ИЗВОДИ ИЗ ЧЛАНКА “МУДРИ КАО ГОЛУБОВИ И БЕЗАЗЛЕНИ КАО ЗМИЈЕ”

Владимир Димитријевић:

ИЗВОДИ ИЗ ЧЛАНКА “МУДРИ КАО ГОЛУБОВИ И БЕЗАЗЛЕНИ КАО ЗМИЈЕ”
 
О кукавном српству
 
Време у коме живимо је “душу дало” за сукобе. И много су нам “потребни” баш сукоби у Цркви. Србска Црква је остала једина неурушена у општем слому свих вредности и разградњи свих установа србског народа. Немамо државу (овај привид, лишен суверености и подложан свим врстама сепаратизма, тешко да се може назвати државом), немамо војску (разарали су је, заиста плански, од почетка деведесетих година XX века, а интензивно од доласка ДОС-а на власт), школство је угрожено, Србска академија наука и уметности само фингира постојање… Браћа нам робују у Далмацији, у Босни, на Косову…
Црна Гора постаје усташка “Црвена Хрватска”… На десетине хиљада наркомана, оболелих од СИДЕ… Двеста хиљада абортуса годишње… Уместо да се бацимо, свим силама, да проповедамо реч Божју, да се крштава некрштено и венчава невенчано, да се људи науче посту и молитви, да се веронаука организује озбиљно и да се у њу улаже новац (а не само у изградњу храмова и парохијских домова у опустелим селима), да се боримо за црквене медије, да снимамо филмове о духовним вредностима Србства (попут филмова о светима Николају и Јустину, ђакона Ненада Илића), да финансијски помажемо многодетне породице, оснивамо сиротишта и старачке домове, ми се сукобљавамо. И то како! Којим речима!
Србије и Срба за сто година можда неће бити, али није важно; важно је да једни другима све “скрешемо у брк”… “Ој кукавно Србство угашено”, закукао би опет владика Његош, чије су кости (и даље) утамничене у фараонском Мештровићевом маузолеју. Нисмо сахранили жртве комунистичког терора и опојали њихове гробове у Србији… Нисмо отворили архиве да се види шта је Црква преживела… Колико је тих “нисмо”, а свађамо се… Непријатељи наши… оштре ражањ: војно, политички, медијски. Биће опет србетине… Погрешно смо схватили реч Господњу; постали смо безазлени као змије и мудри као голубови.
То не значи да не треба да полемишемо; али неострашћено, братски, уколико је могуће. Јер смо (или би бар требало да будемо) браћа, а не само они који понављају речи пустињских отаца типа “Видео си брата свога – видео си Бога свога”, док претимо опоненту оним србским: “Видећеш ти свога Бога!” Писање теолошких трактата о љубави према Другом проверава се сусретом са тим Другим, који се заиста, макар у нечему, разликује од нас – Првих. Неки пут ми дође да кажем: “Ја сам тај Други из теолошких трактата, волите мало и мене”. (Hic Rhodos, hic salta!) Наравно, шалим се. Али проблем полемичких односа са браћом у Христу остаје. И боли. Баш боли. Трпећемо док се може. “Душу у се, па трпи”, вели наш народ, и додаје: “Трпен-спасен, поготову блажен”.
Имати свој став и бити слободан у Христу је једно, а бити дрзак и желети поделе – друго је… Међутим, дешава се (и дешаваће се, све чешће) да “главе просто лете колико је мисао слободна”, како рече наш афористичар Александар Баљак.
 
О полемикама
 
Полемику сматрам здравом појавом, ако је њен циљ да се дође до истине и бољег разумевања неког проблема. У светском Православљу полемише се, и то како; али, уз уважавање Другога. Полемика је сусрет браће у Христу, браће која не морају у свему да се слажу, али су браћа. А, како рече деспот Стефан, “свака лаж места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: Изиђимо у поље!”
Имао сам свој став, и имам га, и, ако будем жив и здрав, имаћу га; али, мој став није Свето Предање, него лично мишљење једног православног хришћанина који се труди да га заснује на Светом Предању, и ваљда има право на своје мишљење, и право да га јавно изнесе; јер ни Господ наш није причао по буџацима, и на суду је рекао да сви знају шта је он проповедао …уосталом, није тешко лепити етикете – како каже Влада Булатовић Виб: “то је просто: пљунеш човека, па залепиш етикету”.
Дакле, полемику сматрам здравом појавом јавног живота, уз уважавање Другог… трудим се да избегавам “прозивања”. (Nomina sunt odiosa.) Боље је бити начелан, чувајући другог од себе. Уосталом, то је и лакши пут да се дође до Истине. Сваки одговор треба да “одстоји”, па тек онда да се проследи појединцу и јавности… у својим књигама често препричавам оно што су други, мудрији и ученији од мене, рекли – и опет имали свој став. Дакле, нисам ни рок критичар, ни литургичар; али сам довољно писмен да за православно читалаштво приредим понешто из тих области – оно што су, понављам, рекли мудрији и ученији од мене. Ко зна боље – широко му поље! И ко не зна боље – широко му поље! За сваког има места под Божјим сунцем (ваљда.)
 
Богослужење и “бољшевизам”
 
У новије време, питања богослужења у нас су понегде изазивала оштре речи и разговори тим поводом претварају се у сукобе. А у Цркви Божјој, коју је основао Бог који је Љубав, то би требало избећи, јер нас даља заоштравања често воде у невиделицу: не видимо једни друге и не волимо једни друге, па нестаје свака могућност споразумевања. Ђакон Андреј Курајев нас због тога упозорава: “Религиозни човек ризикује да се сурва у бољшевизам. Бољшевизам је био осуђен на терор. Најгоре у његовој пракси било је последица најузвишенијег у његовој проповеди. Превисоко се налазио постављени циљ – срећа читавог човечанства у сва будућа времена. Тај циљ је – апсолутан у свести онога ко му служи. Али, апсолут је зато апсолут што се ни са чим не може упоредити. У сјају апсолута губе се све “ситнице” “великог пута”. Сва средства су примала за тако велики циљ – и зато ниједно средство није једнозначно лоше. Цар Николај II је могао да се пита: вреди ли ради очувања своје власти или власти династије да пролива крв на стотине људи? А Лењину је било смешно да о тим питањима и размишља: у поређењу с бескрајном срећом милиона који су скочили “из царства нужности у царство слободе” шта значе животи неколицине хиљада, који су сломили шије у том космичко-историјском скоку? “Наш циљ – оправдава наша средства”.
Курајев каже да овакав став искушава и људе Цркве: добро Цркве је апсолут ради кога се нешто може прећутати, неком подметнути нога, осудити неког. Противотров томе је Еванђеље, молитва Ономе Који се за нас распео, свакодневни покајни труд. Али, све се ово лако заборави “у старању око неопходних, још неопходнијих и најнеопходнијих послова”.
Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање неистомишљеника. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: “Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња”. Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове “да сви једно буду” (Јн. 17, 21), Свети Јован Златоусти вели: “Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса”. Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24).
Ко није за мир у Цркви – нека је анатема!
Ко жели раскол – раскол му био у кући!
Ко не слуша Цркву – нека нам буде као незнабожац и цариник!
Ко раздире нешивени Христов Хитон – горко ће се кајати!
Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: “Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност”.
Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина.
 
Господе Исусе Христе, Сине Бога Љубави, молитвама Светог Саве и свих Светих Срба, сачувај нас у Љубави Својој, која је Истина! Амин.
 


Извор:
Vidovdan.org

Comments are closed.