NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » IZLOŽENJE O HRISTU I ANTIHRISTU NA OSNOVU SVETOG PISMA

IZLOŽENJE O HRISTU I ANTIHRISTU NA OSNOVU SVETOG PISMA

SVETI IPOLIT RIMSKI
IZLOŽENJE O HRISTU I ANTIHRISTU NA OSNOVU SVETOG PISMA[1]
 
Sveti Ipolit Rimski
 
1.Saglasno želji koju si izrazio[2], da do tančina razmotrimo pitanja koja si nam postavio, ljubljeni moj brate Teofile[3], smatrah za najbolje da pred očima tvojim izložim ono k čemu stremiš, na osnovu samoga Božanstvenoga Pisma, zahvatajući iz njega kao iz sveštenoga istočnika. I to ne samo da bi dobio odgovor, primivši ovo sluhom uha, no da bi, u isto vreme, po meri sila (svojih) ispitavši samu suštinu stvari, uzmogao da zbog svega proslaviš Boga. Neka ti posluži ovo od nas kao bezbedno rukovodstvo u sadašnjem životu, eda bi pojmivši na osnovu datih reči sve ono što se mnogima pokaza kao teško pojmivo i neshvativo – i sam mogao položiti semena u dubinu svoga srca kao u plodorodnu i uzoranu zemlju, a da bi, uz pomoć njihovu, mogao posramiti i one koji se pokazuju protivnicima i poricateljima spasonosne reči. U isto vreme, bojim se da to[4] preko tebe ne dođe do uha nevernika i hulnika, jer od toga vreba nemala opasnost. Naprotiv, to saopštavaj isključivo ljudima blagočastivim i vernim, koji žele da žive sveto i pravedno sa strahom (1. Sol. 2,10). Zaista, ne bez razloga i blaženi apostol (Pavle) upozorava Timoteja u poslanici: „O Timoteje, sačuvaj povereni ti zalog, kloneći se poganih i praznih razgovora i sporova lažno nazvanoga znanja, kojemu se neki privoleše i otpadoše od vere“ (1. Tim.6, 20-21). I još: „Ti, dakle, čedo moje, jačaj u blagodati koja je u Isusu Hristu. I što si čuo od mene pred mnogim svedocima, to predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti (2. Tim. 2, 12). Prema tome, ako je blaženi Apostol sa predostrožnošću predavao ono što nije svima bilo dostupno znati, predvideći duhom da „neće svi veru“ (2. Sol. 3, 2), koliko bismo se onda većoj opasnosti podvrgnuli mi ako bismo bez predostrožnosti i u svakoj prilici predavali reči Božije nečistim i nedostojnim muževima?
2. Obrati pažnju na to da blaženi Proroci behu oči za nas: oni verom prozirahu tajne Logosa, koje poslužiše potonjim pokolenjima. Oni govorahu ne samo o onome što beše, no objavljivahu i o sadašnjem i o budućem. A sve to (tako bi) da se prorok ne bi javljao prorokom samo za jedno određeno vreme, već da bi (on), prorokujući buduće, za sva pokolenja mogao u sebi imati znamenje svoje proročke službe. Proroci – svi usavršeni proročkim duhom, udostojeni od Samoga Logosa, međusobno usaglašeni kao muzički instrumenti, svagda imajući u sebi Logosa u svojstvu svirajućega gudala, (svagda) pokretani (tim Logosom) – objavljivahu upravo ono što htede Bog. Oni ne prorokovahu svojom sopstvenom silom i – u tome, naravno, nimalo nisam u zabludi – ne propovedahu ono što sami željahu, no, pre svega, Logosom behu umudreni na pravi put, a zatim viđenjem pravilno prednaučeni behu budućem[5], i, tek potom, zadobivši punomoćje, oni otpočinjahu da kazuju ono što isključivo njima jedinima bi od Boga otkriveno. I, uistinu, na osnovu čega se drugog prorok može nazivati prorokom ako ne po tome što duhom predviđaše buduće? Jer, ako bi prorok kazivao o bilo čemu što (već) beše, on tada i ne bi bio prorok, budući da bi govorio o onome što je svima poznato; (rečju), s pravom kao proroka počeše da poštuju isključivo onoga koji rasuđivaše o budućem. Eto zašto – i potpuno opravdano – još od samoga početka proroci behu nazivani „vidiocima“. Eto zašto i mi, dobro izučivši ono što Proroci prorokovahu, ne govorimo više od svoga sopstvenoga izmišljanja i nipošto ne pokušavamo da uvodimo novotarije, već isključivo davno izrečene reči izlažući, predajemo (ih) svima koji mogu pravilno verovati da bi se, u datom slučaju, zadobila obostrana zajednička korist, koja se u pogledu onoga koji govori sastoji u tome da on kroz držanje (istih) u umu zadobija mogućnost da pravilno izlaže ono o čemu rasuđuje, a koja se u pogledu onoga koji sluša sastoji u tome da on usmerava svoj um na primanje onoga što se izlaže. Prema tome, budući da i prvome i drugome (uvek) predstoji zajednički trud: onome koji govori – da pravilno izlaže, a onome koji sluša – da pažljivo sluša i saglasi se onim što (mu) se govori, i ja tebi savetujem, Teofile, da se zajedno sa mnom podvizavaš u molitvama Bogu,
3. Da bi, uz moju pomoć, mogao da razjasniš sebi ono što u davnini blaženim Prorocima razotkri Logos Božiji, (Koji), u naše dane, Sam postade Dete Božije, Koje se, budući od večnosti Logos, sada javi u svetu nas radi ljudi[6]. Uz pomoć, Njemu upućenih, molitava ti i stremiš da dostigneš ispunjenje svojih želja[7]. I zaista, Logos kroz sve Svete pokazuje milosrđe i pravičnost; kao iskusni lekar, Logos hita i pokreće Sebe na ono što je nama korisno. Logos zna ljudsku nemoć. Logos se stara da nerazumne pouči, a zabludele na Svoj istiniti put obrati. Logosa lako nalaze oni koji Ga ištu sa verom, a onima koji se čistih tela i neporočnoga srca s naporom staraju da kucaju na dveri, Logos odmah iste i otvara. Logos nikoga od Svojih raba ne odbacuje, nikoga se ne gnuša kao onoga koji ne može biti udostojen Njegovih Božanstvenih Tajni. Bogatoga ne pretpostavlja bednome, niti bednoga ponižava zbog njegovoga siromaštva; ne ruži varvarina kao nerazumnoga, ne odbacuje uškopljenika kao nečoveka; ne gnuša se žene zbog njene neposlušnosti koja se zbi u početku; ne osramoćuje ni muškarca zbog njegovoga prestupa, no svima ukazuje milost i želi sve da spasi, sve želi da učini sinovima Božijim i sve Svete priziva k Jedinome savršenome Čoveku. On je jedino Dete Božije, kroz Koga i mi, udostojivši se novoga rođenja Duhom Svetim, svi želimo da dostignemo Jedinoga savršenoga i nadnebesnoga Čoveka.
4. Logos Božiji, budući bestelesan, primi na Sebe sveto telo od Svete Djeve, kao ženik odeždu, istkavši[8] je Sebi u vreme krsnoga stradanja da bi, proževši smrtno telo naše Svojom silom i sjedinivši truležno s netruležnim i nemoćno sa svesilnim, mogao spasti propaloga čoveka[9]. Dakle, tkački razboj jeste to stradanje, koje se savrši na Krstu; osnova njegova jeste sila Duha Svetoga; potka jeste ono sveto telo, koje bi otkano u Duhu Svetom[10]; niti jesu blagodat (koja se daruje) kroz ljubav Hristovu, koja svezuje i sjedinju je ujedno i jedno i drugo[11]; čunak jeste Logos, a tkači jesu Patrijarsi i Proroci, koji istkaše Hristu prekrasni podir[12] i savršeni hiton, prolazeći kroz koje, slično čunu, Logos dotkiva kroz njih upravo ono što želi Otac.
5. No, već je vreme da se, konačno, okrenemo i rešavanju našega pitanja, budući da je u (ovom) predgovoru u slavu Božije sasvim dovoljno kazano. U pogledu ovoga biće sasvim opravdano da se obratimo samom Sveštenom Pismu i na osnovu njega pokažemo: kakav će i otkuda će biti dolazak antihristov? U koje će se određeno vreme i čas otkriti bezakonik? Otkuda će on biti i iz kog naroda će doći? Kakvo je ime njegovo, koje je pomoću brojeva određeno u Pismu? Na koji će način on obmanuti ljude, sabravši ih od svih krajeva zemlje? Kako će on pokrenuti gonjenja i progone Svetih? Na koji će se način javiti Gospod s Nebesa i kako će sav svet biti uništen ognjem? Kakvo će biti slavno i Nebesko Carstvo Svetih, carujućih zajedno sa Hristom, i kakvo će biti večno mučenje nečastivih u ognju?
6. Gospod i Spasitelj naš Hristos Isus, Sin Božiji, zbog Svoga carskoga i slavnoga dostojanstva predobjavljen beše kao lav; na sličan način Pismo unapred ukaza i na antihrista[13] kao lava, zbog toga što će ovaj tiranin i nasilnik, budući obmanitelj, želeti da se uopšte i u svemu prikazuje sličan Sinu Božijem. Lav je Hristos, lav je i antihrist; Car je Hristos, car – mada zemaljski – i antihrist. Spasitelj se javi kao Jagnje. Na sličan način će se i antihrist prikazivati kao jagnje, mada će iznutra biti vuk. Spasitelj obrezanima dođe u svet; na sličan način će se javiti i antihrist. Gospod posla Apostole svim narodima, na sličan način će i antihrist poslati svoje laž-apostole. Spasitelj sabra Svoje rasejane ovce; na sličan način će i antihrist sabrati rasejani narod judejski. Gospod dade pečat onima koji veruju u Njega (Mt. 28, 19; Otkr. 7, 2; 9, 4); na sličan način će i antihrist dati svoj (pečat). U liku čoveka javi se Gospod (Otk. 16,2; Filiplj. 12,7); u liku čoveka doći će i antihrist. Vaskrse i pokaza Spasitelj Svoje sveto Telo kao hram (Jn. 2,19); tako će i antihrist (iznova) podići kameni hram u Jerusalimu. (No) sve ove prevarne lukavštine antihristove mi ćemo raskrinkati (nešto) kasnije, a sada ćemo se usredsrediti na predmet naših rasuđivanja.
7. Blaženi Jakov, najavljujući u svojim blagoslovima ono što se tiče Gospoda i Spasitelja našega, govori ovako: „Judo, tebe će hvaliti braća tvoja, a ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvojega. Laviću, Judo! Od izdanka si, sine moj, izailao; spustio si se i legao kao lav i kao lavić. Ko će ga probuditi? Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi. Taj će biti čekanje naroda. Veže za čokot magare svoje i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa. Oči mu se crvene od vina i zubi bele od mleka“ (1. Moj. 49, 8-12).
8. Ti, naravno, znaš smisao ovih reči i meni bi, čini mi se, u ovom slučaju sledovalo da odustanem (od njihovog objašnjavanja). No, budući da sama njihova važnost iziskuje da se o njima neizostavno govori, to ih ćutanjem neću mimoići. Zaista, ove reči uistinu jesu božanstvene i slavne, i duši korisne. Zapravo, rekavši: „Laviću Judin,“ prorok označi Sina Božijega, rođenoga po telu od Jude i Davida (Rimlj. 1, 3). A izrazom: iod izdanka si, sine moj, izašao“, on ukaza na plod koji izraste iz Svete Djeve, koji se rodi ne od semena (telesnoga), već bi začet od Duha Svetoga i, istovremeno, izniknu kao iz svetoga izdanka. Isaija govori: „Izaći će palica iz korena Jesejeva i cvet iz korena njegova izniknuće“ (Isa. 11, 1). Ono što Isaija nazva „cvetom“, Jakov nazva „izdankom“. I zaista, s početka Logos izraste u utrobi, a potom procveta u svetu. Dalje, izrazom: „spustio si se i legao kao lav i kao lavić““ označeno je tridnevno uspenje Hristovo, slično onome što govori i Isaija: „Kako verni grad posta bludnica? Pun beše Sion pravde, pravda nastavaše u njemu, a sadaubice“ (Isa. 1, 21). Na sličan način i David (govori): „Usnuh i spavah, i ustah, jer me Ti, Gospode, štitiš“ (Ps. 4, 8), i to da bi time pokazao kako uspenje Njegovo, tako i vaskrsenje koje će za njim uslediti. Jakov dalje govori: „ko će ga probuditi?“ to jest otac (Jakov) u ovom slučaju govori što i Pavle, kada veli: „I (kroz) Boga Oca Koji vaskrse Hrista iz mrtvih“ (Gal. 1,1).
9. A rečima: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih Onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe Onaj kome pripada, i Njemu će se pokoravati narodi. Taj će biti čekanje naroda“, ukazano je na prejemstveno produženje carskoga roda od Jude do Hrista, što se i ispuni. Hristos jeste naše „čekanje naroda“. Zaista, mi očekujemo Njega, Koji će doći s Nebesa u sili, i već (Ga) verom ugledavamo.
10. „Veže za čokot magare svoje„, to jest narod obrezani k prizvanju njegovome. Jer On Sam jeste Čokot (Jn. 15. 1). „I za plemenitu lozu mladunče od magarice svoje„, to znači da Hristos i narode paganske privuče k Sebi kao mladunče. (Rečju), On prizva k jednoj veri kako obrezane, tako i neobrezane.
11. „U vinu pere haljinu svoju“,odnosi se na Očevu blagodat Svetoga Duha, koja siđe na Njega s Nebesa na Jordanu (Mt. 3, 1617; Mk. 1, 1011; Lk. 3, 22; Jn. 1, 33). „I ogrtač svoj (pere) u soku od grožđa“ – u soku kakvoga grožđa ako ne (u Krvi) Svoga svetoga Tela, poput grozda isceđenog na Krstu? Iz Njegovoga Rebra izbujaše dva istočnika: krvi i vode (Jn. 19, 34), u kojima se omivaju i očišćuju narodi, koje upravo i treba smatrati haljinom Hristovom.
12. „Oči su Mu radosne od vina“. Šta su to (radosne) oči Hristove, ako ne blaženi Proroci, koji provideše duhom i predobjaviše stradanja Njegova (upor. 1. Petr. 1,11)? Oni se silom (Duha) radovahu, sazercavajući Hrista duhovnim očima i zadobijajući neprestano usavršenje od Samoga Logosa i Njegove blagodati.
13. A rekavši: „i zubi (su Mu) bele od mleka“, (Pismo) označi zapovesti čiste, koje će izaći iz svetih usta Hristovih, kao mleko.
14. Prema tome, Pismo nazva Hrista „lavom i lavićem“; a slično je kazano i za antihrista. I Mojsije, zaista, tako govori: „A za Dana reče: Dan je lavić, koji će iskočiti iz Vasana (5. Moj. 33, 22). Ali, da ko ne pogreši, pomislivši da su ove reči rečene za Hrista, neka obrati pažnju na sledeće. „Dan je“, govori (Pismo), „lavić„: nazvavši koleno koje će izaći od Dana, Pismo učini, zapravo, ukaza, na (koleno) od koga će se roditi antihrist. Na taj način, kao što se od kolena Judina rodi Hristos, tako će i od kolena Danova proizaći antihrist. A da je to zaista tako na to unekoliko ukazuje i Jakov: „Dan će biti zmija na putu i guja na stazi, koja ujeda konja za kopitu“ (1. Moj. 49,19). Dakle, kakva će to biti zmija ako ne (taj) obmanitelj od iskoni, o kome se govori još u knjizi Postanja, koji obmanu Evu i spotače Adama? No, budući da se ovo tvrđenje mora tek dokazati mnogobrojnim svedočanstvima, to ćemo mi sa tim (dokazivanjem) i nastaviti.
15. Prorok ovako svedoči da će se od kolena Danova zaista roditi i podići tiranin, car, sudija užasni, sin đavolji: „Dan će suditi narodu svojemu, kao jedno između plemena Izrailjevih“ (1. Moj. 49, 16). Istina neko može reći: to bi kazano o Samsonu, koji se rodi od kolena Danova i suđaše narodu dvadeset leta. No, to se na Samsonu zbi samo delimično, a u potpunosti će se ispuniti tek na antihristu. Jer i Jeremija govori slično: „Od Dana ču se frktanje konja njegovih, od rzanja pastuva njegovih sva se zemlja zatrese (Jerem. 8,16)[14]. I jedan drugi prorok govori: „On sabra svu silu svoju od istoka sunca do zapada; i kako oni koje prizva, tako i oni koje ne prizva, (jednako) će poći skupa sa njim; on će učiniti da se beli more od (mnoštva) jedara lađa njegovih i da se crni polje od (mnoštva) ogromnih štitova i oklopa; i svaki koji se sretne sa njim u bici, pašće od mača“[15]. A da sve ovo bi kazano ne za nekog drugog, već upravo za tog – bestidnog i bogoprotivnog – tiranina, nastavićemo da pokazujemo i nadalje.
16. Zapravo, Isaija govori ovako: „Ali kada svrši Gospod sve delo Svoje na Gori Sionskoj i u Jerusalimu, tada ću obići plod ohologa srca cara Asirskoga i slavu ponositih očiju njegovih. Jer reče: krepošću ruke svoje učinih i mudrošću svojom, jer sam razu man; i premestih međe narodima i blaš njihovo zaplenih i kao junak oborih stanovnike. I ruka moja nađe kao šezdo boštstvo u naroda, i kao što se kupe jaja ostavljena tako pokupih svu zemlju, i ne bi nikoga da mahne krilom ili da otvori usta niti da pisne. Hoće li se sekira veličati nad onim koji njome seče? Hoće li se testera razmetati nad onim koji njome radi? Kao da bi prut mahao onim koji ga diše, kao da bi se hvalio štap da nije od drveta. Zato će se Gospod, Gospod nad vojskama, pustiti na pretile njihove mršu, i slavu će njegovu potpaliti da gori kao oganj. Jer će svetlost Izraileva biti oganj, i svetac će njegov biti plamen, i upaliće i sažeći će trnje njegovo i čkalj njegov u jedan dan“ (Isa. 10, 12-17).
17. I iznova na drugom mestu govori: „Kako nesta nastojnika, nesta danka? Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto tukla narode bez prestanka, i gnevno vladala nad narodima, i gonila nemilice. Sva zemlja počiva i mirna je; pevaju iz sveg glasa. Vesele se zbog tebe i jele i kedri livanski švoreći: otkako si pao, ne dolazi niko da nas seče. Pakao dole uskoleba se tebe radi da te sretne kada dođeš, probudi ti mrtvace i sve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve careve narodne. Svi će progovoriti i reći tebi: i ti li si uznemogao kao i mi? Izjednačio si se sa nama? Spusti se u pakao ponos tvoj, mnogo veselje tvoje; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač. Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, ti koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvezda Božijih podišuću presto svoj, i sešću na gori visokoj i na strani severnoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. Koji te vide pogledaće na tebe, i gledaće te švoreći: to li je onaj koji je tresao zemlju, koji je drmao carstva, koji je vaselenu obraćao u pustinju, i gradove njene raskopavao? I koji roblje svoje nije otpuštao kući? Svi carevi narodni, svekoliki, leže slavno, svaki u svojoj kući. A ti se izbaci iz groba svoga kao gadna grana, kao haljina pobijenih, mačem posečenih, koji silaze u jamu kamenu, kao pogažen strv. Nećeš se združiti s njima pogrebom, jer si zemlju svoju zatro, narod si svoj ubio; neće se spominjati seme zlikovačko dok je veka. Pripremite pokolj sinovima njegovim za bezakonja otaca njihovih da se ne podignu i ne naslede zemlje i ne napune vaselenu gradovima (Isa. 14, 4-21).
18. Na sličan način i Jezekija govori o antihristu ovako: „Ovako veli Gospod Gospod: što se ponese srce tvoje, te veliš: ja sam Bog, sedim na prestolu Božijem usred mora; a čovek si a ne Bog, i izjednačuješ srce svoje sa srcem Božijim. Eto mudriji si od Danila, nikakva tajna nije skrivena od tebe. Stekao si blago mudrošću svojom i razumom svojim, i nasuo si zlata i srebra u riznice svoje. Veličinom mudrosti svoje u trgovini svojoj umnožio si blago svoje, te se ponese srce tvoje blšom tvojim. Zato ovako veli Gospod Gospod: što izjednačuješ srce svoje sa srcem Božijim, zato, evo, Ja ću dovesti na tebe inostrance najljuće između naroda, i oni će istršuti mačeve svoje na lepotu mudrosti tvoje i ubiće svetlost tvoju. Svaliće te u jamu, i umrećeš usred mora smrću pobijenih. Hoćeš li pred krvnikom svojim kazati: ja sam Bog, kad si čovek a ne Bog u ruci onoga koji će te ubiti? Umrećeš smrću od ruke tuđinske, jer Ja rekoh, govori Gospod Gospod (Jezekilj. 28, 2-10).
19. Ukazasmo, dakle, na ove odlomke. Obratimo (sada) naročitu pažnju na ono šta govori Danilo u (svojim) viđenjima. Govoreći ponaosob, posle viđenja, o carstvima koja će postati, on, u vezi sa poslednjim vremenima, pokaza kako javljenje antihrista tako i kraj sveceloga sveta. Objašnjavajući viđenje Navuhodonosorevo, on govori ovako: „Ti, care, vide a to lik velik, velik beše lik i svetlost mu silna, i stajaše prema tebi, i strašan beše na očima. Glava tome liku beše od čistoga zlata, prsi i mišice od srebra, trbuh i bedra od bakra, goleni mu od gvožđa, a stopala koje od gvožđa koje od zemlje. Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku, i udari lik u stopala bakrena i zemljana, i satre ih. Tada se satre i gvožđe i zemlja i bakar i srebro i zlato, i posta kao pleva na gumnu u leto, te odnese vetar, i ne nađe mu se mesto, a kamen, koji udari lik, posta šra velika i ispuni svu zemlju“ (Dan. 2, 31-35).
20. Dodavši ovome[16] i viđenje Danilovo, izložićemo jedno zajedničko tumačenje oba, da bismo pokazali kako su oni međusobno saglasna i istinita. Danilo govori ovako: „Danilo progovori i reče: videh u viđenju svome noću, a to četiri vetra nebeska udariše se na velikom moru. I četiri velike zveri iziđoše iz mora, svaka druščija. Prva beše kao lav, i imaše krila orlova. Gledah dokle joj se krila ne iščupaše i podiže se sa zemlje i stade na noge kao čovek, i srce ljudsko dade joj se. Potom, gle, druga zver beše kao medved, i stade s jedne strane, i imaše tri rebra u ustima među zubima svojim, i govoraše joj se: ustani, jedi mnogo mesa. Potom videh, i gle, treća, kao ris, imaše na leđima četiri krila kao ptica, i četiri glave imaše zver, i dade joj se vlast. Potom videh u viđenju noćnom, i gle, četvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svih zveri pređašnjih, i imaše deset rogova. Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među njima, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i, gle, oči kao čovečije behu na tom rogu i usta koja govorahu velike stvari.
21. Gledah dokle se postaviše prestoli, i Starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgoreli. Reka ognjena izlazaše i tečaše ispred Njega, hiljade hiljada služahu Mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše. Tada gledah radi glasa velikih reči koje govoraše onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zver i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem. I ostalim zverima uze se vlast, jer dužina životu beše im određena do vremena i roka.
22. Videh u viđenju noćnom i, gle, kao Sin Čovečiji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe do Starca i stade pred Njim. I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti (Dan. 7, 2-14).
23. Budući da se sve ovo što bi kazano u tajanstvenom smislu nekome čini neshvativim, to mi upravo zbog toga ništa od ukazanoga nećemo sakriti od onih koji u stvari poznanja imaju zdravi um. Govoreći o „lavu koji izlazi iz mora“ Danilo označi carstvo vavilonsko, koje postojaše u svetu. To carstvo označava, takođe, i zlatna glava lika. A rečima „i imaše krila orlova„, (Danilo ukaza) na to da se car vavilonski uzvisi i pogordi pred Bogom. Kada kaže: „dokle joj se krila ne iščupaše“ Danilo označava da oduzeta od njega[17] bi slava: i zaista, car vavilonski bi izgnan iz svoga carstva. Reči: „i srce ljudsko dade joj se“ označavaju da se on pokaja, poznavši da je (obični) čovek, i da prinese Bogu slavu.
24. Posle lava (Danilo) vide „drugu zver, koja beše kao medved“ – tu zver koja behu Persijanci. I, zaista, posle Vavilonaca zavladaše Persijanci. A rečima „i imaše tri rebra u ustima među zubima svojim“ – on ukaza na tri naroda: Persijance, Miđane i Vavilonce. Na njih ukazuje i srebro na liku, koje se (pominje) posle zlata. Zatim (dolazi) „treća zverkao ris“: ta (zver) behu Grci. Uistinu, posle Persijanaca zavlada Aleksandar Makedonski, koji svrže Darija: on je taj bakar pokazan na liku. A rekavši „imaše na leđima četiri krila kao ptiia, i četiri glave imaše zver“ – Danilo sasvim jasno ukaza na koji se način razdeli na četiri dela Aleksandrovo carstvo: jer, govoreći o četiri glave on upravo mišljaše na četiri cara koja dođoše posle Aleksandra. Aleksandar, na samrti, zaista, razdeli svoje carstvo na četiri dela[18].
25. Zatim, govori (Danilo), „četvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše„. Ko je ta zver ako ne Rimljani, upravo oni koji jesu gvožđe, i njihovo do dana današnjih postojeće carstvo? Zaista, i „goleni njegove“ kako je kazano, „behu od gvožđa“. Posle toga, ljubljeni (Teofile), ostaju još samo stopala nogu tog lika, čiji se jedan deo sastoji od gvožđa, a drugi od zemlje, pri čemu su oba dela pomešani jedan sa drugim. Kroz palce nogu (lika), Danilo tajanstveno ukaza na deset careva koji će ustati iz njega[19]. O njima on i govori: „i četvrta zver… imaše deset rogova. Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među njima, a tri prva roga iščupaše se pred njim“.[20] Ovim (rogom) je, zapravo, pokazan niko drugi do upravo antihrist ustajući, koji će i obnoviti carstvo judejsko. Kada (prorok) govori da će antihrist iščupati tri prva roga, to jasno ukazuje na tri cara – egipatskog, livijskog i etiopskog, koje će antihrist ubiti u boju. On će biti taj koji će, pobedivši sve, a sam budući strašni i okrutni tiranin, pokrenuti nevolju i gonjenje Svetih, nad kojima će se preuzneti. I, zaista, Danilo govori: „Gledah, i rog taj vojevaše sa Svetima i nadvlađivaše ih (Dan. 7, 21), dokle ne bi ubijena zver i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem (Dan. 7,11).
26. U takvim okolnostima[21] će na kraju i doći Kamen koji će poraziti lik i sakrušiti ga, oborivši sve careve i podarivši Carstvo Višnjega Svetima. On i jeste Taj Koji postade kao gora velika i Koji ispuni svecelu zemlju. Upravo o Njemu govori Danilo (rečima): „Videh u viđenju noćnom i, gle, kao Sin Čovečiji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe do Starca i stade pred Njim. I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova večna, koja neće proći, i iarstvo se Njegovo neće rasuti (Dan. 7, 1314). (Prorok) pokaza svu vlast datu od Oca Sinu, Koji bi proglašen carem nebeskih, zemaljskih i preispodnjih, i Sudijom svih (Jn. 5, 28): nebeskih – zato što se Logos rodio iz suštine[22] Oca pre svega; zemaljskih – zato što Logos postade i čovek među ljudima, preobrazivši Sobom Adama; i, konačno, preispodnjih – zato što Logos bi i mrtvima pribrojan, blagovestivši dušama Svetih i pobedivši smrt (Svojom) smrću.
27. Uostalom, tek onda kada se bude zbilo sve ovo i deset palčeva lika pretvore se u demokratska[23] carstva i deset rogova zveri razdele se na deset carstava, moći ćemo da jasnije vidimo sve izne seno, a takođe i da razmišljamo o tome sa dovoljnom očevidnošću.
28. (Prema tome) zlatna glava lika, a takođe i lav, behu Vavilonci; pleća i mišice srebrne (lika), a takođe i medved, behu Persijanci i Miđani; utroba i stegna bakrena (lika), a istovremeno i ris, behu Grci, koji ojačaše od vremena Aleksandra (Makedonskog); goleni gvozdene i zver strašna i užasna jesu Rimljani, koji vladaju do ovih vremena. Stopala nogu (lika) od gvožđa i zemlje, a takođe i deset rogova – to su (carstva) koja će nastati u budućnosti. Rog potpuno odeljeni, mali, koji izraste jeste antihrist (koji će se podići) usred njih[24]. Kamen koji poražava i obara lik, (Kamen) Koji ispunja va svu zemlju jeste Hristos, Koji dolazi s Nebesa i donosi sud svetu[25].
29. Sve ovo, ljubljeni (Teofile), saopštavam ti ne bez bojazni, iako i s dobrom namerom, po preobilnoj ljubavi Hristovoj. I, zaista, ako blaženi Proroci, koji življahu pre nas, znahu za te (stvari) i, u isto vreme, ne željahu da otvoreno govore o njima da ne bi izazvali smućenje u dušama ljudi, te samo prikriveno, u pričama i zagonetka ma rasuđivahu o njima, govoreći ovako: „Ovde je um, koji ima mudrost“ (Otk. 17, 9), koliko se više podvrgavamo opasnosti mi, osmelivši se da javno govorimo o tome što Prorocima bi kazano tajno? No, pogledajmo dalje šta se mora desiti sa tom nečistom bludnicom[26], kakvom se i kolikom se velikom delimičnom mučenju, još pre (sveopštega) Suda[27], ona ima da podvrgne u sili gneva Božijega?
30. Dođi, blaženi Isaija, ustani i reci jasno šta si nam prorekao o gradu – velikome Vavilonu? Jer ti reče o Jerusalimu – i ispuni se, a kaza o ovome jasno: „Zemlja vaša opuste, gradovi vaši su ognjem popaljeni; vaše njive jedu tuđini na vaše oči i pustoš je kao što opustošuju tuđini. I osta kći sionska kao koliba u vinogradu, kao senica u gradini od krastavaca, kao grad opkoljen“ (Isa. 1, 78). Dakle, šta? Zar se sve to već ne dogodi? Zar se ne ispuni sve što si kazao? Zar nije opustošena judejska zemlja njihova? Zar nije sažeženo svetilište njihovo, zar nisu razrušeni zidovi i razoreni gradovi? Zar zemlju njihovu ne proždraše tuđini? Zar zemljom njihovom ne vladaju Rimljani? Zar i tebe (samoga) bezakonici po mržnji ne pretesterisaše, kao što i Hrista razapeše? Uostalom, ti umre u svetu, ali i dalje živiš u Hristu.
31. Dakle, koga od vas (Proroka) zavoleh više od sviju ako ne tebe (Isaija)? No, i Jeremiju ubiše kamenjem. Dakle, (da li) Jeremiju više (zavoleh)? No, i Danilo svedoči. Otuda li sam tebe, Danilo, dužan da hvalim više nego sve druge? Ali, i Jovan nelažno govori. Kakvim ću, stoga, ustima i jezikom proslavljati vas, a više od svega tog Logosa, Koji govoraše kroz vas? Istina, vi umreste zajedno sa Hristom, ali ćete živeti u Bogu (Rimlj. 6, 8; Kološ. 2, 20). Počujte i uzradujte se! Sve što izrekoste, sve se to u određeno vreme i ispuni. Svi to saznaste unapred i zatim objaviste svim pokolenjima reči Božije, i tako poslužiste svim narodima. Vi otvoreno bejaste objavljeni kao proroci da biste svima omogućili spasenje. I, zaista, prorok upravo i biva istiniti prorok kada unapred objavi ono što će biti i kada se ispuni (prorokovano). Svi oni behu učenici dobroga Učitelja. Eto zašto se po zasluzi (vašoj) i obraćam vama kao živim (svedocima). Tim više što već imate venac života i netruležnosti, namenjen vam na Nebesima.
32. Reci mi, blaženi Danilo, dometni mi ubeđenosti, vapijem ti! Ti prorokuješ o lavu u Vavilonu, (u tom Vavilonu) u kome ti sam beše zarobljenik. Ti govoriš i o medvedu: zaista, ti tada još beše u svetu i vide ono što se dešavaše (sa njim). Zatim, govoriš i o risu: a otkuda si o tome mogao znati? Jer tada već beše mrtav. I ko te nauči tome, ako ne Onaj Koji satka tebe u utrobi matere, to jest Logos Božiji? Zaista, ti reče i ne slaga. Jer, ris usta, dođe jarac, porazi ovna, sakruši mu oba roga i satre ga nogama, osili se i uzvisi. A po padu njegovom narastoše četiri roga pod njim (v. Dan. 8, 78). Uzraduj se, blaženi Danilo, jer ne pade u zabludu: ispuni se i ovo sve.
33. Posle ovoga ponovo razjasni mi (sledeću rečenicu): „zver četvrta, strašna i užasna, i imaše velike zube gvozdene, i kandže od bakra, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak (Dan. 7, 7). I, evo, upravo u sadašnje vreme vlada „gvožđe“; ono sakrušuje i satire sve; evo, ono potčinjava (sebi) sve, uprkos njihovim željama. I mi vidimo sve ovo i proslavljamo Boga, tobom naučeni.
34. No budući da imasmo nameru da govorimo o bludnici, to dođi i ti, blaženi Isaija: pogledaćemo šta govoriš o Vavilonu. „Siđi i sedi u prah, devojko, kćeri Vavilonska; sedi na zemlju, nema prestola, kćeri Haldejska; jer se nećeš više zvati nežna i ljupka. Uzmi žrvanj, i melji brašno, otkrij kosu svoju, izuj se, zagali goleni, idi preko reka. Otkriće se nagota tvoja, i videće se sramota tvoja; osvetiću se, i niko me neće omesti. Ime je izbavitelju našem Gospod nad vojskama, svetac Izrailov. Sedi ćuteći, i uđi u tamu, kćeri Haldejska, jer se nećeš više zvati gospođa carstvima.
35. Razgnevih se na narod svoj, jer si oskvrnila nasleđe moje; predadoh ga tebi u ruke, a ti im ne pokaza milosti; na starce si metala preteški jaram svoj. I govorila si: doveka ću biti gospođa; ali nikad nisi uzimala to na um, niti si pomišljala šta će biti na kraju. Sada, dakle, čuj ovo, ti koja živiš u slastima i bezbrižno sediš i govoriš u srcu svome: ja sam, i nema druge osim mene, neću biti udovica, niti ću osiroteti. To će ti oboje doći odjednom u isti dan, da osirotiš i obudoviš, doći će ti potpuno radi mnoštva čini tvojih i radi velike sile čaranja tvoga. Jer si se pouzdala u zloću svoju govoreći: niko me ne vidi. Mudrost tvoja i znanje tvoje prevariše te, te si govorila u srcu svome: ja sam, i osim mene nema druge. Za to će doći na te zlo, a nećeš znati odakle dolazi, i spopašće te nevolja da je nećeš moći odbiti i doći će na te odjednom pogibao za koju nećeš znati. Stani sada sa vračanjem svojim i mnoštvom čini svojih, oko kojih si se trudila od mladosti svoje, ne bi li se pomogla, ne bi li se osnažila. Umorila si se od mnoštva namera svojih; neka stanu sada zvezdari koji gledaju zvezde, koji proriču svakoga meseca i neka te sačuvaju od onoga što će doći na te. Gle, oni su kao pleva, oganj će ih spaliti, ni sami sebe neće izbaviti od plamena; neće ostati uglja da se ko ogreje, niti ognja da bi se posedelo oko njega. Takvi će biti oni sa kojima si se trudila i sa kojima si trgovala od mladosti svoje, razbeći će se svaki na svoju stranu, neće biti nikoga da te izbavi (Isa. 47, 1-15). Evo šta predskazuje Isaija. Pogledajmo da li slično ovome objavljuje i Jovan.
36. Uistinu, on beše na ostrvu Patmosu i vide otkrivenje strašnih tajni[28], koje izloži podrobno i nauči njima druge. Kaži mi, blaženi Jovane, apostole i učeniče Gospodnji, šta to vide i šta to ču o Vavilonu. Preni se i reci: tim više što i tebe on[29] posla u progonstvo[30]. „I dođe jedan od sedam ašela koji imahu sedam čaša, i govori sa mnom i reče mi: Hodi da ti pokažem osudu bludnice koja sedi na vodama mnošm, s kojom bludničiše carevi zemaljski, i stanovnici zemlje opiše se vinom bluda njezina. I odvede me u Duhu u pustinju. I videh ženu gde sedi na crvenoj zveri koja beše puna imena (hulnih)[31] i imaše sedam glava i deset rogova. I žena beše obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i drašm kamenjem i biserima, i imaše zlatnu čašu u ruci svojoj, punu gnusoba i poganština bluda svoga. I na čelu njezinu napisano ime, tajna. Vavilon veliki, mati bludnica i gnusoba zemaljskih.
37. I videh ženu gde se opija od krvi Svetih i od krvi svedoka Isusovih. I videvši je, začudih se čudom velikim. I reče mi anđeo: Zašto se čudiš? Ja ću ti kazati tajnu žene i zveri što je nosi i ima sedam glava i sedam rogova. Zver koju si video beše i nije, izići će iz bezdana i otići u propast; i začudiće se oni stanovnici zemlje čija imena nisu zapisana u Knjigu života od postanja sveta, gledajući zver, koja beše, i nije, i pojaviće se.
38. Ovde je um koji ima mudrost. Sedam glava, to su sedam gora na kojima žena sedi; i jesu sedam careva: pet njih pade, i jedan jeste, a drugi još ne dođe, i kad dođe malo treba da ostane. I zver koja beše i nije, ona je i osmi, i od sedmorice je, i u propast ide. I deset rogova koje vide, to su deset careva koji carstvo još ne primiše, nego će kao carevi primiti vlast istog časa sa zverju. Ovi jedno mišljenje imaju, i svoju silu i vlast daju zveri. Ovi će se Jagnjetom zaratiti i Jagnje će ih pobediti, jer je Gospodar nad Gospodarima i Car nad carevima; i oni koji su s Njim, pozvani i izabrani i verni.
39. I reče mi: Vode što vide, gde sedi bludnica, to su ljudi i narodi, plemena i jezici. I deset rogova što vide, i zver, oni će omrznuti na bludnicu, i opustošiće je i ogoliti, i meso će njeno jesti, i sažeći će je ognjem. Jer je Bog dao u srca njihova da učine volju njegovu, i da učine volju jednu, i da dadu svoje carstvo zveri, dok se ne svrše reči Božije. I žena koju vide, jeste grad veliki, koji ima carstvo nad carevima zemaljskim.
40. I posle ovoga videh drugoga anđela gde silazi s Neba, koji imaše vlast veliku; i zemlja se zasija od slave njegove. I povika snažnim glasom, švoreći: Pade, pade, Vavilon veliki, i postade stan demonima i tamnica svakome duhu nečistome (i mrskom)[32], i tamnica svakoga zvera nečistog i mrskog[33]; jer se žestokim vinom bluda njenoga napojiše svi narodi; i carevi zemaljski bludničiše sa njom, i trgovci zemaljski obogatiše se od silne strasti njene. I čuh glas drugi s Neba koji govori: Izađite iz nje, narode moj, da ne saučestvujete u gresima njenim, i da vas ne snađu zla njena. Jer gresi njeni dostigoše do Neba, i Bog se opomenu nepravde njene.
41. Uzvratite joj kao što je ona vama uzvratila, i udvojte joj dvostruko po delima njenim; u čašu koju je ona natočila, na točite joj dva puta toliko. Koliko je ona sebe slavila i naslađivala se, toliko joj dajte muke i žalosti; jer u srcu svome govori: Sedim kao carica, i udovica nisam, i žalosti neću videti. Zato će u jedan doći zla njena: smrt i žalost i glad, i biće sažežena ognjem; jer je silan Gospod Bog Koji joj sudi. I zaplakaće i zajaukaće za njom carevi zemaljski koji bludničiše i pirovaše s njom kada vide dim od požara njena, stojeći izdaleka zbog straha mučenja njena, i govoreći: Jao, jao grade veliki Vavilone, grade moćni, kako u jednom času dođe sud tvoj! I trgovci zemaljski zaplakaće i zajaukati za njom, što njihove tovare niko više ne kupuje; tovare zlata i srebra i dragoga kamena i bisera i platna i porfire i svile i skerleta, i svakog mirisnog drveta i svakojakog posuđa od slonove kosti i svakojakih sudova od najskupljega drveta, bakra i gvožđa i mermera, i cimeta i balsama i tamjana i mira i livana, i vina i ulja, i bela brašna i pšenice, i goveda i ovaca, i konja i kola, i tela i duša ljudskih. I voće koje želi duša tvoja udalji se od tebe, i sve masno i sjajno otide od tebe, i nikad ga više nećeš naći. Trgovci ovih stvari, koji se obogatiše od nje, staće izdaleka zbog straha mučenja njena plačući i jaučući, i govoreći: Jao, jao, grade veliki, obučeni u svilu i porfiru i skerlet i nakićeno zlatom i biserom, jer u jednom času propade toliko bogatstvo! I svi zapovednici od lađa, i svi koji nekuda plove, i lađari, i oni koji rade na moru, stadoše izdaleka, i vikahu gledajući dim od požara njenog, govoreći: Koji grad bi kao ovaj veliki grad? I posuše prahom glave svoje, i povikaše plačući i ridajući, govoreći: Jao, jao, grade veliki, u kome se obogatiše bogatstvom njegovim svi koji imaju lađe na moru, jer u jednom času opuste!
42. Veseli se nad njim, Nebo, i Svetitelji, i Apostoli i Proroci, jer izreče Bog sud vaš nad njim. I jedan anđeo uze kamen veliki kao vodenični, i baci u more, govoreći: tako će sa hukom biti bačen Vavilon grad veliki, i neće se više naći; i glas gudača i pevača i svirača i trubača neće se čuti više u tebi; i nikakav majstor ni od kakva zanata neće se više naći u tebi, i huka kamena vodeničnoga neće se čuti u tebi; i svetlost svetiljke neće se više pokazati u tebi, i glas ženika i neveste neće se više čuti u tebi; jer trgovci tvoji behu velikaši zemaljski, i od tvojih mađija prevareni biše svi narodi, i u njemu se nađe krv proroka i Svetih i svih posečenih na zemlji (Otk. 17, 1-18; 18,1-24).
43. Prema tome, u ovim rečima su, sa izuzetnom jasnoćom, pokazana ona mučenja i onaj delimični sud kome će biti podvrgnut on[34], od strane tirana što će se podići u tome vremenu. Treba nam (sada) da, kroz brižljivo ispitivanje, kažemo, takođe, i o vremenu, to jest onom određenom trenutku kada sve ovo treba da se dogodi i kada će mali rog izrasti među tiranima. A budući da goleni gvozdene, koje još uvek vladaju, treba da ustupe mesto stopalima nogu i palcima – kako to i proizilazi saglasno sa razjašnjenjem lika i pokazanjem strašne zveri, na šta prethodno već ukazasmo – (pitamo se) u koje će se tačno vreme gvožđe i zemlja smešati ujedno? Sve ovo, što podleže rasuđivanju, pokaza nam Danilo. On govori o ovome: „I utvrdiće zavet sa mnogima za nedelju dana. A u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos“[35] (Dan. 9, 26). Pomenuvši tu „jednu“ sedmicu, Danilo, naravno, označi tu poslednju (sedmicu), koja će se zbiti u poslednja vremena, pre kraja sveta. Polovinu te sedmice zauzeće dva proroka: Enoh i Ilija. Oni će, odeveni u vreće, propovedati tokom hiljadu i dve stotine i šezdeset dana[36], objavljujući pokajanje Narodu (Boži jem) i svim narodima.
44. U Pismu je ukazano na dva javljenja Gospoda i Spasitelja našeg. Jedno, to jest prvo, bi u telu s porugom, zbog uniženja Njegov og, kako i prorokova još Isaija, govoreći: „I videsmo Ga, i ne imaše obličja, ni lepote, no prezren beše i odbačen između ljudi: bolnik i vičan bolestima, (i kao jedan od koGa svako zaklanja lice), prezren da Ga ni za što ne uzimasmo“ (Isa. 53, 23). A na drugo javljenje Njegovo (Pismo) ukaza kao na slavno, kada će On doći s nebe sa sa silom angelskom i slavom Očevom, kako i govori (jedan) prorok: „Oči će ti videti Cara u slavi njegovoj“ (Isa. 33, 17), a takođe (i jedan drugi): „Videh u viđenju noćnom i, gle, kao Sin Čovečiji iđaše na oblacima nebeskim, i dođe do Starca i stade pred Njim. I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici. Vlast je njegova vlast večna, koja neće proći i carstvo se Njegovo neće rasuti“ (Dan. 7, 13-14)[37]. Saobrazno ovim dvama javljenjima ukazano je i na dvojicu preteča. Prvi od njih beše Jovan, sin Zaharije, koji u svemu postade preteča i vesnik Spasitelja našega: on blagovesti svima o nebeskoj svetlosti što će se javiti u svetu[38]; on (Mu) bi preteča čak i u utrobi matere, budući prvi začet u Jelisaveti, da bi i na taj način mogao da pokaže, čak, i dečici, koja se još uvek nalaze u utrobi maternjoj, dolazeće im novo rođenje (Isusa Hrista) od Duha Svetoga i Djeve[39].
45. Jovan, čuvši celiv Marijin, razigra se u utrobi matere (svoje), radujući se tome što u utrobi (Marijinoj) vide začetoga Boga-Logosa. Zatim, propovedajući u pustinji, on se javi narodu kao vesnik krštenja pokajanja, i unapred pokaza spasenje (paganskim) narodima, koji provode život u pustinji sveta[40]. Posle toga, na Jordanu, on lično posvedoči i pokaza na Spasitelja Izrailovog, govoreći: „Gle, Jagnje Božije, Koje uzima na Sebe grehe sveta“ (Jn. 1, 29). On, potrpevši smrt od Iroda, prvi objavi i onima koji se nahođaše u adu: on i tamo bi preteča, najavljujući da će i tamo sići Spasitelj da bi izbavio duše Svetih iz ruku smrti.
46. A budući da lično Spasitelj bi početak vaskrsenja svih ljudi, to je trebalo da Gospod, kroz Koga će se savršiti i Sud svecelom svetu, prvi i jedini vaskrsne iz mrtvih da bi oni koji se dostojno podvizavaju po zasluzi primili vence od Njega – tog dobrog Sudije, Koji lično prvi pobedi na poprištu (koje Mu predstojaše da prođe), Koji se vazneo na Nebesa i zasede s desne strane Oca, i Koji će se iznova na kraju sveta javiti kao Sudija. Neophodno je bilo da se Njegove preteče (i u ovome) jave kao prethodnica, kako o tome (Sam Gospod) govori kroz Malahijuangela[41]: „Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka, pre nego što dođe veliki strašni Dan Gospodnji. I on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovim, da ne dođem i ne zatrem zemlju“ (Malah. 4, 5)[42]. Oni će, javivši se zajedno, objaviti nastupajuće javljenje Hristovo s Nebesa. Oni će, takođe, činiti i znamenja i čudesa da bi na taj način trgli ljude iz sve grđega beščašća i bezakonja njihovog i obratili ih k pokajanju.
47. Jovan govori: iI daću dvojici svedoka Mojih i proricaće hiljadu i dvesta i šezdeset dana (tj. polovinu sedmice, o kojoj govoraše Danilo), obučeni u vreće. Ovi su dve masline i dva svetilnika što stoje pred Gospodom zemlje. I ako im ko učini nepravdu, oganj izlazi iz usta njihovih i proždire neprijatelje njihove; i ko im bude hteo učiniti nepravdu, on mora tako poginuti. Ovi imaju vlast da zatvore nebo, da ne padne dažd na zemlju u dane njihova prorokovanja; i imaju vlast nad vodama da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom mukom kad god budu hteli. I kad svrše svedočenje svoje – pazi što govori Prorok! – zver što izlazi iz bezdana učiniće rat sa njima, i pobediće ih, i ubiće šs“ (Otk. 2, 37), zato što neće hteti da uznesu slavu antihristu, to jest onom izraslom malom rogu, koji će, pogordivši se konačno u srcu, početi sebe da preuznosi i proslavlja kao boga, da progoni Svete, a huliće, takođe, i na Hrista. I sve to (biće) po reči Danilovoj: „Gledah rogove i, gle, drugi mali rog izraste među onim, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i, gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari. I otvori usta svoja na hulu protiv Boga, i rog taj poče da vodi rat protiv Svetih i pobedi ih dok ne bi ubijena i ne pogibe zver i telo joj se predade na sažeženje ognjem“[43] (Upor. Dan 7, 8,11).
48. Budući da, takođe, treba manje ili više podrobno razmotriti i način na koji im Duh Sveti uz pomoć broja tajanstveno pokaza ime antihristovo, to ćemo se sada usredsrediti na podrobnije razmatranje svega što se tiče datoga pitanja. Jovan govori ovako: „I videh drugu zver gde izlazi iz zemlje, i imaše dva roga kao u jagnjeta, i govoraše kao aždaja. I svu vlast prve zveri činjaše pred njom; i učini da se zemlja i koji žive na njoj poklone prvoj zveri, čija se smrtna rana isceli. I činjaše znamenja velika, pa učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima. I obmanjuje one koji žive na zemlji čudesima, koja joj biše dana da čini pred zveri, govoreći onima koji žive na zemlji da načine lik zveri, koja imade ranu od mača i osta živa. I bi joj dano da da duh liku zverinom, da lik zveri progovori i učini da budu pobijeni oni koji se ne poklone liku zveri. I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, da im dadu žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovim. Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zveri ili broj imena njena. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer broj čovekov i broj njen je šest stotina šezdeset i šest“ (Otkr. 13,11-18).
49. U datom slučaju „zverju koja izlazi iz zemlje“ Jovan naziva carstvo antihristovo koje će nastupiti, a pod „dva roga“ (misli) kako na samoga antihrista, tako i laž-proroka koji će se javiti zajedno sa antihristom. Reči: „i imaše dva roga kao u jagnjeta“ (označavaju) da će antihrist želeti da se prikazuje sličnim Sinu Božijem i da će samoga sebe pokazivati kao cara. Reči: „i govoraše kao aždaja“ – ukazuju na to da antihrist jeste obmanitelj i da istine nema u njemu. A rečenica: „I svu vlast prve zveri činjaše pred njom; i učini da se zemlja i koji žive na njoj poklone prvoj zveri, čija se smrtna rana isceli“, označava to da će antihrist, na taj način, u skladu sa zakonom Avgustovim, od čijeg se (vremena) i utvrdi Rimsko carstvo, lično izdavati naredbe i, vladajući nad svima, zavesti poredak, a sve to da bi na taj način stekao sebi još veću slavu. Upravo to i jeste zver četvrta, čija glava bi poražena i potom iznova izlečena. Upravo će se ona, uprkos tome što će (Rimsko carstvo)[44] biti razrušeno, obezslavljeno i razdeljeno na deset kruna, a budući obdarena posebnom veštinom, snova izlečiti i obnoviti. Upravo to i htede da izrazi prorok kada reče: „I bi joj[45] dano da da duh liku zverinom“. Zaista, antihrist će iznova dati tom liku duh i silu pomoću zakona koje će obznaniti i ubiće sve koji se ne budu poklonili pred likom zveri. Jer je rečeno: „I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, da im dadu žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovim. Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zveri ili broj imena njena“. Zaista, budući lukav i nadmen prema slugama Božijim iz želje da ih istrebi i progna iz sveta zbog toga što mu ne prinose slavu, on će naređivati svima svugde da se postavljaju oltari tako da niko od Svetih ne bi mogao ni da kupi, ni da proda ako prethodno ne prinese žrtvu. To će biti taj žig koji će biti utiskivan na desnu ruku. A žig na čelu ukazuje na to da će svi biti ovenčani i da će nositi na glavi ognjeni venac, ali ne (venac) života, već smrti. Upravo tako i postupi sa Judejcima Antioh Epifan, sirijski car, koji proizađe iz roda Aleksandra Makedonskog. I on, takođe, uzgordivši se u srcu svome u ta vremena, izda naredbu da svi postave žrtvenike pred vratima (svojih domova), da prinose žrtve i da, ovenčavši se bršljenima, vrše obrede u čast Dionisu; on zapovedi da se – posle prethodnoga mučenja, bijenja i saslušavanja – pogube svi koji ne htedoše da se povinuju (ovoj naredbi). Međutim, sam on primi dostojnu platu od Gospoda, pravednoga Sudije i svevidećega Boga, jer skonča tako što ga proždraše crvi. Ako ko želi da se sa svim ovim podrobno upozna neka pročita knjige Makavejske: u njima je sve ovo pokazano.
50. Sada ćemo se (ponovo) vratiti temi našega razmatranja[46]. U i tom slučaju, sam će (antihrist) pribeći lukavstvu, hoteći da u svemu podjarmi Svete. Prorok i apostol govori: „Ovde[47] je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer broj čovekov i broj njen je šest stotina šezdeset i šest“. Prema tome, u pogledu njegovoga imena nama je nemoguće reći išta određeno; mi samo možemo da pretpostavimo kako o tom pitanju razmišljaše i kako naučen bi blaženi Jovan. Jer će se traženo (ime) obelodaniti tek tada kada se bude javio sam (antihrist). Međutim, toliko koliko znamo, makar i pretpostavljajući, govorićemo (o datome pitanju). Stvar je u tome što mi nalazimo mnogo imena koja odgovaraju tom broju; takvo je, na primer, (ime) Titan, prastaro i slavno ime, ili Evantas: i ono, takođe, odgovara tom broju; a moguće je navesti i mnoga druga (imena). To već rekosmo kada govorismo o tome da se zaceli rana prve zveri i da antihrist dade liku mogućnost govora, to jest da mu predade silu. Svima je jasno da su oni koji još uvek vladaju – Latini; otuda, ako prevedemo (to ime) u smislu imena jednoga čoveka, tada ćemo shvatiti: Latinjanin[48]. Međutim, ne treba unapred predskazivati da će (ime antihristovo) zaista biti takvo, isto kao što ne treba ni poricati da ono neće biti ovakvo ili onakvo. Uopšte (uzevši) mi treba da sa strahom držimo u čistom srcu tajnu Božiju i da sa verom čuvamo ono što predskazahu blaženi Proroci, a sve to da ne bismo, znajući unapred o tome što se ima desiti, pali u smućenje kada to i nastupi. Kada se bude navršilo određeno vreme, tada će se otkriti i sami onaj o kome (sve) to bi predskazano, baš kao što će (tada) svima biti otkriveno i (njegovo) ime.
51. No, one koji s revnošću izučavaju reči Božije možemo ubediti ne samo ovim rečima, već (im istinu) možemo pokazati i na osnovu mnogih drugih svedočanstava. Tako Danilo govori: „A ovi će se izbaviti iz ruku njegovih: Edom, Moav i glavni deo sinova Am novih“ (Dan. 11, 41). Jer, to i jesu oni koji se pridružuju antihristu zbog srodstva (sa njim) i koji ga postavljaju za cara svoga. Edom – to su deca Isavljeva (1. Moj. 36,89,43), a Amon i Moav – to su deca koja su se rodila od dve kćeri Lotove (1. Moj. 19, 3738): rod njihov se produžava i do današnjega vremena. I Isaija govori: „Na Edomce i Moavce dignuće ruke svoje, i sinovi Amonovi biće im pokorni“ (Isa. 22,14)“.
52. Prema tome, antihrist će – javivši se od njih u određeno vreme[49], ovladavši na bojnom polju trima od deset rogova, iskorenivši konačno ta (tri roga), tj. Egipat, Libiju i Etiopiju, opljačkavši (od njih) plen i bogatstvo, podčinivši sebi i preostalih sedam rogova – početi[50] da se nadima u srcu i gordi pred Bogom kao da je onaj koji vlada svim živim. Prvi njegov napad biće na Tir i Sidon i okolnu zemlju. Zauzevši, pre svega, te gradove, on će izazvati strah i u drugim (gradovima), kako o tome govori Isaija: „Stidi se, Sidone, reče more; ne mučim se porođajem, ne rađam, ne odgajam mladiće, ne podižem devojke. Kao što se ožalostiše kad čuše za Misir, tako će se ožalostiti kada čuju za Tir“ (Isa. 23, 45).
53. Kada se sve ovo tako i desi, ljubljeni (Teofile), i kada bude sasekao tri roga, antihrist će početi da prikazuje sebe kao boga, po reči Jezekiljevoj: „Što se ponese srce tvoje te veliš: ja sam Bog (Jezek. 28,2). Na sličan način i Isaija (govori): „A govorio si u sriu svome: izaći ću na nebo, više zvezda Božijih, podići ću presto svoj, i sešću na gori visokoj na strani severnoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu“ (Isa. 14, 13-15). A Jezekija (opet) govori: „Hoćeš li pred krvnikom svojim kazati: ja sam Bog, kad si čovek a ne Bog u ruci onoga koji će te ubiti? „ (Jezek. 28, 9).
54. Pošto, na taj način, pokazasmo proročanstva (o pitanju) porekla, javljenja i ubijenja antihrista, a takođe i o njegovom skrivenopokazanom imenu, razmotrićemo, takođe, i delovanje njegovo. On će prizvati k sebi sav narod (judejski)[51] sa svih strana na koje (ovaj beše) rasejan. On će ih prisvojiti sebi kao svoju sopstvenu decu; objaviće im da će obnoviti (njihovu) zemlju i obnoviti njihovo carstvo i hram, i sve to da bi se oni poklonili njemu kao bogu, po reči Proroka: „Sabra svu silu svoju od istoka sunca do zapada sunca; i sve one koje sazva i čak one koje ne pozvasvi krenuše zajedno sa njim„[52]. I Jeremija, koristeći se u pogledu antihrista pogodnom slikom, govori ovako: „Kao što jarebica leži na jajima ali ne izleže, tako ko sabira bogatstvo ali s nepravdom; u polovini dana svojih ostaviće ga i najposle će biti lud“ (Jerem. 17, 11).
55. Naravno, predmetu naših razmatranja neće naškoditi ako kažemo (reč i) o lukavosti te životinje, kao i to da se prorok prorokujući ne bez razloga posluži upravo pričom o toj životinji. Zaista, jarebica, budući sujetna životinja, kada vidi blizu sebe gnezdo druge jarebice sa ptićima, ona – ako je otac njihov odleteo po hranu, oponašajući cvrkut (oca njihovog) priziva ih k sebi. Ptići, misleći da se pred njima nalazi njihov otac, ustremljuju se k jarebici. I, gle, ona se gordi među tuđom decom kao da se nalazi među svojom sopstvenom. Kada se, pak, vrati pravi otac i počne da ih priziva istinskim glasom, ptići prepoznavši (taj glas) napuštaju obmaniteljku i vraćaju se istinskome ocu. Upravo se ovakvom pričom posluži Prorok, govoreći o antihristu koji će prizvati k sebi čovečanstvo, želeći da ono što je tuđe učini svojim; koji će objaviti svima lažno izbavljenje, budući da ni sam sebe zapravo ne može da spase.
56. On će prisajediniti sebi narod, koji svagda beše neveran Bogu i (taj će narod), po njegovoj zapovesti, početi da progoni Svete kao svoje neprijatelje i protivnike, kako o tome i govori Jevanđelist: „U nekome gradu beše nekakav sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše. A u onome gradu beše jedna udovica, i onda dolažaše k njemu govoreći: ‘Odbrani me od moga suparnika. ‘ I ne htede zadugo. A najposle reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne stidim, no budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dodijava“ (Lk. 18, 35).
57. Sudijom nepravednim, koji se Boga ne boji i ljudi ne stidi, (Jevanđelist) bez sumnje naziva antihrista, koji će, budući (da je) sin đavolji i sasud satanin, od trenutka svoga zacarenja početi da se gordi pred Bogom i prikazuje kao onaj koji se zaista ne boji Boga i ne stidi Sina Božijega, Sudije sviju. A pod udovicom, koja – kako on govori – beše u gradu, on misli na Jerusalim, koji se zaista pokaza udovicom, ostavljenom od savršenog i nebeskog Ženika, udovicom koja ište osvetu od smrtnoga čoveka zato što je Hristos odbaci. Ona Hrista nazva protivnikom svojim, a ne Spasiteljem, zato što ne ču ono što reče prorok Jeremija: „Zato što ne poverovaše Istini govoriće tada narodu tome i Jerusalimu duh zablude“ (upor. Jerem.4 11). I Isaija na sličan način (govori): „Što narod ovaj ne mari za vodu siloamsku koja teče tiho, i raduje se Resinu i sinu Remelijinu: Zato, evo, Gospod će navesti na njih vodu iz reke silnu i veliku, cara Asirskoga (i svu slavu njegovu) (Isa. 8, 67). Isaija „carem asirskim“ simvolično naziva antihrista, slično tome kao što i drugi prorok govori: „I on će biti mir; kada dođe Asirac u zemlju našu i kad se popne na gore vaše “ (Mih. 5, 5)[53].
58. Na sličan način i Mojsej, predviđajući da će narod (judejski) odbaciti i odreći se Spasitelja sveta i prionuti uz zabludu, da će izabrati zemaljskoga cara i odreći se Nebeskoga, govori ovako: „Nije li to sakriveno kod mene, zapečaćeno u riznicama mojim? Moja je osveta i plata, u svoje vreme stuknuće noga njihova (jer je blizu dan propasti njihove“ (4. Moj. 32. 34-35). I tako se oni spotakoše u svemu i ni u čemu se ne pokazaše saglasni Istini: ni Prorocima, s obzirom na to da pobiše i same proroke; ni glasu Evanđelja, budući da razapeše i samoga Spasitelja; oni ne poverovaše ni Apostolima, budući da i njih progoniše; oni svugde postaše zločinci i izdajnici Istine; oni se pokazaše više kao bogomrsci nego kao bogoljupci. Oni (tj. judejski narod) će, iskoristivši pogodnu priliku, u to vreme tražiti osvetu od smrtnoga čoveka, ustajući na sluge Božije. A on će, pogordivši se uz njihovu pomoć, početi da protiv Svetih objavljuje ukaze sa naredbama da ih svugde ubijaju u slučaju da neće da ga poštuju i da mu se klanjaju kao bogu.
59. O ovome Isaija govori ovako:Teško brodskim krilima[54] zemlje, s one strane reka etiopskih, koja šalje poslanike preko mora, u lađama od site po vodama govoreći: idite, brzi glasnici, k narodu rasejanom i opljačkanom; k narodu razmerenom i pogaženom, kojemu zemlje raznose reke“ (Isa. 18, 2).
59. A to smo upravo mi koji se nadamo u Sina Božijega i zbog toga trpimo gonjenja i stradamo od strane nevernika (i zlih ljudi). „Krila brodska“ jesu (pomesne) Crkve, a more jeste svet, u kome Crkva, poput broda na pučini, biva bacana (tamo-amo), ali pritom (nikada) ne tone. Jer, ona ima iskusnoga kormilara – Hrista. Ona posred palube nosi i pobedni trofej, okrenut protiv smrti, to jest (nosi sa sobom) Krst Gospodnji. Ona ima pramac – Istok i krmu – Zapad; trup (njen čini) Jug; kao dva kormila (služe joj) – dva Zaveta; užad, zategnuta ukrug, jesu ljubav Hristova, koja svezuje Crkve; Crkva nosi sobom i potpalublje, to jest „banju novoga rođenja“, (banju) koja obnavlja verujuće.
Svojstvena joj je i prozračna tanka mreža – to je Duh s Nebesa, Kojim se verujući ulovljuju za Boga. Tu su i gvozdena sidra – to su svete zapovesti Samoga Hrista, koje su čvrste kao gvožđe. Ima ona (Crkva) i mornare, kako sa desne, tako i sa leve strane – to su služeći sveti Angeli, blagodareći kojima se Crkva neprestano drži i biva odbranjivana. Na njoj su i lestve (od užadi), koje vode na visinu jarbola – to je slika znamenja stradanja Hristovog, slika koja pri vlači verujuće k ushođenju na Nebesa. Psifari[55], smešteni na vrhu jarbola – to su horovi Proroka, Mučenika i Apostola, uspokojenih u Carstvu Hristovome.
60. O gonjenjima i mučenjima kojima će biti izložena Crkva od strane protivnika govori i Jovan[56]: „I znak veliki pokaza se na Nebu: Žena obučena u sunce, i mesei pod nogama njenim, i na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda: i ona beše trudna, i vikaše od bolova mučeći se da rodi. I pokaza se drugi znak na Nebu, i, gle, velika crvena aždaja koja imaše sedam glava i deset rogova; i na glavama njenim sedam kruna; i rep njen vuče trećinu zvezda nebeskih, i baci ih na zemlju. I aždaja stade pred ženom koja je trebalo da rodi, da kada rodi proždere dete njeno. I rodi muško Dete, koje će napasati sve narode Dalicom gvozdenom; i Dete njeno bi uzeto k Bogu i prestolu njegovu. A žena uteče u pustinju gde imaše mesto pripremljeno od Boga, da je onde hrane hiljadu i dvesta šezdeset dana „ (Otk. 12, 1-6). „I kada vide aždaja da bi zbačena na zemlju, poče progoniti ženu koja rodi muško Čedo. I ženi biše data dva krila orla velikoga da odleti u pustinju na mesto svoje, gde će se hraniti vreme i vremena i pola vremena, daleko od zmije. A zmija ispusti za ženom iz usta svojih vodu kao reku, da bi je reka odnela. I zemlja pomože ženi, i otvori zemlja usta svoja i proguta reku koju ispusti aždaja iz usta svojih. I razgnevi se aždaja na ženu i otide da ratuje sa ostalima iz semena njenog, koji drže zapovesti Božije i imaju svedočanstvo Isusa Hrista (Otk. 12, 13-17).
61. Izrazom „ženom, obučenom u sunce“ Jovan veoma jasno označi Crkvu, obučenu u, blistaviji od sunca, Logos Očev. Govoreći o „mesecu pod nogama njenim“ (on misli na to) da je Crkva, slično mesecu, ukrašena nebeskom slavom. A izraz: „I na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda“ ukazuje na dvanaest Apostola, posredstvom kojih je utvrđena Crkva. „I ona beše trudna, i vikaše od bolova mučeći se da rodi“ – to znači da Crkva nikada neće imati mira, rađajući iz srca Logosa, i da će istovremeno u svetu bivati izložena gonjenjima od strane nevernika. „I rodi muško Dete, koje će napasati sve narode palicom gvozdenom“ – to jest muško čedo i savršenoga Hris ta, Sina Božijega, Boga i čoveka, prorokovanog Prorocima: upravo Njega večno rađa Crkva i (o Njemu) uči sve narode. Izraz: „i Dete njeno bi uzeto k Bogu i prestolu njegovu“ – označava da Nebeski Car, a ne zemaljski jeste Onaj Kojega Crkva večno rađa, kako o tome i David prorokuje, govoreći: „Reče Gospod Gospodu mome, sedi s desne strane Moje, dok ne položim neprijatelje tvoje u podnožje nogu tvojih“ (110, 1). Rečeno je: „I kada vide aždaja da bi zbačena na zemlju, poče progoniti ženu koja rodi muško Čedo. I ženi biše data dva krila orla velikoga da odleti u pustinju na mesto svoje, gde će se hraniti vreme i vremena i pola vremena, daleko od zmije„: to i jesu ona hiljadu i dvestotine i šezdeset dana – polovina od sedam (godina) – tokom kojih će tiranin imati silu i goniti Crkvu, koja će bežati iz grada u grad, koja će se skrivati u pustinji i u gorama, koja neće imati ničega drugoga osim dva krila ogromnoga orla, to jest vere u Isusa Hrista, Koji, raširivši na Krstu svete Ruke, raširi dva krila – desno i levo, prizivajući time sve koji veruju u Njega i pokrivajući ih kao kvočka svoje piliće“. U tom smislu i kod Malahije se govori: „I granuće vam Sunce Pravde i zdravlje će biti na zracima njegovim, i izlazićete i skakćete kao taoci od jasala“ (Malah. 4, 2).
62. Govori takođe i Gospod: „Kada, dakle, ugledate gnusobu opustošenja, o kojoj govori prorok Danilo, gde stoji na mestu sve tome – koji čita da razume – tada koji budu u Judeji neka beže u gore; i koji bude na krovu da ne silazi po ono što mu je u kući; i koji bude u polju da se ne vraća natrag da uzme haljine svoje. A teško trudnicama i dojiljama u te dane. Nego se molite Bogu da ne bude bežanje vaše ni u zimu ni u subotu. Jer će tada biti nevolja velika kakva nije bila od postanka sveta do sada niti će biti. I ako se ne bi skratili dani oni, niko ne bi ostao, ali izabranih radi skratiće se dani oni“ (Mt. 24,15-22). A Danilo govori: „(A od vremena kada se ukine žrtva svakidašnja) i postavi gnusoba opustošenja, biće hiljadu i dvesta i devedeset dana. Blago onome koji pretrpi i dočeka hiljadu i tri stotine i trideset pet dana“ (Dan. 11,11-12).
63. Blaženi apostol Pavle u poslanici Solunjanima govori: „Ali vas molimo, braćo, u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa Hrista i našeg sabranja u Njemu. Ne dajte se lako pokolebati umom, niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni poslanicom – tobože našom – kao da je već nastao Dan Hristov. Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer neće doći dok najpre ne dođe otpadništvo i ne pojavi se čovek bezakonja, sin pošbli, koji se protivi i preuz nosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja, tako da će sam sesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog. Zar ne pamtite da sam vam ovo kazivao još kada sam bio kod vas? I sad znate šta ga zadržava da se ne javi do u svoje vreme. Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ne ukloni onaj koji je sada zadržava. I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih i uništiti pojavom Svoga prisustva; onoga je dolazak po dejstvu sataninom sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu obmane da veruju laži, da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, neš zavoleše nepravdu“ (2. Sol. 2,1-12). A Isaija govori:Da se razveje nečastivi da ne vidi slave Božije“ (upor. Isa. 26,10).
64. Kada se to zbude, ljubljeni (Teofile), i kada se jedna sedmica razdeli na dva dela i kada se tada obelodani „gnusoba opustošenja“, i dvojica proroka i preteče Gospodnje savrše svoje poslanje, i kada svet, konačno dođe do svoga svršetka, šta ostaje drugo ako ne javljenje s Nebesa Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista, Sina Božijeg, u Koga se nadamo i Koji donosi sažeženje i pravedni sud svima onima koji ne poverovaše u Njega? I, zaista, Gospod govori: „A kada se počne ovo zbivati, uspravite se i podignite glave svoje, jer se približava izbavljenje vaše“ (Lk. 21, 28). „I vlas sa glave vaše neće pgišnuti“.“Jer kao što munja izlazi od Istoka i sine do Zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečijeg. Jer gde je trup onde će se i orlovi skupiti (Mt. 24, 27-28). Taj „Trup“ se obrazovao još u Raju: jer (još) tamo pade Adam, uvučen u zabludu. I još (Gospod) govori: „I poslaće (Sin Čovečiji) anđele Svoje s velikim Glasom trubnim; i sabraće izabrane svoje od četiri vetra, od kraja do kraja nebesa“ (Mt. 24, 31). Takođe i David najavljujući Sud i Javljenje Gospodnje, govori: „Izlazak Mu je nakraj Neba i hod Mu do kraja njegova; niko nije skriven od toplote njegove“ (Ps. 19, 6). Pod toplotom je David mislio na sažeženje (ognjem). I Isaija govori na sledeći način: „Hajde, narode moj, uđi u odaje svoje, i zaključaj vrata svoja za sobom, prikrij se začas, dokle ne prođe gnev Gospodnji“ (Isa.26, 20). Slično (ovome) govori i Pavle: „Jer se otkriva gnev Božiji s Neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi“ (Rimlj. 1,18).
65. A o vaskrsenju i carstvu svetih Danilo govori: „I mnogi od onih koji spavaju u prahu zemaljskom ustaće, jedni na život večni a drugi na sramotu i kaznu večnu (Dan. 12, 2). I Isaija kazuje: „Vaskrsnuće mrtvi tvoji, i moje mrtvo telo će ustati. Probudite se, i pevajte koji stanujete u prahu; jer je rosa koja je tvoja njima isceljenje“ (Isa. 26, 19). Gospod, takođe, govori: mnogi će u taj dan i čuti glas Sina Božijega, i čuvši š oživeće“ (Jn. 5, 25). Prorok govori[57]: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos“ (Efes. 5, 14). Jovan govori: „Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema vlasti (Otk. 20, 6). Druga smrt jeste jezero ognjeno goruće. I, opet, Gospod govori: „Hodite blašsloveni Oca Mojega, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta“ (Mt. 25, 34). A šta govori za nečastive? „Idite od Mene prokleti u oganj večni koji je Otac moj, „pripremio đavolu i anđelima njegovim“ (Mt. 25, 41). Jovan govori: „Napolju su psi i vračari i bludnici i krvnici i idolopoklonici i svaki koji voli i čini laž‘ (Otk. 22, 15), zato što je udeo njihov u geeni ognjenoj. Slično govori i Isaija: „I izlaziće i gledaće mrtva tela onih ljudi koji se odmetnuše od Mene, jer crv njihov neće umreti i oganj njihov se neće ušsiti, i biće gad svakome telu“ (Isa. 66, 24).
66. A apostol Pavle, o vaskrsenju pravednika u poslanici Solunjanima govori: „Nećemo, pak, braćo, da vam bude nepoznato šta je sa onima koji su usnuli, da ne biste tugovali kao oni koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji budemo živi o dolasku Gospodnjem nećemo preteći one koji su usnuli. Jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom arhanđela i sa trubom Božijom, sići s Neba, i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti, a potom mi živi koji ostanemo bićemo zajedno sa njima uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda sa Gospodom biti (1. Sol. 4, 13-17).
67. Sve ovo, ubravši iz Sveštenoga Pisma, kao iz blagomirisnog (vrta) i splevši (od ubranoga) nebeski venac, ja, po ljubavi prema Gospodu, i predajem tebi, brate moj, ljubljeni Teofile, ukratko govoreći da bi se ti, čuvajući s verom ono što je napisano i prozirući šta se ima dogoditi, mogao sačuvati svakoga spoticanja, kako pred Bogom, tako i pred ljudima, očekujući blaženu nadu i javljenje (slave velikoga) Boga i Spasa našega Isusa Hrista (Tit. 2, 13), (javljenje) prilikom koga će se On, vaskrsavši Svete, zajedno sa njima uzradovati i proslaviti Oca, Kome neka je slava u beskonačne vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prevod sa ruskog: Ippolita, episkopa rimskago, izloženie na osnovanii Svящenogo Pisaniя o Hriste i antihriste, i Svяtitel Ippolit Rimski, Tvoreniя, Svяto-Troickaя Sergieva Lavra, 1997 (po reprintnom izdanju Kazanaskoй Duhovnoй Akademii, Kazan, Tipo-litografiя Imperatorskago Universiteta), str. 9-46
  2. Ovo ukazuje na činjenicu da je izvesni Teofil sam predložio episkopu Sv. Ipolitu da razmotri čitav niz pitanja u vezi sa antihristom.Ovaj spis Sv. Ipolita nastao je kao odgovor na postavljena pitanja.
  3. Fabricije (Hipp. or. 1716, ap., r. 4) smatra da je taj Teofil isti onaj Teofil kome se, po svedočenju Epifanija (I. I, r. 540, 560,590) obraća Metodije Patarski.
  4. To jest: to što ću ti reći (prim. prev.).
  5. Učenje o prorocima i bogonadahnutosti njihovoj, Sv. Ipolit je verovatno preuzeo od Sv. Irineja Lionskog (Upor. Protiv jeresi, knj.IV, gl.20, 5).
  6. Iz dvojnoga suprotstavljanja sintagmi „Logos Božiji“ i „Dete Božije“ sa jedne strane, i „Logos“ i „čovek“ sa druge strane, potpuno je jasno da pojmom „Dete“ upotrebljenim za Logosa Božijeg, Sv. Ipolit je želeo da označi stanje (samo)-uniženosti Sina Božijega, Koji ne prestajući da bude prevečni Logos Božiji u isto vreme postaje i „čovek nas radi“, to jest biće uniženo (upor. Filiplj. 2,4-11).
  7. To jest, objašnjenja, na osnovu proroštava, učenja o Ličnosti Bogočoveka Hrista.
  8. To jest „dotkavši“, „dokončavši“, „usavršivši“: ova reč izražava misao o smislu krsnih stradanja Hristovih u delu proslavljenja Njegovoga tela. Tom rečju se savršeno opovrgava svaka pomisao o doketizmu.
  9. Učenje Sv. Ipolita o sjedinjenju u Licu Isusa Hrista dveju priroda – Božanske i čovečanske – stoji u najbližem srodstvu sa učenjem Sv. Irineja Lionskog (Upor. Protiv jeresi, knj.VI, gl.20, 4).
  10. Veoma karakteristični izraz koji pojašnjava učešće Svetoga Duha u proslavljenju tela Spasiteljevog.
  11. Misli se na Božanstvo i čoveštvo Hristovo.
  12. Podir – dugačka haljina jevrejskih prvosveštenika i careva, sa otvorom za glavu i bez rukava.Ovo ukazuje na prvosvešteničko služenje Hristovo.
  13. U nekim slovenskim prevodima pored reči „antihrista“ stoji i reč „đavola“.To je bez sumnje proizvoljni dodatak prevodilaca ili prepisivača, budući da ni u jednom od tri poznata grčka rukopisa nema pomena te reči.Takav dodatak, koji opravdava mišljenje raskolničko o antihristu kao samom đavolu, protivreči smislu učenja Ipolitovog, koji u istoj toj glavi, nešto dalje, kaže da će antihrist doći „u liku čoveka“.
  14. Mišljenje o tome da će antihrist proizaći iz kolena Danova zajedno sa dokazivanjem ovoga mišljenja iz proroka Jeremije Sv. Ipolit preuzima od Sv. Irineja Lionskog (Protiv jeresi, knj.V, gl.30, 2).
  15. U Svetom Pismu ovakvoga mesta nema.Sv. Ipolit je ovo preuzeo najverovat- nije iz nekog apokrifnog spisa.Sv. Ipolit navodi ovo mesto i nešto kasnije u glavi 54.
  16. To jest: Danilovom tumačenju sna Navuhodonosorovog.
  17. To jest: od Navuhodonosora.
  18. Upor. Tumačenje na knjigu Danila (I), gde Sv. Ipolit otvoreno ukazuje na to ko su bila ta četiri naslednika među kojima je Aleksandar razdelio svoje carstvo: Selevk, Dimitrije, Ptolomej i Filip.
  19. To jest: iz Rimskoga carstva.
  20. Sv. Ipolit ovaj tekst ne navodi takvim redom reči kao što stoji kod Danila (v. Dan. 7, 7-8).
  21. To jest: u okolnostima nevolja i gonjenja koje će pokrenuti antihrist.
  22. Bukvalno: Λογος εκ καρδιας, „Logos iz srca (Očeva)“ – da bi se označilo unutarnje suštinsko srodstvo između Boga Oca i Boga Sina.
  23. Pod εις δημοκρατιας nužno se misli na višenarodnost države tj. Rimskog carstva, koje će se razdeliti na mnoge narode i njihove države. Rimska država će se razdeliti na deset zasebnih država, u skladu sa različitostima naroda koji će činiti te države. Ovde se, dakle, misli na viševlašće koje će uslediti, a ne na demokratiju kao modernu formu političkog upravljanja.
  24. „Usred njih“, to jest: usred tih deset država na koje će se razdeliti Rimsko carstvo.
  25. Sadržaj glava 20-28 Sv. Ipolit mnogo podrobnije i određenije iznosi u svom drugom spisu Tumačenje na knjigu Daiila (IV, gl 1-8).
  26. Pod „nečistom vavilonskom bludnicom“ Sv. Ipolit misli očevidno na Rim- sko carstvo, budući da o njemu govori u prethodnoj glavi.Ovo se pokazuje sasvim razumljivim ako obratimo pažnju na to da će se antihrist, po prozrenju Sv. Ipolita, zacariti upravo u Rimskom carstvu, koje je u njegovo vreme dostiglo najviši stepen razvrata, slično drevnome Vavilonu kao sinonimu svakoga razvrata.
  27. Misli se na delimični sud koji će se zbiti pre sveopštega Suda. Rušenje carstva antihristovog, zasnovanog na rimskoj državi, pred dolazak Sina Čovečijega jeste ono što predstavlja po sebi taj delimični, to jest pripremni sud.
  28. Ovde Sv. Ipolit daje jasno svedočanstvo u korist kanonske valjanosti knjige Otkrivenja Jovana Bogoslova. Ovo svedočanstvo je osobito važno s obzirom na to da je u vreme Sv. Ipolita bilo spora o kanonskoj valjanosti ove knjige, i sam Sv. Ipolit se po ovom pitanju borio sa sektom aloga i delimično sa rimskim prezviterom Kajem, koji su poricali istinitost te knjige.
  29. Ovo jasno ukazuje na to da Sv. Ipolit poistovećuje Rim (tj. Domicijana, rimskoga cara) sa Vavilonom kao carstvom antihrista.
  30. Ima se u vidu progonstvo Jovana Bogoslova na ostrvo Patmos za carevanja cara Domicijana (Upor. Oktr. 1, 9).
  31. Reči „hulnih“, koja se nalazi u tekstu Otkrivenja, nema kod Sv. Ipolita (ni u jednom njegovom rukopisu), iako je ona ovde neophodna.
  32. Ovo „i mrskoga“ Sv. Ipolit je dodao tekstu Otkrivenja.
  33. Odgovarajuće mesto u Otkrivenju zvuči drugačije: „i obitalište svih ptica čistih i nečistih“.
  34. To jest Vavilon o kome je reč.
  35. To jest, Sv. Ipolit ovo mesto shvata u vezi sa krajnjom sudbinom sveta čoveka, sa vremenom Hristovog Drugog dolaska (upor. Mt. 24:15). Sv. Ipolit Rimski se u tumačenju ovog mesta slaže sa Sv. Irinejem Lionskim (Protiv jeresi knj.5, 25,4). On to mesto tumači u svojim „Komentarima na proroka Danila“ gde izlaže podrobno razmatranje proročanstva Danilovog o sedamdeset sedmica.
  36. Polovina od sedam godina jeste tri i po godine. Budući da se ovde računa lunarni mesec koji ima 30 dana, što je preuzeto iz jevrejskog računanja vremena, tri i po godine iznosi 1260 dana, kako u datom slučaju i navodi Sv. Ipolit.
  37. Sv. Ipolit navodi ovo Danilovo mesto u donekle izmenjenom obliku.
  38. Upor. Jn. 1, 5; 3,19-20.
  39. „Novo“ u smislu neobičnosti, natprirodnosti toga rođenja, a takođe i u smislu da je Hristos Svojim rođenjem položio temelje novoga Života.
  40. To jest: u pustinji ovosvetske sujete.
  41. Ovo mesto se u tri grčke redakcije ovog spisa Sv. Ipolita prevodi na različite načine.U prvoj redakciji (N) sam Malahija se naziva angelom (može biti zato što na jevrejskom samo ime „Malahija“ znači – angeo). U drugoj redakciji (ER) reč „angeo“ čini predikat druge ličnosti, koju neki komentatori datoga mesta (pročitanoga u ovoj redakciji) prepoznaju kao jevanđelista Luku, nazvanoga od Sv. Ipolita tako, po ugledu na Jovana Bogoslova, koji sedam episkopa maloazijskih crkava nazva angelima (Otkr. 2, 3). U trećoj, prevodnoj redakciji, (S), reč „angeo“ je sasvim zamenjena rečju „prorok“.Mi se držimo prve redakcije kao najverovatnije.
  42. Sv. Ipolit sintetiše proroštvo Malahijino (4, 4-5) sa rečima Jevanđelista Luke, koji je, takođe, dao i istumačio isto proroštvo (Lk. 1,17).
  43. Sv. Ipolit navodi reči proroka Danila u slobodnijem obliku (Dan. 7, 8-11, 21).
  44. Ovde se sasvim sigurno misli na Rimsko carstvo, o kome se govori neposred- no pre ovoga.
  45. Ovde se misli na četvrtu zver, to jest antihrista.
  46. Po pitanju koje se tiče antihrista.
  47. To jest pri razmatranju imena antihristovog.
  48. Navedena imena Sv. Ipolit smatra (sledeći Sv. Irineja, upor.“Protiv jeresi“ knj.5, gl.30,3) za imena antihristova zato što slova od kojih se sastoje, ako se uzmu kao brojevi prilikom sabiranja daju broj zveri – 666. Titan, Τειταν: Τ=300, ε=5, ι=300, α=1, ν=50 = 666. Evantas, Εανθας: Ε=5, ν=400, α=1, ν=50, θ=9, α=1, ς= 200 = 666. Latinos, Λατεινος = Λ=30, α=1, τ=300, ε=5, ι=10, ν= 50, ο= 70, ς=200 = 666.
  49. To jest, kada nastupi vreme dolaska antihristovog.
  50. Ima osnova da se misli da je Ipolit bio sklon da neke tadašnje znake pre- poznaje kao znake koji su već otkrivali dejstvo antihrista, budući da su mu strašna zbivanja, kojih beše savremenik, a kroz koje je prolazila hrišćanska Crkva, davali povoda za takve pretpostavke. No, i pored toga što je iskazivao pretpostavke da je carstvo antihristovo već počelo, Sv. Ipolit, u isto vreme, sasvim nedvosmisleno govori o dejstvu antihristovom kao o nečemu što će da se desi tek u budućnosti.U svojim „Tumačenjima na Danila“, on otvoreno govori da vreme dolaska antihristovog još nije nastupilo (Upor. „Tumačenja na Danila; knj.4, gl.16-24). Eto, zašto smatramo potpuno opravdanim – i ne na štetu misli i učenja samoga Sv. Ipolita – da sve date glagolske oblike sadašnjega vremena koji se odnose na antihrista treba prevoditi budućim vremenom.
  51. Kod Ipolita stoji samo „narod“, no sasvim je jasno da u ovom slučaju Ipolit ima u vidu upravo narod judejski, što potpuno potvrđuje kontekst.
  52. Samog ovog mesta koje navodi Ipolit nema ni u jednoj od kanonskih knjiga Svetoga Pisma.
  53. Ovo mesto iz knjige proroka Miheja primenjuje na antihrista i savremenik Sv. Ipolita episkop Viktorin Piktavijski.
  54. MIsli se na krila brodska, a to su stvari vesla i jedra. Otuda se ovde ima u vidu celi brod sa som njegovom opremom.
  55. Psifar je neka vrsta korpe-osmatračnide, koja se postavljala na vrhu jarbola da bi se vršilo osmatranje u cilju navođenja broda. Budući da su se za nju pričvršćivala užad koja su učvršćivala jarbol, to je čitava korpa zajedno sa tim zrakasto raspoređenim užadima činila nešto što je ličilo na svojevrsnu krunu. Ta krunolika korpa, sa za nju pričvršćenim mnoštvom užadi, jeste ono što Sv. Ipolit označava rečju „psifar“ kojom se on koristi da bi označio služenje što ga u Crkvi imaju Proroci, Mučenici i Apostoli kao osmatrači i kao užad koja drže život i delatnost Crkve.
  56. 5 Ipolit navodi tekst Otkr. 12, 1-6: 13-17 u nešto slobodnijem prevodu, ali sačuvajući osnovnu misao.
  57. Ipolit je preuzeo ove reči iz poslanice svetog apostola Pavla, smatrajući ih, zajedno sa Apostolom, rečima proročkim.Zaista, one i predstavljaju jedno slobodnije prenošenje reči i misli proroka Isaije (60, 1).

 


SVETI IPOLIT RIMSKI
IZLOŽENJE O HRISTU I ANTIHRISTU NA OSNOVU SVETOG PISMA

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: APOKALIPSA – TUMAČENJE OTKRIVENJA JOVANOVOG, str.317-347
 Izdavač: OBRAZ SVETAČKI,
PMŠ pri hramu Sveti Aleksandar Nevski
 Izdato: 2005.
 Mesto: Beograd
 Prevod sa ruskog: Matej Arsenijević
 Izvornik: Ippolita, episkopa rimskago, izloženie na osnovanii Svящenogo Pisaniя o Hriste i antihriste, Svяtitelь Ippolit Rimski, Tvoreniя, Svяto-Troickaя Sergieva Lavra, 1997. (po reprintnom izdanju Kazanaskoй Duhovnoй Akademii, Kazan, Tipo-litografiя Imperatorskago Universiteta), str. 9-46
 Recenzenti : Protojerej Stavrofor Hadži-Ljubodrag Petrović
Protojerej Vajo Jović
Vladimir Dimitrijević
 Urednik izdanja : Jovan Srbulj
 Tehnički urednik: Jerej Velimir Birmanac
 Štampa: Budućnost, Novi Sad

INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. februar 2012.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Zoran Gaćeša
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *