NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
ISKUŠENJA
 
Jednog dana, pre službe Božije, uđoše u portu Hilandara tri igumana, a najpre ih primeti Janko, kuvar, spusti ogroman naramak dvora na tle i potrča do hrama, pa videći Savu kod oltara, nedopustivo jakim glasom mu javi:
– Došao je protos Dometije sa igumanima Mihailom i Sofronijem… Izlazeći, Sava oseti da se nešto posebno događa, a poklonivši se starcima do zemlje primeti izvesnu lukavost na licu Dometija.
– Došli smo da se kod tebe nagostimo i dva dana odmorimo.Starac Mihailo, omanji, mršav čovek sa grbavim nosem i vanredno krupnim očima i kikom jake prosede kose, reče:
– Sine Savo, otac Dometije voli d se našali. To je vrlina. Ali ne ume da se našali. To je mana. I šali se često! To je tužno… Javio nam se episkop grada Erise, Nikolaj… da će danas ovde i on da dođe…
Sava podiže ruke i zaista zapanjen reče, bacajući uznemiren pogled oko sebe po porti koja je bila kao i uvek čista:
– Gospode! Pa zar mi to, sveti oci, tek sada javljate? Kakvim, to poslom?
Sofronije, upadivo punačak starac koji je pri razgovoru neopravdano pravio duže pauze iza pojedinih reči, kaza:
– Danas ćeš, Savo, postati đakon, a sutra…
Iguman Sofronije zabaci kapu nad oznojeno čelo, a njegova riđa kosa sinu na suncu kao bakar, napravi dužu pauzu i reče:
… a sutra ćeš postati prezviter.
Sava se ukočio, pa se brzo pribrao. Kao da mu je neka sen prešla preko lica. Nije se obradovao, zaista nije. Poklonio se starcima i pozvao ih pokretom ruke da pređu u gostinsku sobu gde im je najmlađi monah Vladimir, tek što su seli, doneo med i hladnu vodu. Tek tada se protos okrenu Savi i prasnu, pocrvenela lica:
– A šta si zanemeo? Reci nešto!
– Ali ja uopšte nisam spreman… vidite…
– Niko nije bio spremniji no što si ti sad – odseče protos Dometije, a prsti levice počeše brže da istiskuJu izlizana zrna brojanice. Misliš li celoga veka da budeš najniži monah?
– Ali meni ništa više od proste rize ne treba…
Ali nama i tebi i svima treba! – oštro reče Mihailo. Ne dižemo mi tebe bez osnova i bez razloga. Ni zbog toga što si Nemanjin sin, ni što veliko obrazovanje imaš. Ti si sazreo kao duhovnik! Zar da nemaš prava ni da u hramu službu služiš? A uz to… ide vreme kada ćeš i van manastira kao monah da delaš. Mi već sad i na to mislimo… A ti si se povukao u knjige i molitve da verovatno ništa od onog što se dešava u svetu ne znaš!
Sava oseti to kao nepravdu i u sekundi se seti jučerašnjeg događaja. Nekako pred podne iznenada se u Hilandaru pojavio sa skromnom torbom o ramenu iguman Metodije. Izgledao je da ima desetak godina više, retka kosa bila je seda, retka brada beše još ređa, a lice namučeno. No ostao je onaj životan pokret ruku po čemu je podsećao na Teostiriktosa. Metodije je pre dosta vremena morao da napusti Hilandar i da se vrati u Srbiju da bi zbrinuo čeljad svoje braće koju su Mađari pobili. Ali, onda je ostao da spasava i nejač i čeljad drugih, jer su u ratu između Vukana i Stefana glave sa ramena letele i letele. Tek kad se tamo rat počeo da smiruje, Metodije se vratio, a Sava ga je dugo ispitivao o stanju u Srbiji, opustošenoj zemlji koju je Nemanja srećnu ostavio svojoj deci. A i od braće koja su mu pisala, i od putnika poklonika saznavao je o Srbiji mnogo.
I stanje u Vizantiji bilo mu je veoma, veoma poznato. Najpre od strane najinformisanijeg čoveka u carstvu, od strane gospodina Georgija, koji mu je povremeno slao veoma promućurno pisana pisma. I još je jedan prebogat izvor imao. Slavna i učena gospoda iz Carigrada su se po svetu sklanjala, a najmudriji među njima bežali na Svetu goru, smatrajući da krstaši neće dirati tu najvišu duhovnu hrišćansku svetinju na zemlji. Ti su ljudi Savi donosili saznanja, nove vesti, nova predviđanja. Sava reče:
– O, događaji u svetu se sručuju i u sve nas ovde. Pročitaću vam jedno od pisama gospodina Georgija, najobaveštenijeg čoveka Istoka. Vredno je to saznati… ali da vam otvoreno priznam, zaista bih voleo da ništa o tome što se dešava van manastira nikada ne čujem. Ja sam žudeo za tihim monaštvom, pravoslavnim. Ukoliko se monah više produhovi, očisti, obogati vrlinama, utoliko više se produhovljuje i sav ljudski rod. Sada protiv svoje volje ulećem u svet i on u mene… Slušajte pismo plemića Georgija, tvog brata oče Dometije…
 
„Dragi oče i sine Savo,
na nesložne Srbe i tvoju braću stupile su neviđene oluje, tuče gradom, poplave, požari, mnoge bolesti, pa su Srbi i Mađari i zveri pobesneli, ali su tvoja pisma pomogla. Vukan i Stefan su krenuli ka pomirenju. Ali u Carigradu sve je gore i gore, papina vojska je, kako sam ti već javio, prvi put upala u Carigrad i vratila Isaka II, iako slepog, na presto, no on nije mogao da im se oduži, a još više se zamerio građanima Carigrada, pa su ga smakli sa vlasti. Takođe sam ti javio da je na presto pre kratkog vremena došao Aleksije III Duka Murzufli, bivše žene tvog brata Stefana, Evdokije. Lažikrstova vojska koja drži grad opkoljenim, sada se sprema da po drugi put napadne Carigrad, ali da ga sasvim opljačka i sruši. A kada svu Vizantiju bude uništila, krenuće, i na Atos, na Svetu goru. Ne znam ni da li su ti moja ranija pisma bila uručena, ni da li ću ti sledeće ikad da napišem. BOG neka svima nama pomogne, a naročito Svetoj Gori, Dometiju i tebi. Georgije.
 
Nešto malo posle toga pristigao je episkop Erise, Nikolaj, krupan, snažan čovek, veoma spokojnog ponašanja, ali tamnih, živih, hitrih očiju i guste crne brade. Sava je na brzinu organizovao lep doček; svi su monasi i trojica igumana izašli da ga dočekaju. Kada su osmatrači sa obale udarcem o gvozdenu štanglu najavili jedrilicu na vidiku, zabrujala su hilandarska zvona. Ona su naročito veselo zvonila stoga što su hilandarski monasi odmah saznali šta će se tog dana dogoditi na liturgiji.
Sveti Sava je tada dobio čin đakona, a desila se još jedna neobična pojava. U toku liturgije, u delu kada je Sava postajao đakon, sručila su se velika jata ptica na krovove Hilandara, pa ih ni novi talasi hilandarskih zvona nisu raspršili, sve je dobilo izgled slavlja koje se produžilo i sutradan.
Tada je Sava proizveden dugim i svečanim činom u prezvitera, sveštenomonaha.
Vrlo se brzo prenela vest o tome i do manastira Vatopeda, pa je posle liturgije, i prvog i drugog dana, Teostiriktos sa mnogim monasima došao u manastir Hilandar. Tu radost, to potiskivano veselje je bacio u zasenak dolazak jednog izmorenog glasonoše, koji je jeromonahu Savi uručio maleno pismo iz svojih nedara. To beše odmah posle obeda, kada su se u gostinskoj sobi nalazili episkop, četiri igumana i Sava. Goste je iznenadilo koliko je vest koju je pročitao, Savu pogodila. On se pribrao i rekao:
Sveti oci, evo smo korak bliže drami… ili tragediji… Dobio sam pismo od gospođe Evdokije, supruge novog vladara Vizantije. Čuli ste da je ona bila moja snaha, a supruga moga brata Stefana. Gospode, koliko nesreća stanu na mali komad papira.
 
„Blagoslovi me, moj rođače, brate i oče Savo! Ruka života je jača od lomnih ruku careva. Ona je probila i zidove monaha, pa si i ti u samoći saznao da je moj otac sa bratom uz pomoć krstaša, Venecije i Dandola opet uzeo presto, ali su Građani Carigrada januara na taj presto doveli moga muža Aleksija III Duku Murzufla, junaka koji zna da će uskoro na zidinama u borbi dati sve što ima i nas. Danas smo saznali da će krstaši sa Mlečanima ovih dana da ugovore kako da ovoga puta unište sve nas. Svi slutimo i vidimo kraj. U nama raste ozbiljno gospodsko junaštvo, a ja osećam pored užasa što su mi otac i brat nastradali, još i potrebu da uradim nešto važno što sam propustila da učinim, pa mi u tome ti pomozi. Naime, u mojim rukama se nalazi po obimu mali, ali po vrednosti veoma bogat nakit sa amajlijama od najvećeg značaja za carsku porodicu, a ja više nemam poverive i sposobne ljude, pa nijednog koji bi bio toliko hrabar da iz ovog opkoljenog grada te dragocenosti spase, iznese i preda mojim sinovima. Onda sam se setila tebe, pa te molim da pošalješ apsolutno poverivog monaha koji bi mogao i smeo da mi tu poslednju uslugu učini. Ali, potrebno je da krene ka nama odmah. Moj muž mi ne da da umrem sa njim i sa svima, on će me verovatno silom da prebaci van granica„.
 
Začuđena i zastrašena lica igumana su bila ukočena. Zavladala je tišina mada se spolja, iz porte, čuo radosni metež glasova monaha. Teostiriktos se prvi, hitro pomače i uzbuđen viknu:
Pa, imate li takvog monaha? Taj bi trebalo da zna i da se protivu ratnika bori. Treba vam mudar, lukav, jak čovek, neko koga strah ne vezuje.
Sava i Metodije se pogledaše, pa istovremeno rekoše:
– Andrej.
– Andrej Nikolin, monah iz Dubrovnika. Zovu ga Andra, i Andreja. Sava i Metodije su se i dalje gledali, ispitujući se u sebi da li je zaista taj izbor pravilan, ali mislili su o tome vrlo kratko. Sava reče:
Andrej ima četrdeset godina, veoma je telesno i duhovno zdrav čovek koji vlada sobom, veoma je obrazovan i zna četiri strana jezika, jer muje otac bio dubrovački diplomata u Veneciji i u Turskoj. Nedavno je ovdedošao, veoma lako savladao grčki… i veoma je smeran, on je, kao i ja, obrazovan ratnik, a ni pred kim ovde još nije otkrio nijednu svoju vrlinu;on je neprimetan! Ali ga Bog primećuje. Osećam da je molitveno veomajak.
Metodije je sve vreme to glavom potvrđivao, ustao i doveo monaha Andreju. Beše to jak čovek, srednjeg rasta; simetrične i smirene crte njegovog lica, spokojni pokreti, dok je činio veliki poklon, topao duboki glas i mudar izraz njegovih očiju kojima je osmotrio starce ostavio je lep utisak i svi behu saglasni.
Molim te, brate, sedi! I pročitaj ovo pismo.
Svi su ćutali dok je Andrej pismo hitro čitao i potom ih mirno i u oči svakoga pogledao.
– Pristajem, ako meni nudite taj zadatak.
– Nudimo ti i zahvaljujemo reče Sava, ustade i pokloni se monahu.I episkop i igumani istovremeno ga blagosloviše.
Monah Andrej sa Savinim pismom posle svega sat, krenu na put, a episkop pre nego što krenu kući saopšti Savi:
Zamalo da zaboravim: pozvao te je njegova svetost arhiepiskop solunski Konstantin Mesopotamit da u sledeću subotu dođeš njemu… On je
bio u političkoj nemilosti cara Alekseja III, a sada se vratio… Pazi, to je najobrazovaniji mitropolit na svetu… osim mene načini mitropolit Nikolaj šalu na svoj račun, pa se uozbilji. Ali, ima jednu manu koju mu svi prebacujemo, on je jedini od nas sklon da prizna papu i vlast Rima. No, on nam ne nameće stavove. Ponesi odeždu jerejsku…
Celog života sam se spremao da mirujem… a sada iz jednog uzbuđenjaidem u drugo pokušao je Sava da se osmehne.
Isaija je, kao da ga je neko zvao, došao trećeg dana da prisustvuje liturgiji koju će prvi put novorukopoloženi jeromonah Sava da služi. I bili su tu svi, apsolutno svi monasi Hilandara i još neki izvan i svi iz bolnice koji su mogli da ustanuj a Isaija je ovoga puta otišao u prvi red gde je stajao Nikanor. Plavooki starac mu šapnu:
– Ja imam jedno merilo po kome cenim sveštenikov rad. Gledam kakose obraća Bogu. Da li diže žudan pogled gore, da li mu grlo drugačijezvoni, kako ruke pruža ka nebu i Bogu… O, zamisli jereja koji se obraćaBogu, a ruke mu dignute kao da vise…
– A ja osetim da li nas je sveštenik sakupio u jedno, ili smo raštrkani, svako u svojim mislima.
I u punom hramu poče onaj pripremni deo bogosluženja koji se tiho obavlja u zatvorenom oltaru. Odjeknu glas svetoga Save. I svi se u hramu smiriše.
Kada je sveti Sava izgovorio prve reči najuzvišenije službe Bogu, otac Nikanor obori glavu na svoja prsa da zaustavi radostan jecaj, a Isaija zatvori oči i zabaci glavu, a osmeh zacarova njegovim licem. Otvarao ih je potom i gledao kako ruke svetoga Save žudno hrle ka nebu, a onda je i Isaija bio gotov da plače.
Sava je u petak krenuo u Solun, a u subotu rano već se našao pred palatom Mitropolije, u koju su ga uveli monasi, prijatni i ljubazni.
Ogromna kancelarija mitropolita Konstantina Mesorv^amita sa zidovima obloženim orahovinom i sa nekoliko velikih ikona kao da je skrivala pisaći sto i fotelju iz koje ustade velikodostojnik okrugle glave, izbočena čela, prosede plave kose i vrlo živahnih očiju. Tenor mu je bio zvonak, a poluosmeh na usnama bio je diplomatski i učtiv pri pozdravu. Čim su seli, to lice je postalo ozbiljno, zaneseno i iskreno.
– O tebi sam mnogo šta i sve najbolje slušao… Zato sam naredio date posvete za jeromonaha i spremio sam ti i dar, povodom toga, ali samhteo da sa tobom odmah uđem u dublje teme, da vidim šta novi, mladi monasi sa visokim obrazovanjem misle o pojedinim problemima Cerkve… Istorija brzo teče, sutra će Cerkva biti u vašim rukama. Prihvataš li potpuno otvoren ulazak u te teme? To jest u to kako mladi monasi o tim temama misle?
– Čak te, Svetejši, i molim za to…
Još dva uslova, ja ću da branim i neke stavove koji nisu moji, ali pogdegde vladaju, a ti iznosi samo ono što ti stvarno misliš. I još nešto,obraćaj mi se tokom ovog razgovora, samo sa oče. Kraće je.
Tad malo zaćuta, pa se sa setom nasmeši i nastavi:
– Braniću kao sopstvene stavove i one koje svaki čas menjam… ja teizazivam da se otvoriš. Eto, sav se narod Vizantije uspaničio od strahapred najezdom frankogermanskih krstaša… Ja često mislim da bi trebalo glavu sagnuti pred silom koja dolazi. Da li i ti tako što povremenomisliš?
– Nisam očekivao ovakav razgovor, a ti nemoj da mi zameriš ako setakvom mišljenju oštro suprotstavim.
– No, samo iskren budi. A ja ću biti neiskren. Čuj, ako sav naš narodveruje u to da mu dolazi katastrofa, ja verujem u nešto još gore. Da ćepobeda Zapada trajati vekovima. Vi se bojite izgubljene bitke, a ja rata zako zna koliko vekova. Oni traže od nas da se potčinimo rimskom papstvu.I traže da prihvatimo njihovu jeres, koja se sastoji od nekoliko sasvimbeznačajnih zabluda. Sinko, naše dve vere su potpuno, u devedeset procenata dogmi, iste, iste! Ono u čemu zapadna cerkva greši beznačajno je.Zar da zbog toga dopustimo da naše narode zapadne sile pod rukom papepobiju?
Sava se naže napred i odluči se na surovu istinu, videlo se to po oštrini pogleda očiju usmerenih prema mitropolitu.
Prvo, i mi, monasi, i narod, osećamo da ćemo da nastradamo, ali nezauvek i ne sasvim. To jest, bićemo poraženi, opljačkani, porobljedi..alvmi imamo osećanje da ćemo potom, bilo kada opet da ustanemo i da se vinemo do slobode. Oče, mi se nadamo! Nikome ne pada na um to da prihvatimozapadnjačku jeres. Neki deo naroda i sveštenstva klonuće, ali sva Cerkva ne. Ne! Rimokatolicizam je veliki ispit za pravoslavne.
Sava to reče vrlo energično.
– Ali, sinko, zar ti toliko značaja pridaješ malim jeretičkim grešenjima divova koji će da nas izgaze? Kako ćemo opstati ako naši mladimonasi imaju toliki otpor prema Rimu? Pa nas uskoro neće ni biti. NasGrka. Ni vas Srba ako Nemanjin poduhvat uspe da taj narod postane i ostane pravoslavan.
– Biće, ostaće oba naroda i svi će pravoslavni narodi da opstanu, veoma mučeni i kresani, ali ostaće jer oni nose punu istinu. Zar da propadnuoni koji nose istinu, a ostanu oni koji je gone i krive? Oče, ne postoji našavera da bi održala tvoj i moj narod, nego naši narodi postoje da bi održali veru, jednu jedinu pravoslavnu veru, oče Konstantine. A vera u celininije prava ako je makar jedan procenat njenih dogmi poremećen.
Mitropolit se stalno malčice smeškao, kao da je svojim rečima hteo samo da izazove mladog monaha.
– Nisam očekivao toliko radikalnu strogost. Misle li tako i ostali monasi tamo?
– Svi na Atosu.
– Ti ne znaš kako j e strašan rat. U mnogim bitkama i u prvom krstaškom ratu zapadni hrišćani su se pokazali…
– Znam, suroviji su bili od svih drugih. Svi su se na Istoku zaprepastili tom surovošću krstaša, ali, oče, izdržaćemo.
– A imaš li neko drugo sredstvo za borbu osim: izdržaćemo?
– Nikakvo drugo. To i leži u prirodi pravih monaha i sveštenikapravoslavnih.
Mitropolit je opet imao izraz izgubljenosti i zamišljenosti, lupkao je prstima o stočić od mahagonija.
To znači, monasi i sveštenici nam se spremaju za otpor.Odjednom se trže, nasloni rukama na stočić i resko reče:
– Koje rimske jeresi smatraš tako ozbiljnim da preko njih ne možete da pređete? Objasni mi sa teološke tačke… da vidim kako to mladivide.
– Pa na primer filiokve, tvrdnja Zapada da Sveti Duh ishodi i odGospoda Isusa Hrista, a ne samo od Boga Oca… Slušaj, oče, Isus Hristosnam je dao Istinu o Svetoj Trojici, i ti znaš bolje od ikog da smo mipravoslavni tu Istinu takvu kakva nam je data vekovima branili, zaistavekovima, od stotinak jeresi. Branili su je naši najduhovniji oci i tu susvu najvišu Istinu sročili u Simvol vere u kome je svaka reč jača od zakletve. Svaka reč je svetinja! Rimska cerkva je potom prihvatila laičkiumetak da Duh Sveti ishodi i od Sina i time je prekršila bitnu Istinuda sve potiče od Boga Oca. Pogrešne tvrdnje u takvoj prvoj molitvi, Simvolu vere, ne znam kako, povući će Zapad u katastrofu, to ranije nisamosećao, ali sada to shvatam. Jer to i proučavam, sada sam i ja monah i teolog, sada su mi te tajne bliže. O jeresi katolika, kada je govor o filiokveili o drugim zabludama, mogao bih mnogo da govorim, ali ti sada kažemono bitno: jedna mala mrva iz celine istine kada se zameni lažju menja svuistinu… Ali zar se ne menjaju bitne stvari ako Bog Otac nije izvor svegabožanskog? On kao Nerođeni Izvor je Samom Sebi, On je Izvor Sinukroz Rođenje Sina. On je Izvor Duhu Svetom kroz ishođenje. Sveta Trojica je jedno zato što je Otac Jedan Izvor Božanstva. On daje jednosuštije i Sinu i Duhu. A pravoslavni narodi su dužni tu bitnu istinu da sačuvaju makar izginuli.
– Da, da, tvrdi ste vi mladi, i duboki, duboki… Možda ćemo posleovog pada koji nam predstoji i da opstanemo. A šta misliš o papstvu, gdeje tu toliki greh? Podvlačim, sinko, da te o svemu ovome pitam da bihodmerio šta o tim stvarima sve znaš i šta ti one znače.
Šta mislim o papstvu, o papi? On izlazi iz reda ljudi, i ne predstavlja vernike u služenju Bogu, no zamenika Boga u vladavini nad ljudima.Kako je to pogrešno! Postoji samo jedan čovekov odnos prema Bogu i toneposredan, direktan. Čovek sam ili sa drugim ljudima, u zajednici, i sadruge strane Bog. Papa svojim zemnim moćima sebe nameće i umeće u tajodnos. Time stvara iluziju u vernicima da papa posredovanjem preuzima krivicu pojedinca i može da je i smanjuje, pa se umesto neposrednog odnosa saBogom, odnosa koji treba da se ispuni našom ljubavi, pojavljuje u ljudimaodnos pun predanosti papi. Zajednica koja se ostvaruje u manjim skupinamau našoj veri, pravoslavnoj, zajednica kao što su dom, ili parohija sa manjim brojem ljudi, i episkopom na čelu, stvara duhovnu klimu ljubavi… Bogprima sebi čoveka neposredno. Episkopi i sveštenici u našim zajednicama jesu samo ljudi koji pomažu narodu da održavaju dostojan odnos premaBogu. Ali kada se ispred svih ljudi pojavi papa kao predstavnik ne samoljudi nego i Boga, prestaje onaj pravi neposredni odnos čoveka prema Bogu,on se sve više pokušava da ostvari zaobilaznim putem, preko pape kao moćne sile ispred čoveka. Oh, ja prihvatam i sve druge razloge koji su protivujeresi filiokve, kao i protivu svemoći pape, koje navode i svi naši ocipravoslavlja, koje ti znaš i više od mene, ali ja sam ti izneo i one moje kojesu me dovele do stava da konačno odbijam rimokatoličku jeres. Mi, pravoslavni monasi, prepoznajemo Istinu i od Boga smo zaduženi da je sačuvamo.Eto, ide vreme kada će jeresi preovladati, i kada ni mnogi monasi nećeimati duhovne moći da osete i razumeju ova pitanja. Danas o njima raspravljaju i trgovci i deca na ulicama. A monasi su izvori ili rezervoari duhovnosti hrišćanske vere.
Otac Konstantin se pomeri bliže Savi, pa zamišljeno reče:
– Dakle, vi ste jaki i uporni… Kad država izgubi rat, monasi će sasveštenstvom da održe veru. Ali, kako ti lično… održavaš toliko lepeodnose sa mnogim rimokatolicima? Obasuo si katolički manastir Filokaj poklonima, tamo te smatraju svojim, a ti toliko protiv pape, ovaj…
– Upoznao sam divne ljude među njima, pastva je dobra svuda. Ja samupoznao i divne Turke, i mnoge druge… Kako su ljudi divni, a kako im razne vere dušu truju… i ugrožavaju ih! Vidiš, oče, ja smatram da u svetupostoji samo jedna Cerkva, i to pravoslavna, hrišćanska, Cerkva kojoj jeIsus Hristos glava, a sva ljudska bića na ovom svetu jesu njeno telo i udovi, ako su kršteni i prihvataju našu veru. Toj Cerkvi Isusa Hrista pripadaju i sva duhovna bića na nebesima. To je jedina Hristova Cerkva. Onanije organizacija nego je organizam. To što je bila podeljena na pet patrijaršija, jeste stvar organizacije, a to što ima jednu veru, jeste neštoživo i jedinstveno kao da je reč o organizmu. Sve druge verske skupine jesusamo verske zajednice. Naša pravoslavna Cerkva je hiljadu godina, od samog početka bila izložena mnogim jeresima. Bilo je oko stotinu jeresi,
sekta i šizmi, ali one nisu mogle da unište organizam, i duhovnu suštinu Hristove Cerkve, jer je Njoj Isus Hristos glava, ona je neuništiva i kada je na zemlji napadaju i rasturaju, ona ostaje. Rimska cerkva, postavši jeretična, odvojila se od nas, ali ipak svojom suštinom nije prestala da bude hrišćanska; ona u svojoj osnovi prihvata veru i cerkvene obrede pravoslavne Cerkve. Rimska cerkva je oduvek verovala u Svetu Trojicu, u Bogoovaploćenje, u Bogočoveka, u promenu hleba i vina u telo i krv Isusa Hrista, poseduje apostolsko prejemstvo, ali je jeretičnost taj deo cerkve odvojila od nas u tolikoj meri da mi sa njom više nemamo molitveno ni liturgijsko jedinstvo, već možemo samo da čekamo i molimo se da se odreknu svoje zablude i da nam se vrate natrag. Pa zašto im ja ne bih već sad pružao ruke i čekao ih i bio sa njima dobar? Makar to vraćanje čekali još hiljadu godina, rimska cerkva će se ponovo sasvim opravoslaviti i mi ćemo je primiti, mada nisam siguran da li sam sasvim u pravu… jer njoj nedela menjaju prirodu, a čujem da u Latina sve manje ima mesta kajanju i oslobađanju od greha. No, eto, ako sada dođe do rata, protiv nas, videću ih i ja bolje. I konačno ću da shvatim da li njih treba smatrati cerkvom ili samo udaljenom skupinom vernika kojima smetaju jeresi, ali ću sve vreme i dalje ono što je u njima sveto i hrišćansko da poštujem, kao što poštujem, uz naše, i Njihove svete ljude i prave vernike. Oh, oče, suviše te zadržah…
Mitropolit se toplo i umorno nasmeši:
Pa, kasno je, završimo razgovor… Sutra dođi u katedralu Svete Sofije… služićemo ja i još tri episkopa i mnogo drugih jereja a i… ti… Sutra ćeš dobiti najviši monaški status, postaćeš arhimandrit sa pravom na nabedrenik… Treba nama, sinko, to da budeš. I Bog da te blagoslovi! Da u svemu dobrom i dalje napreduješ… i u otporu zlu… Bog da te blagoslovi! Bog!
Sava je načinio duboko metanije i izašao sa čitavom burom osećanja i misli. Bio je neraspoložen, brižan, začuđen, pun osećanja da se nešto što nadilazi njegove moći dešava sa njim samim. U manastiru se povukao u keliju koju je koristio i kad je ranije poslovno dolazio u Solun. Sve bi dao za mir u Svetoj Gori, a svaki dan kao da ga udaljava od pravog monaškog života. Visoki čin koji sutra dobija odvešće ga iz tihovanja u probleme koji su i cerkveni i praktični, svetski. Već sada će se ti problemi njemu da nameću i to najviše u samom središtu Atosa, u Kareji, tamo gde je sebi sazidao isposnicu. Više od ičega je žudeo da se u isposnici danima, mesecima, godinama moli Bogu, Bogorodici, svetiteljima… Skoro do zore je ređao misli i molitve… šaptao je, i opet šaptao „da bude volja Tvoja!“
Solun je bio i tad ogroman grad. Katedralni hram bio je prepun u sunčano jutro, a zraci su kroz raznobojne prozore bacali pitomu a nijansiranu svetlost po ikonama i ljudima. Liturgija je počela. I Sava, obuzet
njom, ipak primeti kako u prvom redu desne polovine broda stoje njegovi: Metodije, Teostiriktos, Nikanor, Makarije i još nekoliko uglednih monaha sa Svete gore. Savu to uzbudi, ali je i nesvesno potražio još jednog od svojih duhovnih otaca. I video ga je: bio je iza monaha pevača u pevnici Isaija. Sava se, sasvim zadovoljan, predade liturgiji koju su vodili mitropolit Konstantin Mesopotamit, i vladike Nikolaj Jerisoski, Mihail Kasandrijski i Dimitrije Aramerijski, sa još nekoliko protojereja u najsvečanijim odorama uz pratnju mnogih đakona i drugih jereja, i ogromnog hora, ali nasred liturgije ču se hor bezbrojnih ptica sletelih na kubeta cerkve.
Veličanstvena služba potresla je prisutne i učesnike zadivljene mladim Savom, njegovom smernošću, izgledom i svim što se znalo o njemu.
Sutradan, pre no su se ukrcali u jedrilicu, doprla je i do njih vest, koja je kao plamen hitro obujmila svet, da su papini lažikrsti napali Carigrad i osvojili ga. No, na Svetu goru stigla je bila samo vest o Savinom unapređenju, pa su kada se brodić na vidiku pojavio sva zvona preplavila vazduh i monahe na keju radošću. No na čela monaha navukoše se oblaci čim su od putnika saznali za pad Carigrada.
Velika iskušenja su im pretila. Jedan deo istorije se završio. Valjda se samo tada desilo da u Hilandaru ostane samo jedan monah, bio je to onaj koji se prihvatio radosnog zvonjenja. Svi drugi su bili pohrlili da sačekaju najmlađeg arhimandrita. A svi koji su izišli na kej behu presrećni zbog svoga Save, pa tužni zbog Carigrada. Dok su pešačili ka manastiru, u nekom zanosu i sa čvrstinom, pevali su molitve i opet se, mada malo drukčijeg raspoloženja, radovali Savi. U podudarnosti ta dva događaja videli su dobar znak i jedni drugima upućivali su i pogledom poruke: „Izdržaćemo mi i te papske gusare i krstaše, izdržaćemo jer smo svi mi ipak, kao Sava! Tako smo čvrsti“…
Istog dana, dok je prvi put kao arhimandrit služio liturgiju u svome hramu, osetio je kao i svi prisutni da se cvetni basnoslovni miris svetoga mira izdašnije širi, ali odmah posle liturgije igumani i drugi monasi počeli su Savu da opsedaju pitanjima o ratnim pripremama, šta misli o tome kako da se i da li može Atos da brani i kako i gde da sklone ono malo blaga i zlatnih sasuda, pa i to, mogu li da izmame neku zaštitu sa ma koje strane. Bolno je sve njih pogodilo čedno pitanje jednog jurodivog: ne bismo li mi zatražili pomoć od ismalićana…
Sutradan je u Kareji održan zvaničan Sabor na kome su iznesene još strašnije vesti, a starci i Sava su doneli vrlo teške zaključke.
Samozvani krstaši će jedno vreme ostaviti Svetu goru na miru jer će tamo, pljačkom biti dugo zabavljeni, a potom će se usmeriti na Atos i svetogorske manastire, ali će zbog sramote pred svetom, pljačku svetogorskih manastira, papa kao da zabrani. Mi se toj sili nećemo moći nika
ko da odupremo, ali u jednoj stvari svakako moramo. Nijedan monah ni manastir neće da prihvati nikakav sporazum o unijaćenju. Ni u kom vidu!
Ti duhovni ratnici behu strašno jaki. To se nije moglo ni po čemu videti, ali su smrknuti ljudi u mantijama delovali zaista snažno i muški. Behu više nego spremni da umru. Sava je osetio da je sila u tim monasima, sila otpora, toliko jaka da se kući, Hilandaru, vratio beskrajno spokojniji i čvršći no pre. Tada je rekao Nikanoru:“ Duhovno mi pobeđujemo… Ipak ću ja moći ubrzo da odnesem telo mog roditelja u Ras…“
No, prve vesti o Carigradu, donosile su po svim grčkim krajevima izbeglice i te vesti su stvarale sve veći strah i paniku, a panika je deo poraza… panika je otrovna strela koja probija svaki oklop i razara um, zapliće srce. Takva panika i takav strah su zapljusnuli duše ljudi. I sveti Sava je na posebnim zajedničkim molitvama molio Boga da duše ljudske umiri i uzdigne iznad straha. Molitve su pomogle da se u Svetoj Gori to spokojstvo kolikotoliko održava. A najjače je bilo poljuljano onoga dana kada se nenadno pojavio Andrej za koga su monasi već mislili da je u metežima rata stradao. Baš je tada Sava po ko zna koji put pročitao zajedničko pismo svoja dva brata Stefana i Vukana, kojim su mu javljali da su se pomirili i da se svako vratio svom kutu i prestolu, ne zahtevajući od onog drugog ništa. Sava im je u svom odgovoru iznosio da Bogu zbog toga zahvaljuje, ali sada nesreća prelazi u Grčku i Atos, pa on ne bi hteo ni da pomišlja na to da sada očevo telo uznemirava i prenosi ga kroz grčku zemlju po kojoj haraju Franki i kroz Srbiju koja je još razorena i u kojoj su braća još namrgođena, čak ne bi hteo ni da ga ponese kroz Vizantiju, gde počinje nedostojni metež, ali neka oba brata oporave svoje duše i svoje zemlje i narode, pa će telo očevo tada biti preneto onako kako svetitelj zaslužuje… dotle je napisao, na stočiću u kutu porte pod venjakom. Tada je čuo kako neko uzbuđeno i iz daljine viče, doziva ga. Skoči i požuri ka kapiji kroz koju je usplahireno utrčao monah Božidar… Riđa brada mu je drhtala, oči su mu bile skoro iskolačene, vikao je:
Oče Savo, Savo.. vratio se Andrej Nikolin,… vratio se… ali neželi na obalu da pristane… on je, brate moj poludeo, strašno izgleda… onje izvan sebe…
Dok su trčali ka obali, Božidar zadihan uspe da Savi kaže kako Andra ništa i ne govori sem da ište njega, Savu…
Na stotinu metara daleko od obale mala crna jedrilica bez jedara, na talasima se ljuljala. Monah Andrej je zgrčen gledao ka Atosu. Sava uskoči u oveći manastirski čamac i zavesla ka monahu, povremeno bacajući pogled na Andrino izbezumljeno lice. Andrej je ukočena lica i ukočena pogleda stajao, drhtao i ječao. Sava priđe čamcem i blago mu reče:
Brate, Andro, pa hajdemo na obalu…
Nipošto! kriknuo je Andrej Nipošto… Ja više ne mogu da stupim na Svetu goru, a najmanje u Hilandar… ja više ne mogu… ne mogu… nesmem…
Tada Sava sasvim približi svoj čamac njegovom i uspe da zgrabi prijatelja za ruku. Andrej je umesto mantije na sebi imao bluzu sa krstom izvezenim na leđima, mnogi su krstaši takvu nosili. Sava je uspeo da natera bolesnika da ga pogleda u oči:
Smiri se! naredio je, a u sebi je molio Boga da se bolesnik umiri.I zaista, stvrdnuti mišići obolelog popustiše. A Sava drugom rukomzakači za svoj čamac Andrejev i zavesla ka obali, umirujući bolesnikatoplim, rečima.
Iskočio je iz čamca u vodu blizu obale, povukao i izvukao Andreja koji se opirao i čvrsto desnom rukom držao neku kožnu torbu.
Jedva je uspeo da privoli monaha Andreja da krenu, dok su ih skoro svi monasi, opkolivši ih zabrinut pogledali. Najzad se bolesnik smiri i Sava ga uvede u manastir ali nije uspeo da ga do hrama dovede, već samo do klupe koja je bila blizu fijale usađena u tle. Svi ih monasi opkolišeJ
A sada, brate Andro, oslobodi se jada, pričaj šta se desilo… hZategnutost u tom čoveku poče da popušta, a i videlo se da je posta
jao i duhom prisutan. Najzad, bolesnik naglo zari lice u ruke, pa potom i na rame Savino, tresući se od plača. Monasi oko njih nisu se ni pomakli, i Andrej najzad progovori.
Braćo, Carigrada više nema… a ni mene… ni mene više nema, jasam.. drugi… Stigao sam na jedan dan pre napada i uz mito uspeo da se uopkoljen grad uvučem. Grad je sijao u lepoti, ja padao od umora, ali se i uvazduhu slutilo šta će da se desi. Stigao sam do dvora… a ipak kasno, jerje novi car Aleksej III Murzufli svoju ženu Evdokiju i svu decu silomprebacio tajnim izlazom iz Carigrada u nepoznati smer. U sobi nad gostionicom u kojoj sam odseo, probudili su me urlici ljudi… Užasnuto samshvatio da su to neprijateljske vojske prodrle u grad, a onda sam odmah isvojim očima video kako stotine i hiljade lažikrstaša sa ovakvim odelom i sa mačem u rukama jure širokim ulicama i ulaze u palate odakle suprodirali jauci i krici jednih i pevanja drugih. Video sam kroz okno mojesobe, najpre, kako nekolicina upadaju u gostionicu ispod moje sobe i kakosu dva krstaša, potom izašla, svađajući se oko nečega i kako jedan mačemdrugog probada. Probodeni se jedva dovukao do zida i tu pao… Ovo štovidite na meni skinuo sam sa njega, a mantiju svoju sakrio. Reke ratnika susve više jurišale ka centru, koji se dimio od požara. Krenuo sam u tomsmeru, preskakao leševe, unakažene, i nailazio na gomile razbojnika kako šju i vedro se vesele dok muče građane. Išao sam kao pijan od očajanja,pa skoro pao, ili seo pored jedne gomile pobijenih građana. Više nisamznao kuda ću ni šta ću, ni da li da kukam nad leševima ili da plačem nad
lomačama gde su gorele knjige i slike dok su pijani ratnici kolo igrali. Ukočen, isprva nisam smeo ni da pogledam hramove u koje su papini krstaši ulazili, ali sam video kako iznose svete zlatne sasude, i obesvećuju ih i prljaju… ušao sam ipak u jedan hram, ne bi li u nekom tamnom uglu mogao da se na miru isplačem i sklonim… ali su bahanalije i tamo suludo trajale. U oltaru su ratnici sa ženama pili doneto vino, jedna se prostitutka pijana popela na presto i igrala, dok su drugi ležali po podu… i tada sam video jednog omanjeg monaha, krstaša… kako nosi devojčicu od šestsedam godina i tu je spušta na tle i baca se na nju…
Andrej je prestao da priča pa je posle male pauze tiho nastavio:
Bilo je tu još nekoliko krstaša i kurvi, ali niko ni na koga nijeu svom pijanstvu obraćao pažnju. Ja sam tada poludeo. Zgrabio sam krstveliki metalan i težak, bacio se na tog napasnika i sa dva udarca… ubiosam ga. Braćo, oče Savo, ja više ne mogu da budem monah, ja zato više nemogu sa vama da budem… molite se za mene… Video sam kako se tom čovekulobanja rascepila, mozak sam video, mozak njegov… nikada to ne mogu dazaboravim, tu glavu skoro bez kose, odvaljeni deo lobanje, mozak, to uhopored rane, to uho sa strašno velikim mladežom pozadi… taj mladež ita rana stalno me prate, u snovima i na javi, taj mladež iza uva i otvorena lobanja, to… opet je Andrej plakao i tresao se pa se jedva smirio. … Sećam se da sam podigao devojčicu… i da sam taj krst još držao u rucii da sam gazeći po staklu i krvi i zlatnim predmetima iz hrama izašaona ulicu gde su požari besneli i ne obraćajući više pažnju na napasnike koji su okolo pili, prošao noseći dete kroz grad razvaljen i pun dima i pesama i jauka, pa kroz kapiju preko brda leševa napolje. Polusvestan, odneo sam onesvešćenu devojčicu daleko od grada do jedne male putarske kućice gde sam je predao uplakanoj ženi bez reči i ja uplakan daodete, ona ga poljubi i odnese u kućicu, a ja se sklonih. Stalno sam rukomdržao ovaj krst; šaku nisam mogao da otvorim, a nisam ni hteo; želeosam.. da ga operem od krvi, od svega što se zbilo, od moga greh! Evo, evotoga krsta kojim sam ubio čoveka jedva vladajući drhtavom rukom otvori torbu i iznese krst i malko ga podiže plačući, dok su se svi monasi uužasu svom krstili. Kada sam se dočepao čamca, ja sam jedan dan i jednunoć negde na pučini prao ovaj sveti krst morskom vodom i molio za oproštaj.
Krst je bio prelep, prečist, sa ukrasnima od zlata i srebra i sa dragim kamenjem.
Shvatio sam: ja više monah ne mogu da budem, ali ovaj krst moram dadonesem u moj manastir da ga ti Savo posvetiš, i da mene raščiniš, jergde si video monaha da ubija, i to krstom?
Monasi su užasnuto slušali i gledali nesrećnog brata, a povremeno i Savu, i vrlo se iznenadili kada su videli kako Sava grli Andreja.
Ovde nema monaha, ni u svoj Svetoj Gori, koji bi te osudio zbog tog dela… i nema ni onih koji ne bi isto uradili… ali mene nešto drugo ozarava… Ja osećam da ti onog jadnika nisi ubio! To osećam! Povredio jesi, teško ranio jesi… ali mi nešto ne da da verujem da je on mrtav… Zato se ja ne slažem sa tobom da te raščinimo, nego predlažem da sada odemo u hram, da svi zajedno molimo Boga da ti oprosti greh i pokloni života, da te ne raspopimo, nego da te radi tvog mira kaznimo da bez mantije služiš u manastiru sve dok naš sabor ne odluči šta ćemo sa tobom. Osećam da je samo to pravedno…
Kao jedan svi monasi sa uzvicima i energično to prihvatiše. Sava ustade i povede Andru Nikolina, a za njima krenuše svi u hram.
Sava, Metodije i Nikanor u odeždama započeše službu za oproštaj Andrejevog greha. Andra se spusti na kolena, i svi monasi takođe klekoše. A potom su svi prisustvovali i očistenju krsta.
Andrej je počeo kao poslušnik, u običnom srbskom seljačkom odelu, da sluša svačije zapovesti. Predao se potpunom postu i stalnoj molitvi i čišćenju hrama i onog krsta koji je i dalje sa naročitom pažnjom brisao. Bio je, kao i većina monaha, bez ikakve nade da je onaj krstaš monah kojeg je napao u carigradskoj katedrali ostao živ, kako je to Sava osećao.
Sveti Sava je sa zgranutošću neprestano saznavao vesti o zlu koje je haralo Vizantijom; sve priče koje je ranije slušao o nedelima zapadnih vojski, naročito u prvom krstaškom ratu, behu neuverljive, prema onome što su činili u carstvu pravoslavlja. Slušajući te vesti od stradalih izbeglica, on je sve više sagledavao Zapad i papstvo, pa je do dna video istinu i ona ga je porazila: zlo koje je izbijalo iz tih ratnika, otkrilo mu je i stanje celog zapadnog dela sveta, to zlo je izviralo iz te celine i bilo je dotad neviđeno, bolesno, neizmerivo, neiskazivo. Utisci su se polako sređivali, pa je Sava konačno osetio ono što je slutio kakav je Zapad u celosti i u sutrašnjosti.
Nastalo je vreme užasnog meteža. Iz svih delova Helade, a naročito iz Carigrada, pristizale su neverovatne vesti i izbeglice, naročito ranjenici, starci, pa i retki pripadnici drugih vera koji nisu imali hrabrosti da sačekaju nove najezde i izlive besa, primitivnosti i pohlepe krstaša. Starci koji mnogo pamte i mudraci koji mnogo znaju, i oni istoričari koji sabiraju takva iskustva kroz vekove, i svetski putnici koji su osvajali prostore, nikada nisu videli ni čuli za takva pustijanja kao ona što su se odigrala u Carigradu, gde su župnici i papini fratri pomagali osvajačima u suludom razbijanju klasičnih dela antike koja su ukrašavala trgove, vrtove, palate i drumove; pomama da se zapali sve što je bilo zapaljivo i sruši sve što je bilo rušivo i ubije sve što je bilo živo trajala je danima i noćima… a zatim su danima i nedeljama sve vredno što je moglo da se spase, dragocenosti koje su po prirodi bile neuništive,
kao što su brda zlata i srebra i drugih vrednih stvari, pljačkaški ratnici prenosili u brodove, a mošti svetitelja su sujeverni grabeživci sekli i rasparčavali i nosili i slali na Zapad. Ogroman deo pljačke je prihvatila papina cerkva… jedan deo će imati sudbinu da kiti kulturna dobra i muzeje svih velikih i malih gradova Evrope koja će se tim dragocenostima diviti i dičiti.
Grabežnost i nezajazivost vojske sa krstom na leđima mogla je da se meri jedino sa prostaštvom čak i onih koji su sa visokim titulama krenuli u oslobađanje Jerusalima, a skrenuli u oslobađanje instinkata svoje prirode. Znaci ljudske plemenitosti koji redovno prate i najsurovije ratove, ovde nisu ni postojali…
Razbojništva nisu odmah zakačila Svetu goru, koju je nekoliko prvih meseci donekle štitila papina ruka jer je Atos uživao neizmeran ugled u celom svetu, ali uskoro su počeli samovoljni delovi krstaša i pojedinci združeni sa gusarima da upadaju u Svetu goru, da napadaju pojedine manastire, da pljačkaju svete utvari, da gone monahe i da ih teraju da priznaju vrhovnu vlast pape.
Papa se, kažu, zvanično durio na krstaše zbog zverstava o kojim je svet brujao, ali je primao neizmerne dragocenosti koje su brodovima donošene, i odmah je preuzeo vlast nad carigradskom cerkvom i drugim mnogim vizantijskim dobrima, pa i na svetogorske monahe vršio je isprva blag pa sve jači pritisak da se pounijate. I da je bio iskren, papa više ne bi mogao da obuzda nepredviđena zla koja su zavladala Atosom. No, pravoslavno, svetogorsko monaštvo mu se i dalje suprotstavljalo. Odbijalo je pounijaćenje, to jest predlog da pravoslavlje ostane u svojim obredima spolja, s tim d se samo potčini papi i prihvati papsku jeres iznutra…
(Uskoro će Inkontije poslati i u južnu Francusku prvih trideset hiljada novih lažikrstova, vitezova iz zapadne Evrope, oprobanih i u ovom krstaškom ratu protiv Vizantije, najhrišćanskijeg dela sveta i ta će vojska, uništavajući sve brojnije bogumile, katare, uništiti ogroman deo Francuske njene gradove, sela, ljude i imovinu kroz nekoliko godina zverstava tako da se više francuski trubaduri nikad neće oglasiti. I ta je vojska lažikrstova bila predvođena rimokatoličkim monasima, od kojih je nastala inkvizicija, strašan obruč papskog terora nad stanovništvom Evrope kroz dalje vekove).
Ali se ipak pobeđena carevina, i u vreme dok se raspadala dizala u novim oblicima, a strah se od zapadnih hrišćana u duŠama Grka i drugih pravoslavnih vernika, pretvarao u mržnju, u prezir, u duševni otpor koji više niko nije mogao da slomi. Naime, dok su Latini u centralnom delu bivše Vizantije osnivali Latinsku carevinu podeljenu na više kraljevina, Vizantijci su na azijskom, jugoistočnom delu stvorili novo, Nikejsko carstvo, s vladarem Teodorom Laskarisom, mužem druge ćerke Alek
seja III, i na zapadu Balkana Epirsku despotovinu, koju je poveo Mihailo Angel, brat od strica navedenog Alekseja. Treća državica, Trapezunt, beše sitna. Prva dva se sukobiše, rastući, a Nikejsko carstvo posta glavno i najjače. No, još dok je Zapad za cara Latinske carevine postavio grofa Balduina Flandrijskog, a za prvog latinskog patrijarha u Carigradu Mlečanina Tomu Morozinia, grčki narod se konačno pribirao duhom i u srcu.
A imao je tek da propati, jer se obest Zapada širila svom zemljom, a begunci muškarci, koji su čamcima i kopnom bežali u Svetu goru, nailazili su najpre na malo pristanište Hilandara. Tu su Sava i Atanasije. zadržavali decu i najstarije i najbolesnije, a ostale slali drugim manastirima. Jednom, beše subota, dopre sa kopna glas da će sutradan sa dozvolom okupatora, do keja Hilandara, blizu obale, doći majke i žene i sestre prebeglica, pa se iz bolnica i drugih manastira skupiše i zdravi i bolesni koji su mogli da hodaju uz pomoć, a sa leve strane morem se pojaviše čamci, sa posetiocima. Hilandar je sakupio nedovoljan broj čamaca, pa se jedan deo izbeglica u njih ukrca, a drugi osta sa nogama u vodi na obali, i tad se dvanaestak čamaca i jedrilica približi obali… Krici i jecaji žena i dece dospeše daleko pre.
I da su svetogorci dozvolili ženama da izađu na svetu obalu, one bi to energično odbile. Ovako su se nesrećne žene i ljudi jedni drugima samo približili i rukama se pozdravljali, grlili, plakali i tešili, dok su monasi na obali delili njihov jad.
Kada je tako neobičan susret bio završen, a iz čamca koji su se udaljavali jedva se videle bele maramice sa kojim su gosti mahali, iguman Sofronije, pocrvenela lica od plača, okrete se Savi i, da bi svoj jad sakrio, prasnu, govoreći bez ijedne pauze, prosu reči:
A vi, Hilandarci, ti Savo i ti Atanasije, najškolovanije i najbolje izbeglice zadržavate, a sve ostale šaljete nama…
Atanasije zabaci kapu na teme i gledajući mirjane kako se od obale još uvek jedva udaljavaju, reče:
Hilandarci zadržavaju najbolesnije, one koji od rana i mučenja dalje ne mogu da putuju, a i najškolovanije da bi mogli da nam najbolje pomognu dok lečimo te najteže…
Stari Sofronije oćuta, i još više pocrvene i drugo ništa ne reče. Ali je zbog sveta duboko jadovao. Tek pred Hilandarem reči Savi i Atanasiju:
Ne znam… Ne mogu zastade sa rečima, pa nastavi ovaj jad da podnesem… i opet obrisa oči dlanom leve ruke, dok mu brojanice u desnoj zatren zastadoše Savo, i izbeglice u mom i po drugim manastirima, volele bi da ih ti u Hilandaru lečiš… Pričaju da tvoje molitve veoma… Starac zastade sa rečima, pa potom nastavi leče, vrlo brzo leče… Pa da,znam ja to… a ko će moj jad, u mojoj duši, da izleči? glasno je plakao
stari monah dok je velika skupina drugih monaha i bolesnih i ranjenih mirjana ojađeno koračala kroz mirni maslinjak ka Hilandaru…
* * *
Posle nekoliko dana Sveti Sava je hitno otišao u Kareju, a tamo je, i oko zgrade protata i u njoj, sve nekako drugačije izgledalo. Napolju su monasi nekud žurili, a unutra su već sedeli mnogi igumani, pa i starci i najugledniji otšelnici, no sa brigom na srcu i licu.
Sava se pokloni svima i sede na svoje mesto, kraj samog velikog prozora. Stiže još nekoliko crnorizaca. Za stolom, nasuprot svima, sedeo je protos Dometije i izgledao nekako šćućuren, mali i potamnela lica. Sunčani sat je pred protatom pokazivao skoro podne kad Dometije ustade. Ustadoše i ostali. Neko očita kratku molitvu za rad, pa sedoše.
Ovoga puta sam vas pozvao da smesta dođete… jer će nas danas daposeti naročiti glasnik Vatikana. Posle onih prvih prelata koji su nampretili, ovaj izgleda dolazi sa dobrim ponudama. Ti, Savo, znaš protokole i mirjana, kako da ga primimo? Ja sam na obalu poslao samo jednog monaha, svečaniji doček osvajaču neću da priredim, čak i kad je gost značajankao ovaj prelat. Da li sam dobro uradio,?
Starci odreda odmah odobriše. Samo starac Adam, monah duboko zašao u godine, sa vrlo dugom belom bradom a crnim obrvama i plavim očima i rumunskim naglaskom, progovori, i to jetko:
Nisi dobro uradio! Već smo se dogovorili da sa njima razgovaraškao protos samo ti u ime svih nas. Zašto si nas ovde sakupio, znao si stavsvih, sam saopšti gospodinu neprijatelju da nijedan monah ni manastir naSvetoj gori ne prihvata š unijaćenje ni pregovore! Iz takovog našeg stavashvatiće da smo se svi definitivno odlučili: mi papu ne priznajemo zasvoga poglavara, ni sad, ni ikada! Nikada!
Sava je sedeo leđima okrenut ka prozoru, tako da se njegovo lice zbog jake svetlosti koja je dolazila iza njega nije dobro videlo. Sasvim sa suprotne strane, u uglu, u poslednjem redu, iguman Stefan, kome je bujna bela kosa slivena sa bradom oko izboranog lica i oteklih očiju i krupnih usana delovala kao da je neočešljana nesigurno reče:
Oprostite, sveti oci… Nije ni tako naime, stvar više ne stojitako… Ja kao iguman i samim tim moj manastir, Iviron… prihvatićemoultimatum i uniju sa papom!…
Jedan duži trenutak niko ništa nije rekao. Iguman Stefan je, dok je to govorio, ustao. Sada je bio oborene glave i očiju, a rukom je ispred sebe nehotice činio pokrete kao da nešto sa stola briše. Najzad podiže isplakane i izmučene oči i prokrstari pogledom po svima… jedan od prisutnih šapatom izgovori:
Aj, šta si rekao, tugo moja?
Njemu se okretoše Stefanove oči, ka njemu, pa prema Savi, pa Dometiju, pa opet prokrstariše po svima.
Svu noć smo ja i moji monasi o tome razgovarali… Jer nama se jučedesilo opet nešto strašno. Juče su gusari, u stvari preobučeni krstašii Latini, uhvatili našeg mladog monaha Martina. Nožem su ga proboLitako da živi samo toliko do jutros da nam prenese poruku, da će nas O1^istalno napadati i tako će jednog po jednog našeg monaha ubiti sve dok sene budemo svi predali papinoj cerkvi. Celu noć smo potom ja i moji monasi rešavali i rešili… Bolje je da prihvatimo rimsku cerkvu, i ona jehrišćanska, mada pomalo grešna, nego da nas unište, a sebi samima natovare nove grehove…
Iguman ruskog manastira, sedeći u prvom redu, okrete se celim telom ka Ivironcu:
I ti, to , nama sada mirno iznosiš? Nasta graja u dvorani.Dometije ustade i viknu:
– A kada će? Mi smo pravoslavni ljudi, naša Cerkva dopušta tu slobodu, ali te, igumane Stefane, molim da sada tu izjavu ne pominješ predpapinim delegatom… Bože moj, kako nam veliki udarac Iviron zadaje…
– Ja odlazim, da ne bih i ćutanjem ikoga slagao dobaci ivironskiiguman Stefan. Bio je crven od stida i znojav od uzbuđenja.
– Bože, kakav si nam udarac, Stefane, zadao! Dometije je zbunjenogovorio. Idi, idi Stefane odavde… papista će uskoro da naiđe, hoćuda se usredsredimo na to kako da ga primimo.
Ali, Stefan ne izdrža, sede na jednu jedinu slobodnu stolicu na kraju reda kroz koji se provlačio, sede i zaplaka se.
– Oci, smirimo se, neka se i on smiri, a mi rešavajmo kakav ćemoodnos imati prema rimskom prelatu…
– On je jeretik uzviknu Varnava, iguman jednog manastira. Ustaćemo kad dođe, jer smo romejske kulture, ali nikakve ljubaznosti ne smemoda pokazujemo. Saslušajmo ga pa ti Dometije traži rok za odgovor…
Sava se pomače, pa razgovetno reče:
Nisam za takav doček, oci!…
Uto zajapurena lica uđe monah Todor, kojeg je Dometije bio poslao da prihvati i dovede visokog gosta. Sasvim široko je otvorio vrata. Iza njega je ušao rimokatolički prelat Ambrozije, prijatelj Vukana, poznanik Rastka Nemanjića. Bio je visok i skoro sasvim sed, za razliku od svoja dva pratioca, od kojih jedan beše mali i dežmekast, a drugi visok, mršav, mlad. Preostali deo njegove pratnje ostao je napolju. A pravoslavni monasi u dvorani sporo se i suzdržana izraza lica digoše, a Sava radosno, no to još niko ne primeti. A ni Stefan se ne diže, osta naslonjene glave na savijenu ruku položenu preko stola. Odjeknu prelatov glas:
Braćo, i oci, Bog da vas blagoslovi, prenosim vam blagoslove svetog oca pape Inokentija, koji je preuzeo korake da spase ovo najsvetijemesto na svetu, posle Jerusalima…
I dok se Dometije sa gostima učtivo i hladno rukovao, pa i zagrlio, neki unesoše tri stolice, ostali prisutni oci sedoše, a osta da stoji samo Sava. Toplo i milo osmehnut.
Ambrozije poče da seda na stolicu kad primeti Savu i skoči, a onaj ledeni osmeh na učtivom licu katolika se promeni, ono zasja od radosti:
Savo… Rastko!… Dakle, zaista si tu…
I ta se dvojica čvrsto zagrliše i poljubiše.
Zapanjeni monasi su se zagledali, ali se odmah neki odobrovoljiše. I sa njihovog lica se skinu hladnoća… Sava i prelat su stajali na sredini malog slobodnog prostora ispred stola Dometija, a prelat je Savi stavio ruku na mišicu, okrenuo se ka monasima i sa radošću im govorio:
Brat moga prijatelja kralja Vukana, brat velikog župana Stefana,kada sam ga kao kneza Rastka upoznao, odmah sam znao da će otići u monahe… sad se okrete Savi: Mnogo sam slušao o tebi i tvom pokojnom ocu,otkako si ovde… Da li se i ti nalaziš u saboru koji Svetom gorom upravlja? Oh, onda verujem da će mojoj misiji vrata biti više otvorena…
I sad sedoše i njih dvojica, a gost nastavi:
– Ja sam neka vrsta posebnog ličnog savetnika svetoga oca pape. Posle onih ružnih ispada krstaša u Carigradu… da, i u celoj Vizantiji…sveti otac vas i preko mene naročito uverava da će Svetoj gori pružitiposebnu podršku… štitiće vas od terora krstaša.
– I kada nas krstaši preobučeni u gusare napadaju? reče neko.
– M od njih, H od njih…
– Ali, do danas su opljačkali mnogo manastira, a u Grčkoj i cerkava.I tamo su i ovde mučili monahe, i ubijali ih; eto, juče je ubijen monahIvirona na koji tvoji krstaši vrše poseban pritisak reče Adam. Akonas budeš zaštitio, šta ćeš to od nas da tražiš? Znam, unijaćenje! Ali,čak i ako bismo mi koji vodimo manastire prihvatili da budemo unijati,nas bi napustili svetogorski monasi. Ne zato što ste nam suviše zalananeli, nego iz najdubljih teoloških razloga. Eto, obiđi i sam svaki našmanastir, i videćeš da su svi, ili skoro svi protiv ikakve veze sa Rimom… Vi ste za nas užasna jeres… to reče Adam autoritativno i jasno.
– I obići ću, sa vašim dopuštenjem, i tvoj manastir, Savo, rado ćuda obiđem.. i to na kraju… Hoću da upoznam volju ne samo vas, teologa iduhovnika, nego i običnih monaha… Baš taj zadatak treba da obavim…
Nastavi se i kasno uveče prekide razgovor, koji ničemu nije vodio. No, iz tog se razgovora i iz skupa nekako neprimetno izvukao iguman Stefan. Otišao je potišteniji no ikad u manastir. Trebalo je sutra sahraniti mladog Todora…
Sava, pre no što je krenuo u Hilandar, dugo je sa prelatom pričao o papstvu kao o jeresi. Ambrozije je sa pratiocima prenoćio u Kareji.
Leto je bilo u punom jeku, dan nedeljni, a ispred Hilandara u gustom zelenilu zbivalo se nešto neobično. Tridesetak monaha je na svežoj travi ispred ulaza provodilo vreme u odmoru. Sveti Sava je nešto žudno čitao, stariji su u grupicama nešto živahno pričali, a nekoliko mladih monaha se zabavljalo, bacajući kamen sa ramena. Krajnje neuobičajen ovaj provod je delovao veoma prijatno. Pojavi se Andrej u običnom odelu srbskog seljaka, nosio je korpu punu voća koje poče da deli, a Savi dade dve najlepše, velike kruške. Sveti Sava je pogledao njegovo mrko i odsutno lice, pa reče:
– Andro, brate, sedi… sedi tu! Tako!… Zašto ti još sebe toliko mučiš? Tvoj greh, ukoliko je greh, Bog će ti oprostiti, jer se svi za tebemolimo! Sava Andreju pruži jednu od dve kruške koje je od njega dobio,i nastavi Ja stalno imam i neko veliko osećanje da se tamo i nešto drugo odvijalo, i da je onaj koga si udario živ. Najzad ti si tim napadomspasao drugoga i to dete. Morao si napasnika da onemogućiš… I udariš.
– Ali krstom, Savo. I da taj udarac nije greh, jer sam branio dete, jasam sam u oltaru čoveka krstom napao. Koliko sam svetinja time povredio!
– Kajanjem i molitvom spira se i taj greh, ali ti sada praviš novi jerrušiš sebe i svoje telo, skoro ništa ne jedeš, radiš previše, spavašpremalo, bežiš od ljudi; ti vršiš napad na još jednog čoveka, na sebe!
Andrej sa očajanjem pogleda Savu u oči, ali ne stiže išta da kaže. Neko od monaha viknu:
Dolazi papin legat, oče Savo…
Oči svih se okrenuše ka istoku, stazom od obale dolazio je rimski prelat sa nekoliko monaha. Blagi vetrić koji je sa vrha poluostrva Atos pirnuo, kao da je miris zelenila izmešao sa jačim mirisima mora, a lišće maslina i drugog drveća blesnu i zatreperi. Andrej se žustro diže i mrk reče:
Ja se sklanjam u manastir. Ne zovi me da njih služim, molim te!Skloniću i izbeglice koje ne žele da ih vide.
I Andrej sa praznom korpom u jednoj i kruškom u drugoj ruci, ljutit krenu ka kapiji. A Sava uzdahnu zbog tolike ranjenosti Andreja, ustade i krenu ka gostima, osmehujući se pozdravi se i zagrli svakoga od njih.
Pravoslavni monasi se približiše da goste pozdrave, ali to je bio sa obe strane hladan pozdrav, pa se domaći raziđoše po manastiru, a samo se neki vratiše tamo gde su se odmarali i zabavljali.
Ambrozija su pratili šestorica fratara, od kojih su trojica bili jaki i krupni mladi ljudi, a jedan od preostalih beše zdepast i snažan čovek srednjeg rasta. Monašku kapu je nabio na glavu do samih obrva oštrih i širokih ispod kojih su mu oči delovale bolesno. Dok su išli
kroz portu ka gostinskoj dvorani, Ambrozijevo lice u razgovoru sa Savom se otopli. Išli su lagano, prelat je držao Savu za ruku, a usputno je osmatrao hilandarsku portu, zgrade, hram…
Već dugo obilazim manastire… a počeo sam sa Ivironom: otišaosam na sahranu monaha kojeg su svakako krstaši ubili… i samo sam u tommanastiru našao one koji bi pristali u uniju… pa i njih ima manje no štosam očekivao… Ali u drugim manastirima nisam našao ni jednog koji binam se i osmehnuo… Savo, vi ne shvatate koliko je dug mač koji vam preti…vi se sili Zapada nikada više ne možete odupreti… Niko se toj sili više neće moći da odupre… uskoro će i vaše manastire gusari i krstaši daopljačkaju… i sruše ako budete bez zaštite naše. Vaša država je razbijena, vašoj Cerkvi za starešine papa postavlja Latine. Ko će da branimale manastire sa po dvadesetak monaha? Zar će pravoslavlje da odbranionaj goluždravi mali monah tamo?… pokaza na jednog koji je kroz portuskoro trčao. Sava se sa izvesnim zamorom nasmeši jer taj monah, Petar,znao je Sveto pismo napamet.
U prostoriji za prijem gosti su se služili šumskim i drugim posnim poslasticama, došli su i najstariji i najugledniji domaći monasi. Najpre iguman Metodije, otac Nikanor i Makarije, a razgovor je bio gospodstven, učtiv Ambrozije reče:
– I svuda su svetogorski monasi već sklonili zlatne sasude i drugeskupocene relikte. Jesi li ih i ti sklonio?
– Ne, ne… videćete u našem hramu vrlo skupocene stvari, dobijeneiz Srbije. A ako Latini žele, neka ih pokradu… mi ćemo služiti Boga isa predmetima od zemlje ili drveta nasmeši se Sava… No, hajdemonajpre u hram…
– Znaš, Savo, kada sam ovamo putovao, verovao sam da ćeš ti, sa Zapada, ipak da mi pomogneš… da i ostali shvate neminovnost istorije… asada osećam da niko prema nama na Svetoj gori nije od tebe ni ljubazniji,ni puniji otpora… Pa dobro, hajd’mo da vidimo hram, da nastavimo sa prijateljstvom i da se za sad ne nadamo sporazumu…. izgovori Ambrozije.
U hram je ušao prvo Sava pa stao sa strane, a za njim su ušli Ambrozije, pa svi njegovi pratioci. Sava ih je posmatrao i nešto se u njemu prelomilo, postao je odjednom hladan, nem. Gosti su osmatrali prelep hram i ikone i išli pravo ka oltaru. Abrozije uđe prvi, svi ostali za njim. Gledali su zlatno i srebrno blago i pipkali su dragocene posude i zadivljeni mrmoljili nešto i sporim hodom polako izišli iz hrama i tek tada Ambrozije, oduševljen, pogleda Savu i primeti neku hladnoću na njegovom licu.
– Da li biste hteli da vidite i bolnicu? upita Sava. Biće tineprijatno, jer je puna i Grka koje su tvoji krstaši osakatili..,
– Ne, hvala ti… reče Ambrozije i opet se iznenadi Savinom udaljenošću, pa usred porte stade i reče:
Ali… Savo, da se ne zavaravamo… šta je to sa našom tankom nitikoja je nas dvojicu vezivala? Da li se prekinula?
Ostali monasi su bili udaljeni od njih, nisu čuli ovaj razgovor. Sava se približi Ambroziju i naže nad njim, jer beše viši:
– Da, oče Ambrozije… Veoma nas je lepa nit, puna, jaka, hrišćanskavezivala… i prekinuo si je maločas ti.
– Ali, čime, čoveče?
– Sve do sada sam u duši odbijao da u celosti prihvatim ocenu kojuIstok ima o tvojoj cerkvi na zapadu, mislio sam da su hiljade zločina ratnika, krstaša i drugih zapadnih silnika, ipak slučajnost i da ona nisuzahvatila vašu celinu, ali je ta moja nada sada nestala…
Ambrozije vrlo žustro uhvati Savu za ruku i okrenu se svojima:
Idite u gostinsku sobu. A ti i ja, Savo, negde drugde.
Sava pristade, ali krenu ka otvorenoj kapiji manastira i samo što izađe, Ambrozije planu:
– Došao sam nadajući se da ću sa tobom da uspostavim most. Znao sami čuo koliko si se monaški uzdigao; prijatelji i učitelji su ti postaliduhovnici i filosofi o kojima mi imamo najlepše mišljenje. Šta se saddesilo? Kako si ti, kao moje uporište, tako odjednom nestao, šta sam jato zgrešio? Gde je nit pukla? Hajd’ da je nađemo…
– Nema je više i ne možemo da je vežemo hladno i gorko odgovoriSava. Ti si je maločas prekinuo. I ti i svi tvoji pratioci.
Stajali su jedan prema drugome, Sava produži.
Maločas si ti, prelat, prvak rimske cerkve, ušao u naš hram, i usam oltar, najsvetije mesto pravoslavnih na zemlji. Za tobom su ušli isvi tvoji sledbenici. I nijedan se od vas nije ni prekrstio. Dolazili stedo ikone Isusa Hrista i Bogorodice i nijedan se od vas nije poklonio.Pipali ste u oltaru svete utvari koje samo sveštena lica smeju da dirnu,a vi ste ih pipali bez imalo poštovanja prema njima, i prema nama pravoslavnima. Svete zlatne posude ste pipkali i procenjivali kao da je robana trgu… Ni na sveto miro niste obratili pažnju… miro o kome se većsvuda u svetu priča. Zar vama zaista ništa tuđe nije sveto? Mi smo svudabar učtivi kad uđemo u sinagogu ili džamiju ili u vaš hram! nastavi Savavrlo začuđena lica. Pa šta se to dogodilo sa vama svima, sa vašom verom, da ništa drugo sem svoje ne cenite? Kako ćemo mi u Srbiji da poredvas na miru živimo ako vi našu hrišćansku veru i hramove nimalo nepoštujete? Pa to će biti strašno! To je nepoštovanje i mržnja premabližnjim. Zbog toga ste surovi. Zato je kod vas i nagon za rušenjem takojak! Mi nismo svet koji vi treba da osvajate, već svet sa kojim vi treba dase družite, no kao takav vi nas i ne osećate… Strašno je to što si ti satvojim ljudima meni otkrio. I ako vaše vreme dolazi, mi ćemo mnogo patiti… a vi ćete i dalje lutati i pipkati u svemu zlato… Prepoznali smo
se. Ostanite koliko hoćete kao gosti, ali ne više onakvi kakvim sam vas hteo da cenim…
– Shvatio sam… shvatio sam… i pokošen sam time… i ne znam šta otome da mislim…
– Nikada o tome nećeš moći ispravno da misliš.
– Ne, nisi u pravu, ja već osećam to o čemu govoriš… ali o tome ćemodrugi put razgovarati: o razlici između naših svetova i cerkava i naroda… Sada, shvatio sam, i dubinu osude u tebi. Red je da odavde krenemo…
Sava je ćutao, uporan i bled i veoma nesrećan, ali tvrd. Odjednom se Ambrozije trže, uspravi se, glavu zabaci i reče novim, promuklim glasom:
– Ali, ja sam ovde tebi došao i sa još jednom, privatnom svrhom… iponiziću se, molim te da mi tu uslugu učiniš. Mi svi znamo i to da molitve nekih vaših monaha a naročito tvoje pomažu bolesnicima… a ja imamjednog teško obolelog fratra…. koji je tu, sada, sa nama, i koji je tolikoteško oboleo… da mu i najbolji lekari bolove ne mogu da smanje… Da li biga ti… spasao? Eto, ja te, gord, to molim…
– Bože moj, pa hajdemo, hajdemo odmah da ga vidimo Sava iznenađeno reče i prebaci ruku preko Ambrozijevih ramena i uvede ga u portu gdesu se neki domaći monasi nalazili. Ambrozije zamoli jednog od njih:
– Sine, pozovi moje, molim te…
Oni su sišli niz drvene stepenice, a Ambrozije ih migom zaustavi, a pozva samo jednog, onog koji je imao kapu nabijenu na glavu do obrva, a oči pune patnje.
Ambrozije je hitro Savi šaputao:
Fratar Valentin je bio svešteno lice u stotinki koju je pratiopri osvajanju Carigrada. Iako nije učestvovao u borbi, neko od građanaCarigrada ga je posle pada grada, sa leđa napao i procepao mu je lobanju…I samo je nebo pomoglo da ga vidari izleče… ali ne u celosti. Valentina,koji se ničeg što se desilo tog dana i ranjavanja ne seća, sada povremenistrašni bolovi, u istim razmacima, napadaju tako da mu nikakav lek dosada nije pomogao.
Sava je postao odjednom nečim ozaren, blistale su mu oči.
Brate reče Valentinu molim te pokaži mi ozledu.
Fratar poče polako i sa osetivošću da skida kapu, Sava je video na njegovom temenu potpuno bez kose, ogromni zarasli ožiljak. Bolesnik je mucao:
U ritmovima od po pola časa nastupaju bolovi… i traju toliko.Užasavam ih se… eto, za neki trenut će početi…
Sava je više no zgranut posmatrao ožiljak i baci pogled uvis, ka bistrom, plavom, ozarenom nebu, pa opet spusti pogled ka bolesnikovoj glavi. I dobro pogleda levo uho fratra, ali ono što je isprva samo krajem vida nazreo. Veliki tamni mladež. Sava je uzrujano disao i dušom njegovom zabruji molitva… pa reče:
– Idemo u hram! Molim vas… a onda se okrete jednom od domaćihmonaha Milutine, molim te… priđoše jedan drugome, pa Sava šapnu:
– Andreja zovi, kaži mu da mu naređujem da u hram ponese svoju mantiju… I to odmah.
Sitan rastom, Milutin se iznenadi i potrča i dok su bolesnik i gosti prilazili hramu, usput šapnu nekom drugom sabratu dve tri reči. Sava pak pohita, pa kod ulaza stade, zadrža i Valentina. Prvi je u hram ušao Ambrozije… I pazivo, sporo, po latinski se prekrsti. Fratri se začudiše.
Uđoše i pratioci, pa i oni se, zbunjeni, prekrstiše. Uđe i Sava, koji se tri puta prekrsti i sa bujicom neke radosti u sebi i sa nizanjem molitvi Isusu Hristu, Valentina povuče sa sobom. A iza njegovih leđa u porti brzo su se sabirali srbski monasi i kretali ka hramu. Svi su ušli kada se u porti pojavio iz konaka bled i oštra koraka Andrej noseći svoju mantiju preko ruke. I zapanjen vide sve njih. Najpre Savu koji je pred oltarem stojao sa Valentinom. Behu nepokretni…
Ambrozije i fratri su stojali u grupi na levoj polovini sredine hrama, svi osećajući da se nešto strašno veliko zbiva. Kako Andrej uđe, Sava ga pozva glavom, i okrete se ka Valentinu koji je kapu držao u ruci. Andra zategnutih vilica i šaka priđe i pogleda ono u šta je bio uperen pogled Savinih očiju. I sledi se. Presta da diše. I ču Savin glas, kao da dolazi iz daljine:
Idi u oltar, obuci svoju mantiju, pa epitrahilj, ponesi krst, onajkrst, ti ćeš da se moliš za zdravlje ovog bolesnika.
Ambrozije i njegovi nisu čuli te šapate, a bili su vrlo napeti. Andrej je ušao u oltar, a Sava se od Valentina nije odvajao, držao ga je meko za ruku i u sebi se očigledno molio i u Bogorodičinu je ikonu gledao… Disao je duboko i uzbuđeno. Kod pevnica i po hramu srbski monasi su stajali napeti, razumeli su veličinu drame, a nisu ni slutili šta se u suštini krije. Svi su videli izmučeno lice fratra Valentina. Očito ga je bol napadao. Odjednom se iz oltara u punoj odeždi, držeći desnom rukom carigradski krst, a levom trebnik, pojavi jeromonah Andrej, i krenu ka bolesnom fratru.
Valentin, koga su bolovi tren pre toga opet počeli da napadaju, po nekoj unutarnjoj potrebi, kleknu.
Andrej mu priđe.
Odjednom kleknuše i svi hilandarski monasi.
Polako se spusti na kolena, drhteći celim telom i Ambrozije, a potom i njegovi.
U toku molitve svi su srbski monasi pevali delove odgovora molitvi… a Andrej je pevao i plakao u zanosu.
Držao je vizantijski pravoslavni krst pritiskajući baš ono mesto na Valentinovoj glavi, pokrivenoj epitrahiljem, gde se nalazio ogromni
ožiljak. Odjednom Valentin uzdahnu. Sa olakšanjem. Prestao je bol… Kao da je i on sam ponovo rođen, Andrej naredi Valentinu:
Brate, ustani… i povede ga ka grobu svetog Simeona i krstom, pamirom mu okrsti čelo, i ogroman ožiljak bolesnika kojeg je iscelio. Valentin je jecao i okretao se da svima objavi:
Ja više ne osećam bolove, nikakve bolove. Prošli su, sasvim.Ambrozije je prišao Valentinu, pa Savi i govorio kako ništa ne
shvata, ništa ne shvata, a eto, plače i veruje, veruje… i, kako je do neba zahvalan… kako je do neba zahvalan… i kako moli za oproštaj za sve…
Srbski monasi su prilazili ocu Andreju, i sa najvišom radošću i poštovanjem svako mu je poljubio ruku i krst, dok je on, nasred cerkve tim istim krstom blagoslovio najpre Savu, pa svakoga monaha posebno.
Gosti su ostali u Hilandaru još dva dana, ali ni do kakvih dubljih razgovora između Save i zadivljenog Ambrozija po prećutnom sporazumu nije došlo. Sava je znao, a prelat još nije shvatao da su dve reke bile veoma odvojene. Do uzajamnih prskanja i dodira odnosno dubljih razgovora nije došlo.
Gosti su pratili molitveni život monaha, a Sava se sav okrenuo poslu. Kada su prelat i fratri krenuli, bili su potreseni svim, a Valentin i Ambrozije naročito. Jedina posledica koja je ozdravelom ostala, osim strašnog ožiljka, beše to što se on nije ni sada mogao da seti ničega što se sa njim tada u Carigradu desilo… Hilandarci su svoje rimske goste ispratili mirno, sa romejskom otmenošću, koju je smernost monaška prosto otkrivala. Posle odlaska papskog legata počela je da pada tiha, sitna i uporna kiša. Suho tle prosto je gutalo tu svežu blagodet, ali su se svi bili iznenađeni njom. Prepoznali su početak jeseni, na koju su bili zaboravili. Krupno lišće je počelo da menja boje sve do jarko crvene, a more je usitnilo talase i postalo nešto svežije. Sava je dobio vremena da nekud ode na ceo dan.
Jednog jutra krenu Isaiji sa hlebom u torbi. Ćutke su se zagrlili, Sava mu celiva ruku. I on Savi. Ćutke su seli na dovučeno osušeno stablo u jednom udubenju u steni. Tek tada Isaija progovori:
– Odlučio si?
– Jesam.
– Kada?
Kada sam odlučio? Sve više sam se bojao da ću tamo morati da sevratim, a sve mi je bio draži Atos, monaška usamljenost, molitve, tihovanje… Ja sam mislio da opasnost nije tolika i da će snage Srba i Nemanjeda ih sve savladaju. Ali, ovaj krstaški rat je i meni otvorio oči: zli sutoliko jaki da je svaki pravoslavni čovek dužan da se svom narodu pridruži, dobro naoružan svojom verom. Pravoslavni su duhom već pobedili papstvo, čak, i ako ih pape budu kao telesne robove prinudili da prihvate
unijaćenje. Grci su u duši jaki u svojoj veri, i u njoj će i ostati. Ali Srbija se u pogledu vere još ljulja i sada je svako, ko je pravoslavan Srbin dužan da svom narodu pomogne i da uđe u tu srbsku još neodređenu duhovnu sredinu. To mi je tek sada postalo sasvim jasno kada sam video rimokatoličkog prelata kako sa svojim fratrima kao u piljarnicu, bez i truni poštovanja, ulazi u naš hram… Uvek sam smatrao da moj narod treba da bude u duši lep i čist kao hram, pun ljubavi i za vernike i za ostale, i jak kao kula, pirg koji odbija neprijatelja… A najveći neprijatelji vere i istine nisu ljudi nego jeresi u ljudima. Želeo bih da duša srbskog naroda bude gradina pravoslavlja u kojoj će bezbrojne hrišćanske vrline da se neguju i šire prema svim narodima kao bližnjima i da se u nama odneguje opreznost, mudrost i otpor prema silama koje bi da nas i telom i duhom zamame. Bog je na toj raskrsnici sveta zato i postavio Srbe. I zato sada tamo hitam. A vi mi pomozite…
Nećeš biti sam. Svakako nećeš. Sve će ti nebeske sile pomoći u radu, a i mnogi monasi otšelnici, duhom najsnažniji već su počeli da idu u Srbiju, traže mir. Njihove molitve će tvoja zemlja takođe da upija. Idi! Nikad nikome nisi bio toliko potreban kao svojoj braći… A i Grci će tim mnogo dobiti…. Da li zato i ja zaista odavno želim da pređem u Srbiju? Tako me nešto snažno tamo vuče! reče Isaija žmureći i sa izrazom udaljenosti na licu.
Svi monasi u Svetoj Gori veoma brzo su saznali da će sveti Sava sa telom svog oca otići u Srbiju. Neobično je bilo to što su odjednom svi na neki način osetili da je to vrlo dobro i vrlo potrebno, i da on više i nije neophodan tu. Monasi su bili čvršći no ikad u svom pravoslavnom opredelenju, više ni njih ni ijednog vernika Grka niko nikada nipošto neće moći da prevede u papsku jeres, ma ih i silom na to prinudili. Trebalo je da Sava ode svojima, da ih spase; trebalo je, mada su žalili što odlazi iz njihove sredine. Voleli su ga. Bio im je neophodan, ali je svom narodu, Srbima, bio još neophodniji.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *