NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » IZVODI IZ ČLANKA „MUDRI KAO GOLUBOVI I BEZAZLENI KAO ZMIJE“

IZVODI IZ ČLANKA „MUDRI KAO GOLUBOVI I BEZAZLENI KAO ZMIJE“

Vladimir Dimitrijević:

IZVODI IZ ČLANKA „MUDRI KAO GOLUBOVI I BEZAZLENI KAO ZMIJE“
 
O kukavnom srpstvu
 
Vreme u kome živimo je „dušu dalo“ za sukobe. I mnogo su nam „potrebni“ baš sukobi u Crkvi. Srbska Crkva je ostala jedina neurušena u opštem slomu svih vrednosti i razgradnji svih ustanova srbskog naroda. Nemamo državu (ovaj privid, lišen suverenosti i podložan svim vrstama separatizma, teško da se može nazvati državom), nemamo vojsku (razarali su je, zaista planski, od početka devedesetih godina XX veka, a intenzivno od dolaska DOS-a na vlast), školstvo je ugroženo, Srbska akademija nauka i umetnosti samo fingira postojanje… Braća nam robuju u Dalmaciji, u Bosni, na Kosovu…
Crna Gora postaje ustaška „Crvena Hrvatska“… Na desetine hiljada narkomana, obolelih od SIDE… Dvesta hiljada abortusa godišnje… Umesto da se bacimo, svim silama, da propovedamo reč Božju, da se krštava nekršteno i venčava nevenčano, da se ljudi nauče postu i molitvi, da se veronauka organizuje ozbiljno i da se u nju ulaže novac (a ne samo u izgradnju hramova i parohijskih domova u opustelim selima), da se borimo za crkvene medije, da snimamo filmove o duhovnim vrednostima Srbstva (poput filmova o svetima Nikolaju i Justinu, đakona Nenada Ilića), da finansijski pomažemo mnogodetne porodice, osnivamo sirotišta i staračke domove, mi se sukobljavamo. I to kako! Kojim rečima!
Srbije i Srba za sto godina možda neće biti, ali nije važno; važno je da jedni drugima sve „skrešemo u brk“… „Oj kukavno Srbstvo ugašeno“, zakukao bi opet vladika Njegoš, čije su kosti (i dalje) utamničene u faraonskom Meštrovićevom mauzoleju. Nismo sahranili žrtve komunističkog terora i opojali njihove grobove u Srbiji… Nismo otvorili arhive da se vidi šta je Crkva preživela… Koliko je tih „nismo“, a svađamo se… Neprijatelji naši… oštre ražanj: vojno, politički, medijski. Biće opet srbetine… Pogrešno smo shvatili reč Gospodnju; postali smo bezazleni kao zmije i mudri kao golubovi.
To ne znači da ne treba da polemišemo; ali neostrašćeno, bratski, ukoliko je moguće. Jer smo (ili bi bar trebalo da budemo) braća, a ne samo oni koji ponavljaju reči pustinjskih otaca tipa „Video si brata svoga – video si Boga svoga“, dok pretimo oponentu onim srbskim: „Videćeš ti svoga Boga!“ Pisanje teoloških traktata o ljubavi prema Drugom proverava se susretom sa tim Drugim, koji se zaista, makar u nečemu, razlikuje od nas – Prvih. Neki put mi dođe da kažem: „Ja sam taj Drugi iz teoloških traktata, volite malo i mene“. (Hic Rhodos, hic salta!) Naravno, šalim se. Ali problem polemičkih odnosa sa braćom u Hristu ostaje. I boli. Baš boli. Trpećemo dok se može. „Dušu u se, pa trpi“, veli naš narod, i dodaje: „Trpen-spasen, pogotovu blažen“.
Imati svoj stav i biti slobodan u Hristu je jedno, a biti drzak i želeti podele – drugo je… Međutim, dešava se (i dešavaće se, sve češće) da „glave prosto lete koliko je misao slobodna“, kako reče naš aforističar Aleksandar Baljak.
 
O polemikama
 
Polemiku smatram zdravom pojavom, ako je njen cilj da se dođe do istine i boljeg razumevanja nekog problema. U svetskom Pravoslavlju polemiše se, i to kako; ali, uz uvažavanje Drugoga. Polemika je susret braće u Hristu, braće koja ne moraju u svemu da se slažu, ali su braća. A, kako reče despot Stefan, „svaka laž mesta u ljubavi nema, jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče: Iziđimo u polje!“
Imao sam svoj stav, i imam ga, i, ako budem živ i zdrav, imaću ga; ali, moj stav nije Sveto Predanje, nego lično mišljenje jednog pravoslavnog hrišćanina koji se trudi da ga zasnuje na Svetom Predanju, i valjda ima pravo na svoje mišljenje, i pravo da ga javno iznese; jer ni Gospod naš nije pričao po budžacima, i na sudu je rekao da svi znaju šta je on propovedao …uostalom, nije teško lepiti etikete – kako kaže Vlada Bulatović Vib: „to je prosto: pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu“.
Dakle, polemiku smatram zdravom pojavom javnog života, uz uvažavanje Drugog… trudim se da izbegavam „prozivanja“. (Nomina sunt odiosa.) Bolje je biti načelan, čuvajući drugog od sebe. Uostalom, to je i lakši put da se dođe do Istine. Svaki odgovor treba da „odstoji“, pa tek onda da se prosledi pojedincu i javnosti… u svojim knjigama često prepričavam ono što su drugi, mudriji i učeniji od mene, rekli – i opet imali svoj stav. Dakle, nisam ni rok kritičar, ni liturgičar; ali sam dovoljno pismen da za pravoslavno čitalaštvo priredim ponešto iz tih oblasti – ono što su, ponavljam, rekli mudriji i učeniji od mene. Ko zna bolje – široko mu polje! I ko ne zna bolje – široko mu polje! Za svakog ima mesta pod Božjim suncem (valjda.)
 
Bogosluženje i „boljševizam“
 
U novije vreme, pitanja bogosluženja u nas su ponegde izazivala oštre reči i razgovori tim povodom pretvaraju se u sukobe. A u Crkvi Božjoj, koju je osnovao Bog koji je Ljubav, to bi trebalo izbeći, jer nas dalja zaoštravanja često vode u nevidelicu: ne vidimo jedni druge i ne volimo jedni druge, pa nestaje svaka mogućnost sporazumevanja. Đakon Andrej Kurajev nas zbog toga upozorava: „Religiozni čovek rizikuje da se surva u boljševizam. Boljševizam je bio osuđen na teror. Najgore u njegovoj praksi bilo je posledica najuzvišenijeg u njegovoj propovedi. Previsoko se nalazio postavljeni cilj – sreća čitavog čovečanstva u sva buduća vremena. Taj cilj je – apsolutan u svesti onoga ko mu služi. Ali, apsolut je zato apsolut što se ni sa čim ne može uporediti. U sjaju apsoluta gube se sve „sitnice“ „velikog puta“. Sva sredstva su primala za tako veliki cilj – i zato nijedno sredstvo nije jednoznačno loše. Car Nikolaj II je mogao da se pita: vredi li radi očuvanja svoje vlasti ili vlasti dinastije da proliva krv na stotine ljudi? A Lenjinu je bilo smešno da o tim pitanjima i razmišlja: u poređenju s beskrajnom srećom miliona koji su skočili „iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ šta znače životi nekolicine hiljada, koji su slomili šije u tom kosmičko-istorijskom skoku? „Naš cilj – opravdava naša sredstva“.
Kurajev kaže da ovakav stav iskušava i ljude Crkve: dobro Crkve je apsolut radi koga se nešto može prećutati, nekom podmetnuti noga, osuditi nekog. Protivotrov tome je Evanđelje, molitva Onome Koji se za nas raspeo, svakodnevni pokajni trud. Ali, sve se ovo lako zaboravi „u staranju oko neophodnih, još neophodnijih i najneophodnijih poslova“.
Ne dao Bog da se nađemo u situaciji da se polemike braće u Hristu pretvore u teške sukobe i verbalne lomače za spaljivanje neistomišljenika. Da ne bude sa nama ono što je rekao Sveti Grigorije Bogoslov: „Povod vaših sporova je Trojica, a istinski uzrok je neverovatna mržnja“. Jer, to će ugroziti samo jezgro naše crkvenosti. U svom tumačenju prvosvešteničke molitve Hristove „da svi jedno budu“ (Jn. 17, 21), Sveti Jovan Zlatousti veli: „Spasitelj to često ponavlja da bi pokazao da crkveni mir može da privuče više nego čudesa“. Jer, zbog naše nesloge mogu neznabošci da pohule na ime Božje (Rim. 2, 24).
Ko nije za mir u Crkvi – neka je anatema!
Ko želi raskol – raskol mu bio u kući!
Ko ne sluša Crkvu – neka nam bude kao neznabožac i carinik!
Ko razdire nešiveni Hristov Hiton – gorko će se kajati!
Svi se moramo potruditi da se na nama ne ispune reči Svetog Vasilija Velikog: „Neki su izmislili zaštitu Pravoslavlja kao oružje u uzajamnom sukobu. Skrivajući svoje lično neprijateljstvo, oni se prave da ratuju za pobožnost“.
Toga ne treba da bude. Možemo se razlikovati u mišljenjima, ali Hristos nam je jedan, i Njegovi smo učenici po Ljubavi koja je Istina.
 
Gospode Isuse Hriste, Sine Boga Ljubavi, molitvama Svetog Save i svih Svetih Srba, sačuvaj nas u Ljubavi Svojoj, koja je Istina! Amin.
 


Izvor:
Vidovdan.org

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *