NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
CERKVA
 
Predeli kroz koje se mali karavan kretao, bili su raskošni, planinski u zelenilu i buju. Na mahove je blagi vetar titrao krošnje, pa su se klatile nežno, kao da su mahale retkim putnicima. Sava je bio srećan, napet ali ne samo zato što ponovo vidi krajeve kroz koje je kao mladić bežao u manastir…
Seti se kako je prilikom bekstva u manastir, lebdeći od radosti, eto, baš tamo na vrhu onoga brega, presrećan raširio ruke i izgovorio celu himnu ljubavi, te usijane potresne kliktaje apostola Pavla, a slušao ga je otac Ruvim i cela šuma i celo nebo. Tu nadradosnu himnu ljubavi i sada je, ali u sebi, izgovarao usred šume borova i hrastova. I sada je osećao tu sreću, ali mnogo smirenije.
Žudim da se vratim u Svetu goru… a već mislim na povratak u Srbiju. Žudim da se predam miru, a nemir me goni da se vratim u Studenicu. Učim monahe da osvajaju svoju dušu i seJu svuda mir, a pripremam ih za duhovni rat protiv jeresi, koje dolaze iz sveta. Ali, neka bude Božija volja, On svet spasava, mi Mu pomažemo. Ne znam da li ću moći da se u Svetoj gori bar neko vreme potpuno predam usamljeništvu, samovanju i tihovanju. reče saputnicima.
– Ne nadaj se tome – reče Andrej koji je jahao ispred Save i karavana, kao izvidnica na ovom prometnom i opasnom drumu. Ne bi me iznenadilo ako nas mnogi monasi, već obavešteni, budu na obali čekali…
Sava se, ne verujući mu, toplo osmehnu.
Posebno je voleo Svetogorce. Nije im javio da će doći. Mira radi.
Jedrilica natovarena putnicima i tovarima klizila je mirnim morem duž istočne obale Atosa, a na pramcu je opkoljen Srbima saputnicima, uprggvo kao nekad sveti Simeon, stajao sveti Sava, uzbuđeno gledajući obalu kada će se pojaviti kutak Hilandara, mali beli kej ispred zelenila kojim je manastir bio sakriven. Miris mora se mešao sa mirisom tih šuma. Vetrić je vukao jedrilicu hitro, odjednom se iz ljudskih glasova sa palube izdvoji uzvik, sličan kriku galeba koji su se u plavetnilu neba beleli. Malo pristanište, čamac sa dva ribara monaha blizu obale. Jedan od njih uzbuđeno maše rukama, drugi izlazi pre no što su prispeli obali, zvonko udara u metalnu ploču i dok je Savin brodić pristizao, iz Hilandara grunuše zvona…
Sveti Sava izađe, ispruži se po tlu i usnama dodirnu zemlju.
Iz Hilandara su mladi monasi trčali, a stariji žurili. I ne samo hilandarski. Iz maslinjaka i tamo sa strane pojaviše se i vatopedski monasi.
Ljudi onog vremena ipak behu drugačiji. Svi su od sreće plakali. Svoga su monaha, arhimandrita Savu, zaokružili i pevajući cerkvenu radosnu pesmu doveli ga u manastir. Začuđen se pitao kako su saznali da on dolazi, jer su ga očito čekali.
Ušao je u portu i opet ničice pao i dodirnuo tle čelom. Krenuo je pravo ka hramu. Iz prazne grobnice njegovog oca nikla je i razgranala se loza koja već godinama daje mala zrna grožđa. Arhimandrit celiva ikone, pa priđe grobu i easvim drugačije, ne više samo od radosti, no i od nekog dubokog nejasnog jada, zaplaka. Tištalo ga je osećanje i saznanje da je njegov narod u stalnoj opasnosti. I osećao se kao da do tada nešto bitno nije uradio za Nemanjine-Simeonove Srbe. A žud da se što pre Srbiji vrati obuze njegove grudi. Izlazeći iz svoga hrama čuo je kako iz daljine dopiru i zvona sa raznih hramova.
Još nije uspeo da se sa onim koji su ga čekali pozdravi, kad u gostinsku sobu počeše da dolaze monasi iz drugih manastira. Voleo ih je. Ali je stalno osećao da je njegovo putovanje imalo samo jedan smisao: da za Srbiju učini sve što može. I koliko nam ostaješ? pitali su ga. Da li za uvek? rekli su drugi. Čuli smo da si zauvek prekinuo sa Stefanom?
– Uopšte ne znam koliko ću ostati. Možda i vrlo dugo. Tu sam da bih obavio veliki zadatak… A kako ste vi saznali da dolazim i to danas?
Dometije, vrlo ostareo, skoro sasvim bez kose, a sa potpuno sedom i velikom bradom i gromkim glasom, širokih usana, vrskao je:
– Ti si zaboravio da je moj brat Georgije prvi doušnik sveta! Pa on je sada najpoveriviji čovek cara Teodora Laskarisa… On mi je javio da pristižeš…
– Pa tvoj brat meni može veoma mnogo da pomogne… Moj posao je ništa manje nego da ubedim cara Teodora Laskarisa…
Uzbuđenja svakog trenutka nova. Galama, smeh, posluženja u velikoj trpezariji gde ih je smestio iguman Hilandara, otac Metodije, koji je, žustrije no ikada gestikulirao rukama, kao da se, zgrčen, od nekoga brani ili nekoga napada. Pitome i uzdržane monahe je radost kitila smehom.
– Samo mi niko od vas ništa ne reče o osvajačima…
– Zar da pokvarimo ovu radost? – upita neko.
Tek posle dva dana pojavio se gospodin Georgije, skromnije no pre odeven, ali ne kao vlastelin, no kao trgovac, sa licem punim vertikalnih bora, sa blagim pokretima i sporim govorom i pogledom koji je otkrivao njegova osećanja. A osećanje poštovanja prema Savi beše veoma vidno.
– Tebi stalno pristižu gosti… Pobegnimo nas dvojica, prošetajm do mora predložio je, a stalno je svoje šake držao iznad stola igrajući se sa jednim do prstenova na svojim rukama. Na tanani način se nametao da Sava vidi njegove zdrave ruke. Nisu drhtale.
Nisu otišli do mora.
Sava ga je odveo u hram. Pored prazne grobnice oca Simeona bile su tri četiri stolice. U hramu su ostali sami.
– Kako si, dragi brate Georgije, mogao tako hitno i od koga da saznaš kada i kuda putujem? upita Sava. Ko je kod nas tvoj čovek?
– Moja je mreža svuda na Zapadu veoma moćna, ali tu vest mi je poslao ne moj nego vaš čovek. A njega vrlo cenim i zato što je tebi veoma veran. Javio mi je da krećeš i zašto krećeš da bih ti se našao pri ruci, putovanja su danas opasna. Rafajlo me je o tome obavestio.
– Gospode.,. O, kako je Rafajlo divan! A rekao ti i zašto odlazim u Nikeju? Jeste!
– Meni je ta ideja ranije pala na um. Ali, mislim da nije ostvariva, niko tamo neće nju da prihvati, a najmanje car Teodor…
– Otvoreno reci zašto?
– Teodor Laskaris, car Nikeje, veoma je jaka ličnost. Uporan je. Taj zet poslednjeg vizantijskog cara Aleksija Trećeg, veličanstveno je, i hrabrije od svih u carevini branio Carigrad, njega je masa naroda u Maloj Aziji prihvatila za vladara i on se kroz nekoliko godina uzdigao, tukao Turke, poremetio Latine i napravio novi mali Carigrad, od stare Nikeje. Osamostalenje srbske cerkve njemu bi delovalo kao smanjenje Romeje, Romeje koju vaskresavaju on i epirski vladar kao protivnici…
– Sada saslušaj moje razloge… i Sava iznese argumente sve. Georgije ga je pazivo slušao, a kada Sava završi on odmahnu glavom i kaza:
– Ni ti razlozi ga neće navesti da vam podigne arhiepiskopiju. Zaludno je sve. On je beskrajno ljut na tvoga brata Stefana, jer je ovaj postao papin čovek, koji će, da bi se krunisao, morati veru da promeni. Uz to vezan je za smrtnog neprijatelja Vizantije, za Veneciju. Stefan uzima za ženu unuku dužda Dandola koji je srušio našu carevinu. I ti hoćeš da takvom kralju Srbije Teodor, car Nikeje, pokloni cerkvenu samostalnost?To ti neće uspeti… sem ako ga Evdokija, tvoja snaha i Irena, careva žena,nekako ne pretope. A Teodora da pretope neće lako, one su ga i ispunile mržnjom pre mnogo godina. Evdokija je sam vrh Vizantije napunila mržnjom prema Stefanu, tvom bratu, zato što je on nju, svoju ženu, oterao i obrukao. No, Savo, iako je tvoj pokušaj uzaludan, kažem, piši Evdokiji,njena će deca vladati Srbijom, kao kraljevinom.. I ja ću da je molim… pa neka prelome tu stenu od čoveka, Teodora. Hajde da to probamo, mili mojBože… Ali to menjanje Teodora trajaće dugo, pogotovo, ako primeti zamku, još će više prema Srbiji da se zatvori. Mili moji, da li će taj nemogući san da se ostvari?
Odjednom se, uz leprh i cvrkut, na hram sruči ogromno jato ptica. Sava pogleda ka kupoli. Potom ka oknima. Obojica se prekrstiše. I pogledaše se opet. Taj siloviti ptičji koncert je kratko trajao. Čuli su se iznenađeni glasovi onih iz porte. Sava reče, kao da se to nije zbilo:
– Ja nemam drugog izbora, pokušaću.
– A ja ti stojim na raspolaganju.
Vratili su se gostima. Georgije je tek posle dva dana krenuo, praćen slugom, pun energije. A Sava se povuče. Isprva u hilandarskom manastiru, potom posnicu u Kareji. Opet se mir nadvio nad njim. Predavao se molitvi. I molio, molio Boga da najsnažnije ohristovi Srbe, da im da sopstvenu cerkvu. Molio se danima i noćima. A često je pisao duga pisma prijateljima. I primao mnoga. Najzad, posla Andreja i Serafima u Nikeju.
– Pitao si se, brate Serafime, zašto sam baš tebe sa Andrejem poveo. Ti si veoma obrazovan, vlastelinski sin. I znaš helenski kao i Andra. Šaljem vas u Nikeju, to je mali Carigrad. Živećete po svim sredinama. Vrlo ste primerni i uglađeni ljudi. Proširite lep sud o nama! Vićete to poštovanje svakako zaslužiti. Budite u svetu, kao što ste u manastiru, ali budite što bliže dvoru i najvišim krugovima… Ja šaljem vas radi mnogih poslova koji nam tamo predstoje, ali i da biste vi u toj sredini raširili o Srbima lepši utisak no što su ga ostavili neki događajii Stefanove odluke.
Njih je dvojicu u Nikeji Georgije smestio u krilo samoga dvora, gde su poslovni gosti odsedali. Mislio je: u Rimu, i na ostalom Zapadu, svetinu najviše impresioniraju snaga i moć. U Vizantiji lepota i gospodstvo, stil. Ova dva Srbina zadivljuju nečim posebnim gospodstvom duhovnim…
Uskoro, ta dva smirena monaha postadoše veoma cenjeni, rado viđeni gosti i duhovni utešitelji u otmenim krugovima, a i u gradskoj masi Nikeje kao Srbi i hilandarski oci. Njihove su molitve pomagale, a saveti bili rado slušani. U očima svih ta dva Srbina su bili dostojni da episkopi postanu.
A o Srbima se više no do tada u tom vrhu znalo i pričalo, stalno u povoljnom smislu i sa simpatijama, iako je vrlo ružan utisak ostavila na nikejske krugove vest da je veliki župan Stefan Nemanjić prišao papi, dobio titulu kralja i uzeo za ženu unuku dužda koji je ubio Vizantiju.
 
* * *
 
Širom Srbije i gde god je bilo Srba, venčanje Stefana i Ane, i stavljanje krune kovane u Rimu na glavu muža kao kralja, stvorilo je veliku napetost i zlovolju. Ali tu su osudu smanjile dve vesti: prva da je čuveni Nemanjin sin, arhimandrit Sava, napustio Stefana i vratio se Svetoj gori; i druga: Stefanov sin Radoslav se ženi vizantijskom, epirskom princezom koja se takođe zvala Ana. Nemanjići su ipak privrženi pravoj veri, u vreme kad na nju nasrću strašne sile papske Evrope i prete nabujale sile islama…
Srbija je počela da živi u sve uzbudivijim događajima. Velikom županu je zvanično javljeno da će istoga dana u Srbiju pristići prelat sa krunom koju šalje papa Honorije i buduća kraljica Srba, Ana Dandolo, u pratnji najuglednijih predstavnika njene porodice i grada Venecije.
Ako vreme dopusti dva broda, papin i venecijanski, srešće se i skupa doploviti u isto vreme.
Stefan je pripremio sjajan doček. Mnogo skupocenih i veličanstvenih kočija za goste, i veliki broj najuglednijih vlastelina, vojskovođa, diplomata i drugih uglednika i episkopa, muzika i zastave, kao i otmena vojska sve je to skladno došlo do pristaništa kraj varošice pri moru da strpivo sačeka pojavu brodova. Niko nije bio naročito raspoložen, a Stefan je izgledao turobniji od svih. Njega je tog jutra mrzeo čovek koji ga je inače najviše voleo vlastelin Rafajlo. Najrodoslovniji plemići su bili dojahali. Rafajlo je stigao u svojoj širokoj kočiji. Stefan, još na konju, priđe, pogleda starca i ovaj njega, ne rekoše jedan drugome ni reči. Vladar obode konja da pregleda i ostale grupe učesnika i povuče se u svoj šator, koji su vojnici razapeli u hladu borove šume blizu obale. U prebogatoj odori od svile na prostirku sede, skoro leže, i opet se seti poslednjeg Jovanovog pisma.
„Gospodaru, moji su kupci obesni i brbljivi, sa više strana od njih sam čuo da je papa Honorije blagoslovio Anu Dandolo da se za tebe uda, posebno kada je ona obećala da će narod Srba da utvrdi u katoličkoj veri… Ne mogu a da to ne javim tebi i mome bratu Savi. Neka te Bog čuva. Ana je vrlo bistra osoba no fanatik papski. Ona uverava svoje društvo da je širenje vere jedini razlog zbog koga se prihvata takvog braka…„.
Uskoro ču dolazili su mu glavari. Izađe iz šatora. Pogleda more. Mirno i bez brodova. I bi mu lakše. Ali… oni se ipak nazreše i na obali nasta nemir. Daleko pre no što je trebalo, postaviše se čete garde, pa muzika, a gospoda se u hladu skupiše. Svi su ćutali. Rafajlo se pojavio tek kada su oba broda ko beli labudi bili već blizu. Stao je do Stefana i od njega se nije pomakao. Stalno je mislio na to:
– Ne mrzim ja mog Stefana, ja se spremam da omrznem malu italijansku beštiju, ženska noga je jača od pameti muža, ona može da skrene Stefana i nas nekud kud Nemanja ne bi dao. Oprosti Bože, omrznuću je već sad!
Prelepe bele jedrilice se približile malom kamenom keju, a na obali je veoma lepo sve izgledalo. U prvom redu su stajali Stefan, s njegove desne strane, sinovi Radoslav i Vladislav, pa mirjani, velikaši, a sa leve, igumani i drugi velikodostojnici. Desno a poprečno, kao i levo od njih, stajale su čete garde, a iza njih narod, šarolika masa, i udaljeno, na ivici šume, selo.
Obe grupe muzičara zasviraše. Jedrilice su pristizale. Jedna se vezala za dok, druga će za prvu, kada se na mostu pojavi dvorjanin i ceremonijalno se skloni i pokloni; tada se pojavi mlada, krhka, srednjeg rasta, Ana, unuka Enrika Dandola. Bela lica, a sjajnih braonkastih očiju, guste crne kose, zastade na mostu i brzo pogledom prelete sve i pronađe Stefana. Videla je da je to on. I nešto radosno prostruji kroz nju, nestade joj strah: „Pa on nije toliko star, niti je grub! Bože, to je gospodin po rođenju“ sinu njoj najbrža misao. Opet prelete pogledom svu tu ogromnu svitu, ali joj se pogled zakači za tog starca do Stefana, za Rafajla, koji je nju mrko gledao. No njen osmeh za tren dodirnu starca i iznenadi ga i odjednom odobrovolji, sa lica njegovog nesta ona odbojna stuštenost. Stefan se odvoji od tog prvog reda, priđe joj, a lica koja su išla iza nje takođe priđoše, njeni roditelji i najzad prelat okružen fratrima kod kojih je jedan ispred svih nosio veliku i ukrašenu kutiju u kojoj je počivala kruna i uzrok svemu ovom nemiru. Pozdravljanje uz buku muzike i upoznavanje išlo je teško, svi su jedva čekali da se krene u prestonicu. Prva kočija ukrašena srebrom i zlatom priđe…
Rafajlo oči nije odvajao od malene buduće kraljice. Veoma, veoma mu se dopadala, mislio je:
– Biće okršaja sa njom, ali ona je čestita, biće naša…
A Stefan je kroz prve utiske osetio nelagodnost. Veoma je lepa, ali ona je tako mlada… Sutradan mu je prelat otkrio koliko je buduća kraljica i svojevoljna. Ona je diktirala promenu protokola, htela je prva sa broda da izađe i vidi kralja, narod i zemlju nad kojima će sa mužem da vlada.
Međutim, ona je i dalje postupala potpuno neprotokolarno. Okrenula se njemu i rekla čitav niz stvari na nemogućem srbskom jeziku, dok su prelati uz nju klimali glavom i smejali se, a i ostali ulazili u taj veseli razgovor.
– Mesecima, od kako su počeli naši pregovori, ja učim serbiano. Stefanovo pribrano organizovanje polaska i njeno radosno držanje skinuli su maske snebivanja sa lica prelata, sve je nekako veselo krenulo kada je kolona sa mora ušla u planine i šume veličanstvenije no ijedan grad dignut ljudskom rukom. Ana je promenila i izgled svečane kolone. Kod jednog odmorišta zamolila je da gospodin Rafajlo pređe u njene kočije u kojima su sedeli ona i njena mati. Kada je u Rasu Rafajlo izašao iz kočija, bio je privržen Ani. Starac je znao da bolju kraljicu ne bi nigde našli. Ana je živahno sakupljala utiske, najpre o Stefanu. Bila je iznenađena njegovom gospodstvenošću, izgledom, snagom, obrazovanošću, ali i nekom gorčinom stalno vidnom u njegovim očima. I njegov prvi stav prema njoj dopao se Ani, jer je nije gledao ni hladno kao stranac, ni kočoperno kao budući muž, no nekako nežno, iznenađen, osmotrio je kao da je ona dete koje je sreo na nekoj priredbi.
Takođe su je očarala mesta: sela su se odjednom kao ostrva pojavljivala usred ogromnih šuma. Niske drvene i čiste kuće i cerkvice behu okružene vrtovima sa toliko puno dece da se iznenađivala. Dvorovi vlastele i njen u Rasu behu originalni, od kamena i od drveta… nigde toliko bujnog lepog cveća nije videla.
Oduševljavali su je ljudi, ne zbog vidne otmenosti i bogatstva, ne zbog upadivih ali ukusnih ukrasa i oružja, ne zbog urođene lepote nego zbog svoje zdrave prirodne jednostavnosti, prijatnosti i otvorenosti. Te utiske je hitro skupljala, morala je da bude što pre sigurna u sebe. Samo Rafajla nije smatrala njihovim, srbskim, nego nekako svojim, to ih je i tako čvrsto vezalo.
Kao da je prodrla brzo i u narod. Svetina je isprva bila hladna, posmatračka, ali, videvši je prilično sićušnu i dragu, poče da se odnosi pitomije, čak zaštitnički, a nešto u vazduhu se prijatno rascvetavalo, kao: ne brini, biće ti divno kod nas… ako i dalje budeš takva!
I prelati i fratri behu prijatno iznenađeni, ali ostadoše vidno nepoverivi, jer je nepoverivost izbijala i iz očiju Srba kad god bi im se pogledi susreli. Osećali su prelati da su došli u drugi deo sveta, koji nisu dovoljno poznavali.
Već prve večeri, sakupiše se najglavnije ličnosti dramatičnog venčanja u velikom salonu dvora: Stefan, Ana, njeni roditelji, i prelati.
Prelat, nadbiskup Alfonso, gojazan čovek sa tri podvoljka, koji se slatko smejao tresući stomakom, menjao je svoja raspoloženja brzo i vidno i na mediteranski način je bio glasan. Onaj pak drugi, biskup Ivan, beše mršav, poguren, tih i vrlo usredsređen.
– Hvala ti, sine, na ovakvom dočeku. Hajde da u nedelju obavimo skromno venčanje kako je predviđeno, pa da u ponedeljak ti nas lepo ispratiš,zajedno sa tvojom ženom i kraljicom… Imaš li nekih novih predloga, jer mi smo sve već utvrdili…
– Imam, eminencijo… Imam… Venčanje će biti obavljeno u kapeli u ovom dvoru. Kapela je istina mala, ali…
– A nećeš u Studenici? Ne smeš zbog naroda? Vi ste svi još uvek pravoslavni, je li? brzo je kardinal govorio.
– Pa, oče, pogodio si. Svi smo mi još uvek pravoslavni, iako ja preuzimam tvoju veru, ovde, među svima Srbima u Raškoj vlada pravoslavna vera toliko jako da sam odlučio… da Anu i mene venčate ovde. Rekao je Stefan to staloženo, to jest tako mirno da se odmah znalo da ga ništa od toga ne može da odvrati. A biskup Ivan, poklonivši se, tiho reče:
– Predložiću da takvu odluku prihvatimo, to je mudrije. Kao da je kardinal tu misao i pre biskupa prihvatio. Uzdahnu.
– Pa dobro, zamislite da za vreme venčanja prestane da teče ono miro… rekao je brižan kažu da je tvoj narod ljutit.
Rafajlo mu odgovori:
– Dobro ste odlučili. Srbima je miro sveto. I Studenica im je sveta.
– Ali, ovo, sine Stefane, nije znak da ćemo popustiti u pogledu ostalog što smo se dogovorili. A to nije malo.
Stefan se levom rukom prihvati pojasa, postade crven u licu:
– Ja vas molim da isprva ne budete tako… revnosni… Premnogo ste fratara sa sobom doveli… Ja bih predložio da ostanu samo prelat Ivan i nekoliko vaših monaha i lične služavke kraljičine… i njen zlatar… ali ostale…
Tek sada Ana progovori:
– Poslušajmo moga budućeg muža, svedimo moju pratnju na manju, kasnije ćemo po izvesnom programu da delamo.
Kardinal brižno izgovori:
– Pa onda je ovde stvar mnogo teža nego što sam mislio …Ali kada se razgovor nastavio bilo je manje nelagodnih tema.Kardinalov smeh se ipak mnogo manje no pre širio dvorom.
Kada su se zvanice uveče rasturile, Stefanu u hodniku Rafajlo šapnu.
– Odlično je, spasao si Studenicu… Ne mogu da zamislim da u hramu tvog oca, ispred našeg oltara, vidim rimokatoličku fratarsku misu.
Stefanovo lice je bilo tamno od umora. Potvrdio je klimanjem glave Rafajlovu misao. Rastaše se da se ujutru sretnu opet u istom raspoloženju. Ujutru je Ana zaželela da vidi ogroman vrt iza dvora, pun cveća. Tu je i stari Rafajlo došao da se pribere od događaja i misli.
Sreli su se. Starac je zavoleo Anu kao ćerku. Pitala ga je:
– Spremala sam se za ovu ulogu, napamet znam sva imena naselja i sela i gradova i rudnika… i istoriju znam… ali… molim te, striče, pričaj miti o onom bitnom, o Savi, o Nemanji… i o tebi sa njima… I još ovo: do venčanja imamo nekoliko dana. Dotle mi pokaži Studenicu. Daleko je, ali… moram da je vidim… Nju i sveto miro…
– Umeš umilno da naređuješ… a i da pametno misliš. Bojiš li se,kćeri?
Gledala je visokog starca mirno i hrabro rekla:
– Bojim, se. Ne Stefana, niti ikog od vas oko njega, nikoga više; ušla sam u bitku, ali se bojim ako sveto miro prestane da teče kada budem ušla u hram, to bi bio viši znak da… taj brak nije dobio blagoslov…
– Ne bi bilo dobro, mila, da miro sada stane. A jednom će morati.Tog dana po podne i do duboko u noć proslavljan je dolazak gostiju koji su se dobro bili odmorili, pa su i razgovori između vernika i ostalih zvanica bili brojni i značajni. I dok su stotine baklji osvetljavale dvor i vrtove, čak i prostor dalje od ograde, gde su sve veseliji mirjani imali svoje sofre, bogate kao što su bile one u dvoru mnogo šta su gosti i domaće krupne ličnosti jedni drugima rekli raspaljeni prelepim vinom. Stefan je odobrio Anin izlet u Studenicu i izlet ostalih gostiju po okolini, a on je sa Anom imao razgovor bez svedoka, posle čega je nestala seta iz njegovih očiju, brige su se smanjile, smeh oslobodio. Ana je umela da vodi razgovore i sa drugima papreno vešto i lukavo i razdragano, ali je sa mužem i tada i uvek potom pri razgovoru bila opreznija, smernija i uzdržanija. No otvoreno mu je govorila:
– Ja sam sebi odredila smisao u životu, to je da tvoj i moj narod privedem Rimu, jedinoj cerkvi na svetu. Ti si se sa tim saglasio. Sa tvoje strane ne smem da imam smetnje. Iako slutim da mi najveća smetnja dolazi od onih koji nisu tu: od tvoga oca i od tvoga brata…
– Dete moje, znaj da su ta dvojica stalno tu. Ni ti niti iko drugi neće moći odavde da ih odvede. A Sava će jednom zaista doći. No do tada će taj tvoj poriv da budeš papin misionar… da nestane…
– Pa ti uopšte nisi iskreno prišao našoj cerkvi!
– Iskreno… nisam, Prinudio me..
– Prinudio ko? – pitala je zajapurena Ana.
Tvoj ded, i tvoje pape, i tvoji krstaši, i tvoji inkvizitori… Sutradan veoma rano Rafajlo povede Anu, ustreptalu i neispavanu, bledu, kočijama u Studenicu. Dva ratnika na konjima su ih pratili. U kočiji se šćućurila Agnesa, stalna pratilja Anina, koja je, bleda i ispijena, sa plavim očima i oštrom plavom kosom delovala uvek neprijatno, a najviše zbog toga što je stisnutih usana gledala okolo kao da mrzi sve oko sebe, sem Ane. Agnesa je bila prava veštica, niko je ne bi ni hteo No, Ani je bila dobra, kao i Aninoj majci, koja je tu strankinju kao služavku primila takoreći iz obesti, baš zato što je tako neprijatno na druge delovala. Ona je imala još jedno ime, Agata, ali se ni u Veneciji ni u Srbiji nikada nije saznalo koje joj je ime pravo ili prvo.
Manastir se naglo pojavio, beo u zelenom krznu sa plavom kapom. Ptice, tišina, seljaci koji su se sa puta sklanjali i blago se putnicima klanjali, iguman koji brzo dotrča, krajnje zbunjen posetom… Starac je ušao prvi, Ana za njim, hram je mirisao na tamjan i sveće, koje su ispred oltara i upaljenih kandila mirno gorele, a jedno kandilo u desnom uglu hrama ukazalo je da je tu grobnica. Rafajlo najpre celiva ikonu pa grobnicu. I sivu ploču preko koje je vrlo tanak i spor tok svetoga mira izbijao. Ana kleče i opet se prekrsti na svoj način i najednom grunuše joj suze i ona ustade, i tada joj priđe nečujna Agnesa, zagrliše se. Lice služavke je bilo neshvativo drugačije.
Iguman je potom goste odveo u konak, a Ana mu je dala kesu punu zlatnika. Kada su krenuli, Ana je u kolima rekla Rafajlu:
– Osetila sam da je miro sveto, da je to sve čudo, da otac Nemanja,sveti Simeon nema ništa protiv mene i mog dolaska u njegovu zemlju, osetila sam to, osetila, oče Rafajlo i sada te molim da ćutimo, da se priberem, da vidim gde sam… i da se isplačem, da se komotno isplačem.
Ali, malo kasnije, dok se kočija tresla zbog lošeg dela druma, Ana odlučno podiže ka starcu Rafajlu lice i reče:
– Ako se otac Nemanja ne ljuti što sam došla u njegovu porodicu,onda se saglašava i sa tim što sam ja rimokatolik. A to znači da ja zaista mogu, smem i treba da ostanem u mojoj veri. A to znači, dalje, da nema ništa protiv ni mog misionarenja jer su obe vere, i tvoja i moja, vere u istog Boga! U stvari, to znači da ja mogu, treba i smem da obavljam misionarenje u korist moje cerkve. Dakle, sad znam, ja sam ipak na dobrom putu, zar ne?
– Prvi put ne vidim da si logična. Ne igraj se, kćeri, sa verom, jedna jedina je istinita, ostale su obmane.
Rafajlo je postao vrlo neraspoložen. Ana to nije primetila. A njega je pekla misao da je ta mlada osoba ipak još uvek nezrela. I to ga je odvuklo u setu. Metež u dvoru se nastavio.
U nedelju su obavljena u stvari tri obreda: prelazak Stefana u rimokatoličku veru, potom venčanje, i najzad krunisanje po zapadnom ritualu U kapelici je moglo da stane samo nekoliko njih, ali su hodnici i prostorije dvora, pa i dvorište i prostor od kapije nadalje drumom bili puni. Kada su mladenci, kao kraljevski par izišli iz kapele, vlastela u dvoru ih je dočekala osmesima i pljeskanjem. Sledeći soj u dvorištu jedva je sa jednim uzvikom živeo kralj i živela kraljica i to bez ikakvog znaka oduševljenja, a masa iza kapije je nemo i bez ikakva šuma sačekala da se kraljevski par pojavi, blago pokloni i povuče natrag u dvor. Anu poče da boli glava. Svečanost se nastavljala, a uveče je Rafajlo diktirao jednom pisaru pismo Savi.
Sveti Sava se predao usamljeništvu i tihovanju duboko, onako kako je žudno želeo i brzo se oporavljao od svetskih bura, ali taj mir je bio prekidan naročito pismima. Vesti o upornoj Ani Dandolo i napregnutom Stefanu i uznemirenoj Srbiji pristizale su uglavnom pismima. A jedno je bilo veoma tegobno. Pismo Evdokijino
„… Previše sam mnogo pa i neistina svojevremeno pronela o Stefanu. Ovde mog bivšeg muža, tvog brata, zaista ne vole. Meni i Ireni trebaće mnogo da tvrdog cara omekšamo. Pričekajmo, tiha voda breg roni, kaže srbska poslovica. Vrlo bih volela da moji nasledniidž budu kraljevi, i srećni. Mene nije usrećilo što sam careva ćerka, nesrećna sam bila u tri braka.. Pre nego što se povučem u manastir, pomoći ću Srbiji koliko god mogu…
Sveti Sava je verovao da će uspeti. I molio se.
Jednoga jutra je u Rasu Stefan sa pisarem pregledao poštu, pa se trže i držeći pismo u ruci požuri i prvi put ne kucajući uđe u sobu svoje žene. Bila je sama, sedela je na krevetu, češljala dugu tamnu kosu i hitro se ka mužu okrenula, a on je besan rekao:
– Dogovorili smo se da broj tvojih fratara smanjiš. Evo izveštaja:tri grupe papinih misionara rasprostrle su se po našem Humu i Kosovu.Opet.
– Ja sam zamolila da ih pošalju…
On, zanemeo, priđe okrugloj niskoj stolici i sporo sede.
– Protiviš se mojoj odluci?
– Ne, izvršavam naš sporazum, po kome ću da se angažujem na širenju prave vere… Nije trebalo da prve fratre otpravim posle venčaIba…
Stefan podiže ruku kojom je držao pismo, savlada se, spusti ruku na KOJIeHO…
– Ti ne shvataš. Ti ne vidiš da se plemstvo od mene sve više udaljuje… Mi se igramo… sa životom i prestolom…
Ona nastavi da se češlja, uživala je da to sama sebi čini. Ali, sada to joj zadovoljstvo iščeznu.
– Shvati, širenje vere je moja misao prva… to jest… druga – nasmeja se ona baš kao dete. A moja prva obaveza je svakako… dete…
Stefan se nije pomakao, samo su mu se oči raširile. Ana reče:
– Ja sam u drugom stanju.
Stefan se još jedan tren ne pokrenu, pa sporo ustade i naglo priđe ženi i zagrli je. I dok je tako grlio i ljubio, ona nastavi:
– Imam još nešto da ti kažem. Po prelatu Ivanu tražila sam odobrenje od pape da ovde u Srbiji blizu Studenice ti podigneš našu rimokatoličku cerkvu veliku kao katedru… U Raškoj ima malo rimokatolika,ali taj broj raste…
Stefan se odvoji od nje, još uzbuđen i radostan.
– Ma govorimo o detetu. Katedrale zidaj gde hoćeš, jesi li sigurna da si začela?
– Ja sam čak odabrala i mesto gde će biti ta cerkva, koju ja zbog veličine zovem katedralom… no, biće to hram budućeg manastira. A sada , o detetu…
– O, kako da te obradujem za ovu vest… grlio je Stefan ženu.
– Hajdemo sutra kočijama ka Studenici… ka mestu gde će katedrala da se izgradi… Već sam naredila da što pre iz Venecije dođu arhitekte i preduzimači… radi prvog projekta… staviću te pred svršen čin…
– Ma dosta sa katedralom… u redu, idemo da vidimo…. kako si to ti uporna i dosadna žena, smejao se Stefan. Pismo je bacio na stočić.
A sutradan razdragana i mazna Ana je žurila po muža pa su u kočijama rano krenuli ka severu.
– To sam mesto ja izabrala, blizu je Studenice, uzdignuto je, katedrala će se videti sa svih strana, u stvari, to je hram budućeg manastira, sa mnogo monaha… ona je cvrkutala, a muž joj je još bio omamljen sinoćnim vinom i srećan.
Izašli su iz šume, a sa obe strane neravnog druma pružale se livade, travnate i cvetne, ali gdegde i od suše zažutele. Približavali su se raskrsnici na kojoj je trebalo da skrenu ka tom brdašcu pogodnom za katolički manastir i hram, kada se na drumu pojavi jahač. Bio je to iguman Studenice, Spiridon. Dve uspravne bore na čelu, lice bez smeha, crna kosa ispod kape rastrešena odadoše njegovu uznemirenost.
Zaustavili su se istovremeno, Spiridon skoči sa konja. Ćutke je prišao kočijama. Usne, široke i jedva prekrivene brcima i bradom, behu se stisnule, postale tanje, pogled ukočen.
– Gospodaru… dobro te sretoh… Sveto miro je prestalo da teče.
– Kako? Šta reče? Šta? – ustade Stefan, a kočija se iskrivi od težine. Kraljica je kriknula i hitro stavila ruku pred usta. Kočijaš Miladin se prekrsti. Stefan izađe iz vozila. Kako se to desilo? Jesi li zaista dobro video? Hajdemo, pođimo da vidimo…
I Stefan uskoči u kola i naredi Miladinu:
– Požuri! A ti, oče Spiridone, takođe… i zaključajte hram, niko da ne vidi da je miro prestalo. Miladin ošinu konje…
Brzo su stigli. Vrata hrama su bila otvorena.
Stefan utrča. Ploča na grobu beše suha. Iguman je skinuo kapu, klekao, obraz uz ploču stavio, mir je bio potpun. Stefan je nepokretan video dramu koja je tek počela.
– Oče Spiridone. Reci ocu Ilarionu… da se spremi! – reče kralj odjednom mirno, tiho, naredbodavno. Pribrano, nastavi:
– Sutra ujutru Ilarion će poći za Hilandar, Savi da preda moje pismo. Odvedi mene i Anu u naše sobe ovde. Javi dvoru da se vraćam tek sutra, prekosutra. Vidi sa seljacima, eno skupljaju se, vidi šta ćeš im reći… umiri ih…
Pred hramom su gologlavi stajali nekoliko seljaka i monaha, nesrećna lica. Jedan od seljaka je kralja i kraljicu gledao baš podozrivo, neprijateljski. Niko iz te grupe, pa ni monasi, nisu se kralju poklonili kada je izašao. Ni kraljici. Oboje odoše u konak. Ana briznu u plač.
„… Da, moraš i molim te da se odmah vratiš… Ne ostaj tamo ni tren, tražeći cerkvu, da ne bismo izgubili ono manje što imamo, državu. Prirodno je da miro jednom prestane da teče, ali je neprirodno da to bude sada. I opasno je…
Nikada niko od monaha nije tako brzo putovao ka Svetoj Gori kao Ilarion sa dvojicom pratilaca. Usput su konje menjali. Stigli su u Hilandar sat ili dva pošto je Sava došao iz Kareje.
Ilarion je zakucao i ušao u Savinu keliju, a Sava je ustao sa stolice, i držeći pero u ruci, zapanjeno gledao izmučeno lice monaha Ilariona.
– Jesu li tamo svi živi? Ilarione! Šta se desilo?
– Sveto miro je prestalo da teče… Brat te zove…
Tada mu Sava priđe i zagrli ga. Sačekao je da Sava pročita pismo.
– Ne znam da li je nesrećniji Stefan ili Ana, ni kako će narod da seumiri, jer će prestanak svetoga mira da tumači kao Božiju kaznu što je Stefan prišao papi… Opasno je to, brate Savo! Sa ozbiljnim ljudima, sa Srbima se ne sme niko da igra, iako su vrlo dobri…
– Stefan se ne igra… On samo podmeće sebe između Zapada i Istoka.. da bi spasao one koje voli… a koji ga zbog toga mrze.
To je Sava rekao kao da sebi samom govori, upleo je prste ruku, a oko zglavka desne bila je obavijena crna vunena brojanica, izlizana. Pa uzdahnu i prošapta:
– Taj raskol između cerkava, taj jaz, u stvari je sve veći, ambis je,koliko li je ljudi ta provalija progutala i koliko će tek ljudi i naroda da nestane… Ilarione, osećam da je to drama sveta najveća posle pada Adama u greh. Kako je čudna volja Božija da baš naš narod bude postavljen između ta dva sveta… Hvala Mu što nas je posadio na strani Istoka… O, koliko treba žaliti one na drugoj strani… Kaine… O, moj mili Ilarione! Koliko je teško Srbin biti tek će istorija da otkrije… Počuj šta mi Stefan piše; čuj samo ovaj deo: „Kada sam pogledao grob, rekao sam sam sebi: Sada počinje kazna! Ako sam zaista toliko grešan, ako zaista miro prestaje da teče zbog naših grehova, Sava mora da dođe da se ovde pomoli za nas… Dođi! Rasprostreću po narodu glas da se vraćaš i da će miro opet poteći. A ti znaj: od tebe zavisi moj opstanak!“ Osećaš li, Ilarione,koliko taj čovek pati? Vratiće se on pravoslavlju i mi ćemo ga, možda baš ti i ja, svetim mirom Cerkve pomazati, mi ćemo njegovu krunu našim blagoslovom da obratimo u pravoslavnu. Stefan ne može drugde, Nemanja je u njemu, Nemanja, a i svi mi… Ali, ja neću moći da se u Srbiju odmah sa tobom vratim.
Premoreni Ilarion se ukoči, i sporo spusti ruku na sto.
– Ti da se sada ne vratiš u Srbiju?
Sava je osećao Ilarionovu patnju i brzo odgovori:
– Ja sada ne bih smeo da ostavim Svetu goru… upravo zbog Srbije. Iz dana u dan čekam da mi jave da odem u Nikeju i da od cara Teodora i patrijarha dobijem samostalnost cerkve u Srbiji. A znam da će u Studenici da se ponovo sveto miro pojavi ako se za to budemo iskreno pomolili, i ja ovde i vi tamo… i ti umesto mene nad grobom oca Simeona.
– Ne mogu da verujem… u ovo što čujem… ili možda loše čujem? Ovo jato ptica diže ogromnu buku. Ti išteš i nadaš se da ćemo mi Srbi od Grka da dobijemo samostalnost cerkve? A šta ako dotle izgubimo i državu i vladara, tvog brata Stefana?
– Neće se ništa slično dogoditi… Umesto mene ti ćeš da se pomoliš nad grobom da miro opet poteče. Čak ja ću jednu od molitvi da napišem, biće to moja molitva mome ocu… da moli Boga da miro opet poteče.I Bog će da nas usliši. I u tom i u pogledu dobijanja cerkve… veruj mi..
Oči Ilariona se napuniše suzama i brigom. Glas mu se izmeni.
– Ali, kako će biti svima kada se bez tebe pojavim? I kako ću kada budem sve obavio, a Bog nas ne usliši, i kamen ostane suh?
Sava ga potapša po ruci, osmehnu se i reče:
– Svakako si došao sa pratiocima, hajde da jedete i da se odmorite… Satrven i zbunjen, Ilarion ustade.
Skoro isto tako satrveni behu i on i pratioci kada su ušli u laku jedrilicu noseći dragoceno pismo i hranu. Takvi su doputovali kralju.
– A cela Srbija je uzbuđena vikao je Stefan pred monasima putnicima. Sava je mogao pitanje cerkve da odloži, ali ako se ovde u nedelju čudo opet ne bude desilo… biće strašno za sve nas, za sve, sve nas…
Nedelja predviđena za Savin dolazak se približavala.
Stefan je u manastir došao u petak, njegova Ana u subotu, mnogi plemići takođe. A u nedelju su ozbiljni ljudi svih staleža opet ispunili hram i portu i svako je od njih gajio ili nadu ili sumnju ili ironiju, ali niko nije bio uz Stefana, a on se osećao i bio najusamljeniji kralj okružen narodom. Ana u trudnoći nije umela da mu sa utehom priđe, osećala je i sebe krivom i njega nerešivim, i Srbe i Srbiju tajanstvenim, iako dečije čednim, za nju nedohvativim. Zvuci tajni Balkana su počeli da dopiru do nje, te zvuke je malo ko i na Balkanu hvatao i shvatao, a sve je njima brujalo. Oseti se sićušnom, pozornica je ogromna, a ona tako mala i tako sama sa mužem. Bićeš kraljica narodu koji je brže od nas upio helensku kulturu i pobegao od drevne, paganske. Srbi su skoro susedi Italijana, ali su od Italijana i Rimljana veoma udaljeni. Pametan narod koji ni sam sebe ne shvata, ali živi pun pravednosti i poriva. tako joj je jedan od učitelja objašnjavao.
– Ali, šta je sa Savom često je pitala najbliže.
Svi bi, pa i Rafajlo, osmehnuli se i gestom pokazali nešto što nisu umeli rečima. Voleli su ga. Bio im je duhovni otac i brat, ali otac koji ne grdi, koji voli i vodi Srbe tamo kud oni već žele da idu, a bez njega ne znaju, neće i ne mogu. Tu ljubav prema svetome Savi osećao je u Srbiji svako, i vlastelin i sluga i Stefan.
Broj rimokatolika i bogumila međ Srbima u Raškoj bio je tada mali, ali je mogao veoma brzo da se promeni. Strahovalo se da će porasti ako Sava ne bude došao ili ako ne bude izmolio sa neba sveto miro, kao što su kralj i njegovi obećali. Nešto drugo je slabilo snage pravoslavlja, a jačalo potuljene propagatore zapadne vere na Balkanu: sve veća moć Zapada, materijalna, vojna i druga sila koja se kretala, ekspanzivno u svim pravcima. Ima li u toj moći neke magije koja je grabila neopredeljene duše Istoka ka Zapadu? Bila je to bitka koja se vodila u duši ljudi gramzivo od strane Zapada, očajnički od strane Istoka, i preteći od strane Juga, gde se rečica muslimana brzo pretvarala u more, preteće i uništavajuće. Zato je i bilans bio težak i nemoguć, a trka je bila užasavajuća među verama. Da li će Sava sada doći i oživeti sveto miro, bilo je manjeg značaja od toga da li će Srbi dobiti svoju autokefalnu cerkvu, koju široke mase čak nisu ni očekivale.
Ilarion je sa pismom u nedrima bio užasnut stvarnošću; sedeći u jedrilici zavukao je ruku u bistru nemirnu vodu, zabrinut. Kada su na premorenim konjima stigli i sjahali, a Stefan mrtvim korakom sišao da vidi monahe koji su došli bez Save, Ilarion je bez reči predao kralju pošiljku sa dva pisma, i spustio ruke niz telo. Ozbiljno mršavo lice monaha delovalo je umorno i patnički. Monasi i drugi koji su se u porti Studenice zadesili, takođe su ćutali. Vrućina je bila velika, miris sasušene trave je bio jak, zemlja je vapila za kišom. A duša tih Srba za spasom. Vest da Sava neće doći, brzo se širila. Potom i panika, takođe. A Stefan je otišao gore u svoju sobu. Za njim uđe i Ana. Da oćute jad. Savina poruka je bila da se na liturgiji svi mole, i da Ilarion pročita njegovu molitvu svetome ocu Simeonu da Srbima opet daruje sveto miro. No, u takvu mogućnost je malo ko verovao. Talasi sumnje jeretika su postajali sve jači.
Vrelina je bila teška, a tog nedeljnog jutra lišće je sagorelo visilo niz grane, prašina je još žešće štipala oznojena lica ljudi, životinje se jedva vukle…
Nešto pre početka liturgije mnogi koji su ostali u porti videše kako se na zapadnoj strani neba pojaviše sivi oblaci, ali će oni, svakako, kao i prethodnih dana, nestati…
Stefan i Ana uđoše i sedoše na svoja mesta. Vojvoda Vukomir, kome su brkovi kao svežnjevi žita padali preko krupnih usana, priđe Stefanu i šapnu:
– Gospodaru, vidi se koliko si neraspoložen. Obodri se.
Ilarion, okružen jeromonasima, započe liturgiju, a kada se ona približi kraju, litija krenu ka grobu svetog Simeona. Tišina u hramu zavlada kad Ilarion započe propoved. Objasnio je da se naš narod navikao na te Božije poklone, da čuda nisu neophodna onome koji je jak u veri, ali ipak narod žudi da se Sveto miro pojavi, pa sada pastva moli za ponovnu milost… I Ilarion izvadi papirus na kome je sveti Sava napisao molitvu svome ocu: „Moli Boga i ti za tu milost, oče Simeone, molimo te, svetitelju…“
I tada se čuše usklici prisutnih kraj groba. Na ploči suhoj, na steni se pojaviše i počeše brzo da rastu i da se množe blistave mirisave kapi, od kojih odjednom zamirisa sav hram…
Svi klekoše, zastrašeni, zadivljeni, uzbuđeni. Kralj i kraljica nisu klekli, podigli su oči u vis i pozdravljali Milost Božiju koja se spustila… Stefan naglo krenu sa toga mesta, gde se toliko njih tiskalo da dodirnu miro, pa se nekako probi ka vratima, i shvati da je napolju pljusak započeo, pljusak prave tople letnje kiše. Izađe i kao sveštenik na liturgiji, diže obe ruke u vis.
Sa neba se sjurila bujica. Iza Stefana, mala i zgrčena uz zid, plakala je Ana. Ilarion je ušao u otvoreni oltar, kleknuo i naslonio glavu na svetu trapezu. Mešali su se jak šum kiše i veseli glasovi u hramu.
Kada je posle nekoliko nedelja Ilarion poveo karavan sa darovima naroda, plemstva i dvora za Hilandar, prolazio je kroz rascvetanu i bujnu Srbiju smiren i ponosan. A kada su on i saputnici ušli u portu srbskog manastira Hilandara, zbuniše se. Bila je prazna, jedva se odnekud pojavi mladi iskušenik monah koji im reče da su svi monasi u hramu, da se mole za uspeh misije svetoga Save, a da je on otputovao caru u Nikeju zajedno sa petoricom jeromonaha… I Srbi putnici uđoše u hram i sa pesmama se pridružiše onima koji su se svesrdno molili, milovani pogledima svetitelja sa ikona.
 
* * *
 
Dok su Sava i njegovi saputnici plovili ka Nikeji, more je bilo spokojnije i mirnije no ikad. Poverljivi carev ministar, gospodin Georgije, i dva srbska monaha Andrej i Serafim, već behu pripremili doček, a dočekala je ove putnike Nikeja, prelep grad koji se šarenio obiljem cveća oko dvorova, palata, svake zgrade, kućice, spomenika, trgova i vodoskoka. Sutradan pre podne Georgije je srbsku delegaciju uveo u dvor gde ih je dočekao poseban najsvečaniji deo dvorske straže sa ceremonijalom. Ali i monasi, hodeći kroz prelepe ulice, behu dostojanstveni, i snažni, muška lika i spokojna držanja. Kada su dvorjani otvorili vrata ogromne dvorane za prijem, videli su na prestolu, blistavom od skupocenih ukrasa, cara Teodora Prvog Laskarisa. On ustade, osmehnu se i, šireći ruke, krenu posetiocima u susret:
– Dobro mi došao gospodine Savo, sine Nemanjih, moj rođače.
Car beše dosta niskog rasta, a lice mu je bilo sitno sa puno uskih bora koje su se množile kada se smejao. A smejao se slatko i uopšte je sve činio kao hrabar i pošten čovek. Gosti su ga posmatrali sa nežnošću jer su i oni o caru već mnogo znali: da je u odbrani Carigrada bio hrabar a i u ostalim ratovima je smelo vodio svoju vojsku, pobeđivao je Turke i Franko-Latine i druge. Jedan rat je dobio tako što je na izazov neprijatelja sam izašao na dvoboj grdosiji protivniku i posekao ga.
– Već odavno sam, Savo, želeo tebe da vidim, a u poslednje vreme sva ova moja dvorska sredina me je podsticala da mislim o tebi, o Nemanji, i o Srbima… Pričaćeš mi o svemu, a naročito kako si uspeo da Nemanju, koji nam ote Rašku, prevedeš u Svetu goru. Umro je svetiteljski, čudotvorci ste vi, da, da, sve znam…
Neke reči i delove rečenica izgovarao je brzo i vedro, ali bi po gdekad zastajao, škiljio u goste, razmišljao, rastezao:
– A tvoj dolazak ovde… i to sa ovakvom pratnjom, mora da ima neki dublji značaj… i ja već sada postajem oprezan, a znam da ne treba biti oprezan sa tobom, ti si oprezan i umesto mene, ti koristiš i svojima i onima,drugim… Toliko te hvale, naročito nesrećna Evdokija… A i patrijarh,eto, nešto nas podstiče da o Srbiji i tebi često govorimo .. a sad mi reci,zašto si došao…
Ispod veselosti car je bio i napet i zabrinut. Veselost je bila samo neko skrivanje nervoze. Dugo je i sa poštovanjem gledao Savu, kao da je želeo da se Savi ispovedi. Sava reče:
– Moji su Srbi ugroženi, svetli care, a sada su više no ikada u opasnosti. Na sredini smo između Istoka i Zapada, na putevima gde će drski narodi sveta sa vojskama da prodiru i uništavaju jedni druge i nas i dušu našu,a sa svojim jeresima razum i veru da nam smute. Oni stalno vešto razbijaju ono pravoslavlje koje su do sada u nas, Srbe, usadili sveti Grci, sveti Kirilo i sveti Metodije i Srbin Nemanja, uspeli su da mi oba brata prigrabe…
– A tvoj rođeni brat Stefan je predao svoju glavu i dušu i srce papi… reče car Teodor prgavo, žestoko. Kako si to dopustio?
– Naprotiv, nisam dopustio. Ja se upravo protiv tih sila koje su se na njega sručile, evo, borim. Zbog toga sam i došao tebi…
– A što, moliću? Da utičem na njega da nam se vrati? Da ženu katolikinju, Anu, otera kao što je oterao i pravoslavnu Evdokiju?
– Nećeš ti moći na njega da utičeš nimalo…
– A što? upita car sa podsmehom. Misliš li to zato što je on,kažu, jedan od najobrazovanijih vladara u Evropi?
– Ne, nego nešto jače od tebe savladaće i vratiće Stefana našoj veri. A to je Cerkva. Ali samostalna srbska. Srbska Pravoslavna Cerkva. I ja sam došao da u ime svih Srba molim tebe i patrijarha, njegovu svetost Manojla, da odobrite i date cerkvi u Srbiji… autokefalnost, u rangu arhiepiskopije. Ona će skupiti ogroman broj rasturenih Srba u jedno…
Car upi usne, odupre se rukama o sto, sporo ustade i zgrožen reče:
– Samostalnost? Srbskoj Cerkvi? U vreme dokle ja skupljam svaku mrvu bivše carevine? U vreme kada se i sam čudim kako opstajem? Hoćeš da odvojim od vizantijskog, grčkog, mog pravoslavlja, najzapadniji deo? I da ga predam samoupravi i pustim u papsko carstvo? Da li ti znaš da sam i ja pokatkad našom situacijom toliko zapanjen i zaplašen da bih ja predao moju državu papi, kroz unijatstvo, samo kad me ne bi moj narod i moja cerkva zgazili? Da, ponekad ne znam kako da opstanemo, a ti hoćeš da se tvoj narod Srba cerkveno osamostali. Ne, sinko, to ne možemo ni ja ni patrijarh da blagoslovimo.
– Ali ćeš ipak morati da čuješ sve moje razloge, pa onda da odlučiš. Ti si okružen razvalinama veličanstvene Romeje…
– I maloj Srbiji prete iste nevolje… preseče car.
– Prete i gaziće je i uništavati mnoge sile, a vi Grci ni kroz blisku budućnost nećete moći da nam pomognete. Mi se možemo odupirati ponekad i silom, ali uvek duhom. Ako se duhom podignemo i budemo jaki,bićemo uvek sa vama, Grcima. Ako duhom i verom budemo lomni, postaćemo oni drugi, bićemo čak i vaši neprijatelji. Veru i duh vi ste nam dali, ali naše dalje zrenje zavisi od nas samih. Ako budemo imali svoju cerkvu, znaćemo kao narod da smo jedino mi koji je mogu i moraju spasavati. A takvu snagu našem duhu, našoj veri, daće nam samo sopstvena cerkva. I samo ona duhovno jaka može da se odupre jeresima.
– Ponovi to. Misliš li da će cerkva, vaša, samostalna, vas Srbe bolje da diže i drži? Bolje nego grčka, zajednička, naša?
To je pitao pošto je sporo seo na fotelju.
– Mi nemamo druge, niti ikakve tuđe sile koja može da nas spase, sem svojih sila. Zašto nam tu našu silu ometaš? I što nas dalje vezuješ za Grke, zgaženu Vizantiju, ili Romeju? Zašto? Mi se sa našom autokefalijom ne bismo odvojili od vas, naprotiv, ostali bismo uz vas u svakoj situaciji, ali kao zreo borac. Uz to, mi pripadamo epirskoj arhiepiskopiji u Ohridu, Epir i ta cerkva epirska će mnogo izgubiti ako se Srbi vama, u Nikeji obrate i od vas dobiju autokefalnost. Mi ćemo večno ka vama da težimo, oslobođeni od Epira. A Epir će izgubiti Srbiju čim Carigradska patrijaršija bude Srbiji dala autokefaliju.
Car je gledao u sto i zaječao tiho, patnički. Sava nastavi da ga ubeđuje.
– Ako svoju cerkvu ne dobijemo, poješće nas papska jeres, pre ostalih, jer smo im geografski najbliži. Prirodu će da nam promene, prirodu svoju menjaš prema onome sa kim si. Ja takve promene i razlike vidim na samom zapadu Srbije, na obali Jadrana. Sada smo mi slični vama, Grcima. Duša nam je takva, istočna; u nju se Hristova vera smešta u celini, i prelepo, a priđemo li zapadu, jeresi Rima, promenićemo našu prirodu, udaljićemo se od vas, bićemo suprotni jedni drugima to ti kažem kao caru. A ako se tome odupremo, rašćemo kao nezavisna cerkva pod okriljem tvoje cerkve, dušu ćemo punu prave vere da sačuvamo. Ako države naše Rim ili islam, ili bilo ko sruši, mi, Srbi, i vi, Grci, bićemo po duši jedinstveni i spaseni; pripadaćemo jednom duhovnom carstvu kome jeres ne može da naudi. Pusti nas da sami ojačamo i odrastemo, to nije izdvajanje nego jačanje i spajanje naših cerkava.
Car se veoma umorno nasmeši:
– I mi svi uočavamo kako ta razlika između Istoka i Zapada sve više raste, ona je sve veća. Možda je počela pre mnogo vekova. Ono što vi teolozi vidite kao jeres nije samo uzrok mnogim daljim razmimoilaženjima, možda su te jeresi posledica drugih, nepoznatih. I teolozi i carevi i narod osećaju da su te razlike sve dublje, a kako ćete vi Srbi, koji se nalazite između Istoka i Zapada proći, to ne znam. Duša će vam biti okrenuta Istoku, telo Zapadu. No, bićete kao mi, na Istoku. Da smo isti po duši,to je dar pravoslavlja. Jedan od mojih brojnih prijatelja filosofa reče mi kako je baš od nekog Srbina čuo jednu lepu misao o toj razlici. Kaže:Zapad se divi lepoti postojanja, a Istok postojanju lepote. Ja bih kazao, dase oni tamo dive lepoti moći, a mi se svom našom moći divimo lepoti…Jesi li video grad? Mi se gušimo od cveća… pa i cveće vajarskim delima ulepšavamo. Sadimo novi Carigrad. A kažu lepa je i Srbija. Lepa… Pa ivi se više radujete lepoti nego moći, koliko znam. Otkuda to? Kod nas od antike i Helena, a kod vas? Svejedno, otkud kod vas žudnja za lepotom, tek vama zaista i odgovara meko pravoslavlje, a onima tamo zapadnim narodima došlim iz divljina Azije možda i mora da komanduje gruba cerkva kakva je rimska? Ne znam, nisam dovoljno filosof da to shvatim, ali sam dovoljno istočni da to osećam, deco moja, i oci moji…
Car pogleda Savu i svakog gosta vrlo zamišljenim očima:
– Serbija, ali pravoslavna, treba da iskorakne ka Zapadu i duhom. I tamo kao Istok čvršće da stoji. A to će stvarno moći tek ako bude samostalna. Kako si me tako brzo i lako ubedio u to? Eto, ja na tvoju ideju… na tu tvoju neobičnu ideju… eto, pristajem! Ali, šta će patrijarh reći?
Sava i za njim njegovi monasi ustadoše i pred carem, uzbuđeni pokloniše se, napraviše veliko metanije. Car ih je hitrim pokretima ruke donekle smirio i nagnao da sednu, a i sam je bio uzbuđen. Sopstvena odluka mu je izgledala hrabrom… To ga nadahnu snagom i pozva pisara, hitrog mladog čoveka, kome je kosa crna kao gar štrčala ispod plave svilene kape.
– Aleksandre, zamoli Njegovu svetost patrijarha da dođe… okrete se gostima, pa se nasmeši videći njihovu radost. Grlili su se i grlili Savu.
Vrlo brzo je patrijarh došao, kao da je bio u susednoj palati.
Ušao je hitro. Gosti skočiše, napraviše duboko metanije i priđoše mu ruci. Car takođe ustade, sporo, zabrinuto i zamoli patrijarha da sedne. Čelo stola beše jako prošireno, tu je pored careve bila još jedna fotelja, za patrijarha.
Sluga i njemu donese kristalnu čašu. Patrijarh Manojlo Saranten je imao asketsko lice sa velikim visokim čelom i vrlo krupnim očima, koje su delovale patnički i kada bi se osmehnuo. Starački izborane ruke milovale su površinu stola od abonosa i orahovog drveta sa sitnim zlatnim reljefima i inkrustracijama. Posmatrao je Savu sa ljubavlju:
– Savo, sine, tako sam radostan da sam te upoznao. No, znam i zbog čega si ovde, znam ne stoga što mi je carev pisar, moj bratanac, rekao šta se ovde odigrava. Pratim vesti o tebi od kako si pobegao u monahe… A znam i da si za deset godina rada u Srbiji do kraja opravoslavio Srbe u Raškoj i oko nje, posejao si najbolje seme na najboljem tlu, pa si učvrstio i državu bratu. Sada dolaziš da osamostališ cerkvu… Da… da… a ja sam pre toga o vama dugo razmišljao… pod uticajem gospodina Georgija… Čekao sam tvoj dolazak… ali nisam mogao cara, u tom smeru ni da dirnem…suviše je tvrd kad brani i državu i Cerkvu. No, deco, i ja sam saglasan da Srbi dobiju svoju samostalnu arhiepiskopiju…
I Sava i monasi ustadoše, potreseni, udaljiše se od stola koliko je trebalo i prostreše se pred glavarima cerkve i države Nikeje, pa se okretoše jedni drugima i na pravoslavni način triput izljubiše, krsteći se i ne obuzdavajući radost i uzbuđenje. Prekide ih car ornim glasom:
– A koga treba da izaberemo i hirotonišemo za arhiepiskopa? Svih šest monaha su gledali Savu.
– Pa nesumnjivo, jedino njega – izgovori Andrej, uz usklike drugih. I Sava se potpuno pribra i dugo zagleda caru, pa patrijarhu u oči.
Bilo je i u njegovom izrazu lica i skoro bolnom pogledu nečeg neobičnog. Svaki bi monah iz dubine duše bar isprva odbijao počasti i prva mesta zbog usađene, urođene ili nametnute skromnosti i smernosti. Sveti Sava je imao sasvim drugačiji izraz. Uronjen u dubine svog bića rekao je prosto i tiho i jednostavno, skoro šapatom, potresno iskreno:
– Od kako znam za sebe ja sam želeo to što i danas želim, da se povučem u mir i da gledam kako svet postoji i da se divim Bogu kroz molitve… Ja sam sazdan za to… a život me tera da se brinem za svet i za delo…Ako je moguće, oci, ja vas, kao da sam vam dete, molim… oslobodite me sveta i vratite molitvi i tišini…
Car se nervozno nasmeši:
– Sine… i oče, ti već odavno ne pripadaš sebi… Primi se tog zadatka. Samo pod tim uslovom dajemo ti autokefaliju Cerkve.
Patrijarh svojim krupnim glasom reče:
– U subotu i nedelju u prisustvu Svetog arhijerejskog sabora koji ovih dana zaseda, Savo, hirotonisaćemo te kao prvog arhiepiskopa Srbije. Primi taj zadatak. Primi kao poslušanje, kao naredbu.
Svi ustadoše. Patrijarh podiže ruku i blagoslovi Savu, pa potom cara i ostale. Ozbiljnih, bolnih očiju, dodade sa strogošću prvosveštenika u hramu:
– I još nešto, sine Savo. Posle hirotonisanja ostaćeš dosta vremena ovde, sa mnom… Moram da te dobro uvedem u tajnu domostroja Cerkve… previše je važno područje pravoslavlja, tvoja Srbija…’
Na dan Uspenija Bogorodice svi u gradu su znali da će arhimandrit Sava, sin hrabrog Nemanje, biti hirotonisan za prvog arhiepiskopa u Srbiji.
Kada su zvona sa saborne cerkve zabrujala pred početak liturgije, sav se grad sjurio na glavnu ulicu.
Iz dvora je polazila svita kakva se retko kad viđala. Car Teodor i carica Irina u najlepšim odorama, okruženi gardom, vladikama, mitropolitima, plemićima i ratnicima, išli su ka hramu praćeni uzvicima. Neposredno iza carskog para išao je Sava, skromno, u monaško odeven, pognute glave, praćen nekolicinom srbskih monaha vrlo dostojanstvenih i naočitih ljudi.
Već sama ta svita ispunila je hram kada je služba počela. Narod i stranci koji su se u gradu tada našli još su na ulicama govorili o novom episkopu, njegovom ocu i njihovom narodu na najzapadnijem delu bivšeg vizantijskog carstva. I pričali su o njegovoj pristupnoj besedi:
– Pre svega, Bogu, Cerkvi i vama zahvaljujem što me oglasiste dostojnim da budem arhijerej srbskom narodu koji je dušom stao uz pravoslavno hrišćanstvo u vreme sve opasnije za prave hrišćane. Ja sam svestan toga da bitku za istinu, koju je na zemlji poveo Isus Hristos, mi treba da nastavimo, mi, koji Njega lično kao Istinu prihvatamo. Apokalipsa,drevno proročanstvo kaže da će bezverja, krivoverja, neverja mučiti i sve više osvajati svet i da je jedini spas u prihvatanju prave poruke Isusa Hrista, jer On je i Istina, i Put, i Život. Bitka najveća i najstrašnija se vodi u svakom ljudskom biću, pa i u Cerkvi i državi, a uvek se svodi na bitku između istine i laži. Istinu je Isus Hristos doneo, ali je nije nametnuo. Do istine koju je On otkrio treba da dođe svaki čovek pojedinačno, treba da je želi, prihvati i čuva i po njoj živi jer će mu ona reći ikako da živi i kako da se bori protiv zla. U tome borenju za istinu i za vrline, svakom pojedincu pomaže Cerkva, kojoj je to najvažniji i prvi zadatak. Zato i ja kao prvi srbski arhiepiskop smatram da je i meni, i celoj srbskoj cerkvi to dužnost: saditi hrišćanstvo, pravo hrišćanstvo u ljude i usaditi u njima onaj otpor prema jeresima koji je naročito neophodan tamo, gde Srbi, narod između Istoka i Zapada, žive. Srbska pravoslavna arhiepiskopija je deo jedinstvene pravoslavne katoličanske Cerkve, ali ako joj želim da ima išta više od ostalih patrijaršija i arhiepiskopija, to je da u sebi nosi naročito jak otpor, otpor kao što ga u sebi nose najudarnija jedra na brodu nad kojim besne vetrovi. Ja vas molim da se molite za moj srbski narod, i za njegovu samostalnu Cerkvu, i za mene, njenog arhiepiskopa, i za sav klir te Cerkve, jer će oluje nad nama naročito želeti da nas muče i cepaju. Molite se da plovimo uporno i bez skretanja, da plovimo ka Bogu Ocu putem Isusa Hrista u Svetom Duhu. Gusari koji su u vidu krstaša slomili Carigrad, a potom u vidu inkvizitora lomačama obezbožili zapadnu Evropu, imaće kroz buduće vekove mnoge druge izglede, vidove, nazive i oblike, i mnogo opasnija sredstva, pa treba da se molimo da nas Bog sačuva u našem otporu i istrajnosti na našem putu pravoslavlja. Do Isusa Hrista Jevreji su smatrali da je najbolje mesto za molitve Jerusalim, a Samarjani vrh jedne njihove planine, a Isus Hristos im je rekao da je došlo vreme da se ljudi mole u duhu i istini. Ako je u duhu čoveka istina, onda se on iz tog duha, bilo gde da se nalazi telom, može da moli Bogu, jer je taj duh istinom posvećen postao hram, koji čovek u sebi diže uz pomoć Cerkve, zajednice Boga i ljudi, episkopa, monaha, sveštenika i ostalih vernika.
Za vreme liturgije i posle nje, kada je u svečanoj odeždi uz cara i caricu, praćen ostalim klirom izašao iz hrama, svet ga je radosno, na ulici, kao i pre toga u hramu, pozdravljao i uzvikivao:
– Aksios! Dostojan… Dostojan…
Pa i kada je ta prelepa svita ušla u dvor gde je svečana trpeza bila veća no ikad do tada, i gde je uz pratnju muzike započeo svečani ručak, u svima se odražavala ta radost, a nju su rasplamsavali pored srbskih monaha, car Teodor Laskaris i njegova supruga Irina i njena sestra Evdokija, lepa, sada proseda žena, koja je svaki čas od sreće i tuge plakala.
-U toku gozbe, započeše zdravice, time što je car ustao i ustadoše svi, pa on posle nekoliko reči predade skupocene poklone novom arhiepiskopu, Savi, a deo poklona za cerkvu Srbije je nabrojao, uz poklike gostiju. Potom je, takođe, skupe darove poklonio patrijarhu i episkopima prisutnim na hirotoniji. Ređali su se drugi govornici. Na kraju divne gozbe digao se Sava i zahvalio Bogu, patrijarhu i caru i svima prisutnim za sve, pa se kao da se izvinjava obratio starešinama države i Cerkve sledećim rečima:
– Time što ste Srbima dali da imaju svoju episkopiju i episkopa, viste nas usrećili, ali ja sam shvatio da će u našem radu veliku smetnju da čini udaljenost Nikeje. Ako naše vladike i budući arhiepiskopi u Srbiji budu morali u dalekoj Nikeji da budu hirotonisani srbska cerkva će njihovo odsustvo zbog dugog i opasnog putovanja vrlo teško podneti. Da li bi vaša dobrota, dobrota cara i dobrota patrijarha i svih vas htela i u tome da nam pomogne, da dobijemo blagoslov da srbske arhiepiskope i episkope hirotonišu u samoj Srbiji, srbski episkopi?
Car ljutito pogleda zbunjenog patrijarha. Pa u opštoj zgranutosti i zanemelosti promuklim glasom reče:
– Nikada pogodniji moment za takav zahtev nisi mogao da nam postaviš, mili vladiko… Evo, mnogi moji gosti se protive, čuješ li to? Ali,zahtev ti je osnovan, osnovan… car se okrete patrijarhu:
– Molim te… ko da danas, pri ovakvoj trpezi ljubavi može da kaže ne?
– Ja ne mogu da kažem ne, ni kao patrijarh ni kao Savin zaštitnik. Sveti oci -pređe patrijarh pogledom sve prisutne, ima li ko šta protiv takve autokefalije srbske cerkve? Daleko je, usamljena, najugroženija…
U dvorani opet nasta tišina. I odjednom se svi prelomiše, nasmejaše, saglasiše se. Sava sede presrećan.
Sutradan je arhiepiskop Sava sa svih svojih šest pratilaca posetio patrijarha Manojla u samoj patrijaršiji. Tamo je patrijarh njih uveo u malu kapelu i na vrlo svečan način predao im dve gramate, dva vrlo značajna dokumenta. Prvi o hirotoniji Savinoj u čin arhiepiskopa, i drugi o tome da je posvetio Savu arhiepiskopa sve srbske zemlje i dao mu u Bogu vlast da po srbskoj oblasti posvećuje i razrešuje episkope, sveštenike i đakone, a neka Savu svi pravoslavni hrišćani slušaju kao njega, Manojla, vaseljenskog patrijarha. Iz biblioteke i sa drugih mesta sabrao mu je mnogo neophodnih knjiga.
– Iz ovih dela, iz Justinijanovog kodeksa sačini zakone za Srbiju, pa tek se onda tamo vrati.
– Mnoge sam novele Justinijanove već odabrao i preveo u Svetoj gori.
– Najlepši darovi Novog Rima nama jesu ti propisi, iskoristi ih,oni će biti kormilo tvom narodu. I još nešto: sve bogoslužbene zbornike i kanonske knjige prevedi sa znalcima jezika i prepiši u dovoljnom broju primeraka prema broju eparhija i hramova.
Patrijarh je predložio da se i dvojica iz grupe Savinih monaha rukopolože za vladike, koji će u Srbiji sa Savom činiti prvi sabor arhijereja, koji predstavlja viši stepen episkopske vlasti, po kanonima Cerkve neophodan za dalja rukopoloženja novih vladika.
Tako je danima mudri patrijarh otkrivao Savi i njegovim pratiocima iskustva koja će im u ono vreme veoma koristiti. Pred polazak Srba car je Savi rekao:
– Obavešten sam da u tvom malom brodiću nema mesta za sve darovekoje odavde nosiš. Daću ti na poslugu moju veliku jedrilicu, a tvojom jedan dan ranije pošalji u Svetu Goru tovare i glasnike…
– Kao arhiepiskop svih Srbijana moraš svečano i bogato da izgledaš rekao je Georgije koji se od dana hirotonisanja od Save bezmalo nije ni razdvajao.
Jednoga dana su sa malim brodom poslati bezbrojni pokloni dvora, grada, cerkve, a drugog dana je Sava sa šest svojih i sa desetak drugih monaha koje je u patrijaršiji patrijarh sabrao, drugim brodom krenuo. Ti saputnici su bili Srbi ili su vrlo dobro znali srbski i helenski kako bi Savi pomogli u Svetoj gori da se za mnogo eparhija i manastira u Srbiji obezbede apsolutno verni prepisi i prevodi neophodnih knjiga.
Ispraćaj arhiepiskopa Save bio je carski i srdačan.
A doček na poluostrvu Atos još topliji, dirljiv. Najdraži njihov monah, arhimandrit Sava, kao arhiepiskop svoga naroda dolazi u Svetu Goru. Sava je sa svetogorcima sve vreme odsustva održavao najbliže veze, pa je vrlo prisutno pratio i onaj crni period kada su svi grčki monasi morali da priznaju primat pape i rimokatoličke cerkve. Upravo to što je znao da se u grčkim monasima i cerkvi, okupiranoj od papskih krstaša, krije sve jači otpor prema jeresi i papi, kojeg je 1215. IV lateranski koncil proglasio gospodarem i svih pravoslavnih cerkava, te 1219. godine ispunilo je i Savu i sve monahe u Svetoj Gori osećanjem pobede. Sada su svi znali da je papska cerkva izgubila bitku za latiniziranje Grka, papsku hegemoniju trebalo je strpivo i lukavo podneti. Ona će očito pasti sa leđa sveta, pravoslavni su duhovno pobedili… I eto, to su osećali svi na Svetoj gori kada se prvi srbski arhiepiskop pravoslavne Cerkve vratio pri svom putu u Srbiju… Nije to bilo osećanje trijumfa, nego spasenosti i spokojstva.
Sava je odmah prionuo na posao uz pomoć dvadesetak monaha. Brda papira su mesecima ispisivali, prevodeći i prepisujući u više primeraka najdragoceniju literaturu duhovnog istoka. Nastavio je dopisivanje sa mnogim uglednicima. Pre svega je pisao svojima u Srbiji, pa svima cerkvenim poglavarima Javljajući im rađanje autokefalne cerkve Srbije, pa je i papu o tome obavestio, ali je tu vest poslao tek po povratku u Srbiju.
Naporan rad u Svetoj Gori bio je prekidan burnim događajima. Jednoga dana Sava je obilazio prevodioce i prepisivače po Hilandaru. Njih je bilo skoro svuda, čak su neki bili i na doksatu. Sveti Sava je u svojoj keliji pregledao neke obavljene prevode kada se u manastiru pojavila neobična grupa nepoznatih monaha. Behu umorni, i bedno odeveni, jedva su koračali, a lica su im bila u još lošijem stanju, puna modrica. Sava je brzo sišao da ih pozdravi. Sakupili su se i drugi hilandarski monasi i sve te goste su poveli u veliku gostinsku sobu i odmah ponudili medom, vodom i jelom. Još u porti rekoše da su oni monasi manastira Karakal, a Sava jedva prepoznade u najstarijem igumana Karakala kojeg pre mnogo vremena beše upoznao u Solunu. Srameći se, iguman Karakala, prosedi čovek sa kukastim nosem i blagim nasmešenim očima, a sa tugom u izrazu lica, saopšti:
– Došli smo, braćo, da nam pomognete, mi smo monasi bez manastira, koji ne mogu nigde da odu… Čuli ste da su nas nedavno napali gusari sa kojim su još uvek i razbojnici krstaši… Zarobili su nas, pa pošto ni u manastiru nisu našli ništa za pljačku, rešiše da nas ne ubiju nego d nas prodaju… Mučili su nas i tukli i odveli do ispred manastira Lavre i ponudili su nas tim monasima za veliki otkup, a Lavrioti, iako imaju para, odbiše da nas otkupe. Mislio sam, dok su se gusari spremali da nas poseku, kako da se spasemo, pa sam poslao igumanu Lavre poruku da nas otkupi a da naš manastir pređe u vlasništvo Lavre. Pristali su, bestidnici, odmah. Isplatili su ucenu gusarima, a ovi nas ostaviše pred ulazom u Lavru. Ali, Lavrioti nam ne dadoše ni da odemo u svoj manastir, rekoše nam da idemo kud znamo, svojim kućama… Mi smo se zarekli da se kućama ne vratimo, da ostanemo u manastiru, da budemo monasi… Setili smo se tebe, visokodostojni… možda bi ti mogao… i sva tvoja braća ovde, da naš manastir otkupite od Lavriota i da bude i ostane vaša svojina, a mi u njemu dalje Bogu da služimo…
Pomešaše se osećanja Hilandaraca, izbi jad i ljutnja, a Sava pogledom preispita svoje monahe, pa sa blagošću upita goste koliko su Lavrioti na ime otkupa manastira platili gusarima. Beše to zamašna suma.
Sveti Sava spokojno reče:
– Mi ćemo da otkupimo vaš manastir… a vi ćete da mu se svi vratite i to kao u svoj… i mi ćemo vama njega od srca da poklonimo.
Svi monasi iz Karakala u svojim poderanim mantijama i bosonogi su ustali, krstili se i plakali, samo je jedan ostao da sedi, stegao pesnice na svojim kolenima, savio se, naslonio čelo na njih i plakao gorčije i dublje od svih. Iguman Karakala.
Na dan Svetoga Atanasija Atonskog u manastiru Velika Lavra održavala se svečanost, na koju su sa svih strana Atosa, i sa kontinenta, dolazili gosti mirjani i crnorisci, ali je glavni gost bio srbski arhiepiskop Sava Nemanjić. Sabrali su se uglednici oko toga gosta, čestitali mu, molili ga za blagoslov, pričali mu o svojim nevoljama, kada u dvoranu gde su se nalazili, utrča mlad plavokosi monah kome su se rukavi mantije lepršali.
– Oče igumane, tiho i zaplašeno, reče: Neki od gostiju u porti prepoznali su među ostalim narodom razbojnike i njihovog vođu Agoa…
Ukočiše se monasi koji su to čuli. Mali i ostareli Ruvim ustade:
– Pa oni će sve da unište…
Jedan krupan sredovečni monah mirnim glasom reče ostalima:
– Neće oni sada kad ima toliko sveta da se otkriju i išta urade. Oni su došli da ispitaju stanje, ali će da nas napadnu kada budemo sami… Najbolje je da zamolimo da vlast pošalje vojsku…
– Čija vlast? Franko-papina? – besno reče neko. A iguman se ustumara, pogleda Savu, raširi ruke, a one su drhtale. Najpre samo nekoliko, a potom i svi ostali izađoše u hodnik odakle se svetina u porti mogla da sagleda, ali ko je tu mogao razbojnike da prepozna? I šta bi sa njima, oni su skriveno naoružani tako dobro da im ni sada niko ništa ne može da učini. Spokojni Sava blago uhvati starca Ruvima za ruku:
– Ja vidim jedini izlaz u tome da ja sa tim Agoom razgovaram! – to reče i krenu ka stepenicama. Sišao je u portu, pa kako je bio visok, bolje no oni sa stepenica, sagleda svu masu širom. I vide jednog čoveka kako u dnu porte okružen jakim, krupnim ljudima stoji i čeka vreme za početak liturgije, i krenu pravo ka njemu. Od trenutka kada je sišao u portu, sva ga masa primeti i pred njim se sa poštovanjem i simpatijama klanjala. Ali on je gledao Agoa. Beše to vrlo snažan čovek, srednjega rasta, suncem preplanuo, i sa crnom gustom bradom, strogim licem i plavim iznenađenim očima. I njegovi se razbojnici razmakoše posmatrajući svetitelja Savu,samo se on Ago pomakao nije, znao je da svetitelj njemu dolazi, jer oči od njegovih očiju nije odvajao. Ago se oslonio na mlado stablo drveta i povuče ruke iza leđa i ne dodirnu skriveni nož ispod bluze, no napregnute mišiće na leđima. Sava stade ispred njega i reče:
– Dobro došao, Aro!
Podiže ruku i blagoslovi razbojnika, dok se masa zapanjenog naroda zaljulja.
Savino lice je bilo pitomo, sa skrivenim osmehom, a ozbiljno u svojoj najdubljoj usmerenosti. Ago se polako sagao, poklonio, ne skidajući pogled sa svetoga Save, s tog lica prepunog dobrote i mira.
Uto ogromna zvona manastira zazvoniše, talasi zvukova preplaviše manastir i sav taj deo Atosa, a Sava blago povede razbojnika ka hramu. Uđoše… Sava oslobodi ruku, i prekrsti se, a i Ago se prekrsti. Iza njih su oprezno išla desetina Agovih momaka, a tek za njima masa naroda, koju su sa terase zapanjeno gledali igumani okruženi nekim gostima. Pa i oni požuriše u hram kroz masu koja je sa strahom govorila o strašnom i hrabrom razbojniku.
Međutim, sveti Sava opet uze Agoa za ruku i zajedno stadoše ispred oltara, ispred same ogromne ikone Isusa Hrista. I tu ostadoše nepokretni za sve vreme liturgije koja obujmi Agoa, tako se njoj sa strahom i verom bio predao.
A još ništa nisu jedan drugome rekli. Ago je potom pričao kako mu je svetitelj tiho rekao kada ga je ono uhvatio za ruku i kad su zvona ispunila vazduh: „Pođi sa mnom!“
I kada se liturgija završila sveti Sava odvede Agoa bez reči napolje, a obojica su se na izlazu prekrstili.
Napolju stadoše, okruženi narodom, svetitelj reče:
– Čedo moje, hoću da od ovoga časa budeš moj sin i da se ostaviš svog zlog puta.
Gledali su se u oči netremice i Ago u zanosu koji je trajao od početka liturgije nemo klimnu glavom. Sava se okrete pa naredi monasima:
– Donesite za Agoa najbolje odelo od olovera, ukrašeno lavovima! Donesite haljine i blaga i razdelite to i njegovim ljudima, a ja ću to sve da vam nadoknadim. A tebe, Ago, molim, reci, kakvog bi blaga još hteo dati dam, a da se ti zauvek ostaviš ovog tvog posla? Jer niti si ti za taj posao, niti je on više za tebe! Šta želiš?
– Sveti oče ništa, ništa ne tražim jeknu dubokim glasom Ago. Ja hoću, sveti vladiko, samo to da ostavim sve i ostanem u manastiru. Hoću… da se i ja sasvim predam Bogu. Ne želim skupe haljine, nego rizu. Ne mač – drhtao je Ago no krst, oče I Ago se baci na kolena Blagoslovi me, oče, blagoslovi, blagoslovi, svetitelju!
Sava ga tri puta oseni krstom i sam potresen iskrenim Agovim preobražajem.
Uzbuđeni Ago se okrete svojim ljudima i zamoli da sve poklone prime sa zahvalnošću i da odmah odu… i da se više kao gusari ne približe manastirima…
I bi tako.
U manastiru nasta neizmerna radost. Razdraganost. Ago tu osta i kasnije se tu i zamonaši.
U Hilandaru je obavljan ogroman posao, sveti Sava je veoma malo spavao i jeo, ali se tako svežim i odmornim odavno nije osećao. Bujale su molitve u njemu, a povremeno je iz manastira odlazio u potpunu usamenost. Na obali ka Vatopedu nalazila se mala uvala iznad koje beše mesto na bregu gde je svojevremeno odnosio Isaiji hleb. Iz te uvale je često zaneto posmatrao more, koje se plavilo jače od neba, penušalo oko stenja, talasalo kao da je u sebi i nebu pri tom uživalo… Uvek je u toj uvali snažnije doživljavao lepotu. Ponekad mu se činilo da ga je lepota odvela u manastir. Beše to samo deo Lepote koja ga je nosila snagom kakvu čoveku ne daje saznanje umom nego srcem. Tu se molio Bogu sa zanosom. Beše i tu Lepota Božijeg sveta stvorenog. Zahvaljivao je i dignutih ruku na samoj obali grlio i svet i Onog koji je sve stvorio. U manastir se vraćao odmoran, pun lakote, bodrosti…
A u to vreme Savinog boravka gusari i prerušeni krstaši nisu upadali u Svetu goru.
 
* * *
 
U Srbiji su se uzbuđenja sakrivala, nisu bila mnogo upadiva, jer su mir, rascvetanost, i redovni poslovni život pružali utisak da sve teče kako treba. A ništa nije teklo kao pre. Posle kapanja čudotvornog mira na grobu oca Simeona, razdragani kralj Stefan se razbole, sve se teže mogao da kreće, pa mu ni jeromonah Atanasije sa svojim biljem nije mogao da pomogne.
Epirska princeza, ćerka epirskog despota Teodora, Ana, koja se po naknadnom odobrenju ohridskog arhiepiskopa, udala za Stefanovog sina Radoslava odjednom se pokazala neprikladnom. Veoma lepa, bila je i sujetna zbog svog porekla, i svoju moć nad mužem je veoma brzo uspostavila. I drsko otkrivala. A Ana Dandolo je bolesnom mužu šaptala:
– Ništa mi se naša snaha Ana ne dopada. Tvoj sin je mekušac, svakog dana sve zaljubljeniji u nju, više nema nikakvog autoriteta… A ti mu sve više vlasti prenosiš… Srbijom će posle tebe ona da vlada… a to srbski vitezovi neće da odobre… A ni brzopleti a divni Vladislav nema snaga da bude kralj…. Ako je dete koje nosim sin… pa liči na svoju braću po ocu, mi nećemo imati jakog Nemanjića na vlasti…
Bila je iskreno zabrinuta. Ali u svoje druge misli nije uvodila Stefana, nego starog a krepkog vlastelina i vojvodu Rafajla.
Nekoliko dana posle pojave svetoga mira, zakucavši na vratima, uđe u kraljičinu radnu sobu Rafajlo, i sede preko puta Ane. Agnesa koja je nešto šila izađe iz sobe, a Ana odmah poče sa monologom:
– Toliko si zaposlen da mene i ne posećuješ. A znaš koliko te volim reče i spusti na krilo ručni rad, svilenu maramu na kojoj je vezla cveće ja sam zaključila da se sveti Simeon ne samo ne ljuti na mene što sam katolikinja nego da mu je to čak i drago. Inače bi nam uskratio tu blagoslovenu tečnost. Zar ne?
– Mi ortodoksni, moramo voleti i rimokatolike i sve ljude Božije. Kćeri moja, i meni je drago što si rimokatolikinja, a ne recimo neka još dalja.
– Nije tačno, nije tačno! – odgovori Ana u smehu. Ti ne voliš nijednog od nas, tebi se smrkne kad vidiš moje prelate i fratre i ti ćeš da budeš besan kada čuješ koliko misionara uskoro ovde dolazi, ja sam molila da krenu, jer čuda koja se ovde događaju… rasturiće nas, katolike, a nas ovde sve manje ima… A moj ispovednik mi kaže da je i njemu čudno koliko je Srbima tuđ katolicizam. Ništa niko, ni vlastelin, ni seljak, neće nijednom katoliku išta loše da kaže, ili učini, zato cela sela okreću fratrima leđa. Zašto nam to radite? I najzad, kako smete?
– I ja svima tvojima okrećem leđa, Ana. I ja… Samo tebi ne, svi znajuda te ja volim kao da si moja unuka… a da tvoje prezirem… Tačno je.
Rafajlo je bio šaku svoju oslonio na mali stočić od mahagonija sa ukrasima od zlata. Ana pogleda njegovu nadlanicu. Iznenadi se koliko je koža starca išarana, puna dlačica i pega. Pogladi mu ruku.
– Moj deda je imao tako stare, i još mnogo starije ruke…
– Mene umiruje misao da ćeš i ti i svi rimokatolici jednoga dana da vidite koliko niste u pravu što mrzite sve koji nisu papisti. A ja volim što si ti katolkinja jer ćeš i ti biti svedok koliko ste vi, zapadni osvajači, prema nama nepravedni.
– Ja nikada neću reći da ste vi Serbijani u svemu uvek u pravu…
– Hoćeš, hoćeš… i to sada, dok si na ovome svetu…
I tako se svrši ovaj razgovor. Starac ustade, a i Ana ustade i zagrli ga. Zaista je bio basnoslovno dobar. To za naprasitog i lukavog svoga dedu ne bi smela ni mogla da kaže. Stari Venecijanac je bio osvajač po svojoj grabeživoj prirodi. Osećala je ona to iako je bila vrlo mala kada ga je poslednji put videla; a njen devojački život bio je ispunjen onim propapskim religioznim mnenjem koje je vladalo Venecijom i Italijom. Ona je počela da oseća ogromnu razliku između Istoka i Zapada, a još nije umela ni u najmanjoj meri da tu razliku analizira i shvati, ali ju je osećala snažno. Monah, starac Metodije, koji je bio Nemanjin prijatelj, rekao je Ani Dandolo da je razlika između Istoka i Zapada ogromna, mnogo dublja nego što je toga iko svestan, ona se samo u nekim manifestacijama vidi. Vera menja ljude, ali i ljudi mute čiste tokove vere.
– Neko mi reče da je između vas i nas razlika ne u dogmi, ne u filosofiji, no u tome kako je koja vera gde okrenuta, kuda ide i čemu stremi… reče Ana.
– Ni ja ne znam u čemu je sve ta razlika. Ali smerovi su nam drugačiji. To svakako. I sredstva. Mi nosimo osećanje krsta, a vaš kler mač ukrašen krstovima. I tu je razlika. Mi imamo nad sobom Boga kome smo zajedno sa episkopima okrenuti, a vi imate papu ka kome ste okrenuti kao prema Bogu. Razlika je i u poimanju vere Hristove. Pravoslavna cerkva goni greh, a papska grešnika. Otuda vaše grozne lomače. Međutim, kod nas je post i pokajanje način očišćenja. I kažu da ima još mnogo tih razlika, ja ih ne znam sve, zna ih Sava… pitaj njega kad dođe… Uostalom, razgovaraj o tome sa Savom. On voli i rimokatolike, ali se veoma čuva njihovih… vaših grešaka…. Veoma dobro ih je upoznao i kao teolog i kao monah. Razgovaraj sa njim kad bude došao…
– Neće on nikada doći, otišao je odavde ljut na Stefana….Starac Rafajlo je to poricao. Bio je uveren da je sva budućnost i sudbina Srbije u Savinom povratku. Ako Sava bude došao kao arhiepiskop ili kao arhimandrit i tu bude proveo još deset godina, niko od Srba neće više nikada biti rimokatolik. To je Rafajlo pomislio i oćutao. I dok su za tren ćuteći pred vratima stajali, neko zakuca.
Unezveren upade Stefanov sobar i pisar, Janaćije, zapadnjački odeven mlad čovek bez brade.
– Gospodarice, kralju je zlo…
Ana pojuri, Rafajlo je za njom požurio. Nikako ne bi valjalo da se sada Stefanu nešto zlo dogodi. Ko bi Srbiju vodio, zar Radoslav? I to dok Sava nije tu…
Stefan je ležao na krevetu, bio je zgrčen, a kraj njega su bili razbacani papiri, pisma, beleške… Samo se deo potamnelog lica video. On se okrete i besno pogleda Anu, pa Rafajla… Uto, takođe trčeći, upade Radoslav, a za njim nešto kasnije njegova Ana.
Stefan bolesnim očima i sa jedom pogleda Anu Dandolo.
– Ženo – u jadu, i ne snažno progovori Stefan kada smo se venčali, ja sam te zamolio da jedan deo one vojske fratara i prelata koji su pošli sa tobom, smanjiš i vratiš ih brodom jer je opasno… Gospode, kakve sam bolove zbog ove vesti dobio… zastade, sačeka da ga bol mine, pa nastavi i potom sam ti skretao pažnju da je opasno Srbe čikati, uznemiravati sa rimokatolicima. Prozreli su oni da otud, sa strane tvojih, Ana,ne dolazi dobro, a dušom su skoro svi, i narod i plemstvo već prihvatili veru Stefana Nemanje, svetog Simeona, veru Savinu, veru Grka. I narod i plemstvo voli Simeona i Savu koji nas je napustio jer sam ja papi morao da se prodam i predam. Eto, sada sam ti celu tu gorku istinu opet kazao.Sada sam dobio vesti da su dve veće grupe fratara misionara prispele u Dubrovnik i Boku, papa ih šalje u Srbiju. Prekriće mi svu zemlju. Narod će da me omrzne. I plemstvo. A Save ovde nema! Možda nikada više neće ni doći. odjednom bolesnik dobi snagu i viknu Pa zašto mi to radiš?
Ana sede na krevet, zgrči se, obori glavu, sakri lice jednom šakom i vrlo slabim glasom reče:
– Mislila sam…
Sad Stefanov glas posta jači, on se odupre o laktove, vikao je:
– Ovu zemlju ne vodiš ti, no ja… Sada ću da napišem svima vlastelinima na zapadu Srbije da papine fratre vrate… Gde je pisar, ah tu si…Janićije… Hajde da odmah sročimo pismo, pa prepiši svima mojim vlastelinima i vojsci na zapadu da bez prethodne dozvole ne može nijedan misionar nijedne vere više u Srbiju da uđe. Misionare koji se sada kreću ovamo, vrate papi… Tako napiši i donesi mi pisma na potpis.
Ana Dandolo je tiho plakala. Rafajlo je umirujuće progovorio:
– Stefane! Pisma napiši, ali ne šalji… ne diraj u osino gnezdo. Ana Dandolo podiže glavu uplakana lica, izgovori:
– Ali, ti si, Stefane, nama prišao, smem li da te podsetim…
– Prišao sam, ali ne i prešao, Ana. Dve tri stotine fratara… ne,ne smem i ne mogu, šamar je to Srbima… preokret, bruka… Svake se noći prevrćem i ispitujem sebe šta sam to uradio… a vi, a vi… Rafajlo je živi večni prekor meni što sam se okrenuo Zapadu. Sav narod takođe. Plemstvo još strašnije. To stanje mora da se prekine… i ja ću biti taj koji će da ga prekine. Ja, ja sam kralj ove zemlje, ako se u celom svetu prestoli počinju da savijaju i ruše pod pritiskom plemstva, ja se ne dam rušiti… Ako je sudbina Srba da nas, papisti, gone, neka bude što mora biti vikao je i prstom naredi mladom pisaru, a ovaj stade kraj pulta blizu prozora. Piši, sine.
Diktirao je kao u bunilu. Prisutni su se zagledali.
– To nećeš smeti da šalješ rekao je, teško dišući Rafajlo.
– I kraljica, moja Ana, mora da se obrati papi i svim svojima. Sutra, Ana, pismo da mi doneseš da ga vidim. Neka tvoji znaju, neka sav Zapad zna,otvoreno im piši, neka znaju da im Stefan ne da da menjaju ono što je Nemanja posadio… Piši im, da smo mi, Srbi, i ja naročito, tvrdoglavi,Stefan opet ne trpi rimokatolike… Bolove dobijam kad čujem za te misionare sa brojanicama u ruci i sa ratnicima iza leđa. Kome mi, Srbi, silom veru namećemo? Pa šta je to sa tobom, Ana, šta je to sa Zapadom,otkud vam ta bolest da vučete silom. Kome je Isus Hristos silom nametnuo veru? Zar mislite da će Srbi prići papi dok okolo po svetu smrde lomače? Pa Srbijom je zavladao Sava, posle toga samo će pravoslavlje ovde da bude! Shvatite govorio je, znojav od bolova Gospode, koliko zbog sveta patim! Narod je prema meni uzdržan, plemstvo već misli kako da me smakne, žena me izdaje rimokatolicima; Radoslavu, mom nasledniku, njegova žena komanduje, ja sam bolestan… a najgore od svega… Save nema…
Neko zakuca. U sobu uđe svetogorski monah, Ilija, koji je tokom ovih meseci u tri maha donosio Savina pisma. Lice mu je bilo prekriveno prašinom. Poklonio se, ali jedva, od umora, pa ipak se kroz gustu bradu nazrele osmehnute snažne jake usne i zdravi zubi. Stefanu je pružio svitak.
– Gospodaru…
– Od Cave?
Kralj ne uspe pečat da skine, ruke su mu drhtale.
– Ne, nije od… svetitelja Save… On je još u Carigradu… Pismo je od drugih otaca svetogorskih, a vest je od gospodina Georgija…
Kralj uspe pismo da otvori. Pročitao je samo nekoliko prvih reči, lice mu se ukočilo, drhtava ruka sa svitkom pala na grudi, ponovo se podigla, opet je pročitao samo tih nekoliko redova, zatvori oči i osta ne mičući se. I vrlo tiho progovori:
– Sava je u Nikeji hirotonisan za prvog arhiepiskopa Srbije! Mi, Srbi, dobili smo svoju, samostalnu cerkvu… Svetinju… imamo sve zahvati vihor radosti. Ana se zbunjeno smeškala. Pitala je Rafajla da li će se i šta u Srbiji da menja… Nije stigao da joj odgovori, jer je Stefan odjednom uzviknuo:
– Bože moj, ljudi moji… šta se dogodilo… Hej… mi smo sad drugi, nešto se desilo… stanite. Hej, Ana, Atanasije… gde je Radoslav, gde su mi deca… Radoslave… kriknu kad na vratima vide Radoslava i Anu ne,nećemo nikakva pisma nikome, nikome da šaljemo, ni ti Ana… Od sada ja ne zabranjujem ni fratrima da dolaze, neka Srbima dođu i hiljade fratara i papa, neće biti jači od nas ni od Save… Radoslave, organizuj proslave…
Stefan je vikao, smejao se, udarao šakom o postelju, dizao ruke s pismom, a ostali u sobi su se grlili. Ana je zadovoljno i zbunjeno gledala sve oko sebe i smeškala se.
Već sutradan stiglo je iz Nikeje po naročitom glasniku i pismo svetoga Save. A posle nekoliko dana dospeo je i Andrej. Sve vesti su bezmerno uzbudile Srbe. Narod po gradovima i selima se radovao, a taj se narod tada umeo da raduje čim bi se razlog ili povod pojavio. Plemstvo je na poselima i veseljima bučno proslavljalo ovo uzdizanje cerkve. Po hramovima su sveštenici i monasi, koliko su mogli više pod budnim i opreznim okom grčkih sveštenika, proslavljali rađanje srbske cerkve, a kroz dvor su proticale novosti i predlozi i pitanja da li će i kada Sava doći i sve je čudila vest da se Sava vraća tek kroz neki mesec.
Fratri papini jesu preplavili Srbiju i poklekli su u prvom misionarskom zanosu – Srbi ih nisu ni primećivali. Deo tih misionara rimskog pape behu građevinari. Oni pak nisu odlučili gde i kakav hram da podignu, pa su se i oni vratili sa mnogo predloga i proračuna koje će vreme da proguta i zbriše.
Ana je prisustvovala prijemu kada su dvojica rimskih prelata na putu za Bugarsku svratili u dvor u Rasu da bi pozdravili kralja i nju.
Jedan, potpuno ćelav, okrugla lica, ljubazno je rekao:
– Svesni smo mi da niko od vlastele prema našim duhovnicima ne gaji mržnju, nje čak i nema… ali u selima Srbije naši najbolji ljudi ne nailaze ni na kakav prijem, kao da prolaze kroz vazduh, i ta nas pojava čudi. Nama je srbski narod nekako izmakao… Jednostavno neće nas. Tačno je da izvesna nedela Mađara, ali i drugih, u naše ime, jesu razlog za odbojnost.
Približavao se dan povratka svetoga Save. Andrej i još neki monasi vratiše se pre Save. Radost, napetost i zanos u Srbiji su rasli. Ana se opet poverila Rafajlu:
– Svi ste vi ispunjeni pravoslavljem i svetim Savom, pa kakav je on ustvari? Ja ga se već i bojim. Ali, moj čika Rafajlo, ja sam ostala jaka rimokatolkinja i dokle god budem mogla ostvarivaću moj zavet… i fratri će pohađati moju zemlju, i hram ću veliki da sazidam, odupreću se ja Stefanu, otvoriću ja mala vrata ka Zapadu, zar ne?
– Mila moja… Sava će doći i na sve to što činiš, on će da se osmehne i da te kao dobrog čoveka zagrli… Sava se i ne bori protiv tvoje vere, on samo širi svoju… Pomoći će ti on i hram da sagradiš… A to, ko je i kakav je Sava… pa on je prosto kao mi svi zajedno. Videćeš, videćeš… on je baš kao mi svi zajedno… iznutra je lepši, i bolji, a ima i još jedno svojstvo koje mi gubimo, oseća se to, on voli. On voli svakog čoveka, on seje ljubav… On tepa i odraslima: radosti moja, ili bratiću moj, ili milino moja… osećaš da te voli, da je sa tobom…
Kada su vodili taj razgovor, nalazili su se u vrtu kraj dvora pored same niske ograde iza koje su, sa druge strane, prolazili građani. Kraljica se podiže na prste i polj-ubi starca u obraz.
Ti si derište… i inadžika – promrmlja raspoloženi Rafajlo. Međutim, nisu svi prema Ani Dandolo bili baš dobroćudni.
– Ja ne umem da budem umiljata kao tvoja Ana Dandalo rekla je Rafajlu ona druga, Radosavljeva Ana, visoka, vitka, stvarno prelepa kada je istoga dana pred ručak srela Rafajla u trpezariji. A mogla je da ga slobodno pita jer je Ana Stefanova sa tog ručka bila izostala. Loše se osećala.
– Nema žene koja to ne ume, nisi probila svoju carsku gordost, kćeri. I moja pokojna žena je bila gruba, na prvi pogled… ali kada sam jednom bio ranjen, niko nije umeo da mi namesti postelju kao ona. Svaka je žena nežna… umilna… po svojoj prirodi je mila.
Tog dana na ručku u dvoru bio je i jeromonah Andrej. Sinovi su pomogli kralju, kome je bilo bolje, da siđe do trpezarije. Veoma orno je posle molitve, zapitao:
– A zašto Savi treba da toliko dugo ostane u Svetoj Gori? Ja to ne shvatam, Pa nas će ovde da pojedu sekte i jeresi. Pet mojih vojvoda na severozapadu već su celivali papinu papuču. A bogumila vojnih opet imam više nego onih katolika i staroveraca, mnogobožaca….
Andrej je postao sed. Spokojstvo se oko njega širilo. Uvek veoma ozbiljan, strog prema sebi, sada je zračio optimizmom koji je u njemu dugo bio potiskivan. Jedan se trenutak ćuteći zagledao nekud, pa pogled usmeri ka kralju:
– Već sam čuo za tu petoricu vlastelina. Iznenađuje me, to su bili čvrsti ljudi u pravoslavlju.
– Njih nije ka katolicima odvukla neka mana, ni novac, ni druga korist, ni strah odgovori kralj Stefan.
– Niti znaju za neke teološke razloge i razlike – dobaci veoma mlad Radoslav jedući.
– Mnogo su se ta petorica bili zaljuljali…, reče Rafajlo. Njih je jedan rimski prelat uverio da je rimska vera pravednija. Ni sada ne znaju u čemu bi ta vera bila pravednija od naše; lomili su se, meni dolazili da pitaju, ali pri tom dvoumenju rekoše pravednost papina to ih je zanelo.A ko može za bilo koje delo pape Inokentija reći da je bilo pravedno?
Stefan podiže glavu naglo i reče vedro:
– Srbe treba vezati za veru zavetovanjem, zakletvom.
Svi su svoga vladara pogledali sa pažnjom, a otac Andrej reče:
– Kako to, Stefane, misliš?
– Zavetuj vernike da ostanu verni svojoj veri ako su je jednom prihvatili. Onda neće lutati za jereticima. Zakletve će još pravednije tvoje vernike održati.
– Mili moj, gospodine i kralju… prošapta otac Andrej, pa ponovi, Mili moj Stefane… Moram o tome što si rekao tek da mislim. Ovde vitlaju oluje od jeresi… Kako misliš narod jednim zavetom da održiš u veri?
– Baš u ovim okolnostima treba narod zavetom vezati za Boga i za pravu veru odseče kralj zagrejan svojom mišlju. Gospod Bog je zavetom vezao Jevreje kao svoj najtvrđi narod da Bogu ostane veran i da sluša Božije zapovesti…
– Ali, narod Ga nije uvek slušao – odjednom viknu Radoslav.
– Zato je Bog Jevreje kažnjavao, pa ponovo sklapao savez, uz nove uslove, i narod novim zavetom, novom zakletvom vezivao. A Srbi ma gde i kom kakvu zakletvu dali, osećaju je kao zavet Bogu razdragano objasni Stefan, radostan da je otkrio jednu očitu dobru misao.
Andrej je zapanjen oslušao sve ove reči, pa opet šapatom upita:
– A kako misliš, Stefane, da bi sav narod mogao da zakuneš?
– Na saboru! Objasni narodu osnovna načela vere i pozovi one koji tu veru prihvataju da se na liturgiji izjasne da li nju primaju, pa ko iza sveštenika na liturgiji izgovori Simvol vere i druga načela Cerkve i kaže da tu veru prihvata, a da sve jeresi proklinje i posle toga se još i pričesti osećaće to kao zakletvu pred Bogom. Tako zaklete Srbe više nijedan bogumil ili rimokatolik neće poljuljati u veri. Te Srbe više niko neće zbunjivati, i raznositi kao vetar plevu. Svi ćemo se mi čvršće držati pravoslavlja koje smo tako svečano u hramu prihvatili na liturgiji… to reče kralj Stefan i shvati da je otkrio važnu stvar, jako važnu u vremenu i svetu gde kao oluje razne konfesije one koji su se juče okrstili odvlače danas u nekrste Zakleti Srbin jeste uporan, nepopustiv, veran zakletvi do smrti. Zavet je u Srbina jači od bilo kakvog državnog zakona. Zavet je ugovor, savez i kada je samo između ljudi, a još je jači kada je učinjen sa Bogom – Stefan je oduševljeno govorio – Ja nisam rimokatolik. Nisam se njima zakleo. Ono pri prijemu krune i venčanju smatram formalnošću. Vežite vi, sveštenici, i budući episkopi, vežite vi i mene zakletvom, pa se ja neću ni u političkoj igri da opredeljujem za papinu veru, ma ni pokoju cenu, kao što sam to radi vas jednom učinio. Kada se brod ljulja i ja kao kapetan volim da se za njega konopom vežem. Zakletva je vezivanje svakoga lično i svih pred Bogom…
– Nisi nam oče Andrej ništa rekao zašto Sava ne može odmah da se ovamo vrati – reče Rafajlo.
– Sa brojnim znalcima treba da prevede na srbijanski jezik i prepiše mnogo liturgijskih i drugih knjiga… I najmanja greška u svetim spisima greh je U Srbiji će biti desetak eparhija, u svakoj će biti sve više hramova, sve do jedne moraju da poseduju svete knjige apsolutno tačno prevedene i prepisane. Jedna pogrešna reč kada se dalje prepisuje i umnožava remeti misao, širi provaliju za bezbrojne druge vernike. Uz to Sava prerađuje i prevodi Justinijanove zakonske mudrosti, to je najveće blago Novoga Rima celome svetu. Sa tim propisima usavršićemo odnos između cerkve i države jer je Bogu milo da te odnose sami ljudi usavršavaju. A Savi treba i predaha pred povratak, tako ga ogroman posao u Srbiji tek sada čeka. Biti arhiepiskop znači izmeniti i svoj način života i rada, i sebe. Gde da sakupi toliku snagu nego na Svetoj Gori gde mu beskrajno mnogo znače Hilandar, i drugi manastiri, šume, uvale, obale, maslinjaci i isposnice, i druga mesta gde se danonoćno molio. Ići će da još jednom poljubi ruku svojim učiteljima i duhovnicima. Propatiće. Veoma, veoma će da propati jer konačno gubi usamenost i najlepši hram za molitve. Atos…
– Ja ga razumem… zamišljeno izgovori Stefan. Andrej reče:
– Ti si neverovatno mnogo uspeo, Stefane. Postao si kralj i dobio podršku pape. Sava ti donosi samostalnost pravoslavne cerkve, oženio si se prebogatom Anom iz najmoćnije države zapada Venecije, a oženio sisina Radoslava sa ćerkom despota Epira.
– Sad mi ostaje malenkost: da sredim život naroda, reče sa setom.
– Ja to svakako ne bih mogao bez brata Save.
I sredi život naroda, boljeg pomoćnika od svoga brata nećeš naći – reče Rafajlo. On jedini tu nije bio raspoložen. Preko puta njega sedeli su Radoslav, sit i dremeživ i njegova Ana, gorda, uspravljena, kao iuvek slušajući razgovor, jer je to i etikecija tražila od elite, a posebnood kraljice. Buduće. Ona je uživala već i samim tim što starija Ana,Dandolo, nije ovde za stolom, uživala je što njeno vreme dolazi, a vreme starije Ane nestaje kao što nestaje zdravlje Stefanovo.
„Eno, završili su obed, a Stefan nema snage sam da ustane. Sinovi ga pridržavaju, naivni Radoslav i ćudljivi i plahi Vladislav. Država će ostati na staklenim nogama. Ostaće nam jaka samo cerkva ako Savi Bog da samo još desetak godina zdravlja i rada sa Srbima. Samo cerkva nas može da spase! Ona je duhovna, ona ne umire, nju niko ne može da ubije. Eto, zato je za državu bio neophodan Nemanja, a za cerkvu, još jači Sava. Kako ćemo inače da opstanemo između hunskih Bugara i Mađara? Nije zapadni svet loš zato što je uz papu, no je uz papu i zato što je sklon da čini loš korak.“ mislio je starac i kada je posle ručka otišao u svoju sobu i pao u postelju. Iz šume se začu zvono Metodijeve cerkvice, umilan zvon. I starac spokojno zaspa.
 
* * *
 
Odigralo se tačno to što je Andrej video. Sava je na Svetoj Gori sve vreme radio, bdio nad radom prevodilaca i prepisivača i vraćao se svom čitanju do duboko u noć, i molitvama… Rastanak sa Svetom gorom bio je bolan… Naročito su se svojom ljubavlju i nehotice iskazali najstariji. Otac Makarije, sada potpuno bele brade i kose oko pravilnog, lica i smirenih pokreta i glasa, doneo je Savi čitavo brdo drvenih krstića, a i brdašce onih koje je Sava u starčevoj keliji bio izrezao da to sve razdeli po Srbiji. Ruvim iz manastira Rusik je jednostavno bio ponosan. “ Ja sam ga ovde doveo“… videlo se na njegovom licu. Teostiriktos sa još uvek burnim, temperamentnim pokretima. I hilandarski monah Metodije, retke brade i skoro bez kose sličan po gestovima igumanu Teostiriktuosu, svi su osećali ponos i tugu. I oni sve mlađi od kojih je nekoliko njih arhiepiskop Sava tih dana rukopoložio u đakone i u jeromonahe… I Filaret iz svog usamljeništva i molitvenosti je sišao na obalu. Sava je napuštao po njemu najlepše mesto u svojoj prošlosti, Svetu goru, i išao je u Srbiju, vrlo svestan da preuzima najviši zadatak dat jednom čoveku tog vremena da sav svoj narod provede kroz more opasnosti na pristanište istine i da ga tako za sva vremena sačuva.
I more je bilo uzburkano. Bezbroj talasića kao da su hteli brodić da zadrže iako su ga jedra vukla napred. Sava je još stajao na kormilu i gledao horizont na kome je kej Hilandara nestao. Kraj njega su stajali brojni hilandarski monasi, koje je poveo da služe u Srbiji kao budući episkopi.
Kraj njega su stalno bili i oni vlastelini iz Srbije koji su preneli obilje darova Srba Savi, prvom arhiepiskopu Srbije, sa zadatkom da budu njegova svečana pratnja i zaštita do povratka. Behu to sinovi vojvode Marka, grdosija Stefan, oko koga se rasipao njegov dobrodušan smeh i njegov brat Vitosav, Vitko, rastom skoro upola niži, ali hitar i u borbama veoma opasan. U osnovi behu to dobrodušni ljudi, ali raspričani, pa su Savi otkrili i neke neobično važne detalje o stanju i ljudima u otadžbini.
– Pre nego si krenuo iz Nikeje mi smo u Solunu naručili najlepše kočije, ali ne nakinđurene. Doveli smo najbolje konje, obezbedili smo ti najskuplju opremu, hoćemo da u Srbiju uđeš svečano i uglednije od rimskih ili grčkih arhijereja. To traže i kralj i sva vlada… U stvari, ti moraš da izgledaš kao vlast u Cerkvi, kako to dolikuje svima, kao duhovna vlast u Cerkvi, a kralj u državi…
– U našem kraju živimo mirno… Ali to je i zbog toga što naš otac uvek na vreme otkrije da se seljaci spremaju za pobunu. On odmah pozatvara vođe, i stvar smiri.
– A kakva to pobuna, protiv kojih?
– Sada su najžustriji opet rimokatolici…
– Protiv bogumila, protiv nas, protiv starovernika?
– Ma protiv nas, pravoslavnih. A rimokatolici su opasniji, znajupuno i zbunjuju naše, pa se naši pokolebaju u veri. No ipak, mi… tebečekamo, za tebe se vezujemo, i naši stari i mi mladi…
Umešao se inače ćutiv i osmehnut Vitko:
A i narod nam je neshvativ… Prezire rimokatolike, a voli Anu Dandolo. Vezan je dušom za ono što je preostalo od Vizantije, a prezire grčku princezu iz Epira, Radoslavljevu Anu. Niko je ne voli, zgazila je Radoslava… zgazila, obesna i lepa…
– I to se vidi?
– I to se vidi i oseća… Zato se odnosi plemstva prema Radoslavu hlade i kvare.
– A Vladislav, da li još uvek buja?
– Pa, ako se naljuti na suseda prijatelja, poleteće da ga istuče pre nego bi poleteo da pomogne ocu koji bi tad pao… Ne cenimo ga, iako ga volimo, mlad je i buran. A Radoslava žalimo, ali ga kao kralja ne želimo.Ali, zbog tebe… neće, valjda, niko ništa protivu njega…
Sveti Sava je zabrinuto razmišljao:
– Dve godine sam odsutan, ali osećam da se mnogo šta vrlo bitno promenilo. Da li je Stefanova kruna… poštovana?
– Stefana Srbi još ne zovu kraljem, krunu mu ne cene. Ko će i čime da popuni prazninu posle Nemanjinog, pa i tvog odlaska, kad budeš Bogu pošao. Ko će doći? Ko?
– Sinovi, deco moja, sada Srbija poseduje cerkvu, ona će da popuni sve u budućnosti. Ona će nas da drži…
Sava se seti neobične filosofije Grka srbskog porekla, kojeg je pre dve nedelje opet našao u Vatopedu u biblioteci. Taj filosof je govorio nekolicini naučnika i Savi. Postoji egzaktno i logično mislenje, to je matematičko rezonovanje, ali to je proces nižeg nivoa, ta misao se oslanja na čulno iskustvo. A najbitnije razmišljanje onoga koji traži istinu nije nikakvo rezonovanje, nego odabiranje između raznih ponuda, između raznih koncepcija, koje tvom duhu dolaze kao misli sa strane ili iz tvog pamtenja. One se našem misliocu, kao solucije nude, on svim bićem odabira jednu od tih misli kao svoju i tako je usvaja kao svoju odluku, kao svoju istinu i misao. Do misli se ne ide računima, deduktivnim i induktivnim putem; ljudi ne misle matematičkom manipulacijom, analizom, ni drugim metodama. Sve te metode služe da bi se jedna istina, jedna već donesena odluka naknadno obrazložila, a prave odluke se donose i velike istine se odnekud same ponude da ih ti odabereš i usvojiš kao poklon odozgo. U tom izabiranju učestvuješ ne samo mozgom no svim svojim bićem, a prvenstveno svojim karakterom, instinktom i intuicijom. Prave misli i alternative, krive misli, same dođu. Čovek jedino vrši odabir po moralnoj snazi i slabosti svojoj. On bira pravu istinu ako je njegov karakter bolji; a mnogi koji imaju jak um, imaju slab karakter pa biraju obmane da bi se nekome dodvorili, ili dobili nešto tuđe, ili da bi se domogli slave, i para. Zato budite oprezni pri razmišljanjima, ne dajte da se potkupite, nego mislite i karakterom i poštenjem kada vam uz jednu istinu budu ponuđene i laži.
Sava se oduševio jednim delom te filosofije i to onim po kome se čovek odlučuje celim bićem, pa traganje za istinom zavisi više od karaktera i poštenja nego od razuma. No, bio je siguran da su njegov otac Nemanja, kao i on sam, i svi oko njih prihvatali pravoslavlje i umom, i srcem, i karakterom, svojim poštenjem i da pravoslavlje i sada poziva pastvu, svakoga posebno da, celim svojim bićem, svim duhom, a ne samo umom, razmišlja i odlučuje kojoj će cerkvi prići. Dok su jahali ka Srbiji, rekao je mladim Srbima:
– Ljudi su i čedni i povodivi, istinu sve veštije napadaju laži. Narod koji privodimo istinitoj veri trebalo bi možda i da zakunemo da se nje drži, zavet spaja ljude pred samim Bogom. Tako su se i pomoću saveza Jevreji u veri održali iako su bili napadani zamamnim zabludama i lažima. Zavet, zavet ih je održao… to jest zakletva svojoj veri, a kletva svakoj drugoj. Zakletvom se vezuje, a kletvom odriče…
Nadahnut tom mišlju on bitno shvati. Za očuvanje prave vere ta zakletva, taj zavet vernika da će njoj biti veran, kada je reč o Srbima, jeste moćno sredstvo u borbi protiv jeresi i protiv neistina koje jeresi zamamno šire, jer Srbi su, slično Jevrejima, uporni, snažni voljom, ispunjavaju zakletve i reč kada je daju. Misleći na zavetovanja Jevreja pred Bogom, osetio je i koliko je neophodno da vera u Srbima bude jaka, a i Srbi u toj veri, jer će svakako vekovima rimokatolički zapad, a i islamski jug sa mačevima u rukama i u duhu navaljivati na ovo tle, koje je most mnogih sila za osvajanje drugih strana sveta. Mnogo je golijata sa svih stana a jedan David. Kako da Srbi daju tu reč?
Tako su u isto vreme oba brata, arhiepiskop i kralj došli do misli da se pravoslavni srbski narod obaveže svojoj Cerkvi pred Bogom na vernost.
Sava je nastavio da razmišlja o obrednom obliku takvog zavetovanja.
Izvinio se mladićima i prešao u kola, u kočije, dar primljen u Solunu. Hitro je izvadio iz najvažnije torbe prepise Starog zaveta i brzo je našao stranice sa stihovima koje je dušom upijao. Srcem je klicao. Srcem je i mislio. Svim bićem je osećao tu istinu, ponuđenu od Boga.
Misli su se same rojile. Bog je stvorio ljude i dao im da budu samovlasni i duhovnim uzrastanjem da postanu mali bogovi po blagodati, i odmah je sa njima kao sa samostalnim bićima sačinio savez, da oni slušaju Njegove zakone, a On će njima svaku blagodat i zaštitu da da. Kasnije su se Jevreji ogrešili o svoje obaveze, a posledice, poremećeni odnosi u svetu, survavali se na narode, pa se Milost Božija uvek potrudila da ih spase, ne kao objekte, mrave, no kao subjekte, male bogove. Tako je uvek dolazilo do ponovnog saveza između Boga i ljudi. Bio je to, kako rimsko pravo i Krmčija kažu, dvostrani akt, a ne nametan niz propisa. I pri svim novim sporazumima Jevreji su se Bogu zavetovali, zaklinjali su se da će ispunjavati Božije zakone i uspeli da se pripreme za dolazak Sina Božijeg, koji je u tragičnoj fazi čovečanstva došao da pomogne svima da ostvare zavete Bogu. Spasiće se svi oni koji su karakterom i celim svojim bićem, a ne samo pameću, izabrali pravi put i njime krenuli. Toga se puta treba držati, pod zakletvom kako su se i njihovi preci zaricali…
Obišavši hitro te istine bezbrojnim mislima, Sava nastavi da čita Petu knjigu Mojsejevu i Drugu koje je znao skoro napamet. Prebirao je rečenice sa neizmernom radošću…
Zavet Bogu će održati Srbe u pravoslavnoj veri i kada nju budu Latini i drugi napadali, a napadaće je dok traju jeresi, jer će njih biti do kraja sveta i veka.
Sava je bio iznenađen stepenom svesti sa kojim je narod dočekao njega kao arhiepiskopa. Ne samo stoga što je tog naroda i na granici bilo neočekivano mnogo, no najviše zbog toga što su svi delovali veoma svečano. Mnogima je tad postalo jasno koliko je Srbiji važno da ima svoju sopstvenu cerkvu i koliko mu je grčka ranije izgledala kao nametnuta, a papska kao neprijateljska. Sada imajući svoju cerkvu i čekajući svoga svetitelja-monaha kojeg je srcem grlio, narod je ozbiljno i dostojanstveno proslavljao potvrdu svoje snage, osećao se sigurnim, svojim. Tada su svom Savi po nekom redu prilazili najviši glavari, a najpre dva Stefanova sina da prvom arhiepiskopu Srbije poljube ruku koja ih je blagosiljala.
Briga za tren prože Savu kad je grlio sinovce:
– A vaš otac? Zar je toliko bolestan?
– Beoma, BeOma…
Zaokruživši svetitelja, vlastela, vojska i narod sa pesmama su se kretali sporo i zvona su ih i usklici čekali duž drumova… pa ipak su Sava i dva kraljevića imali prilike da usput tiho porazgovaraju. Stric ih je brižno motrio. Radoslav je delovao pompezno u svojoj nakićenosti, ali i krhko u svojoj prefinjenosti i nežnosti, a njegov brat Vladislav je vrio od mladosti i jedva je obuzdavao sebe.
– A sada, deco, jeste li vi i drugi dobro?
– I nismo, oče odjednom odseče Vladislav i krupne oči na mladom okruglom licu sinuše od ljutine.
– A šta to kome ovde nedostaje? upita i poblede Radoslav, a plave,takođe krupne, oči tog čoveka se ispuniše bolom.
Vladislav mamuznu konja i zateže uzde da ne požuri, životinja poskoči.
– Niti je dobro u dvoru, niti oko njega… Jedva sam čekao, striče da dođeš. Naša se maćeha opet rešila da nas popapi, ona sebe i nas time muči. Na dnu duše još ne zna tačno šta hoće, ali za to vreme čete njenih fratara preplavljuju srbske zemlje. Dobro je, otac nam se nije popapio, ali je bolestan, nema snage da zaustavi ovu ženu, a moju je majku umeo da istera. Moj brat, ovaj što jaše do tebe, budući kralj Srbije, ne ume nisad niti će ikada umeti svojoj Ani da kaže ne… Ne umeš, brate, pa to ti je!
– Sinovi! Pa zar me ovako vas dvojica dočekujete? sa bolom Sava upita.
A Radoslav uzviknu:
– Vladislav još nije sazreo, a meni već zavidi na vladavini. Jer javeć jednim delom kraljujem i vladam…
Sava oseti potrebu da se nasmeje:
– Kraljuješ i vladaš ili obavljaš dužnosti?
– Vladam! Umesto kralja! Ja sam kraljev najstariji sin! Ja sam i nešto više od toga!
– Nešto više? Šta? Unuk Nemanjin?
– Nešto više i od toga! Ja sam potomak romejskih careva i najviših dinastija na svetu, dinastije Angela i Duke Vatac.
– Nijedan tvoj predak nije bio lepši, bolji, svetiji, od Stefana Nemanje, svetoga Simeona, mog oca, tvog dede reče sveti Sava očajno. Bio je potišten, nesrećan.
Vladislav preseče:
– Zasenila ga je njegova žena, on je slabić, eto ti… Zar će Srbi takvog prestolonaslednika da počaste krunom? A imamo u jednom dvoru dve Ane. Katastrofa! Jedna je sujetna, druga ima ideje da nas privede papi. Ova druga bar kao i sav narod sa strahopoštovanjem oseća veličinu Nemanje.
Sva povorka se tako rastegla da je njen prvi deo sa puno zastava, muzike i horova već izašao iz šume i ugledao Ras, a drugi je još kroz gustu šumu prolazio. U sredini je Sava sa bratićima jahao ispred mnogo monaha i plemića. Njegovi prijatelji, starci Rafajlo i otac Metodije, bili su spokojni i srećni, Srbija je nastavljala da raste.
U dvoru je svako bio uzbuđen i radostan, osim Ane, starije, koja je bila napeta i zastrašena: osećala je da će tek sada da sagleda svoju stvarnu situaciju, i ličnu i versku. Sinoć je sa svojim prelatom, ocem i dušebrižnikom Silvestrom, vodila razgovor.
Sedeći miran i hladnokrvan prelat je pomno slušao Anin šapat:
– Sutra on dolazi, a ja uopšte ne znam kakav je to čovek, da li će danas mrzi i goni, ili obuzda i prevaspitava, ne znam, a ne mogu ni od drugihda saznam; svi se rasplinu kad o njemu govore… Ja ću, oče, da te zamolim dame oslobodiš obaveze koju sam dala… da ću porodicu, dvor i Srbiju Vatikanu da privučem više no tvoji misionari… Ne znam Savu…
Nije joj odgovorio, opet je samo klimao glavom. Najzad reče:
– Vole ga svi. Ja ne znam ni njega, ni ovaj narod.
A na dan dolaska, izjutra, svi su u dvoru svečano odeveni čekali da glasonoše jave, pa i oni su previše rano dojahavali i vikali kako su „oni“ tu.
Kada se povorka pojavila iz šume, narod koji je došao iz Rasa i okoline poče da kliče.. i oni iz dvora svi izađoše…
Sava zaustavi konja kad vide grad, pa ga širokim pokretima i glasno blagoslovi. Beše to mali bez bedema gradić u vrtovima i zelenilu.
A beli dvor nešto više levo od glavnog druma beše dvospratan. Na stepenicama zgrade stajala je kraljeva porodica sa dvorjanima. Sa obe strane puta behu poređani gardisti, a ispred kapije se tiskao narod, odasvud.
Oba Savina sinovca behu sjahala i prihvatiše dizgine njegovog konja. Na priličnoj udaljenosti od stepenica Sava siđe sa konja i držeći krst u desnoj ruci njime blagoslovi dvor, pa potom sve uokrug raspevane mase. Nasmešenih i srećnih očiju, hitro je razmotrio kraljevsku porodicu na stepeništu i video da tu njegovog brata nema. Shvatio je da je ona žena u sredini, crnomanjasta i energična, svakako Ana Dandolo, a da je ona vitkija i mlađa, sa njene desne strane, princeza Ana, ćerka epirskog despota Teodora, unuka vizantijskog cara, iz dinastije Komnena Duka Angela. Desno od Ane Dandolo nalazila se mala bela i prelepa drvena kolevka u kojoj je bio nedavno rođeni Uroš. Pored i iza te dve mlade žene stajali su drugi članovi kraljevske porodice.
Penjući se ka njima Sava je u liku Ane Dandolo ispitivao njenu dušu. Shvati da je Ana dobra kao čovek, da je uporna i živahna i prenapregnuta. I pogledaše se, kada se približio, u oči. Ana se naglo opusti pred toplinom njegovih plemenitih očiju. U njoj je nestao svaki strah. Ona se odjednom, kao i svi, osećala srećnom što je sveti Sava tu. I oseti potrebu da se njemu sasvim približi, kao ocu, prijatelju, ispovedniku. Strah koji je od sredine u njoj postojao, sasvim nestade. Bila je među svojima. Ana oseti stid što se do tada stalno osećala stranom i što je htela da tu sredinu negde van sebe odvuče. Za to vreme Sava se izgrlio i izljubio sa svojima, ali je prvo blagoslovio novorođenog Uroša. Sve je to trajalo kratko, pa Savu povedoše ka sobi njegovog brata. Stefan je u njoj, na postelji kao na odru, ležao bolan i ukočen. Malo dalje, desno, kraj prozora stajali su otac Atanasije i dvorski vidar. Sava pohita bratu, saže se, zagrli ga, izljubi…. obojica su plakali od sreće i od jada. Nagrnuše neki vlastelini, kraljica im oštrim pokretom ruke naredi da izađu, ali tada se iza tih ljudi pojavi i Ana epirska, Radosavljeva. Zapanjena oseti tu naredbu rukama kao da se i na nju odnosi, pa porumene u licu, ispravi se, okrete i izađe. Ana kraljica je i ne primeti, okrete se ka postelji…
– Mili moj, Stefane, srećo naša tepao je Sava bratu. Bićeš opet zdrav kao pre… Seo je na prinesenu stolicu i uzeo brata za ruku, a Stefan, rumena lica od jada ili vatre, uzbuđen, jedva je izgovorio:
– To je moj kraj… Pa neka bude… takav kraj…
– Nećeš ti umreti kao kralj, nego kao monah…
– O, kada bih to od Boga izmolio… Ovde se sve ljulja, samo što se sva kraljevina ne sruši… Ali, sada ćemo se osloniti na cerkvu, doneo si je i došao si u poslednji čas.
Sava ustade, desno kraj njega već se nalazio Andrej. Stajao je sa molitvenikom u ruci, baš kao što je uvek stajao kada su se zajedno molili.
– Gospode, zar misliš, oče Andreje, odmah da se pomolimo? Pre zahvalne molitve Bogu posle puta?
Osedeli Andrej spokojno klimnu glavom.
Sava krenu ka Atanasiju. Dugo su se držali zagrljeni. onda se arhiepiskop opet okrete kralju. Stavi epitrahilj oko vrata pa omofor. U sobi su se nalazili samo kraljica, Atanasije, Andrej, Vladislav i Radoslav, kome Ana šapnu:
– Dovedi svoju ženu… da se ne oseća odstranjenom.
Malko začuđeno, Radoslav otvori vrata i tu odmah vide svoju Anu. Ne primećujući da je uvređena, uze je za ruku i uvede. Iz susednog odelenja, ogromne trpezarije, dopirala je buka glasova vlastele koja je, kao i ranije, tu čekala da uđe i sa nepokretnim kraljem službeno porazgovara stojeći oko njegove postelje.
Kroz tu masu velmoža Rafajlo se odvoji i uđe u spavaću sobu krčeći put slugi koji je donosio zapaljenu kadionicu s tamjanom. U tom trenutku su Stefana pokušali da pridignu da sedne, ali samo što su ga rukama Andrej i Ana obuhvatili, Stefan zaječa od bola. Sava zamoli da se oboje sklone, i poče zvonkim pojanjem sa pesmom, sa molitvom. Ana je ukočena od straha stojala sa druge strane postelje koja je bila odvojena od zida. Sa kadionicom u desnoj, a krstom u levoj ruci, visok i prav, Sava podiže oči ka nebu i sa toplinom u glasu poče da moli Boga da bolesniku vrati zdravlje, oprosti mu grehove i oslobodi ga bolesti i da ga blagoslovi da i dalje živi i radi kao pravi sluga Božiji. Napamet je izustio i propisane cerkvene molitve i tada se pojaviše prvi znaci čuda. Stefan se telom pomače, pa i sam začuđen što nema bola, učini prve dalje oprezne pokrete da se podigne, Ana drhteći priskoči i poduhvati muža, i Andrej priskoči, uze Stefana za ruku, ali se ovaj očito svojom snagom i kriveći lice, ali ne od bola no od radosti, sasvim pridiže u sedeći stav, i od uzbuđenja poče da drhti. Oba njegova sina pripijena uza zid, nisu verovala onome što su gledali. Rafajlo je stiskao zube i pesnice, mlađa Ana se sledila, Atanasije se spokojno krstio. A Stefan je polako ustajao, radostan, gledajući čas Savu, čas druge oko sebe.
– Da zovemo.. da zovemo ostale, da vide… mucao je Vladislav.
– Ne reče Stefan, nego ćemo mi k njima, svi u trpezariju… Sveti Sava je kadio bolesnika, pa sve prisutne, a onda sve oko sebe, sve što je blizu i daleko, blagoslovio je Boga i sav svet Božiji.
Stefanu pomogoše da se odene. Rafajlo prvi izađe, uzaludno se trudeći da sakrije uzbuđenje od čuda, ali se to po izrazu njegovog lica videlo, a ono je zračilo pobednički.
Izašao je potom Stefan. Tišinu koja je za tren nastala, prelomi more usklika i pljesak… Išao je iznemogao od dugih patnji. I nije se oslanjao ni na Savu ni na Radoslava.
Dojurili su svi u dvoru, i posluga i kuvari i straža, a potom je galama naroda u dvorištu i ispred kapije otkrila da je vest o Stefanovom ozdravljenju, a Savinom čudu i napolje prodrla. Počelo je kliktanje kada se čulo da je Stefanova Ana naredila da se za narod otvore burad vina. Ana Dandolo je hitno odjurila da slugama izda još neke naredbe, kada u hodniku naiđe na drugu Anu koja zastade i šapatom zasikta:
– Kako si smela da i mene isteraš zajedno sa vlastelinima?
– Oh, ne, ne, ja te nisam ni videla; naprotiv, ja sam tvog muža molila da te pozove…
– Ti si sad kraljica… ja ću biti sutra…
– U redu, tada mi se osveti, ali sada ne sedaj među muževe, tamo bismo im samo smetale.
Nedoumica u očima Grkinje se brzo završi. Odustala je, okrenula se i pošla ka svojim odajama. Ana Dandolo promeni smer, ode u svoje odaje, pa u svoju sobu za manje prijeme i priđe ikoni. I zaplaka se.
– Mnogo sam se bila ogrešila o Savu… On je otac… kakav nijedan roditelj nije… on je sveti čovek, zato su Srbi… takvi… On je lek, mleko…
U ogromnoj trpezariji se i posle gozbe sačuvao mir, koliko je to bilo moguće, jer su svi napeto slušali Savu. A on je govorio:
– Bog je svakoga od nas smestio u vreme i sredinu koja će ga okružavati i kojoj će svako od nas značiti neku vrednost, pomoć, ukras. Biti,postojati, znači poneti deo poslova koje je Bog dao čoveku i njegovoj zajednici, braku, narodu, državi. Ovo vreme nameće naročito odgovorne zadatke.
Svet se, naime, menja, dele se i cepaju i umiru stare i rađaju nove carevine, šire se ili smanjuju vere i vodi se rat mnogih protiv jedine prave svete hristijanske Cerkve, pravoslavne. Svako od nas u tom ratu koji će trajati do kraja istorije ima svoj udeo i svoj deo posla i svoj značaj. Stefan Nemanja je napravio državu koja treba da pomogne pravoslavnoj Cerkvi da ovaj narod ispravnim putem vodi ka Bogu. A Stefan Nemanjić, i mi svi sa njim, prihvatamo se posla da tu državu i Cerkvu još više podignemo. Mi smo uspeli čak i da dobijemo samostalnost cerkve. I to zahteva da je prihvatimo i ojačamo, jer je ona najsvetija zajednica Boga i ljudi. Ona je zajednica neba i zemlje, duše i tela, i svako od nas prema njoj mora da gaji obaveze, a baš na cerkvu našu i na državu, i na naš narod, biće mnogo napada. Mi smo na opasnom mestu i moramo da se pravilno borimo da bismo opstali. Samo jedan put i uspon ka Bogu je dobar, a sve drugo je sunovrat.
Ko danas nađe pravi put, povešće i svoje potomstvo sa sobom i za sobom Bogu. Ko danas greškom bude otišao u neku jeres, moraće mnogo da luta dok ne bude primljen od Boga, zajedno sa potomcima koji ga slede.
Mi smo dobili našu cerkvu i ja vas pozivam da je čuvamo kao najveću dragocenost; čovek može bez porodice i bez države, u nepovoljnim vremenima, ali bez prave vere ne bi smeo da bude ni za tren. Otvorite oči da biste raspoznali istinu o veri i o jeresima. Cerkva je nebo otvoreno svima, pa i nama Serbijanima.
I ja, i drugi monasi sa mnom sutra idemo za Studenicu, da u onome manastiru odamo zahvalnost Bogu, Svetoj Trojici. A potom odlazimo u manastir Žiču, jer će on biti sedište arhiepiskopije. Tamo ćemo se pripremiti za sabor, najvažniji sabor Srba za sva vremena… Pre Sabora u Žiči hirotonisaćemo u Studenici deset episkopa… i mnoge dobre duše ćemo uvesti u red sveštenika i đakona, a i monaha, jeromonaha, igumana, i u druge činove rukopoloženja… Sve ćemo, kako ko bude posvećen, poslati da širom Srbije narod pripreme da najugledniji oci i vlastelini dođu na glavni cerkveni i narodni Sabor u Žiču. A u Žiči najpre ćemo Stefana, koji je od pape dobio kraljevsku krunu, da osveštamo činom krunisanja, pomazaćemo svetim mirom kralja i krunu njegovu…
Opet se začuše pljesak i klicanje.
– A sledeći dan ću da obavim najglavniji posao mog života da poučavam. Ponovo ću prisutnima da objasnim istinu pravoslavno-katoličanske vere, a Srbi domaćini, knezovi i vlastela će se izjasniti da li je prihvataju ili ne. I to ću ja tri puta da pročitam simvol vere i punu suštinu apostolske Cerkve, pa dogmate i odluke svetih otaca Vaselenskih sabora. U stvari, svima vama objasniću pravoslavnu veru i pitaću sve vas na tom saboru da li tu, pravoslavnu veru prihvatate, a vi ćete se glasno izjasniti ako je prihvatate. Ponavljam: tri puta ću da vam objasnim istine naše vere, tri puta ću da vam pročitam prave osnove naše vere i tri puta ću da vas pitam da li tu veru primate. Ko je prihvata, izgovoriće to jasno i glasno odmah. Potom pozvaću vas i da bacite kletvu na jeresi i jeretike, a vi ćete anatemisati takođe tri puta. Posle toga, svi vi, koji ste se tako izjasnili, pristupićete da se pričestite i na taj način ćete Krvlju Jagnjeta Božijeg Isusa zapečatiti svoje zavetovanje Svetoj Trojici, Bogu Jedinome i Triipostasnome. Tako će i deca vaša sa malih nogu primati pečat Krvi Gospodnje na usnama i u srcima svojim. Taj Putir Pričesti je Kovčeg Zaveta Novog Izraila. Taj najsvetiji sasud nose đakoni i popovi pravoslavni do Hristovog Drugog dolaska u slavi.
Bog je izabrao Jevreje kao najotporniji narod tog doba da kroz milenijume mnogobožja pronese čovečanstvu ispravnu veru u Jednoga Boga. Grcima je bilo dato da tu veru prihvate, i rasprostru, a pravoslavnim narodima da je pronesu kroz svet i sačuvaju je od jeresi.
Ja verujem da je i nama Srbima dao misiju da tu jedinu pravu veru primimo i sačuvamo kroz strašna vremena koja donose stare i nove jeresi i ubojite jeretike. Mi se Srbi danas pitamo hoćemo li primiti veru apostola izraženu kroz Sveto pismo i Sveto predanje. A Sveto Pismo je poniklo iz Svetog Predanja.
Zavet sa Bogom jeste ugovor, sporazum, svetinja koju prihvata svako od nas posebno i svi zajedno kao narod. Stoga samo oni koji prihvataju pravoslavnu veru, neka to glasno i izjave, neka prokunu jeresi i jeretike i neka pristupe pričesti, a oni koji se još nisu odlučili kojoj će veri prići, neka ostanu i posle sabora da bismo im još vidnije pokazali pravi put ka Bogu. Srbski narod na ovom saboru zaista postaje zavetni narod Boga Živoga. Neka nas Bog blagoslovi i da u našoj misiji očuvamo jedinu istinitu veru i cerkvu.
– Amin… odjeknu iz grudi Srba.
Nasta ogromno uzbuđenje. Događaj je bio velik, ali su ga odmah svi potpuno shvatili. Najviša vlastela uglednici, knezovi, druge vođe i vojskovođe znali su da se približava to najznačajnije zbivanje. Poče duhovna priprema za taj događaj, za Sabor na kome će se zavetom svi Srbi vezati za Boga, veru i Cerkvu. Oni opredeljeni za pravoslavlje su zračili na one koji još nisu doneli odluku kojoj će cerkvi pripasti. Oni koji su već pripali drugim verskim strujama zagaziše u napeto razmišljanje. Kada je sve1~i Sava otišao u Studenicu, pa zatim u Žiču, ti manastiri su postali mesta gde se narod svakodnevno sve više sakupljao i veru u sebe usađivao.
Pre no se sastanak vlade završio, Stefan se sa nesrećnim izrazom lica obrati svima:
– Vi me još uvek optužujete zbog krune i Ane. A ja sam samo uradio ono što sam znao da je najbolje za sve vas…
Nebojša Anđelić, koji je, prividno hladan, sve vreme ćutao, reče:
– Eto, tvoj brat je našao mnogo bolji put. Mi te nismo ni osudili, ni odbacili, naprotiv, tu smo uz tebe, ali… Savin put je bolji od tvog. On se papi ni za šta nije obratio…
– Ipak javiću pismima svim patrijarsima pravoslavnim pa i nepravoslavnom papi da smo postali samostalna cerkva… reče Sava.
Iako je trpeza bila prepuna jela i pića, za sve vreme je taj skup najvećih vlastelina i vojvoda, ta vlada Srbije, bila obuzeta radosnim razgovorom, još niko nije hteo sa gozbom da se počne. Bilo je to krajnje neuobičajeno.
Rafajlo upita Savu gde će biti sedišta episkopija.
Jedna će biti na samoj granici sa Bosnom, jedna u Stonu, u Humu,jednau Zeti,na Prevlaci,.. tamo gde će pritisak jeresi na nas biti najopasniji, za sada oko osam. A sedište arhiepiskopije biće u Žiči.
Nebojša umorno reče:
– Dobio sam neke loše vesti… Mađarski kralj se veoma neraspoložen vratio sa neuspelog novog krstaškog rata. A uvređen i uz to ljut što je Stefan postao kralj, namerava da protiv nas zarati. Tako je i ta kruna koju je papa stavio na Stefana bila nedovoljna da nas sačuva… A zar bismo mogli da se odupremo tom ratničkom narodu ovako nesložni?
Stefan se namršti i potrudi da izgleda mirno. Nebojša nastavi:
– Možda bismo ga i pobedili…
Svi su pogledali Savu. On je znao da će i tu bedu sam da otkloni. I nasmeši se.
I svima bi toplije oko srca. Stefan odahnu. Radoslav pak pomisli kako će najzad doživeti rat u kome će on biti vojskovođa.
Međutim, Srbija se spremala za drugu vrstu rata, odbranbenog, duhovnog, a to su, negde ipak ispod svesti, osećali brojni učesnici i sledbenici Nemanjini, sa njegovim sinom svetim Savom.
Sabor su zakazali za Spasovdan. U Studenici gde je miro na grob^ svetog Simeona kada se Sava vratio izdašnije poteklo, pa u Žiči i na dvoru u Rasu, sve se više razvijala priprema za Sabor. Bilo je to radovanje i osećanje celine, zaokruženosti novog doba. U tom osećanju da su sebe našli razvedrile su se duše svima. I ranije je po selima i varošicama Srbije narod voleo da peva, a sada iz dvorišta i kućica, iz vajata i vrtova, odjekivalo je pevanje ili pevušenje. Činilo ti se da je svaki drugi treći pevao i to iz čistog i radosnog srca, sebe radi, a i drugih radi, takmičilo se grlom. A tek na svečanostima kada su glasove grla pratili zvuci truba, svirala, tambura, gusala, bubnjeva i drugih instrumenata! Eto, takav pevački i svirački nagon se u to vreme pred sabor razigravao, punio snagom, kitio atmosferu. I idući ulicom čuo bi užara kako iz svog dvorišta peva jednu, a obućara u sledećem dvorištu ili dućanu dovršava drugu pesmu…
Ali pre nego se priprema za sabor sasvim razvila, Ras dobi vest da je mađarski kralj rešio da krene na Stefana sa vojskom koju je već počeo da skuplja. Stefan je tu novost preneo Savi, a arhiepiskop se primio sam n tog državničkog posla, te je već sutradan, sa najmanjom pratnjom, po nepodnosivoj vrućini, krenuo u susret mađarskom kralju. Drum je bio prazan, a prolazio je kroz sparušene predele pokrivene požutelom travom i lišćem. Predeli severno od Dunava behu zahvaćeni sušom. Arhiepiskop je zbog konja i pratilaca zastajao pored još nepresahlih bunara i skromnih potoka.
Letnja rezidencija kralja Andreja beše odvojena od naselja, pusta ravnica tada nije delovala prijatno, šuma u blizini beše klonula, lišće vrelo, ptice neme… A Sava bi primljen sa poštovanjem i iznenađenjem. I dobi poseban letnjikovac nedaleko od dvorca. Razgovor sa kraljem, sredovečnim čovekom razdrljene košulje i golih ruku i lenog govora, tekao Je tromo i bez uspeha. Zbog toga prekinuše razgovore za uveče i Sava krenu, a u predsoblju ga je čekao pratilac monah Janko, grdosija od čoveka, znojav i naizgled pospan. Bez reči stupiše na vrelo tle. Sava zabrinuto reče:
Uzalud smo dolazili, sine Janko. Učtiv je, ali uporan taj Andrej. Malo potom začu se uzvik iza njihovih leđa. Mladi paž kralja Andreja je pokušavao da ih trčeći stigne. Kose oči mladića znoj je pekao:
– Oče, kralj se izvinio… nije te pitao… da li bi nešto posebno želeo. Sava se namršti:
– Ništa mi, sine, ne treba… možda… možda bi jedino prijalo malo leda mojim ljudima.
Uglaste obrve mladića se podigoše, pa i ruke mu se raširiše:
– Od toga smo strahovali, preosvešteni! Mi smo tebe i kralja danas poslužili sa poslednjim mrvama leda iz naše ledare!
– Nemate leda! reče Sava a oči mu veselije zasjaše. A pitaj ti sada kralja da li bi on hteo da Boga zamolim za kišu, za malo leda, za prestanak ovog jada?
I Savi odmah bi žao što je to rekao, gorak zbog neuspeha. Ali, to kratko potraja, jer mladić pred njim se zaprepasti, pa se okrete i potrča dvoru. Dva srbska monaha se okretoše ka istoku, Sava diže ruke u vis:
– Gospode Isuse Hriste, nado moja i utočište i izbavitelju, neka se danas ovi ljudi koji nas napadaju, nauče na nama! Ne ostavi nas, Gospode Bože moj! Molitvama matere Tvoje, Prisnodeve i Svetog Ugodnika Tvog Simeona, učini dobra radi njih i sada čudo, neka ga ugledaju oni koji nas mrze i neka se postide i neka izmene svoje napadačke duše…
Uzdignutih ruku nije video da su iz hlada drveća oko male vile izašli vojnici i da su izašli kralj i dva njegova velikaša, i da Andrej žuri ka njemu i da je već čuo glasne Savine reči:
– Kao što si nekada proroka poslušao ognjem, podaj sada nebeski grad sa obiljem kiše nama, slugama tvojim i dobroj a žednoj zemlji…
Kralj i pridošli ratnici sa strahom su slušali Savu kome su ruke bile žudno uprte ka nebu i skoro niko nije pogledao ka čistom horizontu. Ali, pogled jednog vojnika sasvim slučajno dodirnu vidik i on viknu:
– Oblaci! Gospode Bože, oblaci! i njegov se glas izgubi kroz usklike drugih:
– Oblaci, oblaci, Gospode Bože!
Svi pogledaše prema horizontu. Tamo sa istoka, odakle nikada kiše nisu dolazile, vila su se dva tri crna oblačića, mala i jedva primetna, ali sve više vidiva i sve veća… Kralj je razrogačeno i ukočeno gledao kako oblaci rastu i kako Sava čini veliko metanije, dodirujući čelom tle.
Iz dvora su izleteli i kraljica i dvorjani i druge žene sa decom. Neizmerno iznenađenje svih poče da prerasta u ushićenje, u neku vrstu prijatnog užasa. Ubrzo se sve nebo prekri oblacima. I munje presekoše vazduh i gromovi potresoše zemlju i ljudske duše.
I poče kiša. Snažna, jaka, pa se naglo smiri, pa zatim opet poče, ali ovoga puta sa gradom koji je skakutao i kotrljao se po zemlji. I ona začas pobele od leda, krupnog i sitnog, ljudi jedva uspeše da se sklone gledajući iz letnjeg, Savinog dvorca taj tepih od leda koji će moći lopatama da se skuplja i da se njime opet napune ledare duboko pod zemljom.
Ipak, dvojica se nisu sklonili: Sava, srećan, smiren, i kralj Andrej koji je pred Savom drhtao od uzbuđenja i straha:
– Hvala ti, oče! Hvala ne na vodi i ledu, ne na tom poklonu, no na pouci koju mi dade, u obesti mojoj! Oprosti mi, oče! Slobodno se vrati tvojoj državi i reci bratu Stefanu da ga zaista više nikada neću napasti.
Dok je to govorio, kiša je još padala…
A tada stade… Oblaci su nekud odlazili.
U svežem vazduhu pojavi se radosno jato ptica.
I u Srbiji, koju suša nije bila zahvatila, sve je bilo radosno, kanda niko nije ni brinuo kako će se stvar sa Mađarima završiti. Dok su svečane kočije prilazile Rasu samo je jedan obesni konjanik jurio ka njima, i to sasvim slučajno. A onda se, videći ko je u njima, okrenuo i u galopu odjurio ka dvoru.
Stefan je izašao brata da dočeka. Bio je siguran da je Sava i u toj misiji uspeo, Sa dva mala hrama u blizini odjeknuše zvona na način koji je najavljivao radosnu vest. Ras buknu radostan. Tek uveče kad gosti odoše, Ras se smiri. I noć je bila prelepa, za sofrom nije bilo drugih gostiju, čak su se i Rafajlo i Radoslav i njegova Ana povukli. Ana Dandolo je sedela sa leve a njen muž sa desne strane jedinog gosta, Save, koji je umoran, za čelom stola vrlo malo i skromno jeo. Stefan, prezadovoljan, otisnuo se u neke misli prijatne, smeškao se i ćutao. Ana je pak delovala zamišljeno. Iz daljine čuli su se glasovi ljudi, i smeh neke mladeži, pesma, pa nasta tišina. Ana je podigla svoju malu šaku i dirnula Savinu ruku, pogledala ga je u oči i sasvim tiho mu rekla:
– Oprosti… oče… za sve… Sava shvati, osmehnu se, toplo, i praštajući.
Narednih dana Sava je opet preuzeo i organizovao završne radove u Žiči, svojoj arhiepiskopiji, mada je vreme provodio i u Studenici.
Tada je manastir Studenica postao duhovno središte Srba u kome su se skupljali ljudi svih staleža, a posebno sveštenici, đakoni i oni koji su kroz raniji rad bili pripremljeni da se svešteničkih činova prime. Bilo je tu i mnogo mladih ljudi, koji su strasno prišli hrišćanstvu, ali će ostati u svojim porodicama kao mirjani da svoju veru šire. U Studenicu i u Žiču, kad je on bio tamo, hrlili su plemići i najobičniji narod jer je sveti Sava danonoćno, a naročito na liturgijama, posvećujući nove đakone, jereje i druge dostojnike, držao potresne propovedi, usađivao nova znanja, utvrđivao stara i punio srca plamenom vere.
– Idite i sejte veru Isusa Hrista, jedinu istinitu. Ona izvire iz Otkrivenja Božijeg, a i iz onoga što su naši sveti apostoli stekli nebeskim putevima, oni su izvor vere… Shvatite da tajne koje nosi vera i otkriva ih onima koji su dostojni, jesu dragocenije od svih drugih znanja.Unosite istinu u srbski narod i ne dajte drugim sektama da Srbima utisnu neistine. Na vama, na nama, na svim Srbima danas leži odgovornost hoće li naši potomci pripasti istini ili jeresi. Ako budu nosili istinitu veru, potomci će nam biti bolji, ako unesu i propovedaju zablude i neistine, menjaće se ka zlu priroda naših potomaka. A za to ćemo i mi biti krivi. Učite Sveto pismo, i Stari i Novi zavet, ponirite u poruke svetih otaca hrišćanskih i prenosite to narodu Srbije. Ako odavde Istina teče ka nebu, dobrota će i pravda sa neba teći na nas. Znate li one stihove iz Psalma 84, stih 11: „Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se. Istina će niknuti iz zemlje, a pravda će sa neba proniknuti.“ Ako bih sve moje želje sveo u jednu, ona bi glasila: borimo se za istinu i borimo se protiv i najmanje jeresi. Strašnija je lažna reč od epidemije, užasnije je uneti otrov u dušu, nego otrov u telo; bolje je telo da umre nego duša.. U rečima Simvola Vere se svela istina koju su sveti oci hrišćanski hiljadu godina branili i čistili od neistina, ali su rimokatolici i u tu istinu dodali jednu neistinitu reč. Visoki duhovnici znaju bolje od ostalihda su rimokatolici tom jednom neistinom poremetili istinu tako strašno da su je ranili i od te ozlede oni će sve više posrtati. Isus Hristos ne traži od nas da sa strelama i mačem vodimo rat protivu jeresi. Ne, o neće voditi rat protiv nas, mi ćemo se sklanjati od njih i držaćemo se samo Starog i Novog zaveta i Predanja svetih otaca. Ono što govore drugi ljudi, pa i pape, nema tu snagu, ni tu čistotu, a vi, budući sveštenici, đakoni,imate najpre tu dužnost istinu da unosite u sve ljudske duše, istinu,istinu…
I sveo je svoj odmor na najmanju meru, spavao je vrlo malo, često za stolom ispod ikone u svojoj keliji, ali je bio u neprekidnoj molitvi, i imao posebne duhovne dodire sa svojim roditeljem, svetim Simeonom. Kada je bio najistrošeniji ili napadan nekom sumnjom, osetio bi prisustvo oca ili bi se pred njim zasijala pojava svetog Simeona. On je sa ocem razgovarao. U vreme pripreme za sabor, ustreptano je sačekao da mu se otac javi.
– Osećam potrebu da razgovaramo, a već slutiš šta mislim o tome što me muči. Smem li ja da narod koji ima pravo da bira veru, zaklinjem da veruje u moju?
– Pravilnije je pitanje: smeš li da ljude zakuneš da ostanu pri veri pošto su je prihvatili… A ja ti odgovaram. Onaj ko pristupi veri, pristupa i Cerkvi, onaj ko pristupa Cerkvi, može i da se zavetuje da to radi čista srca i da će toj Cerkvi biti veran. Onda i Cerkva, zajednica neba i zemlje može na njega da računa, ali Cerkva zna unapred ko je kakav. Stoga zavetovanje smatram korisnim ako se daje za pravu stvar, ona jača zavetovanog da bude veran našoj Cerkvi. A našoj Cerkvi će vremenom biti sve teže i teže. Greh je izneveriti zakletvu i pravu stvar. osluškivao je svetog Simeona u molitvi.
U Studenici su sve vreme bili i Grk Isaija i svi oni vrsni monasi koje je Sava izabrao da budu episkopi. I oni su pomno gutali svaku Savinu reč, to seme koje će oni dalje sejati. Oni će biti hirotonisani pre sabora u Žiči. Sve mlađe je po rukopoloženju odmah slao u narod da ga pripreme za sabor. Isaija se nije mešao u tu radenu atmosferu, osim svojim molitvama, a sav je zračio podsticanjem, i dizao duh u manastiru.
Zabrinut je bio otac Atanasije, koji je zalud donosio čajeve i trave Savi.
– Nećeš izdržati, oče… Vidim ti po licu da te prate oni mali bolovi…
– Oh, kada bi me oni veliki zahvatili, ne bih mogao sabor da održim…
Atanasije je govorio Stefanu i ostalima najbližim, kako Sava često pati od podnosivih bolova u stomaku, ali je do sada tri puta imao i tako žestoke napade bolova da mu ništa od lekova nije pomoglo, po mesec dana je nepokretan ležao.
– Sava je toliko njih izlečio, pa izlečiće i sebe reče neko.
– Još nisam čuo da je ijedan iscelitelj čudotvorac sebe čudom izlečio. Savu bi u takvom slučaju mogao da izleči samo neki drugi duhovnik kojeg bi Bog uslišio, a takvoga ovde nema! govorili su monasi između sebe.
U manastirima je osim liturgije, koja je bila kruna bogosluženja, bilo dnevno još sedam službi kojima su monasi, kadgod su mogli, prisustvovali. Sava je predvodio svaku liturgiju i na mnoga druga služenja bi došao, a uvek i svuda je propovedao mladim monasima osnovna uputstva za samostalni rad… i seme koje će po Srbiji sejati. Pripremao je narod za sabor, a sveštene ljude za vođe tog naroda. I nije više stigao ni da se seti manastirskog mira i samoće u kojoj je bio okružen svim svetom mnogo više no sad, kada je usred sveta tako sam.
Rafajlo je stalno bio u Studenici, Stefan često, Ana ređe. Ona je zapanjeno posmatrala taj svesrdni i čestiti narod koji se radovao i uzbuđivao događajima i bio toliko privržen svetitelju Savi. Taj narod se radovao i drugima i kada bi nju video, ali je još uvek njenog muža oslovljavao sa gospodaru, retko ko kralju. Narod je isprva sa simpatijama gledao i Radoslava i divio se lepoti njegove Ane, ali je nju potom prezirao. Sava je sve njih svakodnevnim propovedima učio, a naročito monahe i mlade sveštenike:
– I kad budete protopope, i kad odete u narod kao jereji ili đakoni, recite svakome da je molitva u stvari otvaranje vrata ka Bogu, ali da bi čovek došao do Boga treba mu dug put da se opere od grehova. A da se opere može samo ako se pokaje, ali da se pokaje treba najpre da oseti da je zgrešio, treba da sazna da je grešnik. Tu je opasnost jer će on sam sebe da laže… Traganje za istinom jeste stalna ljudska briga. Ide vreme kada će ljudi jedni drugima pamet da zamračuju lažima… ali je užasno i to što će slagani želeti da budu lagani samo da bi opravdali i sakrili svoje grehe sami pred sobom. Takvi ljudi vole laž, oni sami sebe ubijaju ili zadržavaju na svome putu ka Bogu koji ih čeka. Veće zlo od laganja drugih je laganje sebe.
Vi koji ćete biti sveštenici, prote, jereji do kraja života, zahvalite Bogu na tome što vam je dao mantije i stalno imajte na umu da ste za svoje ovce vi kao pastiri najpre odgovorni. Najlepšu i najsvetiju dužnost imate, Boga da slavite. A ako katkad ne budete imali snage i nadahnuća za to, molite Boga da vam da da postanete svesni lepote života i mudrosti kojom je svet sazdan i dobrote sa kojom nas Bog stvara i kiti. Svaka je pojava na svetu nešto tako posebno, lepo i neponovivo da vas misao na to opija, odnosno otreznuje i vi iz toga jačate u veri i osećanju da Boga treba slaviti. Svaka je travka neponoviva kraljica, svaka latica cveta lepša i bogatija od najskuplje vaze koju je čovek napravio, svaki je čovek ličnost koja se nikada ne može da ponovi a vi ste preuzeli dužnost da te sve ljude spojite u cerkvu tako da nijedna ne propadne, da se nijedna pojava ne slije u drugu, da nijedna ne proguta drugu. Naprotiv, pozvani ste da svet spojite u jedinstvo, i da svi koji su u tom jedinstvu još više prodube svoju posebnost i neponovivost. Vas će zli ljudi goniti, ali izdržite… i objasnite narodu i svakom pojedincu da je Bog stvorio čoveka savršenog i dao mu mogućnost da sebe još više i bogatije usavršava. Učite svakoga da je svaki dan i svaki čas proveden u kratkom životu na zemlji veoma skup, neka ga ljudi ne provode uzalud. Hiljade angela i duhovnih bića svakome čoveku nevidivo pomažu, budite im zahvalni i pomažite im molitvama. Obraćajte se svetiteljima. Gospode Bože, vi, budući sveštenici, Bog vam je dao divnu dragocenost da se molite za ljude i da njih učite molitvama…. pa vi ste dobili najčasnije poslove na svim svetovima… molite se za pastvu i naučite je da se ona moli da joj Bog da dar molitve. One nisu potrebne Bogu. One su potrebne čoveku da bi se molitvom otvorili prema Bogu Ocu, a onome ko se otvori prema Bogu, Bog će duhovna dobra u njega odmah poslati. Načinite od svih Srba i od budućih Srbijana najlepši i najtopliji molitveni narod… Učite ga ljubavi. Život u ljubavi je slavlje… A ljubav Božija je nesebična.
U propovedima svetog Save bilo je neizrecive dobrote i topline koja je slušaocima bila duhovna hrana, lek, prijateljska, očinska ruka. Napajale su ih njegove reči onom ljubavlju koje nikad nikome nije bilo dovoljno.
Zanimivo je što je i kao arhiepiskop, sa svakim razgovarao kao sa detetom. On je mazio sve oko sebe jer je u svemu i u svima video Božije delo koje je voleo, i koje treba čuvati. A često je među učenicima uočavao one koji su zbog nekog svog razloga skriveno patili i takve je lečio, i mesecima, vraćao ih sebi samima zdrave. Čudno je delovalo to što ga se niko od mlađih nije plašio, a svi su hrlili k njemu. Čak je onima koje je trebalo podržati, a nisu bili tu, često pisao pisma puna saveta i hrabrenja. Samrtnici su ga nagonski tražili, a on bi tada svaki posao ostavljao da bi pomogao onome koji sa sveta odlazi. I ispovest zdravih je srdačno prihvatao tako da su mu se vernici do poslednjeg greha otkrivali.
Jednom je Stefan dojahao naročito neraspoložen pre svoje pratnje iz Žiče u Studenicu, koja se nalazi na pola puta do Rasa. Čekao je u gostinskoj sobi, a Irinej, valjda najmršaviji monah, koji je odlično govorio nekoliko stranih jezika, veoma brižni prevodilac, reče:
– Ostani, gospodine, tu ga sačekaj, tvoj brat sada krštava neke bivše bogumile… ja ću da ga dovedem pre nego ga odvedu nekud. Pitaš šta on radi, pa propoveda, služi liturgije, ispoveda ljude, zida manastire, niču i neke manje kapele, obilazi svako mesto, čita Srbima molitve, posećuje sela koja su se odmetnula od nas, vodi vizantijske majstore da zanate iz Grčke usade kod nas, tebi pomaže. Ni meni nije jasno kako je on od ćutivog monaha Istoka postao i monah zapadnog tipa, koji se predaje delanju i žrtvi… Kako je spojio oba tipa monaštva u sebi? A svi ga žele, traže. Zovu ga sela da blagosilja da ih više ne tuče grad niti napadaju zveri. Ima malo sela koja sveti Sava već nije zaštitio svojim blagoslovom… Samo,dokle on to može da izdrži? Monasima je takav monah jedinit… takvih više nema…
– Pa ipak u jednom mom poslu nije uspeo, oče Irineje. Slikar, ikonopisac je na zidu naslikao kao fresku mene, ali nije i moju Anu. Molio sam Savu da ga ubedi. I Sava je molio ikonopisca, ali ovaj je odbio. Neće da naslika na zidu hrama rimokatolikinju ni po koju cenu… A Sava je klonuo, ostavio ga da sliku završi bez Ane… A meni je objasnio: ne možeš jednoga umetnika silom da nateraš da slika nešto što ne želi, to je kao kad silom teraš nekoga da peva. Eto, otac Sava, moj brat, ipak ne može sve… No, ja sam se sad samo našalio..
– On može, ali neće da primorava ljude na nešto što oni ne žele.
Najzad su radovi u Žiči bili skoro sasvim privedeni kraju, veličanstveni manastir je bio spreman za osvećenje, pa je jednoga dana sveti Sava sa skoro svim monasima koje nije poslao na posao u gradove i sela, prešao u to svoje arhiepiskopsko sedište. A tamo je nastavio da obavlja najdragoceniji posao. Svakoga dana na liturgiji gromko je propovedao istine hrišćanstva, dovršio je hirotonisanje još dvojice vladika, sada ih je ukupno bilo deset. Novi rukopoloženi sveštenici i vladike držali bi prve propovedi pred pastvom žudnom da sazna istine.
Svakodnevica je postala veličanstvena i sveta. Približavao se Spasovdan, jedan od najviših praznika kada će se na saboru dogoditi ono što je Sava smatrao svojim najznačajnijim događajem u životu.
Svi najbliži oko Save osećali su šta će se to zbiti. Isaija koji je nenadno opet iskrsao, veličanstven u skromnosti, pitao je Savu čim ga je video u samom hramu pred početak jedne liturgije:
– Kako to misliš narod da zavetuješ?
– Na saboru, drugog dana praznika, ja ću narodu da objasnim osnove naše vere, što činim, godinama, ali ovoga puta ću im reći da ću tokom liturgije, odmah posle Evanđelja da gromko, a ne šapatom kako sveštenik to po običaju čini, da pročitam Simvol vere i dogme sabrane u Sinodiku Svetih otaca, i to ću da učinim tri puta, a oni koji se osećaju pravoslavnim, svakuće moju reč da ponove i potom sva tri puta da glasno izjave da tu veru ispovedaju i primaju i da sve jeresi i sve jeretike proklinju. Ko Simvol vere i reči svetih otaca prihvati i izjavi kao svoju veru u hramu na liturgiji i potvrdi sa pričešćem, znaće da se u stvari zavetovao a naš narod poštuje datu reč i neće dozvoliti ni jednoj sekti da ga od njegove cerkve odvuče.
Razgovor prekide Damjan, monah… Bio je umoran a osmehnut:
– Oče Savo, doveli dve bebe, bliznakinje, da ih krstiš… ali moraćeš i roditelje, ni oni nisu kršteni. Selo im je Vrbovac… Tamo su svi mnogobošci. Prividno hrišćani…
Na nekoliko dana pre sabora došla je Ana Dandolo sa svojom malom svitom. Njena odana družbenica Agata beše srednjeg rasta, upalih obraza, jakih jagodica, sitnijih očiju, bledog tena delovala je kao mrzovoljni sudija. Istog trenutka se i na vratima konaka pojavi Stefan, koji je u manastiru proveo i prošlu i prethodne noći i dane.
– Da li možemo, oče Savo, u hram? – zapita Ana Svetoga Savu.
Dva brata se začuđeni pogledaše i svi uđoše u cerkvu iz koje po osećanju nekog reda skoro istovremeno izađoše monasi. Kraljica se, čim je ušla, obazrela i odmah brzo i rekla:
– Načula sam da je slikar odbio da mene naslika na freski pored moga muža. To je uvreda za mene, kao kraljicu… Pa da! Eto tebe, Stefane, a gde sam ja? I to ste dopustili?
Sava dobrodušno odgovori:
– Ana, molio sam ga da na freski naslika i tebe, ali je on to energično odbijao, smatra te rimokatolikom. Mogao sam da mu naredim da te naslika, ali povredio bih njegova osećanja koja su preoštra u veri. Neće jeretike na našim ikonama. Ali, jedan važniji razlog me je sprečio da ga nateram. Naslikao bi te i protiv svoje volje, onakvom kakva ti nisi. A to ja neću, suviše si dobra da bismo dopustili da te slikar uvredi svojim delom. Drugi put u drugim hramovima slikaće te drugi i bolji majstori, Ana… Pređi preko toga…
Dvoumila se, ali je još bila namrštena. Odjednom pogleda ka južnom zidu prelepe cerkve, ka prestolima. Behu tri.
– A ovde su tri prestola, jedan je za poglavara cerkve, arhiepiskopa, drugi je za kralja, treći za kraljicu. Stefan će na svoju sesti kada ga ti opravoslaviš. A ja, moram li ja da pređem u pravoslavlje da bih do svoga muža sela?
– Niko u pravoslavnu veru ne prelazi silom. I one krštene u rimokatoličkoj cerkvi smatramo hrišćanima. Ali sveto miro će vratiti tvoga muža našoj cerkvi bez prekrštavanja.
– Ali, ja želim i obavezna sam da ostanem u katoličkoj…
– Ostani, Ana, ja ću da dam blagoslov da u svojoj veri ostaneš i da na ovom prestolu u hramu sediš kraj Stefana…
Savu je gledala uporno, nekako kao od dole, jer je sagnula glavu, pa je naglo podiže i stisnutih usana nekako prošapta:
– Sve to što radite… i kakvi ste… to sve menja neka moja shvatanja i moju veru duboko u meni… Ali… Zašto ste tako… dobri!
Ona se naglo okrete prestolima, priđe im i rukom pogladi duborez na naslonu od snažnog drveta. Mislila je da ne plače, a same suze su joj lice oblile. Izašli su iz hrama, bogato majsko sunce ih je sačekalo. U porti je bilo puno sveta, kraljičino lice je bilo napeto, ali bez suza. U hodniku se susretoše sa jednim monahom, upadivim po snažnoj građi, širokim ramenima i smernom držanju. Sava tog brata zamoli da odvede kraljicu u njenu prostoriju.
Monah je išao ispred nje, prolaz je bio uzak zbog zavežljaja i poklona koji su manastiru tih dana stigli, on poluokrenut njoj stade i gledajući je ozbiljnim očima najednom reče:
– Moram da te nešto zamolim, sestrice i kraljice… Bila je zbog nečeg na tom čoveku veoma iznenađena.
– Reci samo… šta to?
Prvo ovo, a ti nikom ne govori šta ti sad kažem. Ja sam jedan od onih koji ponešto vide i od budućnosti. Odskora sam tu, pa još niko nije ni primetio taj moj dar, mada će arhiepiskop, čim stigne da me bolje pogleda, da me otkrije. A drugo, mila majčice, znaj da će tvoj Uroš jednom da sazida naš najlepši hram u samome centru Srbije… jer će tada on da bude kralj. Taj će hram biti najlepši na svetu po freskama… a na jednom bićeš usred pažnje svih, i ti… Bolji će te majstor od Trifuna, koji ovde radi, da naslika. Taj će hram svet dokle traje da gleda i posećuje. To je odredila pravda Boga Gospoda jer te ovaj majstor nije hteo tu da naslika… A evo tvoje sobe, kraljice…
Ana je uzrujano disala. I reče, plaho a tiho:
– Oče! Verujem ti… Neka bude volja Njegova. Uzbudio si mi dušu… a ja dugo patim… Reci mi ti, možda ćeš ti da mi odgovoriš… zašto je tvoj narod tako… neobičan, detinjast a tvrdoglav, a kad se naljuti postaje tako jak… ovce postanu vuci?
– Ne, sestrice, nismo vuci… Ja mislim da nas je Bog obdario da nemamo mržnje, i nismo ni osvetoljubivi, ni osioni… Kada bismo sve one što nama nanose zla, kada bismo sve njih omrznuli, kako su zaslužili, ta mržnja bi nas otrovala. Ovako smo deca koju štiti Bog… Evo tvoje sobe,gospodarice, a ja idem da ti dovedem onu ženu koja se ne smeje, onu tvoju daleko bilo Agatu, ne ljuti se na mene.
Tog dana uveče, svi su se gosti, a već od podne ih je bilo puno, našli u trpezariji, no sveti Sava se nije pojavljivao, čekali su ga strpivo svi i kralj i kraljica, kada se, usplahiren, no ikad pojavi otac Andrej. Videvši ga takvog, svi zanemeše, a on reče kralju:
– Braćo… nevolja nas ustrelila… otac Sava je oboleo… Njega su obuzeli oni bolovi… kakve je do sada samo dva puta imao… Spustiće ga… Zaludan nam trud, bez njega sabora nema, a njemu će ova bolest nedeljama da traje… Zalud nam je trud…
Nastao je dubok muk. Mnogi iz te mase nisu znali, ali su osetili da je reč o tragičnoj bolesti njihovog Save, jer su lica onih najupućenijih to pokazivala.
Stefan skoči, za njim ustade i Ana njegova, pa i Radoslav i drugi oko njih. I odmah krenuše ka stepenicama koje su vodile na sprat gde behu kelije monaha, a i Savina.
U Savinoj keliji i u hodniku ispred nje nije bilo mesta da stanu svi koji su dojurili. Bolesnik je nepokretno ležao.
Pored kreveta su stajali Atanasije i iguman, ojađeni i nepomični, bespomoćno gledajući Savino lice, pobelelo od patnji.
Stefan i Atanasije se pogledaše. Bez reči jedan drugome iskazaše kako su pogođeni njegovom boljkom. Iz očiju prisutnih navreše suze. Sve je obhrvalo saznanje da od sabora koji je trebalo sutra da počne neće biti ništa. Sav trud oko sabora bio je uzaludan, jer ga sem Save niko ne bi mogao da izvede. Nikada u jednom manastiru nije bilo toliko ljudi i toliko tišine.
U glavnoj trpezariji vlastelini i igumani drugih manastira i ostali velikodostojnici sedeli su za trpezom nepomični.
Pojavio se i otac Isaija, neraspoložen. Natušten.
– Braćo… Onaj koji druge molitvom leči, sam sebi nikada ne može i neće da pomogne, bol smatra pravednom kaznom za neki možda i tuđi greh. Takvi bolovi Savi traju dugo… po mesec dana braćo… Nikakav lek mu pri tome nije pomogao, pa ni molitva drugog monaha. Sam Bog zna zašto je tako… ali, ako on večeras ne ozdravi sav sabor biće zaludan… Gospode moj, kakva nesreća za sve nas! dok je Isaija ovo govorio, svi su u velikoj trpezariji i u hodniku stajali. Grčki monah sa umorom, brigom i jadom u glasu odjednom podiže glavu i misao koja mu tad pade na pamet sasvim drugačijim tonom izgovori Ako je Sava svima pomagao, a njemu pri ovakvim bolovima nije pomagala molitva ni jednog od nas monaha, jer je svakako Bog tako hteo, hajdete u hram da se svi, sav narod koji je u manastiru, a i mi monasi sa vama, sada pomolimo da Bog Savi vrati zdravlje… Hajdemo, braćo i sinovi! Ako sav narod nešto Boga moli, možda će Bog to i da ispuni, hajdete da to pokušamo, pridružićemo vam se i mi, vaši monasi…
Odmah se svi tim predlogom oduševiše.
A gosti već ostaviše trpezu, i krenuše ka vratima. Kralj i kraljica takođe, njih pustiše da krenu napred. Iz svih hodnika i soba za goste, ljudi su izlazili… Kroz mračnu portu nad kojom su blistala kandila od zvezda, ljudi su energično ulazili u hram, koji je unutra, od sveća koje su mnogi pripalili, sve lepše zračio.
Atanasije je ćutke krenuo ka Savinoj keliji gde su iguman i Serafim stajali kraj bolesničke postelje.
U hramu, te večeri započe narodni moleban… Svaku reč molitve za Savino zdravlje, koje je prosto a gromko izgovorio starac iz Valandova, Ilija Vardarić, propratili su svi u tom hramu, tako da su reči posebno izgovorene delovale kao udari morskih talasa. Starac je molio Gospoda da Sava odmah i sada sasvim ozdravi da bi mogao da sutra pomogne narodu koji traži put ka Bogu… Svi su u tom hramu tada klečali… Duboka i potresna molitva trajala je dugo, ali je svaka reč bila upravo ono što je narod osećao. Stisnut telom uz zid blizu pevnice, Isaija je stajao nepomičan, pokušavao je da ne plače. Slika tog naroda oblivena svetlošću sveća pretapala mu se u nejasnu.
Sav narod se molio… To se u Srbiji još nije videlo…
U keliji Sava je, ukočen i pobledeo, mučen bolovima, odjednom osetio ogromno olakšanje. Nije verovao svojoj nadi. Onaj bol koji je bio stalan i vrlo veliki, postajao je sve manji. I presta.
Vrlo mu se brzo snaga vraćala, a iguman požuri u hram gde su svi, osvetljeni svećama klečali i molili se za zdravlje. Zna se da je potom Savu samo još jednom takva boljka napala, pa i tada ga je samo čudo Božije spaslo.
Sabor je cerkveni i državni počeo u sredu po podne, 20. maja 1221. godine. Još je bio dan kada se ogromna masa oko hrama i ona zgusnuta u hramu divila naJvišoJ sviti državnika i cerkvenih velikodostojnika. Dvanaest episkopa koje je prošlih meseci Sava hirotonisao i svakoga odmah po hirotoniji slao u eparhiju sada su se sakupili da izvrše najviše zadatke u svome narodu do tada. Tog dana po podne sve vladike su uvele svetoga Savu na arhiepiskopski tron, ali kralj i kraljica još nisu bili seli na svoje prestole u hramu, to će se desiti tek sutradan kada je sveti Sava naročitim svetim mirom pomazao čelo Stefana Nemanjića, a narod je napolju klicao: Živeo kralj Stefan Prvovenčani! U hramu je dostojanstveno plemstvo sa uzbuđenjem pratilo obred, tokom koga su kralj i kraljica, seli svako na svoje mesto, dok je ogromna svita svih vladika blagosiljala povratak svoga kralja pravoslavlju. Radoslav i Vladislav su sa ponosom osećali veliki značaj ovog krunisanja, a i Ana Grkinja je bila oduševljena ovim događajem u kome je sve bilo na visini Vizantije, pa i njen muž u skupocenoj odori, mek, zaljubljen i kao odsutan.
Prvog i drugog dana proslava je bila pompezna: šatori i vatre oko manastira, prepun konak gostiju, puna i porta, sve je bilo u znaku očekivanja onoga što je tek imalo da usledi. Kada je drugog dana praznika Vaznesenja završeno jutrenje, pred hram se skupio narod sa vlastelom i ratnicima; na prag ispred cerkve izašao je sveti Sava, a za njim Stefan i Ana ‘ kojima je narod kliktao: Živeo kralj Stefan Prvovenčani, živela kraljica! Ali su svi slutili da će se tog dana desiti ono važno što nadilazi i krunisanje Stefana. Sve je do tad bilo svečano, a sada je stajalo suštinsko, sudbinsko opredelenje. Za sve. Narod se sabrao ispred hrama. Sveti Sava, kralj i vladike su pred ulaz u hram svečano stupili.
Sveti Sava je digao ruku sa krstom i pokretom blagoslovio narod. I sve se umiri, čak je i cvrkut ptica koje su sekle čist sunčani vazduh postao tih.
– Braćo u Hristu, sveti oci i čeda od Boga pozvana!
Sveti Sava je imao baritonski veoma, veoma prijatan, a jak glas, koji se razlegao i u dolinama oko manastira.
– Svi vi, svakako, znate o tome da sam u dva maha pobegao bio od sveta,pobegao tamo u daleku pustinju i da sam u njoj našao ono što mi je najviše trebalo: mir, molitve i čistotu. I svi vi znate da sam oba puta napuštao takav za mene najslađi život, napuštao sam ga vas radi, pa mi je duša plakala, ostavljajući moj mirni život, ali sam se ja vama vraćao radi vas,radi vašega spasenja… Prezreo sam svoje spasenje radi vašeg. A to vam kažem za to da biste mi poverovali da vam i sada, sve što vam kažem,govorim radi vašega oboženja u Hristu. U tom vašem spasenju, u stvari i ja sebe spasavam. I vi i ja se nalazimo ugroženi, na veoma opasnom mestu,napadanom sa svih strana i u veoma strašnom vremenu, opkoljeni tuđinskim mačevima i zlobom. To je znao i video sveti Simeon, Stefan Nemanja, kada nam je pomogao da odaberemo pravi put koji su nam ka Bogu Ocu otvorili Bog Sin u Svetomu Duhu i koji su nam predali naši sveti oci, apostoli i proroci i bezbrojni mučenici svetitelji. Međutim, neprijatelji ovoga i onoga sveta, i neprijatelji Boga, sada više no ikad prete da nam preseku puteve i odvedu na stranputice i da nam život preotmu, nudeći nam veru koja nije prava. Neprijatelji nas vuku na poluistinu. Moja je dužnost da vam ukažem koji je put dobar, moja dužnost je da vas tim putem povedem… A vaša je dužnost da me saslušate i da sami odlučite hoćete li za mnom po stopama Stefana Nemanja, svetog Simeona i svetih ravnoapostolnih Kirila i Metodija, svetih apostola, putem Isusa Hrista koji nas u Duhu Svetom, vodi Bogu Ocu… I prvih hiljadu godina posle Isusa Hrista sveti oci Cerkve na istoku, ovde, u Vizantiji, vodili su protiv neprijatelja Cerkve pravi duhovni rat i spasli su veru, i smestili je u srca naša, naročito su je lepo sročili u rečima Simvola vere, a i u dogmatima Vaselenskih sabora. Toj pravoslavnoj Cerkvi su ostali verni Grci i njoj prilaze Srbi, Rusi, Bugari, Gruzini i drugi narodi… Ali, Bog je predvideo da će vremenom zli sve više da jačaju, a da ćemo mi koji sledimo pravu veru Isusa Hrista biti proganjani do te mere da pred kraj sveta pravih Hrišćana skoro i neće biti. No, do tada mi ćemo spasti i sebe i mnoge druge naraštaje ako samo taj put, put pravoslavlja, sačuvamo. Toj veri sada se zavetujemo pred Bogom, a druge vere ili cerkve anatemišemo i od njih se klonimo ako propovedaju bilo šta suprotno istini. Ona je sažeta, u rečima Simvola vere i u Svetom predanju, a najvažnije od te mudrosti sabrane su u Sinodiku, zborniku odluka svetih otaca. Ja ću da vam danas ovde objasnim to što propoveda pravoslavlje, da vam budu jasnije poruke Isusa Hrista i pravog hrišćanstva. A na liturgiji ću da pročitam i to tri puta svaku reč Simvola vere i odlučujuće reči pravoslavnog Sinodika. A vi, ako te reči prihvatate, za mnom ih izgovarajte.
Uobičajeno je da Simvol vere na liturgiji jedanput pročita sveštenik u sebi tiho, a narod glasno i jasno ali ja ću na liturgiji te mudre reči tri puta glasno i jasno da kažem, a vi ćete ih tri puta za mnom ponoviti. Smatrajte da je svako od vas koji ih prihvati na liturgiji, stvarno javno pred Bogom izjavio da takvu veru usvaja. A ko ponovi moje reči da jeresi i jeretike proklinje, pred Bogom se zavetuje da će se jeresima suprotstavljati. Takva je bila suština zaveta Jevreja pred Bogom, pa će i vas data reč održati jačim u veri, koju ste usvojili i pričestili se. Vaša osuda rvake jeresi ima značaj anateme i to u hramu, pred oltarom izrečene i zar da potom neko od vas može i sme da napusti ovu veru i priđe nekoj lažnoj koju je ovde anatemisao? Ako se o zavetovanje ovo ogrešite ne mora da vas kazni Bog, kazniće vas sama vaša reč koju ste izneverili, reč danas izrečena, na Spasovdan, jedan od najvećih pravoslavnih praznika. A sada slušajte to što ćete tri puta ponoviti za mnom pre nego uzmete pričest, najvišu našu svetinju. Sve ovo što sam rekao važi za one koji prihvataju pravoslavlje. Oni koji se ne opredele za našu Srbsku Pravoslavnu Cerkvu, neka ne učestvuju u izgovaranju svetih reči i u pričešćivanju, ali sve takve molim da ostanu i sutra u manastiru da bismo u bratskom razgovoru videli možemo li da otklonimo smetnje koje im ne daju da sa svojim narodom spasu krenu. Jer ovaj praznik je Spasovdan. Neka Bog spase sve Srbijane autokefalne i celu Srbadiju u Cerkvi Pravoslavnoj..
I zaista je veličanstveno služena ta liturgija. Kada je sveti Sava počeo pred oltarem da izgovara, a narod da ponavlja njegove reči Simvola vere, hram se zaorio:
Verujem u jednoga Boga Oca… I u jednoga Sina Božijega… od Ocarođenoga… I u Duha Svetoga.. koji od Oca ishodi…
Narod je bio dobro upoznat sa rimokatoličkim dodatkom filiokve jer je jače i izgovorio reči:“i u Duha Svetoga koji od Oca ishodi“. Sveti Sava je ponovio, pa drugi, pa treći put te svete reči, a za njim ponavljali su ih skoro svi u hramu.
– Mi prihvatamo sve Vaselenske sabore cerkve, a sve što su oni odbacili, odbacujemo i mi, i što god su oni anatemisali, anatemišemo i mi.Mi poštujemo Časni krst i ikonu Isusa Hrista i Majke Božije i ispovedamo da je ona Prisnodeva i Bogorodica… Poštujemo i slavimo sve svete ugodnike Božije i učenja svetih Otaca… i klanjamo se božanstvenim hramovima i ikonama…
Sve je učesnike u hramu i one van hrama, koji su takođe čuli i ponavljali reči zaveta, a ući će i da se pričeste, sve je potresla uzvišena i iskrena izjava vere, koja je suštinski imala težinu saveza i zaveta pred Bogom i Jerusalimom nebeskim.
A onda su Sava i vladike počeli da pričešćuju…
I kralj je bio duboko potresen, a kraljica zadivljena i uplašena snagom događaja. U oltaru, stojeći u uglu, nepokretan, Isaija je osećao da se ovde rađa pravoslavlje koje nikad niko neće moći da skrši. U Srbijanima se ostvarivalo ono što je on želeo svakom pravoslavnom narodu, vera otporna na jeresi i na papstvo… Isaija je Bogu stalno zahvaljivao.
Duša svetoga Save je za sve vreme pričešćivanja pevala kao i sav narod: – Telo Hristovo primite!
Davao je svome narodu spasenje.
– Izvor besmrtni okusite!…
– Sam Izvor okusite!…

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *