Питање:
Помаже Бог часни оци! Благодарећи Богу и Његовој милости, а уз велику помоћ вашег сајта пришао сам и ја недостојни једној, светој, саборној и апостолској Цркви. У последње време чујем од разних људи који живе у Цркви да се у последњих десетак година дешавају извесне промене. Наиме, царске двери се држе отворене током целе службе, свештеник наглас чита молитве које су предвиђене да их чита у себи итд. У неким храмовима се почело чинити тако, у другим не. И све то наводно због тежње за зближавања са римокатолици ма. Други пак говоре да су се раније царске двери држале отворене, а да смо ми под утицајем римокатолика од 15-16. века почели да их затварамо. Све ово мене младог у Вери врло смућује и то иде дотле да сам помишљао да не одлазим на Причешће у храм где су царске двери отворене током читаве службе. Чиним ли ја недостојни грех таквим размишљањима? Помозите оци и мени грешном и многим другима и разјасните нам каква је била пракса ране Цркве у време Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, и касније, поводом тога. Свако вам добро желим од Господа и нека вас Он укрепи да дајете одговоре на спасење душа наших
Н.Н
Одговор:
Драги, Другачије богослужбено искуство нама открива да је литургија св. Јакова посебна, и да се знатно разликује од ове две, свв. Василија и Залтоустог. Она је сачувана у најстаријем облику, и још увек се по њој служи. Канон Евхаристије или Анафора, јесте суштина Литургије када се врши приношење, и он је сличан. Те мање или веће разлике постоје, посебно у Јаковљевој литургији. Такође можемо да поменемо и литургију св. Григорија Двојеслова, која садржи своје посебности али са опредељеном сврхом којој она служи. Овде је битно да се подвуче да је све ове разлике богослужења Црква уредила Типиком, којег је оставила нама као водич, ништа мање ни за упражњавање послушања како треба да се служи. Одмах на почетку да једно разјаснимо: све ове Литургије јесу благодатне у независности од њихове различитости, и на њима се вама увек нуди истинито тело и крв Христова, ради вашег обожења. Дакле та разлика у служењу, или приношењу бескрвне жртве је знатно велика али је суштина иста. Зато ми у тој различитости никада нисмо видели проблем. Али сада замислите када би у рашкопризренској епархији у исту недељу служили литургију св. Васлија, а у жичкој св. Залтоуста, а у бачкој св. ап. Јакова? Пазимо, ако се оне и отслуже, и то у било који дан у години осим Великог петка оне су благодатне. Али да ли ми то данас радимо? Наравно да не. Зато што сваки свештенослужитељ у цркви, укључујући и епископа, има обавезу на послушање према благолепном поретку који је изнесен у црквеном Уставу или Типику. У Цркви је врло важан поредак и послушност. Отворене или затворене царске двери, гласне или тихе моитве, не утичу на саму Литургију, нити на то што она вама пружа; можда утиче на психу људаску па саблажњава. Саблазан је врло танка ствар до изузетне префињености оне духовне врсте. Она може да се поткраде када се ми најмање надамо, и то у сасвим неочекиваним моментима. А речено је “ко саблазни ове моје мале…”. Необјашњиво је да у вези оваквог важног питања за једну помесну Цркву не може да се формира саборни став како и шта се служи. Ово су ствари које би требале да буду изнесене на дневни ред првих седница сабора архијереја. Толико је то важно, да нема ништа важније од питања богослужења да наши архијереји рсправљају. Из одређених приватних разговора знам да постоје разни ставови епархијских архијереја по овом питању и да се избегава конфронтација. Литургички хаос је створен локалним схватањем питања латинчког богословља, где неки архијереји у недостаку било којег документа или “водича” кроз ту нову праксу траже да се напусти ранија. И ту почиње хаос. У мом бившем граду свешетници су подељени због овог, наизглед, не тако великог проблема, али када се боље сагледа на последице оне су више него озбиљне, јер се људи просто свађају шта је правилиније. То је опасно, а неодговорно је од стране црквених власти зашто не постоји богослужбена једнообразност која обавезује на послушање. Моје схватање је Цркве тако, а знам да је светоотачко: да ђакон и ниже сословије слушају јереја, а овај епископа, док епископ свој Сабор, и свима нама је много користно (ради духовне изградње преко потребно) да се вежбамо у послушању. Оно није нешто произвољно или у власти локалног епископа, да са њим располаже по вољи и личном нахођњу, него суштинска ствар у Цркви на којој она постоји. Ако не постоји потуна сагласност и воља да се на највишем црквеном нивоу реши ово питање ралзика у богослужењу, које престају да буду само “пракса”, онда то треба да се и испоштује, и до саборне одлуке служи онако како се то већ вековима ради. Сви су обавезни да покажу своје послушање, и епископи који га најчешће траже. Ми не можемо овакве ствари да заснивамо на учењу новијих теолога, који су још увек теологумена, т.ј. ничим утврђена, о реформисању те спољашне стране богослужења, а да се та пракса не утврди саборном одлуко м (барем на нивоу једне помесне цркве) . Са највећим респектом према сваком говорим да је ово што се до сада дешавало израз непослушања на свим инстанцама, које ствара хаос, чак и личне свађе у духовенству. Како се види још су горе последице за лаике који нису много упућени у своју веру. Дакле, овако понашање је канонски неоправдано, и неодговорно; а како и ове “новотарије” не мењају суштину Литургије, такође ни стара пракса није ништа мењала, нити сада мења, а што је најважније, она је још увек није никим одмењена, т.ј. обавезна је за све. Њом се треба руководити. Поставља се питње утицаја времена на Литуригју. Он је увек постојао, и по Булгакову знамо да је “апостолску” литургију или познатију као св. Јакова, скаратио св. Василије, затим св. Златоусти, и она се адаптирала према моралном паду хришћана. У то време се и “раздваја” заједница где монаси одлазе у манастире, и као да се постављају два идеала Хрисотвог, монашки и мирски. Како Црква постаје господствујћа, уз државу врло билсика, масе прилазе њој, и многи не припремљени или сасвим неискрени према вери. Пад је такав да се сам св. Златоусти жали да у лађи храма “има много меса за огањ”; и тако почињу многе злоутробе. Да би се сачувала светиња и благољепије, уводи се олтар (ограђује св. престо) , укида се целивање народа испред Анафоре, укида се давања причешћа у руке и сл. Све што је касније настало већином је последица све већег пада хришћана, и то се дешавало далеко, далеко раније Теофана Прокоповића који је затровао православну богословску мисао искупљујућим оправдањем ради Божијег задовољења, а не Литургију. Враћање изворном хришћанству не сме да буде “естетско” ради формалног задовољавања неког хришћанског “фолклора”, ништа мање ни “археолошко”, него живо и у хришћанском подвигу делатно, али са озбиљним схватањем реалности тешких времена о којима Господ и Његово Откровење тако јасно сведочи. Ако су некада давно постојали реални разлози да се светиња чува, ти исти разлози данас још више постоје. Ја лично не видим користи од служења Литургије три сата, која се дужи због читања ових молитава, а да се до ње без скраћивања није отслужила јутрења као и раније вечрења. Та црквеност или “катихетичка едукација” нуди се у овим службама а Литургија је само таинствена круна свега. Постоји опасност да се данашња служба сведе само на Литургију, и тако осакати без те њене тако важне богослужбене припреме. Без сагледавања ових проблема свако враћање на старо богослужбено искутво било би неискрено и чак сурогатно, да не кажем насилно. Просто да не поверујем! Малопре сам нашао извештај Сабора СПЦ, и издвајам речи у вези овог питања: “Формирана је Комисија за литургичка питања, уз препоруку да се богослужбени живот у нашој Цркви негује у духу устаљене православне традиције”. Ово је заиста добро! То значи да треба да се држимо старе док се не реши да се на њој остане, или пак пређе на нову. У Христу Ваш оЉубо
