila kao prethodnica kraja na koji je decenijama mislio. Bio je zabrinut za druge, a spokojan u pogledu sebe.
Tako je u njemu nastalo dvojstvo: jednim je delom duha sve više i snažnije ulazio u bezgranično osećanje sastanka sa duhovnim svetom, i taj je deo duha rastao, ogroman postojao, otvarao se ka svemiru; a drugim je delom svoga duha čvrsto pripremao svoj rastanak sa zemljom, sa poslovima na zemlji. No, dok je prvi deo duha sve više bujao, onaj, drugi, zemni, sve se više sužavao. Svetitelj Je o zemnim stvarima mislio sve uže i hitrije, davao je kratke naredbe prisutnim monasima, razrešavao se ovog sveta. Sve više se svetitelju zanetom duhovnom lepotom koja se otvarala i koju je sve više osećao u neiskazano jasnoJ svesti projavljivale istine koje je u sebi nosio od detinjstva. Bile su u njima usađene uglavnom reči svetoga Jovana Damaskina i svetoga Atanasija, ali i njegove, Savine. Bile su to reči njegove poslednje molitve… i zahvalnosti.
– Verujem u jednoga Boga Oca bespočetnoga, nestvorenoga, nerođenoga, netruležnoga i besmrtnoga, večnoga, beskonačnoga, neopisanoga, bezgraničnoga, beskrajno silnog, Jednostavnog, nesloženog, neizmenivoga, nevidivoga… Tvorca svega vidivog i nevidivog, održitelja i čuvara svega, promislitelja svega.. koji je iznad svega, nadbog, naddobar, nadpun,.. koji je iznad suštine, i života, i reči, i misli… koji je samosvetlost, samodobrota, samoživot, samosuština… On ne dobija svoje biće ni od koga… nego je On sam Izvor bitija svemu što postoji, Ipostasni Izvor Sinu i Duhu…, Izvor života svemu što živi, Izvor razuma svemu razumnom, uzrok sveblaga svima stvorenjima… Bože moj… Tebe volim i sav ti se dajem… primi me…
Silom svoje ljubavi obraćao se Trojici, a i svim svetima… sve većim delom duha. A drugim delom razuma je končao svoje poslednje poslove na ovom svetu. Znao je da mora da žuri. Ta noć je i napolju bila nemirna, drveće je škripalo od vetra koji je pred zoru zastao. Po nečemu se osećalo da jutro već prilazi. Vidar Nikolaj, starac sa pogrbenim telom, cele noći nije trenuo, kuvao je čajeve, koje je sveti Sava nemim pokretom odbijao ne znajući kako bolesniku više da pomogne. A bolesnik je stalno gledao dve divne ikone iz Jerusalima, ikone majke Božije i Isusa Hrista koje je monah Amfilohije po njegovom zahtevu postavio tako da ih je Svetitelj sve vreme, ozarene svetlošću ognja iz kamina, mogao da gleda.
Molio se neprestano, ozaren u licu i duši. Začuše se koraci i upade car Asen odeven u lovački dugi kožuh, priđe i Savinu ruku dodirnu.
– Svjatejši, kako ti je?
Svetitelj odvoji pogled od ikona i tiho reče:
– Bolje mi… Ti slobodno idi u lov…
– Zvao sam najbolje vidare iz Rusije i Rumunije, a kada ozdraviš držaću te do proleća ovde.
Sveti Sava je tiho rekao:
– Ako ozdravim, trebaće mi mnogo vremena za snagu za put.
Car se saže, i poljubi ruku svetitelja, pogleda Nikolaja i Amfilohija, monaha koji se od ulaznih vrata nije odvajao, i izađe.
No, čim car izađe, sveti Sava pomače glavu i reče Amfilohiju:
– Dovedi mi Arsenija, Anđelka, i Petra, molim te. I zamoli patrijarha Joakima da dođe…
Ćutivi i brižni Amfilohije, odmah izađe. Vatra na ognjištu je pucketala i bacala iskidanu svetlost po zidovima. Sada se čulo samo teško disanje svetoga Save. Ubrzo stigoše Amfilohije, mladi monah crne brade a bleda lika, Arsenije, krupan čovek, vrlo uspravna stasa i monah Petar KOJI skinu monašku kapu sa zalizane retke kose u perčin vezane. Uzbuđeni su stali uz postelju. Neko od njih se zagrcnuo od plača videći kraj svetitelju, koji je skupio snage da kaže:
– Ovde ću umreti. I tu me sahranite za sada, a kasnije prenesite moje telo u Srbiju. A vi, po mojoj smrti, vratite se u Srbiju i odnesite delove moštiju svetaca dobijene u Jerusalimu… i sve darove odnesite i razdelite kako sam obeležio… a vi… nosite Isusa Hrista u duši i propovedajte tamo i svuda da je jedini put ka Bogu Ocu Isus Hristos u Svetome Duhu…
– Ozdravićeš ti, nama, oče zagrcnu se Amfilohije i poče od plača da se trese. Ozdravićeš nam, ozdravićeš, jecao je. Svetitelj pogleda svu četvoricu monaha. Oči mu postaše tamnije i sakupi snagu, sasvim polako podiže ruku i sve u sobi blagoslovi. Ruka mu pade na grudi.
Uto uđe bugarski patrijarh Joakim, seda velika raštrkana brada se na njemu tresla; on kleče kraj postelje i nasloni lice na uzglavlje svetitelja i zajeca:
– Bolestan si, Savo, na smrt… Uzalud su naše nade – proplakao je starac. Blagoslovi me, blagoslovi me makar samo malim pokretom ruke, ako ne možeš da govoriš! Poželi i ti našoj Bugarskoj ono što si uradio Srbiji, veliki, veliki čoveče… Celog sebe si darovao Bogu…
Sava, gledajući ikone, sasvim malo podiže ruku i blagoslovi patrijarha. Samrtnik je već video duhovni svet, lice mu je postalo uzneseno. Amfilohije prošapta:
– Svakoga dana uzima jedino pričest… Vidar sa druge strane postelje je drhtao. Patrijarh je sa suzama govorio:
– Imaš li kakvu poruku, oče, onima kojima si pripadao? A ti si svima nama pripadao, u stvari, ti si samo Gospodu pripao, mili oče… Tisi celog sebe njemu darovao, čitavog si sebe dao Bogu kao uzdarje za sve ono što On svima nama daje!
Tada su svi videli kako sveti Sava, gledajući lik Isusa Hrista nečujno, tiho izdahnu.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *