NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
SRBIJA
 
Sneg je prekrio šume i padine i drum po kome je neuobičajena, a veličanstvena povorka krčila sebi put. Nekoliko saonica pratili su konjanici, prevashodno monasi; prve saonice, pogrebne, prekrivene tamnom prostirkom, kao i a ti koji su ih vukli, bile su središte pažnje svih pratilaca. Kada su na horizontu, na vrhu planine sagledali latinske granične karaule, na čelo kolone iskrsnu sveti Sava, držeći, uzbuđen i napet, u desnoj ruci veliki srebrni krst. I sve je češće pritiskao taj krst uz grudi približavajući se granici od koje je počinjala njegova otadžbina, Srbija. Iz karaula istrčaše Latini, ali odmah, sa strahopoštovanjem ostaviše oružje i stadoše sa desne strane druma da propuste svetu povorku.
No, oni su još od jutros posmatrali i drugu, srbsku stranu, tik iza samoga vrha planinskog venca, gde se sabrala ogromna masa; najviše plemstvo, u skupim bundama i odorama, ugledne vojskovođe sa skupocenim oružjem, grupe staleški izdvojene i različite po izgledu, narod, narod, narod… a ispred svih stajale su dve skupine: jedna u kojoj su bili veliki župan Srbije, Stefan Nemanjić, sa porodicom i dvorjanima i druga, sa leve strane druma, u kojoj je prednjačio veoma uplakani Vukan sa svojom porodicom.
Vazduh je bio hladan, tih, samo su krici gavrana i svraka sekli tu neobičnu tišinu. Svet na srbskoj strani je osećao i po ponašanju Latina shvatao da se povorka približava. Nasta tišina, potresna ispunjena strahopoštovanjem, kada se sveti Sava pojavi na vrhu i zaustavi konja. Ogromnu masu ljudi sagleda, no suze mu pomutiše vid. Njegova ruka sa krstom pripijenim uz grudi, u kojima je srce snažno lupalo, polako se podiže. I tim srebrnim krstom koji je zasvetleo odblescima zimskog sunca, načini u vazduhu veliki znak krsta i tako blagoslovi Srbiju i sve Srbe, a najpre te koje je pred sobom video. Veliko mnoštvo ljudi sa državnim i cerkvenim zastavama se zakovitla. Za Savom dospeše i saonice sa očevim telom, oko kojih su jahali monasi i pred njim se Srbi, kao po komandi, spustiše na kolena. Više se ni ptice nisu čule. Sveti Sava sa dignutom rukom sa krstom krenu na konju naniže drumom zatrpanim snegom, i tada odjeknuše krici ljudi i žena:
– Oče Nemanjo… svetitelju naš… Gospodaru… Mili naš…
Stefan i Vukan skočiše na noge i krenuše ka saonicama koje su već bile prešle granicu, što se sa srbske strane ispod vrha planinskog venca pružala. Iz mase pojuriše i drugi muževi, plemići, i zaustaviše zapregu. Pre svih do sanduka sa telom svetitelja behu stigli njegovi sinovi, plačući pali su na ćivot jedan sa jedne, drugi sa druge strane i dok su ga celivali, njihove se ruke dodirnuše iznad svetog tela… i čvrsto se dohvatiše i stegoše. Sveti Sava je, zaustavljen masom, okrenut toj slici odjednom osetio spokojstvo, ogromno olakšanje. Taj dodir ruke dva brata otkri da je između njih već nastao odnos zdrav, bratski, pa u sebi obojicu blagoslovi. Narod skide kovčeg da bi ga na rukama dalje nosio…
Tako je zamišljao doček tela svetoga Simeona u Srbiji. Sava krenu, neprekidno blagosiljajući oko sebe ljude koji su se tiskali da ga bar dodirnu. I videći u njima onu ljubav koju je u svojim bližnjima od detinjstva viđao, uoči još i nešto što ga zabrinu. Bili su to dobri ljudi, ali nekako kao zaplašeni. Zato su upirali poglede pune nade ka ćivotu svetog Simeona i ka njemu, Savi, iznenađeni njegovom pojavom. A ona je to Savi nije palo na um bila čvrsta, stamena, sigurna. Otkrivala je onu snagu koju je imala pojava njegovog oca dok je kao Nemanja vodio i privlačio narod osvajajući i gradeći državu. Ali su Savine oči otkrivale brigu i nežnost, osvajale srca ljudi.
Jahao je ispred, i pridružili su mu se Stefan sa desne, Vukan sa leve strane. Behu uplakani. Za njima su ljudi ng smenu nosili ćivot, a oko njega zastave, dok su monasi Grci i Srbi kadionicima i mirisavim tamjanom kadili prostor okolo, svu pratnju i telo svetitelja. Duga kolona je išla kroz bele nanose ravnica, kroz mala šćućurena sela iz kojih su stanovnici istrčavali, kroz guste šume ispod zimzelenih krošnji i granja starih hrastova nad kojima je beli pokrivač mirovao kao ogroman krov beskrajne palate sa snažnim stubovima. Jeromonasi i protojereji su pevali molitve na grčkom. Tako je povorka stigla do manastira Studenice. Dočeka ih srebrni zvuk zvona.
Tri brata nisu mogla ni htela usput da govore.
Telo su u hram uneli sinovi Vukan i Stefan sa najuglednijim plemićima. Činodejstvovali su sveti Sava, Dionisije iguman i jeromonasi. Dobar deo pastve je pevao zaupokojene molitve. Telo svetog Simeona spustiše u mramornu grobnicu.
Tri brata se sada nad grobom zagrliše u plaču. Iguman Dionisije uspe da ih sa monasima zaokruži i odvede u oltar da bi braća bar sada i bar malo bili sami, neometeni od naroda. A narod je bio pozvan da se svuda po konaku okrepi i odmori. Jedan svetao nemir držao je sve. Nešto se krupno događalo, krupnije od svega do sada, događao se početak nečeg novog čemu su se napaćeni ljudi nadali.
Sava je shvatio da je taj narod stvarno njegov ili bolje rečeno: da on sav pripada tom narodu i da je sav njegov plan da utone u samoću i molitvu promenjen. U njemu će ostati mesta za potpuno pounutrenje u molitvama, ali će sve ostalo vreme ispunjavati radom, no ostala mu je tanka a jaka nit neprekidne molitve, koja i sada, na dan dolaska i sahrane očeve, u njemu bruji, ispunjujući ga smirenošću.
Čim uđoše u oltar, Vukan, dosta izmučena i ostarela lica, okrete se Savi i opet ga zagrli:
– I isti si, onaj moj brat, Rastko i sasvim si, sasvim drugi čovek, Savo… a jedno je svakako u tebi ostalo isto. Ono što volimo i ono čime ti voliš. Šta je to?
Stefan je stojao sa desne strane Svete trpeze.
– Hvala ti što si doneo očevo telo… i hvala ti što si nas putem pisama izmirio… I hvala što si došao! Zemlja nam je opustošena… Srbi rastrzani… Fratri prolaze kao mravi… Bogumili sada iz Bosne beže u naša sela gde su mnoge Srbe pobili papini Mađari; poplave su odnele kuće, drumove i mostove, narod sve manje veruje u Boga, a sve više u sitne bogove od kamena i drveta. Grčke sveštenike kao da nemamo. Spolja smo ugroženi, iznutra slabi, dobro si nam došao, pomozi…
– I hoću, Stefane… ako to Bog da i ti dopustiš…
– Pa ja te za to molim!
– Ali, tu postoje još dve smetnje: prva: ja sam monah Nikejske cerkvekoja je nasledila Carigradsku, a Srbija pripada ohridskoj, epirskoj, tuđoj cerkvi, koja mi neće odobriti da tu ostanem i radim.
– Tu smetnju smo već otklonili. Po zakonima, onaj ko podigne manastir, stiče pravo da u njemu postavlja igumana. Ja sam, kao naslednik ktitora Nemanje, tebe imenovao za igumana ovog manastira umesto oca Dionisija koji se sa tim potpuno složio. Tako ćeš biti slobodan u radu. A šta ti drugo, ili ko drugi smeta da ovde ostaneš?
– Ti, brate…
– Savo! Kako to misliš? Stefan se trgnu.
Bruj mase u hramu bio je prigušen, tako da su dva brata tiho govorila.
– Ti, brate Stefane! Ti još priželjkuješ da ti rimokatolički papa dodeli krunu kralja! Jednom ćeš je otud i dobiti, ali ćeš strašnu cenu morati da daš. Moraćeš da se porimiš. A za tobom će promeniti svoju veru i sve veći broj vlastelina, a potom i narod. A to je strašno!
– Ta će kruna da dodirne samo moje teme a ne i srce… Ali, dragi moji, ja uopšte ne vidim kako će sama Srbija između tolikih neprijatelja da se spase, ako je ne štiti najjača sila ovoga sveta, papa?
– Jača sila od sveta jeste Bog. Nauči da se moliš Njemu, pa ti niko neće da naškodi, niti će ti ko obilnije da pomogne.
Stefan se sasvim okrete Savi, pruži ruku sa okrenutom šakom uvis, pa tiše nego do sad, pokuša da objasni:
– Ne vodim ja, Savo, moju državu, nego Božiju… pa Nemanjinu… pa tvoju i sveg ovog naroda… i ne smem da se oslonim samo na moje molitve. Bog je viši, moje reči do njega jedva dopiru… O, i On, i svi vi ste mi stavili teret i rekli mi: snalazi se, tvoje je carstvo zemaljsko. A ja sam,Savo, slab u tome carstvu, i samo bi me kruna papina spasla. Svi smo mi pravoslavni sada bez ikakve zaštite na zemlji… ali ako, Savo, ti kažeš da od pape više ne tražim kraljevsku krunu… uzdržaću se od takve pomoći… Ali, dokle? Uzdržaću se i neću tražiti krunu od pape sve dotle dok vidim da i bez nje ovo mogu da sačuvam…
Kod samih južnih vrata oltara stajao Je, napetih nerava, iguman Dionisije. Sitnog rasta i crvenkastog, a milog i zabrinutog lica, reče;
– Stefane… Ovo si rekao u oltaru! Ne ideš po krunu papi? Stefan se širokim pokretima prekrsti: time se, u stvari zavetovao. Prekrsti se i Sava, sa ogromnim olakšanjem. I priđoše jedan drugome, zagrliše se i poljubiše. Sporo i prestrašeno prekrsti se i Vukan najpre šakom, šokački, pa hitro i energično sačini još jedan krst, pravoslavni sa tri prsta. I zabi lice u šake i osta tako nepokretan. Čuo je kada je Stefan rekao:
– Dakle, ostaješ u Srbiji, osloniću se na tvoje molitve, a ne na papu.Ali okrenuću se i njemu ako vidim da mi drugog spasa nema, a ti mi tada u tome ne smetaj.
– Nikada ti, Stefane, neću stati na put ni komandovati. Naša dva puta su odvojena ali paralelna, ako idu na istok. Kreneš li na zapad, razdvojićemo se dovrši Sava.
– A dotle ćemo jedan drugoga pomagati. To je, samo je to želeo onaj kojeg smo danas ovde sahranili, naš otac, Simeon.
Nasta trenutak ćutanja. Behu ozareni. Dionisije se približi Savi:
– Plemstvo, sav narod… puna trpezarija, pun konak gostiju, svi čekaju Savu… Počnimo to što nas sve čeka.
Nasmešiše se oba brata držeći se za ruke. Sava sa ogromnim olakšanjem šapnu:
– Počnimo, odmah počnimo to što nas čeka. Otac Simeon nas gleda.Vukan podiže lice iz šaka i pomisli: „Samo mene nema tu…“Dionisije otvori glavni portal. Hram je bio prepun ljudi, okrenu tih licem oltaru i braći. Istovremeno, ruku pod ruku, iziđoše Stefan i sa njegove desne strane Sava. Dočeka ih ljubav svih i oni je osetiše.
Stefan je odjednom shvatio koliko Sava liči na njihovog oca, na Nemanju u mladosti. I skoro svi su već otkrili tu sličnost gledajući mladog arhimandrita, a Stefan toga bi svestan tek kad narod pohrli ka Savi, a njega, vladara, potisnu u stranu. Nije mu zavideo, smejao se tome. Gledajući visokog snažnog brata shvatio je i duhovnu snagu te ličnosti. Sava i Nemanja behu i duhovno slični.
Trpezarija je takođe bila prepuna ljudi, najviših vojskovođa i vlastelina, a kad Sava uđe, svi skočiše na noge, a on ih je pogledom punim neke radosti, gledao i blagosiljao. Pretežno to behu ostareli prijatelji velikog Nemanje i sinovi umrlih. Krenu ka čelu dugačke sofre gde su odredili mesta u sredini njemu, sa strane Vukanu i Stefanu, ali Sava ne sede, no kaza:
– Braćo, Bog da vas blagoslovi, a vi meni oprostite! Red bi bio da pre našeg obeda vidim i blagoslovim bolesnike, njima će biti lakše, a nama i lakše i lepše…
Svetine po hodnicima je bilo mnogo. Dionisije je krčio put svetitelju. Objašnjavao je da je morao da za ovu noć primi i smesti u posebno odelenje teže bolesnike iz okoline, pa čak i jedno dete, toliko njih je znalo da Sava čuda čini molitvama…
Za Savom i igumanom pošao je i Andrej, jeromonah, sa epitrahiljem i krstom u ruci, iako je shvatio da Sava ovom prilikom neće lečiti i isceljivati.
Iguman je nosio luč kao i monah pred njima, a gosti koji su na šamlicama i po klupama sedeli čekajući obed pa da tu i prenoće, ustajali su, pa iguman uvede Savu i Andreja u veće odelenje jedva osvetljeno uljanim lampama. Na nekoliko postelja ležale su obolele žene, jedna od njih je ječala, druge nešto šaptale, sve dok ne videše Savu. On je sve njih blagosiljao krstom. Pretrnule su i zaječale i zakukale neke. A Sava primeti kako na prvoj postelji leži trogodišnja devojčica uplašena lica i nemirnih pokreta. Okrenut licem, ka njoj klečao je omanji, mršav čovek, svakako otac deteta, Imao je ispijene obraze, a duge nadole spuštene brkove. Sava nije mogao pogled da odvoji od tog deteta, krupnih zastrašenih očiju. Seljak skoči na noge, zaista je bio sitan, smerno poljubi ruku svetitelju i izmuca:
– Čekamo te… čekamo, rođeni… Od kako se rodila, glas još nije pustila… i nikada neće, ako joj ti ne pomogneš… Žudimo da je čujemo da plače, kako bismo svi mi od sreće plakali, oče Savo…
Sava je posmatrao dečije lice, posmatrao je zaprepašćen tim što vidi tako nemo dete i što čuje tu strašnu priču, pa se naglo saže, kleče. Suze mu grunuše, zagrli malu.
– Zar je moguće da ne govoriš? Zar je to zaista moguće… O, Bog će tebi da da glas, milo, milo moje tapšao je i milovao devojčicu, pa ustad ei okrete se ženama:
– Sestre, majke… Neka sve vas Bog dobri i predobri blagoslovi! – on opet načini rukom krst prema svima Došao sam sam da vas blagoslovim, a sutra ću najpre vas da posetim. Sada bismo mogli zajedno da se pomolimo za ovo dete… A kakvo je njeno ime?
– Jovanka, Jovankica! – izbezumljeno je progovorio njen otac. Andrej raširi epitrahilj i dade ga Savi, koji to stavi na se. I sasvim uspravljen usmeri pogled uvis, prekrsti se i poče molitvu, a levu ruku stavi na glavu devojčice, koja je, zastrašena, legla.
Prve reči molitve Sava izgovori plačući i tada se desi čudo. Devojčica uzdahnu i napreže dah… i iz njenog nadregnutog grla ispusti neobično nežan klik, neku mešavinu samoglasnika.
Seljak pade na kolena i zari glavu u postelju, plakao je, ljubio i grizao vuneni prekrivač. Devojčica ne skidajući pogled zaprepašćenih očiju usmerenih ka tom neobičnom čoveku, Savi, nastavi da plete onaj zvuk iz grla, slušajući samu sebe kao da ne veruje tome što čuje, prekidajući taj glas samo kada bi uzimala vazduh…
Podučavajući svoje o smislu ovog događaja Sava je pred večeru govorio ovako:
– Bog čini čudo, ko ima pravu veru i jaku veru, sve što od Boga ište, a dobro je, Bog će mu dati. Nismo mi čudotvorci. On je čudotvorac. Jer… svaka pojava koju je Bog stvorio čudo je prevashodno po lepoti, a i po svemu drugom. Po mudrosti sa kojom je zdana. Po korisnosti za svet. Po dobroti sa kojom je stvorena. Po neponovivosti svake mrve sveta. Po skladu sa kojom se svaka pojava uklopila u svet. Po svemu, svaka je pojava čudo uređeno višim zakonima. I kad neko od nas, dece Božije, ište posebno čudo, samo je Bog tajkoji hoće i može sopstvene zakone da probije i da pošalje u stvarnost, onu pojavu, koju ištete. On je Otac naš, a koji to otac ne bi dao detetu ono što ište, ako je to dobro za dete, ali i za ostale? Mnogi veoma skromni umeju dase mole i umesto drugih. Mole se za sve ostale, i Bog im izlazi u susret. A kako ćete vi moliti Boga da vama izađe u susret i učini čudo znate i sami,ali ćete se i u molitvenosti sve više dizati i sa Bogom biti sve bliži,ako se molite i učite molitvama u pravoslavnoj Cerkvi. Molite se Bogu!…Oh, kako će rado On da vam priskoči u pomoć čak i nekim čudom! Duša mi se raduje dok ovo govorim! Radujmo se životu jer nam se daje sve što nam treba da se molitvom spajamo sa Bogom! Molite se i Bog će vam dati i nešto više od svega što ištete, a to je mir… mir u duši…
Kod Srba je i obed obred, naročito posle parastosa i drugih verskih činova. I sada, kada se Sava vratio iz bolničkih odaja, zvanice su u trpezariji i po svim drugim odajama i hodnicima, počele da jedu smerno i ćuteći, ali je u trpezariji vladalo posebno raspoloženje. Sa uzbuđenjem je Sava gledao ostarele očeve prijatelje, a oni njega sa divljenjem i ponosom mada su ta svoja osećanja prilično uspešno krili. Plavooki starac ispijena lica i sede brade i kose, Nebojša Anđelić, više nije delovao srdito, a monah Metodije, Nemanjin prijatelj iz zatvora, beše sitniji no pre, a energija i ozarenost su i sada izbijali iz njegovog bića…
Sveti Sava je od dolaska osećao da glavnog očevog prijatelja nema.
– A gde je čika Rafajlo? brižno upita.
– Teško bolestan. Kod svoje je kuće. Jedan mu je sin, Jovan, u Veneciji… drugi su, sa najstarijim, Trajkom, tu…
Tokom večere često je odmeravao izraze lica braće: Stefanovo je postalo gorče, muškije, tamnije, a Vukanovo rastrojeno. Prvi je bio usredsređen na redovne i vanredne brige sa kojima se borio, a drugi je postao umoran, kao čovek koji se prepustio tokovima života ne želeći da o njima i misli. Spokojstvo svih za vreme ovog obeda bilo je prividno. Svi su osmatrali mlado lice Savino, i ozbiljne i brižne oči tog snažnog muža, i čudili se kako je jak i krupan, taj čovek pun neke blagosti, i nežnosti, i ljubavi. I bili su puni pitanja, ali je prvi, posle obeda, krenuo u razgovor baš Nebojša Anđelić.
– Kada si odavde otišao, Nemanja je bio tu, a Vizantija je vladala polovinom našeg sveta. Sada kada si se vratio, nema ni Vizantije, ni Nemanje. Pa šta ćemo mi? I kuda ćemo? Da li si nam došao za stalno?
To sve izgovorio je brzo, ali zaista u ime svih, jer niko u Nebojšu dok je govorio nije ni gledao, svi su to pitanje nosili u sebi i svi su odgovor tražili od Save.
– Maločas smo u oltaru utvrdili: ostaću tu kao iguman da pomognem bratu u poslovima države, a narodu da prihvati pravoslavlje, ali s tim da Stefan od pape ne traži kraljevsku krunu. Stefan je dao reč da krunu neće od pape da traži dokle god bude video da može bez nje. Ja sam to prihvatio: videće i on, videće i svi Srbi da će nam država i vera da cvetaju i bez potčinjavanja papskoj sili. Nama će Bog da pomaže sve dokle smo pravoslavne vere, i dokle se puni Hrista molimo…
Iako je Sava govorio vrlo tiho, a iz svih odelenja konaka je prodirao šum ljudi koji su tamo sedeli, svi u trpezariji su vrlo dobro čuli i sa vidnim olakšanjem prihvatili te Savine reči. Stefan je tvrdo gledao pehar pun vina, pa energično diže glavu.
– Ja sam maločas u oltaru Savi obećao da neću krunu ni zaštitu od pape da tražim, dokle god vidim da bez nje možemo. Ali o tome da li ću od pape da ištem krunu odlučiću samo ja sam. Nipošto vi plemići, pa čak ni Sava, nećete moći u tom da me ometate. Država je moja. Ja za nju odgovaram Bogu, svetiteljima…
– Boga mi, i nama, i nama suvo reče vlastelin Nebojša.
– Ne. Nema dogovaranja ni sa kim, znam ja vas, vi ste nesložni. Svaki od vas ima tri ideje kako da se požar gasi. A slažem se sa Savom da nastavi da sve nas privede istočnoj veri i cerkvi, kako je to želeo i naš otac… Ali, ako nam preti opasnost da nestanemo kao Vizantija, ja ću od pape da tražim zaštitu, ma u kom obliku. Ta kruna će preklopiti samo moju glavu, a ne i moje srce. Najzad, ja još ne vidim da se te dve cerkve mnogo razlikuju.
Stefan je bio iznenađujuće srdit. Pocrveneo u licu, bio je na granici učtivosti i ta je nova bratovljeva crta iznenadila Savu. Pri tom pogleda plemiće i vojvode za stolom, pa i one pridošle okolo. Svi su u Savu bili uperili pogled i mladi arhimandrit oseti da su svi sa njim. Shvati da je on sa plemstvom i narodom koji je stajao iza plemića; oseti to kao dar, kao nadahnuće, kao snagu. O sudbini Srba Stefan neće sam odlučiti. Sava kaza:
– Ti si opravdano opterećen brigom o državi. Pa vodi je i ja ću ti i svi mi pomoći, ali ako rešiš da Nemanjinu državu potčiniš papskoj cerkvi, ja ću da odem u moj mir na Svetoj gori… jer bi se narod uskoro rascepio i potukao. Takvo doba nam dolazi, a ja tu mržnju u narodu ne bih mogao da podnesem. Srbski narod mora da bude jedinstven.
– Eto tebi narod i Studenica, a meni rvanja sa životom reče Stefan. Bilo je i u njegovom glasu i na licu nečeg i paćeničkog i tvrdog.
Plemići i vojvode su opet usmerili brižan pogled ka umornom Savi. On klimnu glavom i blagim očima ih pogleda. A tada Vukan progovori.
– Eh, braćo moja Vukan ispravi zgrčeno telo. Usne su mu postale tanje, energičnije, oči paćeničke Braćo, i braćo rođena moja, i gospodo.Ja sam se svima vama jednom već zamerio, možda ću svima sada i drugi put da poremetim mir… ali ja sam se već kao mlad opredelio za Rim i ostajem pri tome, a vi ostanite uz Carigrad, to jest uz Nikeju, to je vaša stvar, no i vaša je i moja dužnost da znate ovo. Vukan za tren zaćuta. Monah koji je upravo ušao, spustio je dva ogromna suda ispunjena vinom na sto. I tu osta jer je u vazduhu lebdelo neko osećanje da je taj deo razgovora takođe bitan.I ostali koji su za stolom sedeli ili iza njih stajali, nisu se ni pomakli kada je Vukan nastavio:
– Nikada do danas, nijedan od stotine papa, nije bio tako zao, moćan,strašan, bezobziran, vešt i opasan kao što je današnji, Inokentije III.Svi govore da je taj papa za ovih nekoliko godina levom rukom vezao za sebe sve vladare Evrope, a desnom sve biskupe na svetu. Jednom je rukom pustio da Dandolo sa križarima sruši pravoslavnu carevinu, a sada sanovim krstašima ubija hiljade i hiljade Francuza kao bogumile… Uvodi inkviziciju u monaštvo, pravo cerkve da sama tuži, sudi, saslušava sumnjive i da ih ubija otimajući im blago. Nigde otpora nema, a ja vidim da vine date skromnom Stefanu ni da traži pomoć od Inokentija. Pa šta vi mislite, da ćete moći sami da mu se oduprete u Evropi gde je ostalo samo nekoliko… koliko? Tri državice od ostatka Vizantije? Ja sam neki mali vladar sa praznom nasleđenom titulom kralja, a ja vam kažem: nećete moći više ni vi, plemići, da održite, ni Sava da proširi pravoslavnu veru. Vi ćete samo izložiti muci Stefana kome će glavu, ako bude bez papine krune, skinuti mnogo ubojitija vojska rimskog pape, a to su Mađari, Nemci ili Bugari. Moja je dužnost, da vam kažem, prepustite se i predajte se jačem toku! Srbi ne mogu da zaustave hod papine cerkve, njegovih križara, avanturista, pustahija, inkvizitora…
Tek sad u svima presta napetost. Vukan je rekao što je hteo, ali to kao da nije ni kosnulo prisutne. Plemići i vojvode okretoše oči opet ka Savi, koji se smeškao, pa rekao:
– Izgleda da je Inokentije do sada zaista najjači papa. Tačno je i to da je svet već njegov. Ali nešto nije osvojio, a to je malo jelinsko srce. Ja sam, kada su svi verovali da je Inokentije pobedio našu veru, video da suse sva velika srca malih Grka više no ikad ispunila pravom verom i uverenjem da je pravoslavna vera istinita, a da su papisti dostojni sažalenja. U Romejima to raste i što je teror osvajača strašniji, Grci postaju otporniji, lukaviji. Usne Grka možda će pod prinudom priznavati papu, ali srca im se sve više pune čistim drevnim apostolskim pravoslavljem. Istina u toj veri će morati da pobedi, makar kada! Ja sam video kako je u dušama porobljenih Grka ona već pobedila! Tek kada sam to video, krenuo samu Srbiju. Jer tu pravoslavlje treba utvrđivati, i saditi, oluje su opustošile mnoge duše… Treba požuriti, buduće vreme biće puno oluja. Treba jeresima stati na put, to je posao ovog naraštaja. Zato ovde i postojimo.Zato je svako od nas sada tu.
Na licima svih blistala je radost, osim na licu Vukana i još nekih koji su se držali neodlučno. Stefan osta stisnutih crta oko usana.
Sava je nastavio da govori. Na vratima koja su iz trpezarije vodila u druge odaje, i u prostoru iza onih koji sede oko duge sofre, stajali su nadošli gosti iz drugih odelenja i monasi i hvatali sa očitim odobravanjem svaku njegovu reč. Držao je propoved koju do kraja svog života neće napuštati. Osetio je svoj glavni zadatak: da seje hrišćanstvo u duše Srba, a svaka mu je duša srbska bila od Boga i od Nemanje, svetog oca Simeona, sada poverena i bila neizostavno, neobično važna. Tada je shvatio da je ta njegova dužnost postala njegov prvi životni smisao, a da je monaška usamljenost dragocenost koju je već žrtvovao. I znao je da nije bilo vremena ni za dvoumljenje u sebi ni za prepiranja sa drugima. Rekao je:
– Svi osećamo da nad nama stoji Bog, a da smo i mi, ljudi, važni za sav svet. I svako od nas, makar bio kralj ili prost kočijaš, svako je od nas važan Bogu, jer ima neke zadatke zbog kojih postoji. Svaki čovek je odgovoran za čuvanje i negovanje sebe, ali i svih odnosa svojih sa Bogom, sa svetom i sa sobom samim. Ali, mi smo te odnose gresima našim i gresima naših predaka toliko upropastili, da je Bog poslao Svoga Sina da nas nauči kako da se vratimo Bogu i usavršimo sebe i narodnu zajednicu. I da nam otkrije punu pravu istinu i stazu ka Bogu. I Sin Božiji je otkrio ljudima sve ono što treba da znaju da bi sebe i druge spasli i opet stvorili dobre odnose prema Bogu, prema svetu i svako prema sebi samome. Jevreji su prihvatili Hristovu nauku, i poverovali Mu; prvi apostoli stvorili su zavetnu zajednicu sa Vaskreslim Isusom Hristom, Cerkvu, Bog je dao ljudima svest i volju da slobodno sebe udružuju u bezbrojne, kakve žele zajednice, ali je od svih naročito blagoslovio zajednicu braka, zajednicu zvanu narod i zajednicu cerkve na čelu koje se nalazio vaskrsli Hristos. Molimo Boga da svima postane jasna istina koliko je Cerkva, jedna jedina Cerkva Isusa Hrista, važna. Njoj pripadaju sva bića koja misle i uklapaju se u skladan Božiji svet; a Božiji svet jeste ogroman, tako ogroman da su sve zvezde, sva tvar, prema duhovnom svetu samo jedna šaka peska prema okeanu. I ti Božiji svetovi jesu Cerkva jedinstvena, jer njoj pripadaju svi verni koji priznaju Božije zapovesti i koji su kršteni, Njoj pripadaju duše umrlih hrišćana sa zemlje i Njoj pripadaju, pre svega, svi neizbrojivi bestelesni duhovi: sveti Serafimi, Heruvimi, Prestoli, Gospodstva, Sile, Vlasti, Načalstva, arhangeli Mihajlo, Gavrilo, Rafajlo, Urijel, Natalijel, Jehudijel, Salatijel i Jeremijel i neizbrojivi Božiji angeli. Svi oni i ljudi, kršteni pravoslavno, tu su. A Cerkvi ne pripadaju samo oni duhovi i ljudi koji su odbili da slušaju Boga Oca… U ovo vreme se čovečanstvo više i odlučnije no pre poziva da priđe velikoj jedinoj Hristovoj Cerkvi. Oni koji vode borbu protiv te jedine Cerkve, pravoslavne, pomućenog su duha, jer ih zle sile odvlače od nas pravoslavnih ka drugim skupinama, koje vođene neistinama gube put ka Bogu. Sada je došlo vreme da se konačno odlučimo hoćemo li ostati u svetinji pravoj, u nebozemnoj Cerkvi ili otpasti od nje kao papini ljudi, grabeći se isključivo za zemaljsko carstvo. Rimokatolici su bili deo naše, Hristove Cerkve, ali deo koji je počeo da luta, a mi nismo voljni da gubimo vreme i put ka Bogu.
U ogromnoj i prepunoj trpezariji Sava je nastavio propoved koja će trajati dugo, dugo… po manastirima, cerkvama, gradovima i selima, po njivama i livadama, po plemićkim dvorovima i siromašnim kolibama… trajaće godinama, a oko njega će nicati redovi novih hrišćana, naročito onih koji će postati monasi ili sveštenici i koji će nadalje prenositi Reč Hristovu. Najvažnije istine je u raznim varijantama iznosio, ali one su uvek bile jasne i propovednički potresne.
Dakle, da bi narod opstao, on se organizuje u državu, a da bi shvatio istinu kako da uspostavi dobre odnose sa Bogom, svetom, i samim sobom, on se kroz Cerkvu udružuje sa svim duhovnim bićima, a glava te Cerkve je Isus Hristos. Veoma je opasno ispasti iz te Cerkve u druge verske skupine. Mi moramo da se potrudimo da se sav srbski narod opredeli i sav pođe za svetima Ćirilom, Metodijem i Simeonom. I to moramo odmah, svi pravoslavni, svim srcem da delamo da se svi Srbi sa Isusom Hristom i svim dobrim dusima saberemo, inače će neke Srbe druge vere progutati a, oni će, pretopljeni u Latine, sa mačem jurišati na svoju braći, ne pravovernu Srbiju. I ja vas sada pozivam da mi pomognete da sve Srbe što pre opravoslavimo. Vukan i oni koji su se već utopili u rimokatolike, neka nama ostanu prijatelji, mi nećemo nikoga silom da prevodimo u našu veru kao što to čine rimokatolici, muhamedanci, i mnogi drugi jeretici. Mi, svi Srbi ćemo za Isusom Hristom, On sve nas čeka. Mi, srbski monasi, i dan i noć ćemo vam osvetljavati istinu i put u večni život. Ja sam zato i poveo sa sobom monahe iz Svete gore, odakle će sve više monaha dolaziti i propovedati vam Sveto Pismo i Predanja Svetih Otaca.
Verovali su svetom Savi, i osećali su prisustvo svetog Simeona, ponela ih je vera i sigurnost. Bili su na pravom putu. Radost je obasjala Srbe, radost neprekidna… i smanjivala je Stefanovu zabrinutost.
Svi oni koji su znali Nemanju videli su ogromnu naročito duhovnu sličnost Save sa ocem, ali je sve više zbunjivala razlika između nekadašnjeg Rastka i Save. Osećajan i mio, nežan i strpiv, onaj dečak vitak kao stabljika, prerastao je pre vremena u ogromni hrast tajanstvene, neuobičajene vrste. I njegova braća i oni drugi najbliži otkrili su u njemu neshvativo veliku duhovnu snagu, a opet i neku toplinu i staloženost, postojanost i osećajnost, krepkost i smernost, pomnu pazivost i trpelivost, brigu za druge i tugu. Bio je to bogato obdaren čovek koji je sve svoje snage mudro držao u svojim rukama. Bio je to čovek jake ruke na koju su svi mogli da se oslone.
Svi su bili iznenađeni i ispunjeni njim, otkrovenjima njegovim, njegovim postupcima, skromnošću… Poneo ih je svim što je propovedao. Oni stariji su se pitali kako se nežan mladi hrast toliko u životu razgranao.
– Tešio sam se da je samo naš otac Nemanja nedostižan za sve, a sada vidim da je i Sava nedostižan! – šapnu Vukan Stefanu. Nešto se zaista krupno dešavalo tih dana, raslo je uzbuđenje u svima.
Mnogi su otvoreno govorili o čudu koje su očekivali: da li će kroz neki dan na godišnjem parastosu na grobu svetog Simeona da se opet kao u Hilandaru pojavi sveto miro. Ipak je veći deo sumnjao da će išta posebno da se dogodi. No, Vukan nije sumnjao: povučen u sebe, uvek malo pri piću, malaksao i melanholičan, čekao je uveren da će se ostvariti sve sem neke njegove čežnje koju je još potiskivao i prezirao. Snažno je voleo Savu, više no ikoga i bio je tužan.
Svakodnevno je u Studenicu dolazilo više sveta nego što je odlazilo, pa su se poklonici smeštali u okolnim selima u kojima su se domaćini grabili za goste, zapravo su uživali u njima. Živnuo je čitav kraj, pokriven snegom. Jedino neprijatni behu urlici vukova koji su pratili naoružane putnike, a oni su samo u grupama smeli da prelaze bele prostore planina, ravnica i šuma.
Sava je shvatao da je tom svetu jakih samostalnih ljudi više no ikad potreban bio duhovni pastir, tako su se staloženo i konačno primicali njemu, sve ispunjeniji verom koju je on sejao i sipao. Od prvog dana stalno je krštavao, a dobijao je pozive da odmah s proleća obiđe svako selo i masovno krsti nekrštene, venčava nevenčane supruge i opoje umrle, tako su ga, kao suho tle vodu, počeli da traže. Ogroman bi bio greh ne napojiti i ne nahraniti duh tog dobrog zdravog naroda. Sasvim se predao novim poslovima, spavanje još više smanjio, a snagu umesto iz sna dobijao je svakako iz molitava.
Već prvog jutra po dolasku, sveti Sava održa u hramu jutrenje i liturgiju, a potom provede do podne vreme sa bolesnicima, čitajući im, u hramu ili u sobama, gde behu smešteni, molitve i dajući im tejove i meleme od trava donesenih i iz Helade. Očigledno, bolesnima je bilo bolje, ili su se osećali bolje, a poštovanje prema arhimandritu Savi je stalno raslo. Stefan i Vukan su zapanjeno gledali koliko se pažnja naroda usredsredila na njihovog brata i koliko su njih dvojica u stvarnosti tom narodu u hramu značili mnogo manje od Save, dobrog i pitomog čoveka koji je ljude oko sebe već samom svojom mekotom i dobrotom oplemenio, a nekom unutarnjom silom privlačio i činio ih boljim.
Drugog dana po dolasku, posle ručka Sava pozva Trajka, sina čika Rafajlovog, snažnog mladog čoveka plavih radosnih očiju.
– Molim te, spremi dva konja. Sutra idemo tvome ocu.
– Pa valjda nećemo samo nas dvojica, sami, kroz vukove?
– Ko ti je rekao da smo ikada sami?
Ujutru je u manastiru nastalo komešanje kada se saznalo da njih dvojica, od kojih je samo jedan bio naoružan, kreću belom pustinjom. A Trajko nije verovao očima kad je video kako ih daleko uokrug, čopori prate. Sveti Sava se vedro i šapćući Bogu molio. Mladiću je rekao:
– Umirujmo konje, ne boj se, nismo sami…
U dvorištu Rafajlovog dvorca opasni šarplaninski psi su se brzo smirili; iz dvora istrčaše sluge i domaći, pa uzbuđeni, odvedoše svetog Savu starcu, koji je, plakao od sreće i često ponavljao kako je samo on u Nemanjinom dvoru znao da će pobegli Rastko da se vrati kao drugi Nemanja, a svi će tek sada da vide koliko je on bio u pravu… Srbi su ubrali novog Nemanju… I dok se čeljad umirivala, i dok je Sava melemima mazao i masirao bolesnika, stalno uz reči molitve, žene su nakitile trpezu jelima i pićem… Tada se iz daljine ču dolazak većeg broja jahača na konjima koji su njištali od straha. Dojahali su vitezi koji se u manastiru nisu pomirili s tim da su pustili Savu da samo sa Trajkom krene kroz pustinju. Tu grupu vuci su odmah do na dohvat motki i strela i kopalja krvavih opkolili.
– Zar je istina, Trajko, da se vama dvojici čopori nisu ni približili?
– Istina je. tiho odgovori Trajko.
Predveče krenuše Sava i vitezi natrag, a vukova kao da nije ni bilo, načinili su tako veliki krug. Dionisije uveče ispriča kako su te životinje počele i u sela da upadaju. I pred svima umoli Savu da se pomoli Bogu, da se te zveri smire, bar da bi ljudi slobodnije putovali do manastira za dan parastosa. Tog meseca više niko u okružju nije bio od zveri napadnut i taj događaj još više potrese mnenje.
Sveti Sava je od prvog časa u Srbiji delao sve više, molio se predano stalnom molitvom, a spavao veoma malo… Služio je liturgije i duhovno hranio pastvu koja je sve brojnija dolazila u Studenicu, a ubrzo je počeo da putuje kroz Rašku, čineći veoma često i prava čuda o kojim se glasovi veoma hitro proneše širom Srbije i dalje. Ali, prvih dana po dolasku molio je Boga da opet učini čudo sa svetim mirom na grobu… A to su čudo počeli da očekuju svi, no mnogi sa sumnjom…
A na dva dana pre parastosa, sa grupom muškaraca stiže u manastir sa nekoliko svojih rođaka jedna žena crne kose i tragično tamnih kolutova ispod crnih očiju. Ispod marame je provirivala proseda kosa, ali nije skrivala visoko čelo puno dugih vodoravnih bora. Poljubi ruku svetitelja:
– Dođoh, sveti oče da te upozorim. Ja sam Nadežda, žena kamenoresca Ignjata Joksića. On je slavan majstor, kao i njegov brat Stanojlo. Ugledni su to ljudi, najugledniji u našem selu, ali nesreća odvede mog muža u bogumile, a njegovog brata u katolike. Sada se naša zadruga i familija cepa, sada se već i selo cepa, samo se ja i ove žene tajimice skupa držimo, ja ih držim… jer je moj otac ratovao uz tvog, Nemanja je svojim rukama izneo mog ranjenog oca iz boja, pa zar ja da dozvolim da moj muž i dever izbrukaju svetog tvog oca? A oni imaju nameru da za vreme liturgije i parastosa sve vreme stručnjački motre i otkriju svetu da miro iz kamene ploče ne potiče i da je to sve prevara. A ja sam došla da te zamolim da tu dvojicu prevejanaca dovedeš da tada stalno budu tu i gledaju… ili… da ih i pre toga izgnaš iz hrama, da ti bruku ne čine.
Svetitelj je pogledao Nadeždine pratilje, i radostan reče:
– Svakako ću da naredim da obojica budu u to vreme kraj groba. A ne znam ni sam hoće li nam Bog opet i ovde to čudo da pruži. Neka vas Bog blagoslovi što ste mi to javile! Neka blagoslovi i tebe, Nadežda, i sve tvoje i vas Živana, Jovanka, i Savka…
Bile su zgranute što im je znao imena. A on spokojno krenu u hram da bi sa prispelim slikarima razgovarao o freskama koje još nisu bile dovršene. Želeo je da se u redosled fresaka unese i lik svetog Kirila, filosofa. A u hramu su ga čekale i zanatlije, koji su i po ovom zimskom vremenu pobegli od latinskog terora iz Soluna, a Sava im je obećao dobru zaradu ako svoja umenja usade i u srbska sela i gradove. Kad je Sava krenuo u sela da propoveda i krsti, sa njim su išli i po selima ostajali stručnjaci koji su dragocena znanja i nove alate preneli iz vizantijske civilizacije u život Srba. Mnogi od tih stručnjaka se više nisu hteli da vrate u Heladu. U Srbiji su se osećali kao u svojoj otadžbini. U nekom pogledu i bolje bili su cenjeniji, poštovaniji…
Stefan je više puta tokom tih dana dolazio iz Rasa pun novosti:
– Svuda se primećuje radost što se mošti našeg oca sada nalaze u Srbiji. Duši nam je lakše. Ali… kada sam javio dvojici grčkih episkopa u Raškoj da sam za igumana postavio tebe i kad sam ih pozvao na parastos,odbili su da dođu rekao je Stefan tresući šubaru punu snega kada je iskočio iz saonica. Sava koji je tek bio izašao iz hrama, povuče brata ka konaku i toploj sobi za goste.
– Odbili? upita začuđeno.
– Sa razlozima da oni pripadaju ohridskoj arhiepiskopiji, da je Studenica porodični hram Nemanjića, da veruju da ćeš ti svoju delatnost da obavljaš samo u granicama ovog hrama i… rekoše, da oni ne očekuju čuda na grobu našeg oca. Diplomatski, a arogantno! Bože, koliko želim da se i to dogodi… svi ćemo da osetimo oslonac. Ti se nikada nisi osećao samim?
Na dan pre parastosa sveti Sava je takođe održao propoved koju su vernici saslušali sa izvesnim čuđenjem:
– Braćo i sestre, sve što je Bog stvorio bilo je dobro i savršeno, a najsavršeniji je bio čovek kome je dato da bude Bogu sličan, Bog mu je dao savest i volju da sam sobom i svim što je na zemlji vlada. Gresi su čoveka oružnili, ali mu nisu oduzeli najdragoceniji dar da bude sličan Bogu, pa mu tu sličnost, osim Boga, niko, pa ni on sebi ne može da uzme, smanji i pokvari. Ali, Bog je dao ljudima i prilike da sami sebe dižu i usavršavaju i da budu sve više podobni Bogu, dao im je moć da se usavršavaju, a to mogu jedino ako iz sebe izbace mane a usade vrline, i ako odbace svoje grehove kajanjem, a svoje darove umnožavaju. Čovek to dobro ne koristi. Gresima on je sebe survao naniže, ali mu je ta sposobnost uzdizanja pokajanjem ostala, iona je, ta sposobnost i čežnja, jedini put za spas. Čovek, sličan Bogu, upodobiće se, postaće mali bog, ako sebe putevima Isusa Hrista izvede iz zabluda ka nebu. Bog je u ličnosti Bogočoveka Isusa Hrista i sišao na zemlju da bi nam otkrio taj put ka spasenju. Sav rad Pravoslavne Cerkve se i svodi nato da čoveka vodi putem pričešća, ka nebu. Ali svaki je čovek stvoren rukom Božijom vrlo odgovoran za to hoće li tu priliku da postane mali bog po blagodati da iskoristi ili neće. Svako je odgovoran za sebe, ali smo i svi mi odgovorni ako drugome ne pružimo ruku i pomoć da krene sa nama.Kada je Nemanja okrenuo leđa papskoj cerkvi pa zakoračio u pravoslavnu,koju su već dobrano zasadili veliki svetitelji, misionari Kirilo i Metodije, Nemanja, sveti Simeon je želeo da i sav srbski narod, rasut naširoko svetom, izabere taj jedini pravi put ka Bogu. Znao je da se na zemlji vodi u svakoj ljudskoj duši rat protiv zala i da što pre treba da se srbski narod sakupi u jedinoj istinitoj, pravoslavnoj Cerkvi. Narode na putu ka Bogu treba da brani sopstvena sila, država. Nemanja je i stvorio državu i pomogao da svi krenemo pravoslavljem, a sam je zbacio sa sebe bogate pancire i odežde, odgurnuo moć i blago i kao siromah se zamonašio i pošao tamo gde se hrišćanska vera najčistije čuva i rasplamsava. Tamo je kao prost monah i umro, ali Bog nam je otkrio da je taj monah bio svetitelj tako što je iz svetiteljevog groba i počelo da izvire sveto miro. To je veliko čudo! Sutra ćemo tom našem svetitelju tu da održimo parastos. Molimo se Bogu da i nama opet istim čudom otkrije tu istinu. Ali Njegovu volju ne znamo, pognimo glave jer ne znamo da li smo mi ovde zaslužili tu milost, da Bog pred nama opet čudima krši Svoje zakone. Koliko će dugo sveto miro teći, ne možemo da pretpostavimo. I to zavisi od toga koliko se trudimo mi, Srbi, da se Bogu upodobimo.
Hram je bio prepun, a sveti Sava je govorio mnogo više i mnogo lepše no što bi to ma ko mogao da ponovi, a opet je video koliko su ga svi žudno slušali i verovali njegovim rečima. Bilo je u tom glasu dubine, i topline, i vere, koja je potresala slušaoce. Ali, bilo je i duhovne potrebe u ljudima da se najzad, pravoj tajni i veri predaju, jer su već strahovali od tolikih vera i duhovnih omama toga vremena.
Za razliku od svih koji su se skoro podelili oko pitanja hoće li opet poteći miro, sveti Sava se nije uzbuđivao. Kasnije je objasnio zašto. Imao je osećanje da će i ovoga puta Bog da blagoslovi i ispuni njegove molitve, jer je bilo potrebno da se narod uveri u to da Nemanja, kao svetitelj Božiji, stalno bdije nad Srbima i da ih svojim molitvama pomaže u ovom neizvesnom vremenu.
Kasno uveče obišao je bolesnike, pa ode pravo u svoju keliju i stade ispred ikone Majke Božije. Smirene Njene oči su ga gledale sa onim spokojem koje imaju likovi samo u pravoslavnim hramovima. Šta je te jednostavne likove činilo tako čistim?… Obratio se Njoj, hteo je da je obaspe rečima molitve i vere. Neko zakuca.
Uđe Andrej. Bled od umora. Doneo je na tanjiriću komad kolača od kuvanog žita i meda. Sede na postelju. Umorno.
Sava mu se zahvalno nasmeši, pa i sam sede na stolicu. Ćutali su. U tom začuše se tihi a hitri koraci i opet kucanje; to je bio Stefan. Pogledao je Savu, pa Andreja koji htede da se digne, ali Stefan mu to mahanjem ne dade, priđe mu i dvoumeći se tren dva, saže se, zgrabi Andrejevu ruku i poljubi je. Sveti Sava je kao i Andrej podigao obrve, iznenađen i osmehnut. Veliki župan sede na drugu stolicu svega su dve i bile u keliji pa glasom koji je bio nekako rapav, i uzdrhtao, reče:
– Svi se pitamo, Savo, kako izdržavaš takav napor… a to i tebe, oče Andreje, treba da pitam..
Oba se monaha šire nasmešiše, a župan nastavi:
– Ja znam da idete za svecima… I da bi trebalo i ja za vama… da je to jedini put… a osećam se kao da vas izdajem.. I izdaću vas jednom, izdaću vas, moraću ako treba, a ipak znam da to i nije izdajstvo… Ali kako drugačije da postupim? Sutra ćete videti međ’ plemićima i drugom gospodom više neprijatelja no prijatelja, a na koga ću ja da se oslonim, Savo, mučeni Savo odjednom Stefan zaplaka, lice nije prikrivao dlanovima ni maramom, plakao je pružajući ruke ka bratu i ka Andreju:
– Vi vidite samo Cerkvu, a ja gledam moj brod koji tone. Vi vidite samo svetitelje, a ja oko sebe obične ljude, i slabiće, i mnoge junake, mudrace i budale, i lopove. Vi sejete veru, a ja sumnju; vi gradite cerkvu koju nemate, nego služite grčkoj, a ja imam državu koju će Zapad gaziti. Vi se nadate miru, a ja znam da će mačevi da nam budu presudni. Ja sam zato došao da ti, Savo, sada kažem ovo: ako sutra miro ne poteče, moj će brod nastaviti da tone… Kako se ti toga ne bojiš?
Tek posle ponoći Stefan i Andrej su krenuli, Sava je ustao i prišao ikoni Bogorodice, nastavio je da se moli.
Možda je na Stefana uticala i popodnevna reka gostiju i to najviše onih stranih. Pristigla su četiri rimokatolička fratra i skoro svi vlastelini srbski. Među najdražim svakako je bio oporavljeni Rafajlo sa nebrojenim sinovima i unucima, ali ipak su sa najviše pažnje bili dočekani rimokatolici. Svi su pričali kako su putovali nenapadani od vukova koji su ih u čoporima na rastojanju pratili.
Zbog kratkoće dana, snega, vukova, smeštaja, Sava je odredio da parastos počne pred podne, posle liturgije, a u međuvremenu otac Dionisije uspe Savu da odvoji od poslova i gostiju i da mu kroz zavese na prozoru male pisarnice pokaže masu naroda u porti ispred hrama:
– Najveći deo i plemića i prostog naroda je pravoslavan, ali oni sa leve strane kapije, to su rimokatolici. Oni malo dalje, kod južnog ulaza u hram, to su bogumili, i to oni najugledniji, starci. Oni odmah kod kapije se izgleda vraćaju staroj veri. Nisu dozvolili mladima da dođu.
– A da li su tu negde dva brata, čuveni kamenoresci?
– A Stanojlo? To je onaj najkrupniji… među rimokatolicima, a Ignjat, njegov brat, to je onaj najkrupniji među bogumilima. Ali, ti digni ruke od njih; oni su čak odbili da dovrše radove i na ovom hramu!
– Oče, molim te, odvedi ta dva brata da sve vreme stoje pored samoga groba. Ako Bog dopusti čudo, oni će biti najbolji svedoci. Udesi da i fratri budu blizu groba.
– Ali, sine, šta ako miro ne poteče?
Sava zagrli starca. Bio je ojađen onim što je video u porti. Lica tih izdvojenih odavala su mržnju ili bar osećanja otuđenosti.
– O, kako je to strašno! Pogledaj, oče, kako su lica tih ljudi obuzeta mržnjom i neprijateljstvom… Koliko su odbojna! Da li je moguće da razlike u veri stvaraju veću mržnju nego razlike između naroda i rasa, oče!Oni žude da miro ne poteče da bi nas ismevali.
Starac Dionisije, sitnog rasta, uzdrhtao od napetosti, prope se na prste da Savi, iako su bili sami, šapne:
– Ja, sine, proučavam te razlike godinama, a jedna je, tamo kod njih,najužasnija. Svi koji nisu naše vere, pa čak i Srbi, kad pređu u bilo koju drugu veru, nas, pravoslavne, po nekom nagonu mrze, i to više mrze nas no pripadnike ijedne druge vere. A i ti ćeš da otkriješ koliko mi, Srbi, i to pravoslavni, stvarno ne mrzimo nikog. Ni neprijatelje. Zašto to, sine Savo?
– Deo njihove duše, čega um i nije svestan, taj deo im šapuće da su pobegli od jedine istinite prave vere, a to je naša, pravoslavna. I zato nas mrze, a nemaju snage da to priznaju, ili imaju suviše interesa da ostanu pri svojoj zabludi. Najveći deo svoje duše čovek i ne sagleda, pa često i ne zna zašto nešto voli ili ne i zašto donosi ovakve a ne onakve sudove. No, hajdemo u hram, dragi moj oče! Sava ga obrgli rukom.
Dok se Sava sa nekoliko saslužitelja, jeromonasima i đakonima, pripremao za početak parastosa, Dionisije je kroz masu ljudi priveo grobnici dva rimokatolička fratra i dva brata Joksića, koji behu iznenađeni i zbunjeni tim pozivom, ali behu i toliko pribrani da se odmah nagoše nad poklopac od mermera nad samim grobom, pipkali su ga i zagledali i još mrgodni ustadoše i tu ostadoše. Najveća vlastela Srbije je bila tu oko groba i tamo u brodu hrama. A ispred trona za vladare stajali su u prvom redu Stefan i Vukan sa sinovima… Pred svršetak parastosa jereji i oba vladara za njima krenuli su ka grobu, dok su sve i hram i naročito grobnicu dva đakona sa dragocenim kadionicama kadili mirisnim dimom tamjana. Napetost naroda sve više se osećala. Sava pristupi grobu i reče:
– Sveti Simeone, oče, neka ti Gospod Bog da blagoslove da i nadalje bdiješ nad narodom svojim i nad državom koju si nam stvorio! Pomozi nam da se ujedinimo u Bogu i da Ga služimo kao što Ga ti služiš! Moli Boga da u nas usadi najlepše vrline Isusa Hrista, ljubav, pravednost, smisao za žrtvu… i snagu da nju uvek podnesemo i opstanemo na ovom tlu, na ovom tlu predviđenom za ljubav i tihi spoj među svima, na ovom tlu koje mržnja sa strane stalno napada. Pomozi nam da svi idemo putem kojim si ti pošao,putem Isusa Hrista, koji je jedini Put, Istina i Život u ovom svetu punom zabluda… Pomozi nam da idemo pravoslavnim putem Isusa Hrista u Duhu Svetome ka Bogu Ocu sa kojim svi želimo večno da budemo…
Govorio je to svojim dubokim glasom, usmeravajući pogled čas ka nebu, u vis, čas ka grobnoj ploči. Krstom sačiš? nad grobom veliki znak krsta. I tada poče da se izliva miro, i tada se oči svih okolo, usmerene ka ploči počeše da šire, i tada naglo klekoše kraj groba oni okolo, a Ignjat Joksić međ’ prvima… Po kamenu su izbijale blistave prozirne kapi, a vanredno fini i jaki mirisi livadskoga cveća probiše se kroz miris tamjana. I dok su svi okolo počeli da zamaču prste u miro, oba brata kamenoresca Ignjat, bogumil, i Stanojlo, rimokatolik, počeše da se pravoslavnim načinom krste, da se opet saginju i pipkaju i glade ploču. Ostali koji su uspeli da umoče prste u miro koje se skupljalo u mali tok, mazali su njim sebe i po čelu i mestima koja su obolela, a metež, naročito metež glasova niko nije mogao da obuzda. Rimokatolici četvorica njih odmah su otišli, nekoliko bogumila za njima, ali svi koji su ostali i oni koji su naknadno uspeli u hram da uđu, pristupali su grobu, a mnogi su prilazili Savi, Dionisiju, jerejima studeničkim i žudno pitali da li mogu odmah danas ili kada da se pokrste i pređu u pravoslavnu veru…
Obed ih je sve još više potom združio. Sveti Sava je i tada orno, iz duše sejao veru i istinu, pravoslavlje…
Osećao je da se samo za to i rodio, i da se samo radi ovog zadatka i pripremao i sveg sebe toj misiji dao. Bio je sve vreme veoma spokojan i duhom vrlo jak.
I narod, i plemstvo, i dva brata Savina svi su promenili raspoloženje. Bili su svedoci čuda. Stefan se rascvetao u nekoj novoj samouverenosti, bio je ispršen, ali još uvek napet, a Vukan je bio pogrbljen, osećao se kao da je sve živote bitke izgubio. Braća kamenoresci Joksići su u zanosu pitali:
– Hoćeš li danas da nas pokrstiš?
– Ne, najpre ću da posetim vaše selo, Resnicu. Tada ćemo da krstimo sve nekrštene, da venčamo sve koji su u divljem braku i da opojimo sve koji su sahranjeni bez opela. Obilaziće svako naselje monasi Studenice samnom.A tih će monaha biti sve više i više… govorio je Sava.
– Možda bi bilo dobro da i moju Zetu posetiš reče Vukan, muklim glasom.
– U njoj će uskoro biti više katolika nego naših! izgovori stari Nebojša Anđelić, suh kao trska, upalih obraza i stalno kao srdit.
– Neće tako biti! ubaci Stefan Posle ovog čuda današnjeg… drugačije će narod teći. Ka Istoku.
Nisu odvajali pogled od Savinog lica. Ono je bilo ozbiljno, a milo, toplo.
Rafajlo, umoran od uzbuđenja, pomisli:
„Neka je nama Simeonova pomoć na nebu, a Savin rad na zemlji, i svi će Srbi biti naši…“ Ali, to ne izusti, samo se pogleda sa monahom Metodijem.
Nastupio je period koji istorija iz zapisanih događaja nije uspela dublje da sagleda. A Sava ga je predvideo i čak ga je odmah sutradan po parastosu nagovestio Stefanu i vladi najvišoj vlasteli koja je u manastiru ostala i iz poštovanja prema Vukanu koji je sa svojima tad krenuo svojoj kući.
– Možete mnogo da mi pomognete. Grci smatraju da je Studenica samo mauzolej Nemanjin, ali kao manastir on će biti rasadnik našeg etosa.
Treba ovde da otvorim košnicu monaha. Pošaljite mi najpametnije mladiće iz vaših familija i sela to vam često ponavljam: iz siromašnijih naročito oni su od detinjstva zreliji da odaberemo one koji bi rado otišli u monahe, što snažniji monaški roj da imamo, sve ćemo više meda nebeskog da sakupimo. Narod koji sada stiče jake i dobre monahe prekoračiće ovo opasno vreme i ući u budućnost. Monasi nisu samo učitelji narodu kao što su to nastavnici vaših sinova, monasi su baklje koje sada ozaravaju još mutne duše naroda i vode nebu narod. Ja bih hteo monahe naročito da vaspitam, a sa njima da unosimo u narod istinu o Bogu, tako Srbe više nijedna jeres neće trovati.
– Bilo bi dobro da nama o tome monaštvu kažeš koju reč kaza neko od vlastelina. Za mene su oni ljudi pobegli od sveta sebe radi… svoju dušu da bi očistili.
Velika trpezarija prepuna ljudi beše pretopla, na ognjištu je pucketala vatra, mnogi su se prisutni počeli da znoje, ali pazivije no ikada slušali su Savine reči.
– Pre nego je Bog poslao svoga Sina među ljude, hiljadama godina su nicale razne religije, a i posle Hristove smrti i Vaskresenja, nicale su nove lažne vere, ali je i protiv svih tih „vera“ ustala samo Hristova reč. Da bi ona do kraja pobedila sve jeresi, treba podneti žrtve: svoje spasenje ljudi moraju da izvojuju podvigom. Oni moraju da se bore protivu laži, i svojih mana, a mnogi ne umeju ni da ih otkriju, niti imaju duhovne snage za taj veliki boj, pa mnogi ne bi uspeli da nema bližnjih koji tu snagu i to znanje imaju. Takvo znanje imaju monasi, jer su ga stekli kroz pouke starijih i kroz bitke, sami na sebi sagorevajući i znajući neprijatelja, boljku i lek. Svet bi propao da nema tih izuzetnih ljudi. Oni sebe spasavaju najpre time što stiču molitvu, najvišu ljudsku vrlinu. Monasi uče i sebe i ostale toj i drugim vrlinama. A, uspeh postižu, jer se odriču jednog dela života da bi svu svoju snagu i vreme koristili da hrišćanstvo unesu u sebe i u svet. Mi nemamo drugih monaških škola, sem one u Hilandaru. Moja je namera da monahe obrazovane u Hilandaru i ovde rasprostremo i narod dokrstimo jer sveti Kirilo i Metodije i drugi misionari nisu stigli taj posao kod nas do kraja da urade. Vi mi u tome pomozite. Vi, plemići. Ni sa koje druge strane nemamo pomoći. Sami smo.
Ipak, jedan, samo jedan čovek je izgleda bio duhom odsutan jer temi nije poklanjao pažnju. Bio je to Stefan. Nebojša prasnu:
– Tebe, Stefane, to pitanje ne zanima?
– Pa, Nebojša htede da odgovori, ali Savine oči ga zadržaše. Kada se sastanak završio, Sava iskoristi priliku da vojvodu odvoji.
– Čika Nebojša… Ne treba Stefana da prinudimo ni silom ubedimo. On kao vladar još raste u mudrosti i hrabrosti. Budimo uz njega!
– Ma što tebi Bog ne dade da vodiš ovu državu?
– Više dobra može doneti najmanji monah, nego najveći monarh!
– Zato i tražiš najbolje mladiće za to. Takve smo ti već slali u Hilandar… U čemu ti još treba naša pomoć?
– Treba dizati manastire i hramove, ma i najmanje…Nebojša je sporo digao ruku, pogladio sedu tanku kosu i rekao:
– Sine Savo, koliko te veliki posao čeka! A tvoj brat i ne shvata koliko smo jaki mi, vlastela. Mi ga čuvamo zbog Nemanje. I zbog tebe rekao je ljuti Nebojša. No, čuvaćemo ga…
Manastir Studenica je odmah postao mesto poklonstva, a sveto miro tražen lek koji je na mahove kapao iz vodoravne ploče u hramu. Širom Raške i van nje o tome se čudu i dolasku mladog jakog svetitelja Save pričalo sa uzbuđenjem.
On je već prvih dana sabrao oko sebe desetinu monaha Srba, od kojih neki došli iz Hilandara. I kada je ubrzo sneg počeo da kopni, a šume sinule od prolećnog sunca, krenuo je češće po okolnim selima. U ponekom kraju dočekivali su ga kao svetitelja, a u drugom stanovnici su ga primali uzdržano. Tamo gde su fratri bili pustili koren, deca su bez osmeha dolazila do kapije da gostima, umirujući mahnite pse, kažu kako domaćin nije tu. Sveti Sava je svakom selu unapred javljao kada će doći i svakog je puta ipak sve više doživljavao svečane i radosne dočeke i po tome je merio kako pravoslavlje u narodu jača. Već sledeće godine u svim su ga selima sačekivali sa litijama i neopisivom ljubavlju, pa je takav preokret zapanjio i Stefana i plemiće u čije bi domove, takođe, obavezno navratio.
Imao je i neprijatnosti u nekim seoskim kućama. Baš u selu Resnica, gde žive kamenoresci Joksići, među ostalima domaćim oko njega stalno je bila i Nadežda, žena Ignjata Joksića. Ozbiljna, sa tamnim očima i podočnjacima, nabrana čela, uspela je da mu nasamo kaže:
– Oče, nekoliko porodica u selu se vratilo kamenim idolima. Ne daj da selo zbog njih strada. Kreni na njih…
Sava se nasmeši kad ču to: kreni na njih.
Rafajlo se sasvim oporavio i prešao Savi u manastir.
– Tvog oca sam pratio kao Davida, znao sam da mu Bog daje tu priliku da nama napravi državu. Kada je tvoj otac umro, a Stefan odmah zatražio od pape krunu, ja sam dvor napustio, vratio sam se svojoj kući. Sad hoću da budem uz tebe, da tebi budem pri ruci. Da li ćeš bar ti sa verom da nas okupiš u Cerkvi koliko je tvoj otac nas sabrao u državu? Hoćeš, i više,ako ti Bog da da poživiš, mada me tvoje bledilo danas brine…
– Ponekad me stomak veoma tišti, ali tada mogu da radim, a ređe dobijam tako velike napade bola da danima nisam u stanju išta da činim.
– A tvoje molitve? A tvoje trave sa kojima lečiš tolike ljude?
– Ne molim Boga da mi smanji bolove, molim ga samo da me ne ometaju u radu. No, mojim bolovima možda iskupujem neke svoje ili tuđe grehove.
– A u Svetoj gori živi divni monah, najbolji travar u Vizantiji, otac Atanasije. On traga za lekom za mene, ali uzalud… Lečimo druge, sebe ne.
Ako je Ras u Raškoj stalno bio obasut posetama vladaru, sada je tu prestonicu gradić od prelepih kuća, izgrađenih od snažnih stabala, u tome nadmašio beli manastir Studenica koji je okružen teškom zelenom šumom izazivao divljenje putnika.
Sava je odlazio na svaku sednicu vlade u Ras, ali su sve češće i vladar i plemići zakazivali sastanke kod Save.
– Vi mene uvodite u život države, a ja vas u poslove Cerkve. Tako ćemo da se uzajamno pomažemo, a nikada jedni drugima da namećemo svoju volju. Između države i Cerkve treba da postoji simfonija i ravnoteža.Nikako nam ne treba nadmoć Cerkve nad državom kao na Zapadu, niti države nad Cerkvom kao na Istoku. To su dva jednako j aka krila naroda, mada ne znam da li ćemo ikada dobiti i samostalnost cerkvenu. No, mi smo počeli cerkveno da postojimo.
Nije imao vremena da se preda molitvama onako kako je žudeo. Bio je zahvalan Bogu što ga je naučio neprestanoj Isusovoj molitvi, ali je hteo i da sozercava tavorsku svetlost koju je Hristos otkrio samo trojici najsposobnijih među apostolima. Sve je manje imao vremena da se takvoj molitvi predaje. Jednoga dana zamoli jednog od Rafajlovih sinova:
– Odvedi me u tu pećinu o kojoj mi je Rafajlo govorio…
Bila je u gustim šumama i vrletima, a u blizini Studenice, predivna za molitvu, pećina. I tu je ponekad dolazio i dugo se molio i danju i noću sam. I tada su ga više sile štitile i od zveri i od neprijatnih zbivanja u državi i u Studenici. Ni samrtnici ga nisu zvali na ispovest. Odmorniji no ikad, srećniji no ikad, puniji ljubavi no ikad, nastavljao je rad.
Jednom, dan beše prelep a ispade i naročit. Drumovima su išli pešaci, konjanici, kola. U blizini manastira, na južnom putu, između nekoliko pešaka, kretala su se i dvojica visokih grčkih monaha, sa torbom punijom no što se u monaha da videti. Jedan je monah koračao spokojnih pokreta, a drugi uskog tela a rasta visokog, žustrih veselih pokreta i sa živahnim crnim okicama koje su upravo tek sad videle prelep manastir Studenicu Behu to Isaija i Atanasije. Prvi se blagonaklono osmehnuo:
– Iznenadiće se kad nas vidi. I on i ostali Hilandarci kraj njega.
– Od mnogih smo čuli da se Sava kao monah u svetu mirjana snalazi bolje no iko igde. Slio se sa svima kao ja sa biljkama…
– Sa biljkama se spojiti lakše je nego sa ljudima…
Sa leve strane druma beše stara šuma, a cvrkuti ptica i razgovor pešaka isprva je prigušio topot nekoliko konja. Bila je to grupa od pet konjanika od kojih je jedan, u sredini, bio gizdavo odeven. Pešaci su se sklanjali i učtivo pozdravljali tog gospodina. Pratioci mu behu vojnici, od kojih su prva dvojica krčila put žurno i dosta žučno. Konj prvoga glavom gurnu monaha Isaiju i obori mu torbu okačenu o rame. Oba monaha stadoše i grupa konjanika se zaustavi, a pešaci po ivici puta zastaše iznenađeni. Stefan je sa nelagodnošću osmotrio oba monaha i zario se svojim pogledom u Isaijine smirene i nasmešene oči. Hitro skoči sa konja i gledajući Isaiju saže se i podiže torbu, a saže se i Isaija, pa pokupi ono malo prosutih sasušenih biljaka, klimnu glavom Stefanu, obojica istovremeno se ispraviše.
– Oprosti, oče, nespretnost mog čoveka.
Predade mu torbu, sporije uzjaha, klimnu glavom monasima, pa podbode konja, no konj krenu dosta sporo i svi se za konjanicima uputiše ka manastiru. Konjanici uđoše u portu manastira tren dva pre pešaka, vladar sporo sjaha i predade životinju jednom od svojih pratilaca, a monasi i drugi mirjani u porti videše dosta neobičnu sliku. Iz konaka izađe Sava i videći goste naglo požuri ka njima šireći presrećan ruke. Stefan se tom malčice preteranom dočeku kao i iznenadi, ali se još više iznenadi kad vide kako njegov brat protrča pored njega i presrećan zagrli najpre starijeg, pa mlađeg monaha.
– Oče Isaija… brate Atanasije…
Vladar se obradova. Sava ih jedne drugima predstavi, a Stefan, poljubivši obojicu monaha u ruku, objasni:
– Sava mi je o obojici toliko dobrog pričao.
– I nama tamo o tebi…
Dotrča i Dionisije, za njim i ostali monasi… U gostinskoj sobi, kada ostaše sami, zapodenu se razgovor. Sava, radostan i začuđen, zapita:
– Oče Isaija… zaboga, pa ti si napustio usamljenički život anahorete?
Dotle lepršava radost na licu Isaije kao da se pomeša sa nedoumicom.
– I mene je isprva kao i tebe brinulo hoće li narod i monasi da izdrže teror ili će da prihvate papstvo. Ti si pre mene video, jer si uvek u dodiru sa brojnim ljudima, da u duši Grka protiv Latina jača otpor i gnev. Ti si tad krenuo u Srbiju. Aja sam shvatio da je helenski narod pobedio strah i da nas monaha u Heladi ima puno… i da si ti u Srbiji bez monaha… Još su neki monasi anahorete krenuli iz Romeje u Srbiju, nemaju mira u Heladi gde besne Latini. A ja nekako osećam da će Srbiji biti najteže… i da ti u njoj započinješ velike duhovne bitke. Hajde, rekoh, već samo prisustvo prijatelja će ti pomoći.
To je Isaija govorio tiho, Sava se obradova:
– To će mnogo da mi znači… Ali još više koristi imaću ako budeš sa nama podizao mlade Srbe monahe. A najviše ako se stalno za nas moliš…
– Ja se već dugo za vas najviše molim. I za sve nas. Mnogi i ne slute kakva iskušenja prete pravoslavlju i koliko dugo će trajati. Papstvo je prvo. Islam će biti drugo. Ateizam treće… Vera i istina biće mali kao plamen u kandilu prema tami unaokolo. Vi sada takvo kandilo palite u Srbiji… Ja to ne saznajem iz nekog natprirodnog predosećanja; meni je to jasno i kad stvarnost pogledam umom.
– Kako, kako to ti misliš, oče? upita uznemireni Stefan.
– Govorim o vekovima koji dolaze… a sad počinju, gospodine.
– Sveto pismo kaže: ne ratuj, nego se pomiri sa neprijateljem kada je on mnogo jači od tebe… Zašto se ne bismo pomirili sa papom? – zapita Stefan.
Sva trojica monaha pogledali su ga sa blagom osudom u očima.
– Zato što je on duhovno mnogo slabiji od nas, iako nas zarobljava. Ion ne može, jednostavno, ne može da pobedi. Ta bitka trajaće vekovima, a pobednici će biti samo oni narodi koji u sebi nose istinu, pravoslavlje strpivo mu odgovori Isaija. Ali, vladar nemoćno trgnu ramenima:
– Ja se, oci, brinem kako ćemo da preživimo ovu godinu, kako sledeći krstaški rat, Germane iz Evrope i divljake iz Azije… čije horde već čujem.. A vi mi govorite o verskim ratovima koji će trajati vekovima…
Isaija je s toplinom i strpivošću posmatrao Stefana. Reče:
– Danas je prošlost, a od tebe zavisi ono sutra…
Atanasije htede da prekrati taj deo razgovora i zagrli Savu jednom rukom:
– A ja sam ti doneo novo bilje za čajeve da izlečimo tvoj stomak…Sava mu zahvali time što ga potapša po ruci, oslobodi je se, pa reče:
– I ja stalno mislim na one hiljade i milione Srba koji tek dolaze na svet. Kojim će putem oni da idu? Zapadnim, papskim, ka zemlji? Simeonovim, ka nebu, na Istok? Zamislite, milioni dolaze na svet i osvrću se,nigde jasne staze, nigde uputstva od predaka… a slute opasnost odasvud… Ja stalno na to mislim kako će oni, naši potomci, raspoznati koji put vodi Bogu, nebu… Prema tim milionima nije važno, Stefane, šta će biti ovom pokolenju, ali kome narodu papa danas stavi uzicu oko vrata, taj će narod drugačije hodati, ići će onamo kuda papska jeres hoće… I zato je svako odnas, danas, a ti Stefane više od svih odgovoran.
Sad Stefan ustade, skoro skoči. Otkopča pojas o kome je visio mač, i baci ga na stočić koji se u uglu sobe, odmah iza njega, nalazio pokriven čipkastim vezom. Naglo se okrete svom bratu:
– Savo, opet i to pred tvojom braćom i ocima kažem ti: ja ne vidim jeres u rimokatolicizmu onakvu kakvom je vi vidite. Ako moj narod bude ugrožen, a ja mogu da ga spasem jedino ako se sagnem pred papom, ja ću to da učinim. Ali, dragi oci, oče Isaija, svi plemići su uz Savu, pa i ako mi Sava ne staje na put, oni će da se ispreče ako krenem ka Rimu. Mnome je najpre vladao Nemanja, pa je htela moja žena Evdokija, pa bi htelo i plemstvo, pa bi i monasi. Od dana smrti mog oca, ja sam se borio protivu svojih, svojih, shvatate li me. I Vukan me je napao!
Bio je bled i ruke su mu se tresle, htede da sa stočića uzme opasač sa mačem, htede to iz čiste nervoze, no mahnu rukom. A Sava mu šapnu:
– Stefane, smiri se!
Iako je to rekao sasvim tihim glasom, to umiri Stefana namah. Nemoćan, potamnelim očima je gledao Savu, pa se opet spusti na stolicu.
– Smiri se. Ti si i kao vladar i kao čovek normalan. A cela tvoja situacija je teška, nije dobra. U svetu je sve poremećeno grehom. Vera u Boga je jedini pravi put. Ko jako veruje u Boga, Bog mu udeli očinske razgovore, sporazume. Kad bi ti imao silnu veru u Boga, brda bi pomerao, ti bi bio jači od svih papa i od svih drugih napasnika. Bog bi tebi mnogu molbu ispunio.Nas dvojica se ipak nismo sasvim lepo sporazumeli. Evo šta predlažem.Kad god naiđe neka velika opasnost, od koje bi te po tvom sudu samo papina sila zaštitila kleknimo zajedno, molimo Boga da tu opasnost savladamo i savladaćemo je sami, svojim snagama, ne tražeći pomoć i krunu od pape. Ako tu opasnost molitvama ne otklonimo, onda… onda idi papi i traži njegovu krunu… Ali, dotle nemoj, Boga ćeš naljutiti! On nam je dao svetoga Simeona, nemoj ti, prvi naslednik, da skreneš sa puta našeg roditelja, molim te!
Stefan je zadrhtao, ustao sa stolice i okrenuo se stočiću. Uze opasač. Okrete se bratu i reče:
– Za sada od Rima odustajem. Ali ipak, o svemu ja odlučujem…I okrete se ka vratima, usput klimnu glavom gostima i izađe.Isaija nije imao osmeh u očima.
– Savo, tvoj brat je dobar, ali krhak. Dokazuje se da je jak, a i sam u to ne veruje. Valjda će plemići biti složni i jaki i uz tebe. Treba mnogo da se molimo. Svi moramo mnogo da se molimo za vas, i za nas…
Izvana se ču Rafajlov glas; pitao je gde je Sava sa gostima.
Sava oseti zadovoljstvo. Plemstvo i narod biće saglasni sa njim. Ipak se tu, sred Srbije, među svojima, gledajući tvrdog Stefana, oseti usamljeno. Ali, seti se Boga, nije bio sam. Ne!
I odjednom oseti prisustvo svoga oca. To osećanje nije samo Savu uzbudilo… I Isaija i Atanasije se trgoše i pogledaše… I oni su osetili prisustvo nečega…
Isaija šapatom izgovori:
– Mi nismo sami… Sva Cerkva, svi duhovi su sa nama… sa svakim… od nas… Mi smo večni sabor…
Glasovi i buka iz porte dopreše i do te sobe. Sava reče:
– Pa, oci, ovde život burno teče. Priključite se kako vi želite.Danas pristiže grupa mojih mladih učenika… Ili hoćete samoću. Po Srbiji ima i dosta pećina i kutaka za samovanje.
Po izrazu lica Sava shvati da oba monaha žele borbu, misionarenje.
– Mnogo bih radije nekud pobegao i slatko tihovao, ali ti sada sam vodiš bitku koja ne može da se odlaže, a beskrajno je važna za sve.
Iziđoše. Porta je bila prepuna vernika, bolesnika, putnika. Miris gustih šuma se mešao sa mirisom prašine i znoja životinja. Beli hram od sige još nije bio završen, ali je vladao pejzažom. Pojavi se i Stefan, raspoloženiji no pre.
– Konj mi je usput malko hramao, morao sam da ga vidim pokuša onda opravda što je naglo izašao.
Atanasije preuze bolnicu, ali su on i Isaija često pratili Savu ili Andreja pri obilaženju Raške, pa su po brojnim selima, gradovima i naseljima duboko zaorali i sejali njivu vere i na prvi pogled neprimetno menjali duhovni život sebara, vlastele, ratnika. Posle dve-tri godine u Stefanovoj državi svi su ljudi bili kršteni, a seljani su zidali hramove od drveta, ili istaknute krstove tako da su se ta sveta mesta otkrivala i videla ma kud čovek kretao i gledao…
Članovi vlade i vojni zapovednici, dolazili su da zasedaju u Studenicu. Rad im je posle liturgije bio uspešniji, a srce lako i vedro sem Stefanovo.
Jednom je sednica tih najviših ljudi Srbije započela u smehu i veselju. Za dugim stolom sedeli su svi najviši vlastelini i vojvode, ministri, i Sava, a za drugim kao gosti oci Isaija, Atanasije, Andrej, Dionisije i još nekoliko uglednih monaha i mirjana.
Stefan je poslednji došao, mrk i rasejan seo i odsekao:
– Utvrdimo o čemu ćemo danas… Smeh vaš čuje se i van manastira.Svi se iznenadiše. Sava ustade:
– Najpre se pomolimo.
Šum stolica, svi ustadoše, vlastelin Bogomir očita Oče naš. Sedoše. Odjednom Rafajlo poče:
– Stefane, predlažem da najpre govorimo o tebi. Od kako je Sava došao, sve nam je krenulo na bolje: njive rađaju, sunca i kiše imamo koliko god nam treba, neprijatelji nas ne napadaju, bolesti ima vrlo malo,narod po kućama peva, deca đikaju svuda… samo si ti smrknut i mrtav. Šta ti nedostaje? Tvoj papa? Govori, nama tvoja napetost, mrzovolja smeta, hajde, de, šta to tebi i nama nedostaje, čoveče! Rafajlo je vikao kod poslednjih reči. Veliki župan je ne verujući gledao njega, pa sve ostale. Sava je pocrveneo, gledao je u zid kraj prozora.
Stefan se obema uhvati za opasač. Usne su mu podrhtavale.
– Braćo, gospodo, zar vi zaista verujete da ja treba da se smejem i nebrinem i ne očajavam? Gospodo, vi ne vidite da se mi tek približavamo vulkanu koji nikada nećemo moći sami da savladamo…
– Nego nam treba papina zaštita brzo promrmlja Nebojša.
– Ja još ne govorim o izlazu iz opasnosti, nego o ulazu u nju. Vi vidite kako iz ruševina Vizantije niče Nikejska carevina u maloj Aziji, i Epirska u Albaniji, a ja vidim između tih slomljenih delova Vizantije Latinsku carevinu koja raste i koja se već udružuje sa islamom i to se zanavek udružuje protiv pravoslavlja. Evropa je sva uz papu, a mi smo samo malo ostrvo u moru neprijatelja. Vi želite da se ja smejem. Ja, gospodo, drhtim ne od straha i od nemoći. Ko je uz nas? Kažete Bog, a ne znate da li smo mi dovoljno dobri da nam On stalno bude zaštita!
U tom trenutku je i Stefan zastao sa govorom, a svi su napeto čekali da nastavi…
– Papine vojske kolju po Francuskoj, a u Evropi se javljaju novi osvajački pokreti. Evo, evo da vam pročitam pismo Rafajlovog sina Jovana koje je poslao Savi, a i meni, u stvari, svima nama. Stefan mahnu rukom, a pisar koji je za stolom sedeo, otvori svitak neobično lepog papira ispisanog sitnim lepim slovima, crnim tušem. Tihim baritonom taj mirjanin sitna rasta poče da čita:
„Mili moj brate, oče i prijatelju, Savo.
Latini i Germani osvajaju svet, a ja njih ovo kažem u šali, a da bih objasnio da su meni, kao vrlo bogatom trgovcu, otvorena sva vrata i u najmoćnijim dvorovima i u Veneciji i drugde. Tako saznajem dosta stvari koje bi trebalo i ti sa gospodarem Stefanom da znaš. Papa Inokentije je krenuo sa krstašima po jugu Franiuske i uništava gradove i sela skoro kao što je uništio Vizantiju. Vladari mnogih evropskih država mu se predaju i u smislu pravnom: poklanjaju svoje države u svojinu papi, a papa im daje neka niža, feudalna prava kao da su oni zakupci, a papa vlasnik. Da li sam dobro objasnio taj zavisan položaj, ne znam. Ali, u još zavisniji položaj prema papi ulaze svi ljudi zapada i to širom svih staleža. Plemstvo i ratnici, zemljoradnici i trgovci, zanatlije i svi ljudi, svi su zastrašeni jednim novim užasom, papskom inkvizicijom. Iako je rimsko pravo, kažu, najveći domet i plod prehrišćanske rimske civilizacije, jer je to pravo veoma uspelo delo ljudi kojima je Bog dao da razumno sami uređuju svoje odnose, papa je to pravo zgazio na sledeći način. Uveo je načelo inkvizicije, po kojem sud ima pravo i da tuži i da sudi kome i kako hoće, a okrivljeni nema prava kakva je imao u starom Rimu, da se brani. Inkvizicdžja je mahnita, zatvori su puni, lomače bukte, a uskoro će sve više nevinih ljudi i žena da budu ubijani, a sva će njihova bogatstva da prelaze u ruke papine cerkve
Pisar za trenutak presta da čita. Beše to čovek sa oštrom crnom bradicom i krupnim očima kojim je sa strahopoštovanjem pogledavao vlasteline i gospodara Stefana. Vladar je delovao robusno i namršteno, ali je njegovo srce bilo tako puno nesigurnosti. Pisar nastavi:
„U celoj Evropi raste strah od papskih fratara. Iako je veći broj fratara, kao i svuda, dobar, onaj manji broj inkvizitora izaziva u svima strah. U inkviziciji se ne sudi po načelu: dve ravnopravne a suprotne strane, jedna je tužilac a druga tuženik, obe izlažu, a sud odlučuje; tamo sad sud sam ima sve funkcije, a odlučuje najviše na osnovu priznanja koja sud iznuđuje mučenjima. Žalbe faktički ne pomažu. Evropa postaje lomača.
Pojavljuje se još nešto naizgled neočekivano i čudno. Pošto su rimokatoličke horde opljačkale Carigrad, Evropejci su polako i sve više saznavali koliko je četvrti krstaški rat bio ružan, pa se protiv njega uzdigao moralni bunt najčednijih, dece… Nećete mi verovati, javlja se u svim državama ogroman pokret dece koji u religioznom zanosu hoće da krenu da ona oslobode Jerusalim od muhamedanaca i time da smanje grehe svojih roditelja, koji su pljačkali Vizantiju i skrnavili najviše hrišćanske svetinje. Taj pokret dece, taj ludi zanos, raste, pa se roditelji više boje nego smeše tom ludilu, a ja u njemu vidim jedan vid opšteg nemira u rimokatoličkom svetu, nemira savesti, koja će klonuti pred novim burama. Ja vam sve ovo pišem da biste znali da će deo te bure i preko vas u talasima da prelazi. Bure sa zapada gde više ni deca neće moći da dižu bunt protiv nedela svojih oceva.
Ovde najviši moćnici smatraju da je pravoslavlje pobeđeno i niko i ne sluti da ga tamo u Srbiji vredni monasi još dublje sade. Naročito u to da smo mi njihovi uveravaju pokušaji tvoji, gospodine Stefane, da od pape dobiješ krunu. Bes rimokatolika je sad okrenut samo protiv bogumila. Savo brate, ti, sej, sej pravoslavlje, ono mi je sve lepše što duže živim na Zapadu. Kad ovi na Zapadu ovde shvate da je pravoslavna loza počela svuda u Srbiji da buja jače no pre, kod vas će ka nebu rasti najlepše grožđe i teći puno slatkog i zdravog vina. Inokentije će dobiti ocat iako će na idućem koncilu njegove cerkve, koju smatra više svojom no Božijom, proglasiti papu, to jest, sebe, za jedinog gospodara na svetu, a u zanosu će ga kao namesnika samoga Boga slaviti stotine hiljada poslušnih vernika, lakovernika i fratara koji kao prvu vrlinu smatraju slepu poslušnost.
 
Stefan dade pisaru znak rukom, i ovaj prekinu čitanje.
Nebojša prekide turobno ćutanje.
– Ti se sve više spremaš da opet zatražiš krunu iz Rima?
Prozori dvorane okrenuti ka zapadu bili su crveni od sunčevog zalaska.
– Ne, ja vas pripremam, ako vidim da nemam kud, a opasnost se nadvije… Ma slušaj ti, Nebojša! Ja više nego ti volim to pravoslavlje, ja se noću prevrćem. Ja ne štitim krunom moju glavu nego vašu. A kako ću da štitim sve glave u Srbiji, odlučiću ja. Ili vi, ali pre toga izvolite moju glavu. Mene je Bog odabrao da za sve vas odgovaram. Mene. A vas da me slušate. Ali ja sam vam obećao da neću ka Zapadu ni korak da pružim dogod vidim da nas Bog čuva. Do sad je čuvao i Inokentija. Sada još odmeravam, a ako zatreba, pokloniću se Rimu, slobodan, a ne pobeđen. Isaija, posle tog teškog sastanka, priđe Savi.
– Vi ste divan, divan svet, vi Srbi.
– Pa Stefan će sigurno otići papi! – reče Sava gorko. Ja ne želim da mu se protivim, ja moram da čuvam njegov autoritet, da ga vlastela ne bi srušila. On mora sam u sebi da ustane protiv papske jeresi, tako da više nikada ne zaželi da se papi kao zaštitniku potčini…
– Kako je to divna, divna bitka. Biće to duhovna pobeda naše vere u ovom veku poraza reče Isaija. Da li bi je iko kao ti tako dobro vodio?
U dvorani su ostali sami. Napolju je veče padalo. Isaija je stajao sa šakama prekrštenim na grudima. Bio je miran kao stub, ali njegovo lice je obasjavala ogromna unutarnja radost. Takva radost odjednom buknu i u Savi, i on je stajao mirno kao sveća. Setio se nedavnog susreta:
– Pre neki dan sam, kao i obično, obišao gradilište manastira Žiče, kada je naišao Stefan. Vrlo mi zahvaljuje što vodim tu gradnju i majstore. Tada mi reče:
„Izabrali smo najlepše mesto za manastir, ovde je centar Balkana, a Balkan je srce sveta. I neka svuda dižemo naše cerkve velike ili male, jer kada i najmanju cerkvu osvetiš, osvetio si i tle pod njom, i ono bude sveto. Neprijatelji će i dalje da ruše naše hramove, ali tla će ostati sve svetija, pa će i ta tla da napajaju naše potomke blagotvornim duhom i sva će Srbija biti sveta skoro kao Jerusalim.“ Eto, to mi je govorio Stefan, a sav u zanosu. Onda mi je rekao: „Voleo bih da cela planeta postane pravoslavna… a nju svu zarobiše jeresi… Evo, papska jeres će možda i mene, Nemanjinog sina, da zarobi. I svu malu Srbiju. Neka nas Bog ispuni snagom, nekom posebnom snagom. Ja tu snagu nemam Srbiji da dam. Ja joj dajem samo moje nemoći.“ Tako mi se namah Stefan otvori. Vidiš, on je u duši sasvim pravoslavan, ali je uzdrman strahom. Strašni su lanci strah i briga.
I ispunjeni molitvama, srbski monasi u Studenici raširiše svoj rad. Sava je posećivao sela i gradove, zaseoke i naselja, usamljene kolibe i stočarske naseobine, dvorce plemića i vojničke logore, manastire i hramove i kapele. Obilazio je i rimokatoličke manastire i sa mnogim fratrima uspostavio dostojanstvene prijatne odnose, ali je, teološki gledano, bio prema njima nepomiriv, pravoslavne dogmate je isticao kao najvišu duhovnu vrednost datu ljudima, a svaku povredu svetih odluka Vaselenskih sabora smatrao je neoprostivim grehom. Sveti Sava je naročito mladim monasima govorio:
– Ako bismo i gradove od zlata zidali, manja bismo dobra činili od ovog što narodu pružamo potpunu istinu i dogme pravoslavlja. Ne smemo da dopustimo da ijedna neistinita reč uđe u nas ili u narod. Za nas je vera ono na čemu stojimo. Verujemo Svetom pismu i Predanju, istinama do kojih su došli naši sveti oci, a ako pomerite jednu reč, lopovi će ući u dušu vernika. Kroz male rupe neprijatelji uđu u tvrđave i osvajaju ih. Pravoslavlju, jedinoj nebeskoj tvrđavi koju su izgradili i dogradili apostoli i svetitelji, čuvajte svaku reč, i štitite bez promena. Hiljade su svetitelja te istine videli, proverili, i u tvrđavu, ugradili i molili se da ih jeresi ne pomere. A najjača jeres, papska, upravo takve rupe buši na delu tvrđave koji je dat i njima na čuvanje. Jer nema drugih istina sem one koja nam je već data, prihvatite je i pronosite i kroz potomke, ali uvek sa jednom posebnom molitvom: da svetinje vere koju imate ne remetite novotarijama. Novih istina nema, samo je jedna tu, ova koja je u Svetom pismu, u predanju, u dogmama. Ta vera unosi u nas, seje, širi druge nebeske vrednosti kao što su ljubav i nada, pravednost, čednost, dobrotu, poštenje, molitvu i smernost, kajanje i opraštanje, mudrost i staloženost, najdragocenije druge vrline, kao što su istinoljubivost, sažalenje, vrednoća, i bezbroj drugih vrednosti, od kojih bih opet istakao pravednost i istinu ispred mnogih. O, Bože, koliko duhovnog blaga unosi pravoslavno hrišćanstvo u ljudske duše! Gospode, ne znam koje je blago od kojeg vrednije. govorio je to sveti Sava i pokušavao da pri tom ne zaplače, ali same su suze vlažile njegove plave oči pune dobrote i ozarenosti.
Jednoga dana dopre vest da se u topličkom kraju reka pobunila, preplavila je sela, a u isto vreme nekoliko ljudi je u istom kraju teško obolelo i umrlo izgleda od kolere. Sava je sa Atanasijem i ostalim monasima krenuo odmah na to područje, a u manastiru ostaše stari koji su se tu zatekli, Rafajlo i Nebojša, i Isaija. I oni, brižni, zapodenuše razgovop.
– Oče Isaija, hoćemo li moći sve ove nevolje i ratove da izdržimo?
– Hoćete, mada se ja čudim otkuda Savi snaga da izdrži ovolike napore. Živim u monaškom svetu Istoka, a on je najbolji monah kojeg sam na Istoku video… i najvredniji monah koji postoji i na Zapadu. On je sa snagom ko zna koliko nas… Nedavno sam po nekim selima slušao njegove propovedi,usađivao je hrišćanske vrline u ljude, nesvestan koliko je i sam te iste vrline uneo i potpuno ih razvio u sebi… Pogledajte kako živi! Dan i noć dela, saosećajan, čojstven i trpeljiv, izdašan i vedar, uman i čedan, požrtvovan, osetljiv i hrabar… Ta neshvativa briga… to je ljubav prema bližnjima i briga za njih. Otkud toliko brige za sve? Kako je moguće da jedna duša toliko nosi… Znam, nebo mu ih je dalo. Bog. Da li ste primetili kako on voli svoje monahe, svakoga posebno? Sokoli ih kao otac decu, kao majka decu, video sam ga kako motri da li dovoljno jedu, a sam je oboleo od postova.A jeste li videli sa koliko snage dela? Pa on sve slušaoce hrani tom snagom; to je duhovna snaga, a ona naročito dolazi iz osećanja da tu istinu mora da unese u ljude, da bi ih spasio… Sava je svetitelj monah, ne brinite se za Srbe kad vam je Bog dao takvoga duhovnog oca koji dela više od bezbroja drugih… Isaija tiho i spokojno to izgovori, i umiri starce.
Jednoga dana kada su sve službe u cerkvi bile završene, a monasi krenuli na svoje poslove, u portu ulete na konju Stefan, sa svojim pratiocima. U tom trenutku su u porti bili monasi, među kojima i Isaija.
– Nešto se dogodilo? upita velikog župana, koji je smrknut, stisnutih usana klimnuo glavom. Sava je u hramu. i obojica krenuše. Isaija malo tiše dodade: Tebe more neke brige, a njega slutnje. A ja se varam da sam vam sad potreban?
– Jesi, molim te… rekao je Stefan žurno i rastrojeno, dok su ušli u hram. Isaija se prekrsti i zasta, pa levom rukom uhvati Stefana za rame i sporo, ne grubo, zaustavi ga i povuče natrag.
– Prekrsti se! Zar si toliko rastresen?
Stefan se okrete monahu, osmehnu se nekako iskrivivši usne, prekrsti se i krenu napred.
Ispred otvorenih carskih dveri stajao je Sava još u odeždi, dignutih ruku se molio, kao da je vapio. Spustio je ruke i osetio da mu se neko približava. Okrenu se, sporo. Dva brata su se pogledala u oči.
– Šta se desilo? pitao je Sava.
Stefan odjednom kao da klonu. Sa strahom je gledao Savu, pa oca Isaiju, pa opet Savu… uzrujan reče:
– Desilo se ono najgore. Latinski car Henrik i bugarski Borilo sa ogromnim vojskama kreću protiv mene i Srbije… Za neki dan već će biti tu. Hoće da me kazne što sam pomagao Streza…
Sava brižno pogleda Isaiju, a Stefan nastavi:
– Strez je bugarski vlastelin, rođak prethodnog bugarskog cara Kalojana. Kada je Kalojan poginuo, Strez je od novoga cara Borila prebegao meni. Pružio sam mu svu zaštitu. Verovao sam da je dobar i pošten, bolji od sadašnjeg cara Borila koji nas Srbe ne voli. Ali, prevario sam se. Ni Strez nije bio vredan mog prijateljstva. Dao sam mu oblast Prosek, a on sad otima i susedna, naša i grčka imanja! Zbog takvog zločinca mene sad napadaju latinsko i bugarsko carstvo. A svako od ta dva carstva je, Savo,dovoljno jako da meni niko više ne može pomoći. Niko sem…
– Pape? upita Isaija da bi mu pomogao, jer Stefan beše zanemeo.
– Pape. Jest. Njegova reč bi me spasla. Samo reč…
U hram uđoše neki monasi. Braća pak nisu ni primetila da je ušao i Rafajlo i da im je prišao i stao tako blizu da je čuo skoro sve. U galopu se u portu sjuri grupa jahača. Behu to Nebojša Anđelić i njegova dva suseda, vlastelini, sa pratiocima. Monasi koji se tu nađoše uputiše vlasteline u hram. I oni priđoše bliže braći ispred oltara i skoro svi monasi Studenice se u hramu skupiše. Slušali su razgovor braće vrlo napet iako je na eksplozivne reči svoga brata Sava odgovarao smireno. Briga i očajanje Stefanovo mnoge zahvati.
Sava se okrete svima u hramu i reče:
– Svi ste saznali da je naš veliki župan Stefan bio obećao da neće okrenuti svoj brod ka Rimu sve dok vidi da Bog ispunjuje naše molitve ištiti nas… A evo prilike, evo iskušenja… Dve vojske, Latina i Bugara, kreću protiv nas. Pred Bogom i vama molim Stefana da slobodno prihvati boj,jer druge nam nema. A svi mi ćemo da molimo Boga da nas spase, jer su sile koje idu na nas strašne. Ali nema sila jačih od Božijih, kome se molimo…
Stefan istupi korak ka monasima u hramu i stavi šaku na grudi:
– Ako nas Bog u toj bitki zaista spase, ja ću vam…
Nije bio sposoban da završi rečenicu, udahnu vazduh isprekidano, pa promeni glas i stav, spusti ruku sa grudi, lice mu postade energično:
– Neka se sve što je za rat sposobno sakupi u Rasu… Sava se osmehnu i reče:
– Najpre da odmah počnemo sa zajedničkom molitvom.
Isaija je zapazio kako se Stefanovo lice opet promeni, vladar je, zbunjen, osećao da Srbe u ovu vojnu ne vodi on.
Sava započe moleban toplom molitvom i svi u hramu burno i snažno zapevaše, osim Stefana koji je stojao ispred oltara. Plakao je bez glasa i nije brisao suze.
– Kao da prisustvujem nekoj drami iz mitologije pomisli Isaija. Heleni su pevači tragedije heroja, a Srbi će je ostvarivati pomisli pre nego se i sam priključi molebni.
Povremeno je usmeravao pogled ka Savi, koji je hrleći dušom sa svojim molitvama uzletao nebu, krsteći se veoma širokim i spokojnim pokretom ruke. U isto vreme je osetio da sve u hramu postaje sjedinjeno i nekako još svečanije, obuhvatnije. Koliko je divno kada sve ljude u hramu zajedno obuhvati molitva i ponese.
„U početku svakog obreda treba Boga moliti da nas ujedini u molitvi!“ pomisli Isaija. Uveče on reče monahu Andreju:
– I van hrama nešto se menja, svi postajemo… jedinstveniji. Svaki je Srbin, veoma individualan, a svi postajete jedinstveni u opasnosti…
Srbija se duhovno i ratnički sabirala, orna za borbu. Velika je srbska vojska prekrila Ras i okolne poljane i livade. Isaija je video da su Srbi orni za borbu kao nikada do tada. Samo je jedan bio pun zebnje, veliki župan. Pred pokret Sava i mnogi monasi odslužiše moleban, a Isaija se naže Stefanu.
– Budi vedar, pobedićeš i vratićeš se…
– Sa koliko ljudi manje? – jeknu prgavo Stefan.
Jedak skoči na konja i odjaha na čelo vojske opkoljen zastavama i uz zvuke truba i strašnih bubnjeva krenu. Ne ču kad mu Isaija reče:
– Pobedniče, vratićeš sve ljude,.. i sve konje i svaku strelu! Sava i skoro svi monasi i neborci ostadoše, ali su Andrej, Isaija i još neki krenuli za ratnicima i neprekidno uznosili molitve.
Na mesto bitke stigli su po podne. Beše to povelika visoravan išarana retkim drvećem i brojnim žbunjem, sa potokom iza kojeg su obe neprijateljske vojske, pristigle nešto ranije, već zauzele ne mudro izabrana mesta. Okolo beše dosta šume, ali i jaruga i visova i ambisa, a takav je teren zaokruživao tu visoravan na kojoj se i Stefan zaustavio. Iza Stefanovih leđa padalo je sunce, ali se na toj strani neba pojaviše kišni tamni neobično brzi oblaci koji ugasiše odbleske sunca koje je tonulo o zapadne crne borove šume.
Ne mnogo udaljene jedna od druge, dve vojske su se gledale, i grdile, Stefan stisnutih usana odvoji se od svojih i skoro sam priđe bliže protivniku. Srbi su hitro razapinjali šatore. Ni on ni njegove vojskovođe nisu shvatili kakva je luda misao naterala Bugare i Latine da ovo mesto izaberu za okršaj. Stefanu, tamna i gusta šuma nije dala ni da sagleda dokle dopiru šatori neprijateljskih vojski. No žamor i pesme ratnika, dovikavanja i psovke, pa rzanje nešto uznemirenih konja govorilo mu je da po broju neprijatelji nadaleko nadvisuju srbsku vojsku.
Tamilo je sve brže i Stefan ne izdrža, nego reši da se još više u mraku približi protivničkom taboru. Pokretom naredi onima iza sebe da ga ne prate, pa se otisnu između žbunja i retkog drveća napred. Nikada kasnije nije sebi mogao da objasni kako se usudio to da učini. I već posle pedesetak metara u mraku začu prve grupe Bugara, a levo i grupe Latina. Tada je nebo, već nabijeno oblacima, surovo zablesnula prvo munja i to sve ljude utiša. Samo se ču vapaj jednog Bugarina:
– Hej, ovo nije na dobro! Idemo protiv Srba, a njihovi sveci čuda prave…
– Sava pravi čuda, a njegov otac Simeon je umro… Udaljena grmljavina nagovesti nastavak svađe oblaka.
– Ti si umro i ja sam i svi smo mi umrli pre nego sveti Simeon! Ako se on sa neba pojavi, nećemo se sakupiti kod kuće.
Ču se rzanje većeg broja usplahirenih konja i zvuk sabalja izvučenih iz korica bez razloga, i glasovi mnogih ratnika. Opet snažna munja osvetli tamne i razvitlane oblake. Nasred neba neki se razdvojiše i napraviše nad svima prazan krug, ali usred tog kruga koji se širio, drugi oblaci gonjeni nebeskim olujinama dojuriše i, osvetljeni munjama, sakupiše se u strašan oblik čoveka koji se nadvio nad bojište.
U isto vreme mnogi iz protivničkog tabora viknuše:
– Sveti Simeon! Duh Nemanjin! On na nas napada… Gospode, Bože, spasi nas! ‘
Te vapaje i vriske ljudi prekrili su i prigušili grmljavina i pucnji gromova koje je nebo bleskajući munjama prosulo na pomahnitale i preplašene ratnike. Eho tih strahota rasprostre se niz ceo prostor, a nekoliko ogromnih drveta su kao buktinje zapaljene gromovima gorele i činile sav prizor još vidivijim i strašnijim. Latini i Bugari, poludeli od straha, naglo ustadoše u beg, urlajući i gazeći, i padajući, i ranjavajući jedni druge, i kukajući, dok ih je grmljavina sa gromovima doluđivala. Na njih su, pobesneli od straha, konji naletali i gazili ih, mahniti…
Iza Stefanovih leđa stojala je bez pokreta vojska njegovih ratnika. Zapanjeni, čak zastrašeni, ali nepokretni dok ih je kiša zasula, gledali su u grohotu grmljavine i gromova najneverovatniju sliku u životu, a ona je bila potresna. Niko u vojsci se nije okrenuo ni video kako na vrhu brdašca pod kišom i ozaravani munjama, stoje Isaija i nekoliko drugih monaha i mole se Bogu.
Kiša poče još jače da pljušti, ali brzo i presta… Srbski ratnici zagaziše na protivnikovo tle, da vide ranjene i provere neverovatnu stvarnost.
U zoru su sakupili sav plen i vodeći mnoge unezverene zarobljenike i pevajući cerkvene pesme krenuli ka Rasu, gde ih je sveti Sava uz molitve sačekao. A potom su klekli svi, i zarobljenici. Sveti Sava sa jerejima pod vedrim osmešenim nebom započe službu. Isaija je često ispadao iz opšte molitvenosti, gušilo ga je osećanje radosti i neotkloniva misao da je Srbiji ovo znak da će što se i ubuduće sa njom bude dešavalo biti slično ovom čudu. „Srbski narod podvig ne izmišlja nego ostvaruje. Bože moj, kakvoj stvarnosti si me predao!“
Pobeda nad vojskama dve carevine nije smanjila napetost u Srbiji. Osećalo se da nedaće ne popuštaju i da neprijatelji neće ostaviti na miru Stefana koji je, posle smrti svoga oca, nastavio da osvaja dosta novih oblasti naseljenih Srbima.
Jednoga dana dojaha Nebojša Anđelić u Studenicu i ne potraži Savu no Rafajla, koji je blizu manastira sa nekoliko seljaka usađivao sadnice voća.
– Nešto sam neprijatno saznao… reče mu i znojav skide kapu sa glave na kojoj se seda kosa, tanka po prirodi, pod suncem presijavala kao tanana svila. Lice tog vojvode beše zamišljeno i mrko. Uhvatio je Rafajla ispod ruke i krenuo ka obali rečice.
– Bugarski car Boril i latinski Henrih ne mogu da se od stida povrate što smo tako lako razbili bugarsku i latinsku vojsku… pa su sklopili mir sa Strezom, koji se toliko osilio da me strah hvata. Polaskan, Strez je pristao da krene na nas.
Rafajlo, sa vrlo dostojanstvenim i smirenim izrazom lica reče:
– A i ja saznajem neke loše vesti… Imaćemo svega sem mira!
Ptice su okolo kliktale i pevale, neko devojče je na udaljenoj njivi vikalo na stoku, vetrić je povremeno ulazio u granje i sa lišćem se poigravao. Rafajlo htede da nastavi, odjednom se iz šume sa južne strane začu zvuk trube, sa kojom je Stefan najavljivao samo one hitne i zvanične dolaske. Sva se priroda spokojno kupala u suncu.
Dva plemića se pogledaše. Rafajlo, setan, zaklima glavom:
– Da li i on neke zle vesti Savi donosi? Naše nevolje samo Bog može da ukloni. A Sava kakvu to snagu ima? Već je sva sela u Raškoj priveo u pravoslavlje govorio je stari Rafajlo, teško dišući jer su ka manastiru žurili blagom uzbrdicom, koju je prekrila gusta trava sa poljskim mirisnim cvetovima.
– I stalno se moli, liturgiše, propoveda… Narod se okuplja oko njega baš kao ovce oko pastira… Veruje mu, voli ga… i ide za njim kao što jeza Nemanjom išao. Ovce se više ne boje vukova, pastir ovce beskrajno voli. Moj Rafajlo, nešto se veliko sa nama dešava, a toga niko od nas nije dovoljno svestan. Pa ni Stefan, obrazovani Stefan završi Nebojša.Mi smo već nov, drugi, učvršćen narod… od kada je Sava tu…
Nastavili su ka manastirskim vratima kad videše kako iz porte izađe Sava sa nekoliko monaha, a iz šume izlete na konju Stefan okružen sa nekoliko ratnika. Jahali su u galopu. Truba prvog jahača se sijala na suncu. Bilo je nešto zlokobno u ukočenim figurama tih ratnika. Sava sačeka goste, izljubi se i sejući spokojstvo toplo, radosno predloži:
– A što ne bismo nas četvorica ovde, na livadi, pored manastira razgovarali?
Kada su se ostali sklonili, glavari i Sava se ne makoše da nekud odu i sednu, i Stefan uzrujano objavi:
– Strez nas napada. Sa strašnom vojskom. Dobija pomoć Bugara i Latina. I Mihajlo, epirski vladar, namerava da se na nas sa svojom vojskom sruči niz albanske planine… Sada nam, Savo, neće pomoći niko… sem Boga na nebu… i pape na zemlji. Da sam mu kao i ostali prišao i pred njim savio glavu i primio krunu…
Rekao je to tužno, bez kivnosti i bespomoćno gledao brata; dvojica staraca kraj njih su slušali nepokretni.
Jedan se bumbar redak i krupan razmahnuo zujavim krilima i kretao oko njih, pa odlete.
Nebojša ne izdrža nastalo ćutanje:
– Hajdemo u hram. Ovakav razgovor se lakše tamo vodi.
Sava se osmehnu, složio se sa tim i svi sporo krenuše ne progovorivši ni reči.
Ušavši, prekrstiše se i sedoše sa desne strane u brodu hrama.
– Ja nemam dovoljno vojske za rat ni protiv jednog od te dvojice napasnika prasnu Stefan. Nemam ni za rat samo sa Strezom!
Sava mirno, ali sa tugom reče:
– Pa i ne treba ti. Ovo su iskušenja da vidiš da tebi nikakva druga pomoć i ne treba ako veruješ u Boga i miliš mu se. Eto, protiv strašnog Streza idem samo ja sa dva pratioca… a protivu Mihajla neka niko i ne ide. Molićemo se da nam Bog pomogne da bi ti, Stefane, video da ti papa kao pokrovitelj nije potreban…
Rafajlu zadrhtaše usne:
– Ja te, sinko, Strezu ne puštam…
– Savo, Strez je bezbožnik, ne dam ti ja da odeš reče Stefan
– Neka ide Sava sad – Nebojša reče, a lice mu je od ponosa i sreće sijalo… i dvoumice nestade. Hram je bio tih. Ali su ljudi u njemu bili još uvek napeti. Stefan zbunjeno zapita:
– Ako ti Streza i umiriš, ko da obuzda strašnog Mihajla? Brate! Niko mu nije ništa odgovorio. Beše to najbolji odgovor.
Ali i pre no je krenuo, zablista u narodu briga za Savu i posta potresno vidiva.
Sa dva monaha, krenuo je na put, a ispratili su ga sav dvor, sav narod Rasa i ratnici. Stajali su na mestu gde ih je napustio i ćutke gledali kako on sa pratiocima nestaje putem. Bez nade su se razišli, a narod je tog dana prema svojim glavarima pokazivao mrzovolju i smanjeno poštovanje. Stefan je sam u dvoru pravio plan: jedan za slučaj ako Sava umiri neprijatelja; drugi za slučaj da ludi Strez ipak krene na Srbiju; treći, ako samo Mihajlo pokrene vojsku na Srbe. Četvrti plan, za slučaj ako ga istovremeno, napadnu oba neprijatelja. Stefan je video da nijedan od tih planova nije obećavao dobar ishod, osim ako Savina misija uspe. Ko je znao Streza, tu mogućnost bi smatrao najmanje verovatnom.
Samo je tako gusta šuma omogućila da tri čoveka brzo putuju. Velika sparina je vladala baš kada je ispred njih, na planini Proseku, iskrsla ogromna siva tvrđava sa koje su odbleskivala oružja. Kada se tri jahača približiše, ispred samog grada pojavi se krupan čovek u skupocenom odelu, naoružan mačem i praćen četvoricom ratnika. To beše Strez, mrk čovek sa velikim, ogromnim brkovima i gustim obrvama koje su se idući uvis lomile i naglo kao krovovi skretale nadole, nad sitnim kosim očima. Na oznojenom licu se pojavi lukav izraz, neki lažan osmeh. Ali ubrzo je nestao, pa je lice opet bilo grubo, puno snage, volje.
– Kako mi javiše da nam tri monaha prilaze,. znao sam da to tvoj brat tebe šalje.
Sava ga oseni krstom, pa polako siđe sa konja. I reče:
– Bolje je da svešteno lice pokuša da pomiri prijatelje, nego da ih pusti u boj.
Kod same kapije već su se skupile i stojale i Strezove vojvode takođe odeveni u skupa odela sa oružjem sa skupim ukrasima. Strez uvede Savu i njegove pratioce u grad, pa u zamak koji se nalazio na vrhu litice ispod koje je tekao bujni Vardar. Izašli su na terasu gde sedoše za spojenim stolovima u hladu. Domaćin sede za čelo stola, a Savu pozva da sedne sa njegove desne strane. Sluge su trčeći donosile jela i pića. Za to vreme su za sofrom svi ćutali. Vojvode su, videlo se po izrazu lica i ponašanju strahovale od Streza, ali se isto tako na njihovom licu videlo sa koliko su poštovanja i pažnje sve pitomije slušale Savu, a sve hladnije tvrdog i lukavog nepokretnog Streza.
– Ja sam tražio da mi Stefan neke zemlje da ili da mi danas odgovori gde ćemo snage da odmerimo. A on mi šalje tebe radi mirenja. Ja na mirenje ne pristajem, meni treba sve!
– Zar ti nije dovoljno ono što ti je do danas dao? Kad je car Boris posle pogibije cara Kalojana, preuzeo vlast a hteo i tvoju glavu, tebe je kao brata prihvatio Stefan, dao ti je deo Srbije, spasao te je, izazvao bes Latina i Bugara, dok si ti osvajao tuđe krajeve, naglo se obogatio i stvorio vojsku… Zar ti ratom da zahvališ Stefanu? Šta ti je loše učinio…?
– Mnogo šta…
– Reci bar nešto.
Strez povuče stolicu dalje od stola, ali, ne odgovori ništa. A Sava nastavi. Niko za stolom se nije pomakao, ni sa trpeze išta uzeo. Sava je sporo ali veoma ubedivo pričao i svi su ga slušali pazivo, ali Strez osta kao kamen nepokretan i ćutiv. To uznemiri Savu:
– Ali, ti mi još nisi rekao nijedan razlog zbog kojeg hoćeš rat samojim bratom…
Strezu se usta nisu od brkova videla, sem kada bi kao tad podigao glavu:
– Moji razlozi su moj mač, moja netrpeljivost i njegova zemlja! Tek te reči Savu razbuktaše. Govorio je tako uverivo da su sve vojvode gutale svaku njegovu reč, i ne pomislivši da upravo time razrešavaju probleme i nevolje. Strezovi velikaši su sve više mislili kao i on, ali se to nikako nije dalo pred Strezom videti.
– Ti koji grabiš tuđe blago i koji sa ove terase bacaš zatvorenike u ambis i Vardar… nećeš da me poslušaš… nego vodiš svoju vojsku u zao rat. Upamti, ništa od tebe ni sa ove sofre neću, ja se sa mojim monasima vraćam u Srbiju, a tamo su naši konji spremni za boj protiv tebe. Reci konačno prihvataš li bratsku Stefanovu ruku?…
– Ne – izreče Strez nepomirivo. Sava ustade, ustadoše svi.
Na kapiji Sava se okrete Strezu i oseni ga krstom laganim pokretom ruke i potom blagoslovi i sve velikaše. Za to vreme sluge dovedoše konje, nešto nervozne.
Uzjahaše. I konji i dalje nervozni, skoro bez naredbe poleteše ka ravnici tako da se monasi pogledaše. Konji su se smirili tek kada su zašli u šumu. Sunce je silazilo ka zapadu, u šumi je već nastajao mrak, kada vrlo raspoloženi Sava, spokojni Uglješa i hitri Ilija rešiše da tu zastanu, pripale vatricu i do zore se odmore.
Sveti Sava se u sebi stalno molio, ali je ubrzo umoran zaspao ispunjen osećanjem spokojstva iako je bilo mnogo više razloga za brige. Ujutru su ugasili žar, krenuli i bodro i dobro zamakli kad čuše iz daljine, ali sa strane odakle putuju, uzvike i galop konja. Jahači behu dva velikaša iz svite Strezove, koji dojuriše, skočiše sa konja i klekoše na tle prekriveno suhim lišćem. Jedan, najmlađi, dok mu je vetrić kosu lepršao, viknu:
– Oče Savo… Oče Savo… Strez je mrtav… mrtav je.
Sva tri monaha se istovremeno prekrstiše. Sava sporo sjaše i priđe vlastelinima.
Oni ostadoše klečeći.
– Juče se ljutit Strez ludo napi, a noćas legao u svojoj sobi. Odatle se tokom noći razlegao strašan krik… Uletesmo mi najbliži. Ležao je na krevetu sa grudima krvavim samo je rekao da ga je Angeo Gospodnji ubio. I izdahnu… Odmah smo se svi mi, skupljeni velikaši, dogovorili da ne krenemo u rat protivu vas i da raspustimo plaćenu vojsku, a ti, oče Savo, idi i reci svome bratu Stefanu i celoj Srbiji… da nikada niko od nas više neće ni da pomisli da krene protiv vas… protiv tebe i tvojih…
Sava ih je zamolio da se dignu, izljubili su se i rastali i tek onda Savini monasi se smiriše da odmere čudo i Bogu da zahvale.
Na samoj granici čekao ih je odred ratnika, brzi glasnik je poleteo napred i štafetno dalje saopštavao vest. Ispred malog i belog gradića Rasa putnike je sačekalo mnogo ljudi, a ispred svih veliki župan sa najvišom vlastelom. Grljenju, ljubljenju i jakoj radosti kao da je nešto smetalo. Stefan je bio nepotpuno radostan, vlastela malo i zbunjena, a kada je tu na drumu okružen masama ispričao kako je Strez odbio mir, ali ga je tokom noći mačem probo Angeo Gospodnji, Sava vide kako su se lica svih njegovih prijatelja, a brata najviše, zbunila i neobjasnivo smutila.
– Pa šta se dogodilo? – upitao je dok je masa ratnika i drugih oko njih zanemela.
– Savo, rekao si da je Streza noćas ubio Anđeo Gospodnji? A da li znaš kakvu su mi vest pre dva sata dostavili glasnici sa našeg mora?
– Da nije epirski vladar Mihajlo krenuo na nas? upita Sava.
– Mihajlo je skupio ogromnu vojsku i bez ikakve objave rata počeo da osvaja naše tle… a jutros je nađen u svom šatoru mrtav, probodenih grudi mačem. Baš kao i Strez…
Nastade muk. Mnogi pogledaše nebo koje je sa malim belim oblacima bilo spokojno. Sava, a potom i svi drugi prekrstiše se.
Naši neprijatelji su protiv nas poveli tri rata, a mi smo ih u samom početku, pa i pre toga, jednostavno pobedili i to samo uz pomoć Boga. Zašto smatraš da ti je veći zaštitnik papa? – govorio je Sava Stefanu, uhvativši ga pod ruku dok su pešice koračali ka dvoru. Iz kuća i rascvetanih vrtova izlazile su žene, deca i stariji ljudi da se pred svetim čovekom prekrste.
Stefan ćutke i brižno nastavi da korača.
Kraj Save sa leve strane išao je Rafajlo, pobožno, prenapregnuto, nije dao sebi slobodu da bude sasvim srećan, ali je šapnuo Savi:
– Nas vode i nose čuda… ali u Stefana je strah veći.
Nastalo je vreme bogaćenja i mira, sve se rascvetalo, samo je Stefan skupljao u sebi brige i taj neprestani strah. Mislio je da ga sakriva, ali oni koji su ga voleli osećali su šta misli… Kao što su svi u Srbiji znali, videli i osećali koliko je sveti Sava uvek bio prisutan svuda.
Sva su sela u Srbiji, sva seoca, da ne spominjemo gradove, postala pravoslavna. Dva grčka episkopa i sveštenici, suviše su lepe darove od državnika srbskih dobijali da bi svojim nadležnim skretali pažnju kakva sve čuda čini Sava vodeći Srbe pravoslavlju, po hramovima koje su sami gradili i vodili, i tajno začeli sopstvenu cerkvu bez formalne samouprave. Rasla je samostalnost cerkve, iako niko nije smeo ni da se nada da će ona uskoro biti i formalno priznata. U izboru vere Srbi su se sve strasnije vezivali za pravoslavnu Cerkvu, duhovno, a sve više osećali sebe i svoju zajednicu kao cerkvu svoju posebnu. Rimokatolici u velikim dramama tog vremena nisu odmah zapazili te promene ni odmerili im značaj. Papa i visoki kler i fratri raznih redova su bili zauzeti novim dobom na Zapadu, jer je Inokentije sazvao Četvrti lateranski koncil, koji je 1215. proglasio vaselenskim i na kome će da ostvari najviši nivo papske vlasti do tada. Papa je proglašen gospodarem država i sveta i svih hrišćanskih cerkava. Tada su se stotine i stotine biskupa i velikih sveštenika spremali da neke jeretične ideje i pojave u cekrvi proglase zakonitim. Dok su hrišćanske prostore gušile lomače paljene rukom inkvizitora, zar je iko mogao da vidi kako jedan narod usred Balkana, postaje izuzetno svoj, i to veoma pravoslavan, veoma samostalan i antipapski. I to zahvaljujući jednom ocu i jednom sinu, skromnim i predanim monasima jakog duha i obrazovanja. I drugom sinu koji je grešio, ali je vodio brod tamo kud je hteo otac, onako kako je najmlađi brat njegov propovedao. A ipak je, taj drugi sin, stalno strepeo i želeo da Srbiju podvuče pod papin skut gde su poslušno legle Engleska, Francuska, Španija, Nemačka, Portugalija, Aragonija, Danska, Poljska, Češka, Ugarska, Hrvatska, Dalmacija…
– Znaš li ti kada je tvoj brat Stefan konačno odlučio da se ipak preda papstvu, prvom prilikom, nezavisno od volje tvoje, plemstva, i naroda? Kad je to bio sasvim zarobljen strahom od Zapada? – pitao je Rafajlo Savu kada su se glavari sakupili u Studenici, a Stefan još nije bio stigao na sednicu vlade. Tada kada se odigrao dečiji krstaški rat. Da vas podsetim, gospodo. Tada su dečaci iz Francuske i Nemačke i iz drugih zemalja, gnevni na oceve što nisu oslobodili Jerusalim, ali su razbojnički rušili hrišćanske zemlje i trgovali sa svetim moštima i stvarima opljačkanih naroda, krenuli da oslobode Svetu zemlju od nevernika… Hiljade i hiljade dečaka i devojčica je u zanosu krenulo iz roditeljskih kuća u rat… Predvodila su ih dva deteta, francuski pastirčić Stefan i nemački dečak iz Kelna, Nikola. Oni i hiljade drugih dečaka i devojčica umorni i bolesni, doteturali su se do Italije i Marselja, gde su ih namamili na brodove trgovci robljem, obesni i perverzni ljudi… Malo se koje dete spaslo. To je potreslo sav Zapad, ali i Stefana… Govorio je da je pobuna dece bio poslednji plamen kolektivne savesti Zapada i da će Zapad od tada bez griže da čini sve što njegove vođe i pape žele. A onda su došle vesti o tome kako papina inkvizicija hvata i pljačka i muči i ubija jeretike u zapadnoj Evropi. Tada je Stefan zaključio da bez potčinjavanja papi ne može opstati. Pape su faktički gospodari svih naroda na zapadu, a ti su narodi nemilosrdni, i uvek spremni na vojevanja…
Dođe još nekoliko vlastelina, pa za tren se o tome prekide razgovor potom se nastavi do Stefanovog dolaska. Dejan, vojvoda, sa osmehom punim izvinenja, oglasi se:
– O, nepravdo! Svi znamo da je Stefan hrabar u boju, on je sada samo u brigama. A nije kukavica. Zapadnjaci su surovi, sirovi… Ono što čine u Grčkoj, pa ovde po Bosni, pa u Francuskoj, pa ono što su činili u krstaškim ratovima… ta se slova ne brišu. Naš obrazovani vladar, Stefan, isada se užasava onog što je nedavno Ričard Lavovo Srce, engleski kralj,učinio: tri hiljade ratnih zarobljenika je ubio samo zato što mu otkupnina nije stigla na vreme. Ta bujica osvajača bi samo na papin mig satrla sve kuda bi prošla… I ja se, kao i Stefan, toga bojim. Strašnije od svega desilo bi se nama ako bi nas te sile napale.
Tad odjeknuše glasovi iz porte da dolazi veliki župan. Za njim uđoše još dva vlastelina i Jovan, u obesnom venecijanskom odelu. Stefan je delovao tmurno, mada se, kad vide kako su se Sava, Rafajlo i drugi, velikom putniku Jovanu radosno iznenadili, malčice osmehnu, ali se sruči na stolicu i sačeka da se sa Jovanom svi pozdrave. Oni to brzo obaviše i Stefan pređe šakom preko lica:
Gospodo… Dolazi još jedno neizmerno iskušenje… Latinski car Henrik i mdđarski kralj Andrej kreću protiv nas, sa ogromnim vojskama, koje sespajaju u Nišu. Da li znate, da li ti, Savo, znaš hoće li nebo opet da nampomogne? Ja sa snagama moje zemlje ne mogu te neprijatelje da savladam.
Zapanjeni članovi njegove vlade su se među sobom pogledali, pa pogledaše Stefana, te, konačno, Savu, koji reče mirno, kao da je prorokoBao:
– Protiv Borila i Henrika poveo si vojsku ogromnu i suvišnu.Protiv Streza poslao si jedino mene. Protiv Mihaila nikog. Sada jered da ti odeš na sastanak sa tim vladarima… sam.
– Sam sa vojskom, ili bez nje? Pa oni sa mnogobrojnim ratnicima većdolaze! Ne daju mi vremena ni da ja moju vojsku skupim. Postaviće mi uslove neprihvative, a ako sam odem, glavu će moju da uzmu, glavu moju koja nadvamavlada…
Sveti Sava tiho ali vrlo jasno nastavi:
Moj savet je da odeš sam, sa mnogo poklona i sa slugama napred i danegde pre Niša, možda kod Ćuprije, sačekaš kralja Andreja… i da se sanjim prijateljski porazgovaraš. On će odustati od ratovanja. On će i Henrika naterati da odustane. Ali, iziđi ispred njega ti, sa bogatim darovima i zaustavićeš ga. rekao je Sava čvrsto, mirno. Proročki.
Pogledi velikaša su se kretali od Save ka Stefanu. Od Stefana ka Savi. Veliki župan, bled, reče:
– Da li ti misliš da ja mogu da se oslanjam uvek na čuda? Na Boga?
– Moraš i kada ti sve dobro ide. Ti si vladar zemlje gde se stalnočuda odigravaju. Veruj mi, idi sam na neprijatelje kako sam ti objasnio. Ami, gospodo, porazmislimo kakve najlepše darove možemo kralju Andrejuda damo… rekao je kao da je gledao u budućnost.
Neki su velikaši gledali Savu sa sumnjom, neki sa verom, Stefan sumorno, kao da mu je svejedno ako se njegovo carstvo slomi, a Jovan je kipteo od oduševljenja voleo je velike hrabre poteze i kocku. Odjednom se njegov glas nad nastalim žamorom ču:
– Gospodaru reče usplamtelo i ustade ja se vraćam sa dalekog istoka gde sam za najbogatiju kuću u Veneciji kupio najlepši dragulj o komese u svetu draguljara samo može da priča… Eto, neka to bude moj prilogtvom poduhvatu za mađarskog kralja… dok je to govorio oštrim potezima skinuo je skupu odoru i nervoznim prstima napipa u rukavu skriveniprostor i izvadi kesicu, pa iz nje dijamant. Ni usklik prisutnih nije sečuo, zaneto su gledali kamen koji je blistao, i nekoliko pari šaka se kanjemu pružiše i zastadoše. Stefan se pomače i osta nepokretan. Samo jeSava neprekidno gledao Jovanovo lice. Suze su arhimandritu potekle, radosno je mislio kako Zapad nije pojeo dušu njegovog prijatelj iz detinjstva. Jovan dade dragulj vlastelinu koji je sedeo do njega, a ovaj ga sa strahom i divljenjem predade onom do sebe, četvrti je bio Stefan. On dižepogled ka darodavcu i reče:
– Brate moj, nema vladara koji zbog ovakvog kamena ne bi započeo iliprekinuo rat. Hvala ti, brate, brate moj…
A onda je Vitomir Popajović uzviknuo;
A ja dajem tri od mojih pet arapskih konja…Nekoliko vlastelina se trgoše, a Stefan uzviknu:
– Nudio sam ti blago za jednoga od njih…
– Jovane šapnu Sava prijatelju Nema u Evropi takvih konja, Vitomir je uložio u njih bogatstvo i ljubav, vredniju i od tvog kamena! Gocrro~e…
Svi su se odvajali od nekog svog blaga. Stefan živnu…
I nasta burna priprema, pažljivo su u brojna velika kola smeštani dragoceni predmeti, ukrasi, tkanine, skupa oružja, istočnjačke čipke i raznobojne svile, grčki kondiri i druge skupocenosti.
Nikad bogatije darove nisam video. rekao je neko, a drugeg Ma štaim dali, manje je od onoga što bi nam Mađari opljačkali kao neprijatelji.
Predveče, uoči polaska, Atanasije priđe Stefanu koji je na klupi ispod venjaka čekao Savu:
– Gospodaru… I ja ti nešto važno donosim… Pre dve godine solunskiepiskop me je molio da mu dam melem protiv pojave belih fleka na kožiRekoh mu da ne znam takav efikasan melem, ali da ću sve da učinim da takavlek pronađem ili sam stvorim. Nešto mi je govorilo da ću uspeti. Tek tadami episkop reče da taj lek traži za nekog vladara, ali ne reče za kog.
– Pa zašto mi to, oče Atanasije, pričaš? Da li imaš lek za slučajako mi kralj Andrej prekosutra glavu odseče?
– Saslušaj me, gospodaru. Ja sam saznao kako se taj melem pravi.
– Pa pošalji ga tom episkopu…
– Hoću, ali sam maločas čuo da mađarski kralj i zimi i leti nosikaftan do grla zakopčan… kao da sve sem lica skriva…
– Hej, hej… šta mi ti to govoriš!
– Ja sam nedavno saznao za recept i napravio sam takav melem, sa travama sa Rtnja, ponesi ga. Ako primetiš da Andrej sakriva više no običnood tvog pogleda telo, ponudi mu ovo, obradovaćeš ga više no ikakvim drugim blagom.
Sutradan, Stefan je Jovanov dragi kamen stavio u desni džep svog plašta, a melem u levi. OdJednom se osetio sigurnim.
Beše deveti april, podne. Rano razlistane šume su mirisale. Stefan krenu sa dostojnom pratnjom i slugama koji su vozili mnoga kola, puna darova i vodili konje zamamno lepe. Stigli su predveče i ulogorili se na mirisnoj livadi pored carskog druma.
Proračun beše dobar. Sutradan tek pred podne dojavi prvi glasnik na konju da se ogromna vojska približava. U razlistanoj šumi oko livade gde su bili razapeti glavni šatori bi sklonjen ceo karavan. Kada se niz carski drum pojavi vojska sa zastavama, Stefan, u najsvečanijoj odori, praćen samo sa dva kneza, izađe iz svog šatora. Srbe mađarska izvidnica na vreme vide i javi svojoj strani. Na čelo vojske se u svečanoj odori pojavi kralj okružen vrhunskom svitom ratnika. Dva vladara krenuše jedan drugome u susret i po svem ritualu tog vremena izmenjaše pozdrave i prigodne želje. Mađarski
kralj Andrej beše jak, stamen i podozriv čovek i nije uspeo da sakrije svoje iznenađenje što vide srbskog vladara bez vojske i bez pancira, a sa osmehom i dobrodušnošću koja je plenila.
– Ja sam očekivao da ćeš nam izaći kao neprijatelj. A šta ću sada sanametnutim prijateljstvom? reče Andrej sa ciničnim osmehom čim suseli za sto postavljen ispod ogromnoga hrasta, usamljenog na toj prostranoj livadi oko koje se nizala gusta šuma.
– Mnogo je lepše, gospodine, biti tvoj prijatelj nego neprijatelj,lepše je i tebi i meni.
– Misliš li time da bi me tvoje neprijateljstvo ugrozilo? I da bihi ja u ratu sa tobom prošao kao nedavno Bugari i Latini i Strez? Mislišli ili ne…
– Mogu da priznam da si jači, ali bojeve vodi neka viša sila i jakanda nju slušam kad ti izlazim u susret sa srcem punim ljubavi… premamiru, ako ne još i prema tebi lično. A izlazim ti i sa šakama punimdragocenih darova… Ja ti zaista nosim puno… puno.
– Pa, recimo da pruženu ruku prihvatim, ali na tebe je krenuo iHenrik Latin sa Juga, on je na tebe do smrti ljut što si njegovu i Borilovu vojsku rasturio, i ne znam kako, u nju uneo paniku…
– To je protiv njega nebo diglo ruku, ali veruj mi Srbija ima mnogoruku i na tlu, dovoljno da rasturi i vojske jače od tvoje, ako to Bog da. A tenaše ruke, rekoh ti, sada ti nose prelepe darove okrete se Stefan i pokaza ka šumi gde se u hladu rastegla mala kolona kola, sa slugama. Ispred šume dva srbska viteza su stojala kao počasna straža ispred tajanstvenog karavana. Nekoliko slugu izađe iz šume sa velikim srebrnim peharima punimvina. Vojskovođe pristupiše bliže stolu kad iz šume dva paževski uglađena mlada čoveka sitnog rasta izvedoše jednog konja, arapskog, kakvog do tadaniko od ovih ljudi nije video… Kralj se trže, pa se i podignu sa klupe.
Ma da li je moguće,.. rekao Je Ma da li to ti meni poklanjaš?Graja grlatih ratnika… Stefan potvrdi i dade znak onoj dvojici ple
mića Srba, a iz šume sluge izvedoše i drugog, pa i trećeg konja, a kralj se već digao i prišao prvom i gledao dolazeće ate ponosne i prelepe.
Sve vreme je Stefan kao začaran osmatrao do grla zakopčan kraljev kaput i ruke sa dugim rukavima i malu belu fleku koja je ispod dugog rukava izvirila. Sluge su donosili darove i darove, vojska ih je uz brujanje glasova gledala, neke je poklone kralj odmah davao svojim velikašima, a sluge su uspu t dzdosile vina u peharima iz kojih su ratnici pili, pošto je naJpre kralj nagnuo svoj pehar i očito zadovoljan nastavio sa gledanjem brda darova kraj kojih su konji koje je dobio trupkali od snage kopitama.
Stefan je tu predstavu instinktivno izveo mudro i sporo, a na kraju izvukao kutiju od nekog retkog afričkog drveta i otvorio je. Pred dijamantom svi okolo zanemeše. Kralj naredi svom čoveku:
Bivak! Moj šator smestite ovde!
Stefanova posluga je donosila jela i pića, svi su bili radosni.
– A sada bih hteo nešto da te nasamo zapitam… rekao je Stefan iotkopčao bluzu zbog vrućine koja je tog proleća rano počela. Kralj rukomnaredi svojima da se sklone, ali da konje tu, pred njegovim očima ostave.
– Da li si ti pre dve godine od jednog solunskog episkopa tražio dati pribavi melem za bolest na koži?
Kralj se ukoči pa se sporo uspravi i povuče unazad, grimasa mu otkri stisnute zube, pesnicom strašno udari o sto, pa reče:
– A šta se to tebe tiče?
– Tiče se nas obojice.
– Pa dobro, jesam, tražio sam, kada sam čuo da u Svetoj gori jedanmonah, travar, ima najbogatiju apoteku… Ja sam bolestan od belih fleka…ali taj monah nije imao lek za mene…
Kraljev jed se pretvarao u jad. Tad Stefan reče:
A ja sam ti melem doneo. Lek je pronašao taj monah.
Kralj se opet ukočio. Potom se sporo nagnuo ka stolu, oborio glavu i gledajući Stefana mrko, ispod oka, reče:
Stefane, ne zamaraj me i ne zavaravaj sa tim. Sve ovo što si mi daona dar ne znači mi toliko kao taj lek. Ja se pred ženama i slugama ne smemda svučem; u reku ne smem da skočim, da ne vide moju šarenu kožu… Ni navrućini ne smem da se raskopčam. Ne volim da drugi vide moje stanje. Akomi taj lek zaista odgovara, smatraću te najvećim prijateljem… dok sam živbiću ti dobar drug… Pomozi, molicte!
Stefan izvuče kutiju od afričkog drveta i dade je. Uz savet:
– Samo jednom dobro utrljaj, rekao mi je Atanasije. Večeras.
– Kada bi mi neko ponudio celo tuđe kraljevstvo, ili ovo, ja bih uzeolek… progovorio je mađarski kralj čim je kutiju uzeo. Ruke su mu drhtale.
Svi su pili to popodne i rano uveče legli. U svom šatoru je kralj pred jedinim sobarom koji ga je golog video, skinuo sa sebe sve. I njegov sluga utrlja lek u kožu gde god je ona bila izgubila prirodnu boju.
Ujutru je rano, neispavan, odeven samo u košulju i pantalone, teturajući se od sreće i umora, kralj izašao iz svog šatora i razdrljen i bos došao do šatora u kome je Stefan ležao budan. Skočio je kada se krilo šatora diglo.
#Dva prijatelja su se nemo gledala. Obojica su raširili ruke i zagrlili se.
Niko drugi sem sobara nije znao zašto je terevenka vojske trajala punih dvanaest dana. Vino se donosilo odasvud, muzičke bande se orile. A prvog dana Henriku su poslani glasnici sa pismom Andrejevim da se latinski kralj vrati svojoj carevini, jer su se pojavile okolnosti koje ne dopuštaju da se njihov planirani pohod ostvari.
Opet se desilo ono što se i pre događalo, a nije bilo logično. Ogromno olakšanje zahvatilo je svu Srbiju… Plemstvo, seljaci i zanatlije su se razbaškarili, razveselili, odali slavlju, a samo Stefan osta brižan, iako je njegova radost trebala da bude najveća. Bio je užasnut silama koje se mogu sručiti na Srbe, još nesabrane za rat. A bilo je i drugih događaja koji su u to vreme sve više ružili svet i rušili spokojstvo narodima istoka i zapada. Moć cerkve papske, i to zemaljska, očitoje rasla i povećavala strah u ljudima koji su predosećali da više neće biti broja lomačama i bespravlju. Mnogobožački Rim je stvorio pravnu nauku, a papocezaristički je srušio njene temelje. Obrazovani Stefan je strahovao od zemaljske sile papstva.
Jednom je došao u Studenicu i našao Savu kako pregleda ukrašene prispele knjige u biblioteci, oslonjen na ragastov otvorenog prozora. Stefan je seo na novu, čvrstu klupu kraj prozora. Sava primeti koliko je Stefan umoran, pun patnje. Spusti knjigu na sto, pa sede do brata.
– Novi arhiepiskop ohridski, Dimitrije Hometijan pisao mi je.
– Povodom čega? Nisam znao da se dopisujete! reče Sveti Sava.Stefan se sedeći promeškolji i obliznu usne, desna ruka mu se do
hvati opasača, beše to stari znak nervoze u tom čoveku, pa uzdahnu:
Možda sam malo preterao, Savo, u tome što sve svoje i sve državne probleme razrešavam sam. To činim da bih i samoga sebe ojačao. Zato reče sa osmehom koji je takođe delovao nekako ranjeno ni tebi nisamrekao. Okrenuo sam se epirskom despotu Teodoru da se sa njegovom dinastijom orodim. Epir i Nikeja, dve krhotine bivše Vizantije, vidiš i sam,naglo jačaju, takmiče se koja će prva da skrši Latinsko carstvo i tako da nasledi ugled i moć Vizantije, pa rekoh, geografski mi je Epir bliži.Despot Epira, Teodor, prihvatio bi moju ideju da se srodimo tako što bih ja stupio u brak sa Marijom, ćerkom pokojnog Mihajla, Teodorovog brata,ali je novi ohridski arhiepiskop Dimitrije Hometijan odbio da odobri takav brak zbog srodstva između mene i nje. Ja sam potom ponudio brakizmeđu mog sina Radoslava i Teodore, druge ćerke Mihailove, ali Hometijan smatra da je i tu srodstvo zakonska cerkvena smetnja za sklapanjebraka… tako je i ta jedina povoljna mogućnost da oJačam Srbe brakom sanekom damom na Istoku propala.
Zrelo leto je vladalo prirodom napolju, zraci sunca su ozaravali sobu, a brujanje ptica i glasovi ljudi koji su napolju brali grozdove sa mladih čokota kao da su pojačavali tišinu u biblioteci. Stefanov glas je bio rezak, tih i oštar:
– Na kraju, tražiću ženu tamo na Zapadu, tražiću je ja sam, moždaopet ne govoreći nikome ništa o tome. Imam pravo da sam sebi odaberem ženu. Imam i dužnost da se oženim. A imam u svima vama i kontrolu koju ne želim. Duša me vuče ka Nemanjinom Istoku, a jedini put da spasem narod jeste da vladarski venac, a i bračni prsten potražim na Zapadu…
Sava se nasloni na zid, glavu zabaci zagledan u ikone na zidu, dok su mu plave oči sa vedrinom i nežnošću zračile, uzdahnu:
– Biti čovek znači prihvatiti se dužnosti. Za svaki postupak svoj si odgovoran. Pa čak si odgovoran i za postupke drugih ako dobre postupke drugih ne podržiš, i ako loše postupke drugih pomažeš. Ti si vladar,ti si najodgovorniji za narod i državu. A kada bih ja bio poglavar cerkve,nikada ti ne bih nametao svoje mišljenje, ali bih ti ga uvek predlagao. Pa i sada kao sveštenik i kao tvoj brat ti kažem: ne namećem ti svoje mišljenje, Cerkva i država su dva krila naroda, koji kroz vreme treba daleti u budućnost. Jadan je narod, koji samo jedno krilo vuče, a drugo jemrtvo. Ali, tu je još jedna velika tajna. I ja nju osećam, i sve više otkrivam. Reč je o uticajima prema kojima valja biti oprezan. Kada je Bog odveo Jevreje u Obećanu zemlju, rekao im je da istrebe, zatru ili izgone Hanance, drevne narode koji su Izrail bili duhovno zagadili svojim gresima.Bog je zabranio Jevrejima da stupaju u bračne odnose sa Hanancima, jer bi ovi kvarili Jevreje i svojim lošim svojstvima, sujeverjem, navikama, manama, mislima, htenjima, običajima sve više samo tle duhovno zagađivali. Jevreji Boga nisu u potpunosti poslušali, a to je njih vodilo kvarenju i teškim gresima. Hoću da kažem da se i tle posvećuje dobrim duhovnim dejstvima ili zagađuje rđavim delima ljudi, a o duhovnom uticaju jednih ljudi na druge i da ne govorim. Svi su ljudi nosioci velikih duhovnih moći kojima jednim delom i ne vladaju, pa je zato pravoslavni rad na izgradnji samoga sebe i svoje duhovnosti najsvetiji rad čoveka i nije izraz njegove sebičnosti nego njegove dužnosti da sebe duhovno očisti i sobom zrači dobro. Molim te studiraj psalm 1 i 119…
Sveti Sava ustade i sa prve police uze psaltir ostarelih korica, dade je bratu i opet sede do njega, pa nastavi:
Ljudi su telesnim granicama vrlo određeni i odvojeni, ali duhovnonisu. Mi nad svojom sopstvenom duhovnošću nemamo potpuni uvid, na ljudese sgjuruju i tuđe misli, ali i drugi naši duhovni sadržaji utiču na našebližnje. Jednim delom su u čoveku, a drugim zrače, spajaju se, pa čine zajedničke duhovne sfere i sadržaje koji imaju jezovitu snagu da povuku slabijeindividualne duhove nekud kuda oni, da su bili van tih uticaja, nikada ne bikrenuli… Zato ti psalmi nalažu da čovek bira sredinu sa kojom će da sedruži i da bira sebi bračnog pa i poslovnog prijatelja. Zato ja brinem sakakvom ćeš se ženom i kakvom sredinom da vežeš, ali odluka o najvažnijim stvarima u životu mora da bude samo tvoja. Poznajem rimokatolike ivrlo poštujem pojedince, puni su vrlina; međutim, vrhovni papski dvor duhovno je pao u greh vlastoljublja i pohlepe. To je samo spolja Hristova cerkva, a unutra je banka. Obrati pažnju, ne uvodi u naše Srbe svojim brakom sa nekom rimokatolkinjom papske duhovne naboje, nego Hristove kakve nosimo mi pravoslavni. Ako uzmeš za ženu, mudru i dobru, pa makar i iz zapadnog sveta, ona može da nam pomogne da se lepše snađemo između Istoka i Zapada… Ako takvu ženu nađeš, možda će ti roditi sina koji će Srbijom da vlada i da njome spaja našu i zapadnu sferu na najbolji način… Gledaj, na tebi leži odgovornost šta ćeš Srbima, našoj duhovnoj reci da dodaš ili nametneš… Opasni su strani uticaji, opasni… Jadni moj i veliki brate… Ja stoga sejem po narodu čisto hrišćanstvo u kome neće biti ni truni jeresi. Stoga, u našoj veri, u veri Srba mora da postoji naročito jak otpor prema jeresi. Za takvu pravu i čistu veru preosetivu na jeres i odbojnu protiv jeresi, ja i danju i noću molim Boga… Jeresi su jake, sa jereticima treba imati što manje veza, a papska jeres osvaja i mačem, a mnogo više prevarom. Sada se konačno formiraju cerkve i narodi, sada, posle rušenja Carigrada. Ponekad pomislim da će papstvo uspeti da sav svet pretvori u jednu papsku cerkvu, u jednu državu, u jedan mravinjak, ali pravoslavlje mora tome ca se odupre. Mnogo smisla ima što Bog osniva i održava narode tako različite i svojevrsne i bogate posebnostima. Mnogo je lepši cvetnik čovečanstva sa različitim cvećem nego sa jednim posejanim. Ti si dobio Srbe kada je papska cerkva najjača, ti vladaš narodom u vreme kada je rimokatolička cerkva grubi diktator nad svetom, pravoslavlju potpisala nestanak. Možda pravoslavlju u Srbiji tvoja kruna od pape ne bi mnogo smetala, ali ako bi ti žena bila opasni papski špijun misionarskih nagona, njen bi uticaj na tebe i narod bio opasan. Zato bih želeo da, čuvajući tvoje vladarsko dostojanstvo i ljudsku samostalnost, tebe savetujem: da se brakom tvojim ili Radoslavljevim ipak vežemo za Helene…
Stefan ču kričanje prvih ptica, vide kroz prozor da se nebo naoblačilo grdnim teškim oblacima, a jedno veliko valjda golubije pero je iz visina, lelujajući se, padalo i palo na ragastov. Stefan ustade, priđe prozoru, podiže prelepo pero umrljano krvlju i sa žalenjem ga odbaci.
– Ti se bojiš za našu veru, a ja za vašu glavu… Shvataš li, brate moj,da će na zimu na Lateranskom koncilu papa Inokentije, vlasnik sveta,poslati i poziv za novi krstaški rat? A ako ta vojska krene preko naše Srbije, proći ćemo bez zaštite Rima užasno… Stefan raširi ruke.
U međuvremenu na nebu se sakupiše oblaci, crni, teški, i zakloniše sunce.
Tad upade Andrej.
– Oče Savo, jedan mladiće te traži da ispovediš i pričestiš njegovog dedu na samrti… Daleko bi morao da putuješ. Da te zamenim ja?
Sava je ustao, a malo potom na konju, sa pratiocem, prošao kroz kašju u trenutku kada je sevnulo i strahoviti grom udario negde u blizini. Nastao je pljusak. Sava se više nije video. Tek se ujutru vratio umoran i zadovoljan, jer je na vreme starca ispovedio i dao mu poslednju pričest.
Bujan život je u Srbiji postajao sve puniji, a mirni manastiri više nisu imali ono spokojstvo koje je monasima bilo neophodno. To njih nije obespokojavalo, jer su osećali da se Srbija rascvetava i to najpre i najviše duhovno. Studenica je postala centar hrišćanstva u Srbiji, Ras je ostao centar državnog života, a manastir Žiča gradilište, sela su i gradovi brujali od života, na drumovima se sve češće videli mladi monasi i nezamonašeni Savini učenici, koji su obilazili sela, a ova su se punila pravoslavljem. Žetve su bile prebogate, reke poslušne, šaka sa neba je davala sunca i kiše kako je trebalo, ali Stefanovo se čelo nije manje boralo. Zima je došla sa lošim vestima sa Zapada, naročito o Koncilu Lateranskom, pa milo proleće banu sa gorkim zbivanjima…
Bio je miran svetli proletni dan…
Sava je došao u Ras nešto pre sata u koji je trebalo da počne zasedanje šireg skupa Stefanove vlade. Prispeli su i trojica vojvoda, Vidosav, Miroslav i Slavomir Vojinović, koji već cele zime ni na jedan sastanak nisu došli. Na kraju je stigao stari Rafajlo.
– Da li si dobro? upita ga Sava.
– Dobro nisam, ali ne sa zdravljem.
Ne stiže išta da kaže, jer Stefan koji tad uđe svima ovlaš klimnu glavom, sede za čelo spojenih stolova i reče:
– Gospodo, da počnemo. Nema mnogo novosti, ali ima mnogo poslova;izaberimo najpre opravke drumova… ili nabavku gvožđa…
– E, nećemo ni o jednom tom – viknu Rafajlo basom i tresnu rukom o sto. Mnogo važnije stvari treba da iznesemo na videlo. One koje kriješ od nas. potamnela lica i drhtavo starac nastavi Događaju se stvari o kojima vlastela, pre svih, treba da nešto zna, a ti to kriješ.Čujem da se u Engleskoj i u Mađarskoj plemstvo uspešno diže i obuzdava vladare. Od kako je Sava došao, bilo je jasno da ćemo mi, vlastela, dojednog biti pod tobom. Saginjaćemo pred tobom glavu, ne zbog udela u vlasti. Ne, nego zato što u tebi vidimo sina Nemanjinog, sina koji provodi Nemanjinu politiku; u tebi vidimo i Savinog brata, pa tek potom Stefana. Ali mi ćemo da te štitimo samo dokle ideš Nemanjinim i Savinim putem. Ali, ti si, Stefane, skrenuo sa toga puta, skrenuo si jer si se nedavno ponovo i krišom od svih nas ponovo obratio papi moleći ga za krunu.
Rafajlo zadihan i uzbuđen zastade, svi su gledali Stefana, ali vladar je spokojno gledao vojvodu Rafajla, koji se smiri i nastavi.
– A uz to, kako saznajem iz pisma moga sina Jovana, ti si preduzeo korake da nađeš ženu na Zapadu… i to u Veneciji…
Ceo napad Rafajla na vladara izazvao je iznenađenje, a te poslednje reči su izazvale zaprepašćenje svih, sem u spokojnog Stefana. On je bio kao nikada do tada miran, uzvišen, tvrd. Starac se naže ka njemu:
– Izabrao si mladu unuku najgoreg čoveka na svetu Enrika Dandola, koji je križare i Latine vodio na Vizantiju, i uništio pravoslavlje. Goru familiju nisi mogao da izabereš. Koga ja od sada treba da slušam? Tebe,katoličkog kralja, zeta zverske porodice Dandolo… I kome da se kao kraljici klanjam, rimokatolkinji Ani, za koju mi Jovan, pored svih hvala, piše da je mudrija od zmije i umiljatija od goluba? Ja se nje unapred odričem, a ako se i ti tih koraka ne odrekneš… pitanje je hoću li ja, hoće li srbska vlastela tebe da prihvati za kralja. Sad nam, Stefane, otkri sve! Govori, kako si sad tako miran, kada si godinama sve nas uznemiravao svojim strahovima?Zašto padaš pred papom i zašto si sve činio iza naših leđa?
Starac je drhtao, drhtali su još neki za stolom. Svi su se uznemirili. Stefan je bio samo bezmerno umoran. Pobledeli Sava se nije pomerio, ali je osmatrao lice svakoga.
Stefan udalji od sebe kondir. Savi pade na um misao da je Stefan zato miran što je nešto u njemu umrlo. Nade, čistota, veza sa ocem. Zaista Stefan mirno odgovori:
– Prijatelji… govorili smo i dogovorili da ja sam kao vaš vladar otim bitnim pitanjima odlučujem, pošto čujem i vaše savete. Ja sam zaista rešio i preduzeo te korake, ali sam još uvek u fazi preispitivanja. Papa Inokentije je umro, novi papa Honorije nam nije poznat. Ugarski kralj Andrej je u novom krstaškom planu, neće biti tu da nam kod pape smeta, a velike sile sveta postaju sve užasnije. Ja se podvlačim pod papino krilo svesno i ne dam nikome da takve moje odluke remeti. Ni kočije ne trpe mnogo kočijaša. Tek kad budem imao nove podatke i kad budem ispitao okolnosti u pogledu mog novog braka saopštiću vam svaku svoju nameru i odluku. Ovo je Stefan rekao sa nekim umorom, mirno, pa nastavi:
– Sve naše pobede koje nam je Bog dao u ratovima i u diplomatiji jesu čudo, a ja ne mogu naš narod večno da spasavam čudima Boga. Nismo zaslužili toliku milost. Opasnosti su u stvari sve veće. I ja sam rešio da dok mađarski kralj bude na krstaškom putu, Rim iskuje krunu koja će pritisnuti moju glavu, ali neće ni vrat, ni leđa, ni srce. Sve vreme sam bio i ubuduće ću ostati u duši… Nemanjin, Savin, pravoslavan… vaš. Preseče ga graja…
– Sve što bi nam rekao, znamo reče Nenad Vojinović. Oče Savo,šta kaže pravoslavlje, šta naša Cerkva kaže ne o odnosima između plemstva i vladara, nego između Cerkve i vladara. Za nas si ti i mi sa tobom Cerkva. Kada se država, to jest, Stefan i Cerkva ne slažu, koju stranu poslušati?
– Na Zapadu vlada papocezarizam, gde papa komanduje i vladaru, a na Istoku često cezaropapizam, gde vladari žele da naređuju Cerkvi i u dogmatskim stvarima. A u sredini, kod nas u pravoslavlju, treba da vlada harmonija, sklad, da ni jedna strana drugoj ne nameće svoju volju. Nemanja je takvu politiku želeo… To je načelo harmonije i simfonije između ta dva krila naroda.
– A da li je moguće da vas dvojica ti kao Cerkva, i tvoj brat kao država, sada nađete saglasno treće rešenje?
Stefan energično reče:
– Ne, država je moja carevina, a Cerkva njegova. Ali mi našu cerkvu… nemamo, nemamo jeknu Stefan žalosno.
Nasta strašna tišina. Stefanov mir je pomutio sve. Do tog trenutka godinama se lomeći, širio je oko sebe nemir. Sada, kada se prelomio postao je ravnodušan. Rafajlo uzdahnu:
– I ti si pri svemu tome miran, sine?
– Miran? Ne. Nego mrtav… ja bez radosti dišem, jedem, spavam, govorim, naređujem… Ja se bez radosti ženim najmlađom devojkom iz najslavnije kuće… Ako se ostvari to što nam je obećano u Rimu i u Veneciji, ja ću da obezbedim vas. Vi znate da je Inokentijev predlog da se krene u novi krstaški rat koncil prihvatio. Pre no krstaške legije krenu, moja će kruna od pape da postane bedem oko Srbije.
Opet su svi, još uvek zgranuti, okrenuli oči ka Savi. Sava pogleda svoje prijatelje. Umorno se osmehnu.
– Ja sam to očekivao. Stefan nema dovoljno snage i vere da se osloni samo na Boga kada štiti toliki narod… Moramo da mu na drugi način pomognemo… Ja sam se pripremio za ovakav razlaz sa njim. Ne, ne mislim da se ni sa njim ni sa vama sasvim i zauvek raziđem.. ali mislim da treba odavde da odem…
– Kako, šta? viknu Nebojša, prgavo i ponovi Šta?
– Mislim da treba da odem odavde i da se potom, ako uspem, vratim ovde sa pravoslavnom krunom za dinastiju Srbije. Hoću da pokušam da od Nikeje dobijemo samostalnost srbske cerkve.
Nekoliko njih kliknuše, nekoliko skočiše, ustadoše, iznenađeni…
– Hej! Hej! Nemoguće!
– Mislim da od vaselenske patrijaršije izmolim da Cerkvi Srbije prizna samostalnost i zrelost, autokefaliju…
– Nikada ti to neće ni Nikejska ni Epirska cerkva dati! – reče neko.
– Nikada – rekoše Stefan i još neki.
– Nikeja je najpriznatiji naslednik Vizantije, a njena cerkva je postala naslednik patrijaršije carigradske, u očima sveta. Ako Srbiji prizna samostalnost cerkve, Nikeja dobija na ugledu, a smanjuje oblast cerkve u Epiru, to jest arhiepiskopije u Ohridu kojoj mi formalno sada pripadamo. I još neki razlozi govore da bi Nikeja mnogo dobila time kad bi Srbiji dala autokefaliju… Ali, ja moram da tamo odem, taj neizmerno veliki posao ne mogu brzo i lako odavde da obavim.
– Ali, Nikeja se bori da dobije i zadrži svaki deo Vizantije, reče Mitar Dmitrović a ti hoćeš da nam ona da deo svoje cerkve. Nemoguće!A zašto to ne bi ostvarivao odavde?
– Tamo ću imati podršku cele Svete gore i bezbrojnih prijatelja među Grcima. A ovde bih imao smetnje i u samom dvoru.
Nastade uzbudivo prepiranje. Sava nikom ne reče da je pre no što Rafajlu prispe pismo, i on dobio od Jovana jedno pismo.
 
„Oče moj duhovni, brate i prijatelju,
Žurim da ti sa nekoliko reči javim da sam dobro. Ja sam u Veneciji najbogatiji draguljar. Ja više problema nemam svojih, ali mi se namiču tvoji, pa bih da ti ih nagovestim. Pre samo nekoliko dana video sam Vojinoviće, trojicu srbskih velmoža u Venešji, i sa strane saznao da su pre tog posetili Vatikan. Zašto? Oni se ne bave trgovinom, vrlo su svečanog izgleda bili, prebogataški su se ponašali kao emisari vladara. I naišli na mene. Nisu mi odgovorili kakvim su poslom došli. Slutim da se tvoj brat, a moj gospodar Stefan, opet okreće papi, ali i nešto drugo. Tri brata su se u višim društvenim sferama Venecdžje veoma zanimali za Anu Dandolo, unuku prokletog Enrika. Iako je ta dama veoma mlada, vrlo je obrazovana i mudra, ali je i veliki papista i smatra da je dužnost svakog čoveka da sve ostale a najpre sebe smuva pod papuču pape kao Božjeg namesnika na zemlji. Ako ima u svemu tome neke slučajnosti, ja grešim. Ako pak ne grešim, vrlo sam zabrinut za tebe, za moje, za sve vas tamo. Iz sredine zapada ti kažem, ko u Zapad zapadne u mrak ulazi, to ti ja velim, okružen bogatstvom kakvo na svetu više nigde nećeš naći. No, to sve bogatstvo manje vredi od obične mrve propale Vizantije. Pomolimo se za Stefana, rimokatolička kruna na Glavi jednog kralja mnogo je manje opasna od lepe i pametne rimokatoličke lije koja ispod muževljeve krune zavlada i mozgom i srcem svoga muža. Moli se za mene, gubim smisao zbog čega sam ovde; to što sam hteo imam, a tako sam prazan, pa se okrećem tebi. I moli se za Srbiju, jer njen vladar Stefan, izgleda, konačno ulazi u papino carstvo, a ono već dugo nije niti će biti dostojno da primi Srbe i bezbrojne Rafajle.
Tvoj Jovan.
Dodajem: ako je Enriko Dandolo bio najveći neprijatelj pravoslavlja, njegova unuka je tim neprijateljstvom zadojena još od detinjstva, mada je, kažu, vrlo mudra i plemenita. Ko zna.
 
Sava je tada, pročitavši i savijajući pismo, naglo shvatio da će sa kraljem pogruženim pod papskom krunom, sa kraljicom misionarkom Vatikana, jedini izlaz za Srbe biti da Srbi dobiju svoju pravoslavnu samostalnu cerkvu, onu samostalnost o kojoj niko dotle nije smeo ni da pomisli…
Shvatio je tada, nekoliko dana pre tog sastanka vlade, da je dobijanje samostalnosti cerkve bitno za sve, da samo Cerkva pravoslavna i svoja može spasti jedan narod, pa ma kakvog kralja imao, jer je Cerkva neprolazna i besmrtna, a kraljevi i carevi se menjaju, države tonu i nestaju, diktatori u prah odlaze, sistemi se raspadaju… Srbi, u stalnoj opasnosti, jednostavno, moraju da učine sve da bi do svoje samostalne cerkve došli što pre.
„Tada će oganj Pedesetnice da silazi iz Nebeskog Jerusalima i na Srbiju. Ona postaje punoletna sa dvoglavim orlom kao Romeja: car i patrijarh na vrhu. Srbija postaje posebno pleme novozavetnog Izraila.
Naš patrijarh sa srbskim arhijerejima postaje naslednik svetoga Petra i svih dvanaest apostola sa Tajne večere. Ne treba nam nikakav tutor iz Rima.
Tada i naši budući carevi postaju nastavljači velikog zakonodavca Justinijana. Upravo on je ukazao na saglasje između dveju vlasti: carstva i sveštenstva. Ideal je da car i patrijarh budu kao dva rođena brata, i jedan i drugi da imaju krst na kruni, a to govori: ko hoće da bude prvi treba da umre za manju braću, kao Hristos. Carska vlast je služenje Bogu kroz braću, a patrijarhova vlast je bogosluženje sa braćom. I jedna i druga vlast uvažava slobodu sinova Božijih.“ mislio je Sava i to saznanje i osećanje, ta ogromna navala misli nije dopuštala sumnju, iako je takvu zamisao svako drugi smatrao iluzornom i neizvodivom. Opet je doživeo osećanje da se i Bog, i otac Simeon, i sve nebo saglašava sa tim. Pristaće i nikejski car i patrijarh… ali, kako im prići?
Svi vlastelini na tome sastanku behu zapanjeni takvom odlukom svetoga Save, a Stefan je bio nekako posebno slomljen. Dok on, Stefan, podmeće glavu ka Zapadu za kraljevsku krunu, njegov brat Sava odlazi na Istok da tamo dobije krunu za cerkvu! Sumnjao je… osećao se poniženim….
Beše noć kada se sednica završila, beše utvrđen dan Savinog odlaska, beše rešeno, kako je Sava hteo, da sa dva svoja pratioca krene i da narod ne bude obavešten o danu polaska. Stefanu je sa gorčinom odobreno da nastavi pregovore sa Rimom i Venecijom.
Teška je mora pritisnula sve, a Stefana posebno.
Niko ni u manastiru to još nije saznao, kada se ujutru u hramu pojavi visoki i smireni Isaija, pa vedar uđe u oltar. Bio je već mesec dana odsutan, ali osetio je preokret. Pitao je:
– Došao je trenutak za odlazak? – Sava potvrdi.
– Idi, a vratićeš se puna srca.
– Hoćeš li i ti, oče, sa mnom?
– Znaš da neću. Pravoslavlje sada ovde počinje svoju bitku. A ona će da traje do kraja sveta… Teško je i sveto biti Srbijanac.
– Prorokuješ nam strašnu sudbinu?
– Divnu i strašnu. Već tada kada sam te na Atosu u planini video tako što sam predosetio.
Sava uze posudu sa naforom.
Ubrzo se rasprostre glas po Srbiji da Sava odlazi možda zauvek. I od tada nastade nemir. U Studenicu počeše da pristižu mnogi vernici da dobiju blagoslov, bolesnici za lek i molitve, bogataši da donesu darove za Hilandar, prijatelji da ga pozdrave i mnogi drugi samo da ga vide, a odlazili su zabrinuti, jer se osećalo da se i tu, i u svetu uopšte, iza spoljnjeg mira nešto dešavalo. Brinula ih je i ta kruna ponižavajuća i ta ženidba Stefanova prema kome je masa postala još više podozriva i hladna. Tada se shvatilo da je sveti Sava u deceniji boravka u Srbiji izgradio i potpuno utvrdio u njoj pravoslavlje, objedinio narod i ispunio Srbiju i Srbe nekom neobjasnivom ljubavlju. Narod ga je poštovao kao duhovnog oca, pa ipak se osećalo da je i sam taj narod postao pun izvesnih sinovskih osećanja prema njemu, osećanja zahvalnosti i poverenja. Bila je to ljubav. Odozgo.
– Kada bi mene narod tako voleo kao tebe, i mnogo mnogo manje, ja bih bio spokojan i srećan… – rekao je Stefan kada je uoči bratovljevog polaska, predveče, prispeo sa malom pratnjom. Čulo se zatvaranje kapije. Letnja jara se još nije počela da povlači. Izgledalo je da niko sem najvišeg plemstva i onih u manastiru nije znao tačan dan Savinog odlaska.
A ujutru, kada su se Sava i monasi Andrej i Serafim, potpuno spremni za put, pozdravili sa monasima i kada je jedan od mlađih kapiju otključao i otvorio, petnaestak vlastelina i vojskovođa na konjima su ih čekali.
– Nismo mogli a da ne saznamo kada odlaziš, niti smo mogli da te ne ispratimo, oče – plakao je stari, sićušni rastom vlastelin Pavle Orlović.
Usput, na svakom raskršću, Savu su čekali bar po nekoliko onih koji su nekako saznali za ovaj polazak. Najviše je tih ozbiljnih i prijatnih muževa čekalo na samoj granici. Latinski stražari su se uzbudili videći toliku masu otmenih velikaša. Stefan zamoli Savu da neku reč i tu uputi svima, jer su svi tako rado njega slušali i svaku reč upijali.
– Oci, braćo i sinovi moji, trebalo bi da vam pred rastanak još pričam o pravoslavlju, o tome da nas cerkva uči da u sebe unesemo umesto mana bezmerno zlatne vrline: veru, ljubav, nadu… smernost, dareživost, čistotu, kajanje, trpeljivost, praštanje. Niko neće umeti da nam ukratko objasni kako je beskrajno lepo pravoslavlje. Jednom mi se učinilo da bi ono moglo da se iskaže samo rečima: pravoslavlje je bezgranična ljubav, dobrota i praštanje, i vera, to blago u čoveku koje naša misao ne može da obuhvati. Ali, ja ću ovom prilikom kao poslednju poruku pred put da iznesem ovo…
– Pre neki dan me je jedna rečenica na prvoj strani Starog zaveta, iako sam je do danas bezbroj puta čitao, iznenadila, gospodo. Kada je Bog stvorio Adama i Evu, blagoslovio ih i rekao poruku važnu za sve ljude ižene: „Množite se i budite gospodari svega na zemlji“, time je, braćo, svakome dao pravo da učestvuje u vladanju zemljom. Upamtite, to je pravo i obaveza svakoga od nas da upravlja, da učestvuje u upravljanju koliko god može bolje i više svojom zemljom, samim sobom, sa narodom kome pripada. I niko nema prava da druge u tome omete. Svaki čovek se zato i udružuje u svoj narod, a narode Bog oblikuje, održava, množi i oblači u državu. Oni koji žele da sve države i narode pretvore u jednu, rade protiv Boga jer bi hteli da sve, svu vlast nad svim narodima uzmu u svoje ruke, i da unište svaku razliku između naroda, da smanje različitost bogatstva tolikih naroda. A najvažnija šteta koju takvi nasilnici čine ovom Svetu, ovom Božijem delu, jeste što svakom čoveku oduzimaju učešće u vlasti, pa sve ljude i sve narode pretvaraju u poslušnike jednog moćnika, u jednu državu. A kada ljudi i narodi ne mogu sobom i svojim narodom da vladaju, i da neguju svoje posebnosti, nego im drugi propisuje život, smanjuje se čovek, smanjuju se ljudske osnovne moći… Takvom društvu, takvoj vladavini jednog nad svima, teži papina cerkva. Vaša je dužnost da to znate i da Srbe papi nikada ne date. Ljudi nisu mravi u mravinjaku ili pod jednim papom ili carem, nego mali bogovi u sopstvenoj maloj zajednici kojom bratski upravljaju. Tu vrednost pravoslavlja negujte, jer ne smete ničiji robovi biti…
Sava posta svestan da ga neobuzdana radost ispunjuje iz dva razloga. Prvi je taj što se vraća u Svetu goru, u neizmerno voljenu Svetu goru i u Hilandar i u Kareju, u isposnicu, u tišinu, u molitve bez prekida, kada se sva duša u ushićenju otvara kao cvet pred izlazećim Suncem Božanstva. Neizreciva je ta svetlost Božanske Trojice.
A drugi razlog bilo je saznanje o neobičnoj ljubavi koju je osećao prema narodu i ogromne ljubavi naroda prema njemu. Mislio je na razgovor koji je imao sa Isaijom. Pitao ga pre neki dan ponovo:
– Objasni mi bolje što ne bi sa mnom na put?
– O, meni baš treba da budem ovde! Ne vidim da sam neophodan niovde, a ni tamo u Heladi. A zašto meni treba da sam tu? Biti u Srbiji jeste nešto prelepo i teško. Tvoju zemlju sav Istok naziva Zapadom. Iako ste na Zapadu, vi postajete svi više Istok na Zapadu. Vi ste postali čisti Istok u ovom vremenu Nemanje… a bili ste pre njega disponirani za Istok. Gospode, kako lepa i velika drama prati Srbe! Papa će kroz svoje rimsko prozorče vekovima da posmatra srbski narod na Balkanu, kao pravoslavni, njegova će cerkva biti moćna država, koja već sada vlada svetom,a Srbija će i kao mala država njemu i svima da izgleda kao cerkvena porta koja, uprkos svemu, nije njemu htela da pripadne. Bože moj! O, koliko će naroda hteti da uprljaju i zgaze tu cerkvu!
Sava je sa strahom slušao to predviđanje. Osetio je da je budućnost već tu, da putevi koje grade sveti Simeon, pa on i njegovi monasi, pa i sam zastrašeni Stefan jesu dobri i pravi i… oseti da je Srbija ne Zapad, nego Istok, kao velika knjiga velikih svetih otaca kojoj i on i svako od savremenika dodaje po neko slovo, reč, stranicu. I da je to samo jedna od knjiga pokajanih saradnika Božijih, koju treba ispisati i dopisati i iz nje čitati na večnoj liturgiji sveta. Idući ka granici radosno je Sava mislio na taj razgovor sa mudrim Isaijom.
Shvatio je i sam da je put kojim ide pravoslavlje veoma težak. Evangelije je taj put opisalo, biće on sve teži, put za Isusom Hristom sve više ugrožavaju zle sile što se više bližimo kraju vremena.
Ali, svetitelja je obradovao i događaj koji se nedavno, dan-dva posle zasedanja vlade odigrao. Beše nedelja, Sava je završio liturgiju i iz oltara izašao da narodu koji se tiskao raspodeli naforu. Odjednom podiže glavu i vide kako se malo devojče, Jovanka, probija kroz narod, dopre do njega i zagrli ga, bezbroj puta poljubi mu ruke i obraze, jedan pa drugi, dok se on smejući se jedva odbranio. Sada je ta bezmalo devojka od petnaestak godina iako nerazvijena, i neizrasla, sa nekom neobičnom energijom delovala na sve okolo tako da su se njenom izlivu ljubavi svi radovali. A svi su je znali, svi su znali da je svetitelj molitvama nju kao devojčicu izlečio od onemelosti. Rasla je pred svima, jer je često, ali nikad sa takvim izlivima nežnosti, sa roditeljima dolazila u hram i mirno odstojala liturgiju. Savi je poljubila ruku, predala nekoj ikoni buketić cveća i vraćala se u udaljeno selo pešice.
Tog dana je Savi rekla:
– Odlaziš? Odlaziš? Oče, zaista odlaziš…
– Danima je Jovanka nemirna, nesrećna govorio je njen otac, sićušniji a krupnijih očiju no ikad odjednom je nešto prozrela… otac Sava nam odlazi… na dugi put i na dugo vreme… prorokuje ona.
– Ali, vratićeš se, slutim ja to i vidim, i vidim – blistalo je to devojče.
Na putu prema granici iz misli ga je otrgao Stefan:
– Ti ideš, i svi su oko tebe, a ja ostajem sasvim sam…
Tek tad je video koliko je Stefan ostareo i bolestan. Ivice kapaka behu mu crvene, lice izboranije no ikad. Zaista je bio sam iako su oko njega jahala dva sina i najmoćniji plemići Srbije.
– Ako osetiš da si tako sam, više no ikada potraži Boga i On će sa tobom biti više nego ikada. Molimo Boga da nam da našu Cerkvu, onda se nećeš osećati usamljenim… Pravoslavlje je zajednica svakog čoveka sa Bogom i Cerkvom. Zato čovek nije usamljen. Verujmo i molimo se i uspećemo da steknemo svoju sopstvenu Cerkvu…
U stvari, tada, samo je Sava verovao u takav uspeh…
U razgovoru, propovedima i u burnim mislima i sa vedrim osećanjima, svetitelj je došao do međe gde su latinski vojnici napeto stajali i gledali elitne jahače i tri monaha ispred njih. Sava sa vrha brda podiže veliki srebrni krst i načini znak blagosiljanja i blagoslovi ih bez reči.
Sava nikada neće da zaboravi kako su tada njegovi prijatelji izgledali: behu mrki, ljutiti, a Stefanovo lice beše nesrećno. Ali, njemu, u duši je blistala nada, vera, ljubav, to skupno osećanje koje ga je nosilo ka budućnosti.
Putovanje…
… šume, šume, šume, guste, stare, raskošne. Reke, potoci, mala sela puna drvenih kućica, pa polja prepuna stada, pa opet šume i kroz njih dosta dobar drum kojim je Sava sa pratiocima hodao sporo, mirno, odmarajući se.
Ćutala su, sva trojica putnika, dugo, predati svako svojim mislima. Kada su se kod jednog potoka napili vode, Sava prekide muk:
– Kad god putujem, kopnom ili morem, pa i kada idem pešice, imam utisak da mi se misli razuzdavaju, sećam se nečega što me u redovnom radu nikad ne opterećuje. nastavili su putovanje ćutke, obogaćeniji mislima.
U stvari, uporno se sećao događaja koji se pre nekoliko nedelja odigrao. On i monah Andrej vraćali su se u manastir Studenicu pošto su po vrletima udaljenih planina obišli neka sela. Kao da ih je stalno tu čekao, a zatekoše kako pred samom kapijom manastira stoji prelat Ambrozije. Bio je veoma nesrećnog izraza lica, taman od patnje, jedva glasan. Poljubili su se sa njim, konje predali iskušenicima koji su se tu našli, a Sava, ne skidajući pogled sa lica prelata i sa njegovih stalno trepćućih plavih očiju, zapita:
– Da li ti se nešto desilo? Da li je Valentin živ?
Uhvati gosta ispod ruke, a Andreja zamoli pogledom da ih prati. Povede gosta ka konaku. Seli su u hlad ispod drveta kraj samog zida glavne zgrade. Sto je bio prekriven stolnjakom. Prelat je svakako tu sedeo i tokom dana čekao njega. Čim su seli rekao je:
– Valentin je živ. Doveo sam ga, eno ga u keliji oca Andreja. Teško je oboleo, brate i sine i oče Savo.
Ispred onog ulaza u zgradu, gde behu bolničke odaje, izađe jedan seljak, očito bolesnik, jer je teško hodao, pa videvši Savu trže se i nekako odskakuta natrag, a iz tih soba odjeknu srećan žagor bolesnika i glasovi: „Otac Sava je došao“…
Prelat je gledao Savi u oči, ali je pogled s časa na čas i na Andreja usmeravao. Govorio je:
– Kada ste prošlog puta čudom izlečili moga brata od bolova, on je vedar krenuo sa mnom ka Zapadu. Još uvek se ničeg iz vremena kada je ono bio u Carigradu napadnut nije sećao, kada je rešio da se od mene odvoji.Otišao je u planine i u jednom od grčkih manastira je primio pravoslavlje i monaški čin. Prošlo je nekoliko godina, posećivao sam ga, a pre nekoliko nedelja uoči mog dolaska dobio je nervni napad. Njemu se nenadno vratilo sećanje na događaj kada su ga zveri u Carigradu htele da ubiju…
Iako smo svi oko njega shvatili da se njemu pamćenje vratilo, niko da shvati kakvo je ono bilo, jer je, setivši se svega, on odjednom pao u strašnu apatiju, u stanje gore od svake bolesti. On se srušio… i danima ležao, i ćutao i gledao nekud daleko… Takvog sam ga i dovezao, eno ga, leži krajnje ubijen… zbog nečega što ne otkriva. Nisu mu ni moje, ni molitve onih, pa ni ovdašnjih kaluđera pomogle, nisu ga otrgle; on je bolestan strašno… Pomozite mu vas dvojica, shvatate li… on je moj rođeni brat… Sveti Sava i otac Andrej se pogledaše.
– Hajdemo odmah njemu reče Sava energično i tiho. Ustali su i kada su kroz hodnik prolazili, Sava završi misao – Njemu će pomoći molitve i… istina.
Andrej se trže. Shvatio je Savu. Prelat je mislio da je Sava istinu spomenuo kao načelo. Valentina su u keliji našli kako klonulih i ogromnih ramena sedi sa neopisivo ojađenim licem. Pogledao ih je i sporo, vrlo sporo ustao. Odjednom se, pruživši ruke ka Savi i Andreju, opet srušio na postelju sa šakama prekrio lica. Plakao je. Plakao je gorko, ogromna su mu se ramena tresla, plakao je on, plakao prelat, plakao je i Andrej koji je seo kraj bolesnika, grleći ga i govoreći:
– Brate moj, brate moj… smiri se…
Tada se Valentin okrenuo ka Andreju, zagrlio ga i kriknuo:
– Setio sam se svega! Ali bolje da se nikada tog nisam setio. Ja sam, ljudi moji, u onoj orgiji ubijanja… pomahnitao od strasti, ja sam počeo da pijem i posmatram kako su krstaši kao zveri napadali ljude, žene, decu, svetinje…
Govorio je plaho, kroz jecanje. A Ambrozije se užasnuo od onoga što je naslutio da će da sazna.
– Pio sam, bio sam pijan, kada me je strast uhvatila… zgrabio sam devojčicu i uneo u hram pravoslavni, gde su besneli, pili, vodili blud krstaši… Odneo sam dete u oltar… Sećam se, nije imala ni devet godina…i tada se nešto desilo… neko je planinu sručio na moju glavu…
Tu prestade sa ispovešću, klonu, i reče slomenim glasom:
– Ja sam tek sada, kada sam se svega setio… shvatio sve…
I zaneme, samo se njegovo telo povremeno stresalo. Oči je zatvorio, disao je sa prekidima. A njegov brat se okrete, držeći se obema šakama za glavu, hteo je da izađe i da ode, da više nikada ni brata ni ta dva srbska monaha ne vidi, ali tada ga zaustavi Andrejev glas.
– Valentine… ti si se sada ispovedio… znaš li pred kim? Preda mnom. A ja sam bio taj koji je tebe krstom udario po glavi… Krstom, onim istim,teškim koji si poljubio kad sam ti čitao molitvu za prestanak bolova… Ovim krstom ovde, ovim prgavo i hitro ustade Andrej i pruži samo dva koraka i sa stočića iz ugla sobe, zgrabi veliki stoni krst, blistav od trljanja, čišćenja i ljubljenja.
Sava je video zapanjeno lice bolesnika, ali i zapanjeno lice Ambrozija.
Valentin drhteći poče da ustaje sa postelje, ali kleče i polako pruži obe ruke ka krstu. Andra je toplo govorio.
– Ovaj te je krst spasao od toga da ne učiniš zlo. Ja sam mislio, i poludeo sam od užasa misleći da sam te ubio… sklonio sam ono dete i jedva se vratio u Hilandar… Molio sam Boga da umrem… a onda ste ti i Ambrozije došli u Hilandar. Ja sam se, videći da si ti živ i da ja nisam ubica, ponovo rodio. Sada se ponovo rodi i ti, neko je sprečio tvoje puno ludilo, ne neko, ne nešto, nego krst. Opet ćemo da se za tebe molimo, opet ćemo da te pričestimo, smatraj da si greh sa sebe oprao. A ako ga opet navaljuješ na sebe, novi greh činiš, ti si sada prošao svoju stazu kajanja koje će Bog da prihvati… osećam, osećam to! A ovaj krst čuvaću ja. Njime sam ja tebe izlečio, mili moj brate, brate po Hristu…
I oba monaha plačući padoše jedan drugome u zagrljaj.
Smirivale se bure u njima, ali ne i u Ambroziju. Zapanjeno je posmatrao i slušao i povremeno se stresao, pa je najednom istrčao iz sobe.
Kada su oba brata posle nekoliko dana napustila Studenicu, ispratili su ih Sava i Andrej spokojni i srećni.
Sveti Sava je i tada, odlazeći iz Srbije, mislio na rimokatolika Ambrozija i njegovog brata, Valentina koji se uputio u bugarski manastir blizu Trnova da tamo služi kao monah. Pošao je iz Studenice bodar.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *