Питање:
Помаже бог честити оци, био бих вам веома захвалан ако бисте на један опширнији начин, наравно колико вам то простор доѕвољава написисали на који начин се приступа кандидовању потенцијалних кандидата и избор у црквени паррохијки одбор односно представнике црквене општине.. Које врлине потенцијални кандидати морају да безпоговорно испуњавају: Да су крштени, венчани у цркви, да редовно посећују свети храм, да се редовно исповедају и др.Каква је за њих обавеза полагања заклетве, какве су духовне и друге санкције ѕа непоштовање положене заклетве. Однос свештеника према црквеном одбору. Ситуација кад на једној црквеној општини има више парохија. Примери из живота: Не бирају се у црквене одборе и функције честити православци, богољуби ако нису добро стојећи “БИЗНИСМЕНИ” велики под знацима навода спонзори, дародавци ктитори. Има много случајева кад се и зна порекло пара “дародаваца”. О посетама светом храму и учествовању у литургијском животу нема ни говора. Са друге стане на маргинама су искрени честити верници спремни на друге велике духовне подвиге организовање духовног живота у својој парохији. Остајем у нади вашег одговора.
Драган
Одговор:
Драги Драгане, Пошто си тражио опширнији одговор, ево најпре нешто
о црквеној општини
Устав СПЦ је показао многе недостатке који се до данас нису отклонили ни у земљи ни у дијаспори. На пример, из Устава СПЦ се не види јасно шта је црквена општина, а шта парохија. Када говори о томе ко су правна тела у нашој Цркви, Устав СПЦ Чл. 5. набраја: „Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени поједини храмови”. Нигде се не помиње и парохија, остављајући утисак да је она, као основна јединица Цркве у њеном административно-правном поретку превазиђена једном другом административном јединицом, названом „црквена општина”, као и да без црквене општине група верних парохијана не претставља никакав црквено-правни субјекат и признато тело у својој сопственој Цркви. „Црквена општина се као организациона јединица у нашој Цркви појављује у другој половини 19. века на територији тадашње Карловачке митрополије, да би се Уставом из 1931. године, који је још на снази, проширила на целу територију Српске православне цркве. Канонско предање Православне цркве не познаје ову установу, тако да можемо говорити о новини у организацији Цркве. Царском вољом односно, царским Рескриптом из 1868. године, (уместо парохија, прим. ур.) црквене општине су постале обавезни начин организовања црквеног живота у Карловачкој митрополији, која се тада налазила на територији Аустроугарске монархије.” Овим правним актима, политика аустроугарске монархије је имала двоструки циљ „са једне стране она је потиснула националне тежње Српског народа са неповољног по њу, политичког – на црквено поље, а са друге стране, следујући девизи дивиди ет импера (завади па владај) , задовољавала је тежње српских световњака на рачун борбе између – верне канонима јерархије и наивних родољуба световњака. Обе стране су се нашле у безизлазном положају. Световњаци, услед одузимања од стране државе већине световних права од црквених института који су могли штити народна права у облику насртаја на канонска права јерархије, мислећи да чине националну политику, у суштини су разрушавали националну Цркву лишавајући је православног црквеног устројства.” Многе критике су изречене на рачун ове установе, која дубоко задире у канонски поредак Православне цркве, а посебно од људи који су искусили њено дејство у пракси. Једни су приговарали да се парохија овим гестом дели на две власти: јерархијску и демократску – у којој лаици бирају своје представнике у лику председника и других званичника; да се парохија, која је имала свештеника на челу, сада ставља под власт савета или скупштине са председником на челу и да се тиме уводи светски начин пословања и организовања. Други су говорили да је то корак ближе ка томе, да се јерархији остави у надлежност само брига о стварима вере а лаицима о администрацији Цркве. Или, још јасније, да се на тај начин у Српску цркву уводи устројство протестанских црквених општина. Осим тога, устројство црквено-школских општина даје у пракси подвојеност, у којој председник, који је обавезно лаик, може да ствара непрестану напетост између себе, одбора и свештеника.
Лоше искуство са овом установом, стечено на територији Аустро-угарске, није спречило да се она уведе и у Устав СПЦ од 1931. године и тако постане општеобавезна за целу Српску цркву. Такво устројство је изазивало доста напетости посебно свуда у дијаспори. Црквене општине су често биле место где су се промовисали или сукобљавали одређени политички, или чак лични интереси и циљеви, појединих партија и утицајних људи. Недостатке оваквог устројства политичка емиграција је обилато користила, уцењујући јерархију и условљавајући своју помоћ и подршку одређеним уступцима и компромисима. У случају да су поједини пароси бранили канонски поредак Цркве, били су излагани разноврсним интригама и проглашавани за „клерикалисте”, нетолерантне, аутократе, или једноставно лоше и непопуларне свештенике, за које се од надлежног епископа обично захтевало удаљавање и премештај.
Од стране не малог броја лаика, активних у „управама” црквених општина, постојала је непрестана тежња да се самим устројством једне такве црквене општине што више ограничи јерархијска власт над њом. Између осталог, то се огледало и у инсистирању на називу „црквено-школска” општина, или пак, у тражењу начина да се њена имовина и фондови ставе под управу таквих тела, која би била изабрана на „демократски” начин, која неби била црквено – јерархијска по свом устројству. Као некакво управно тело једне парохије, административна јединица названа „црквено-школска општина”, има своје посебно чланство. За разлику од парохијана, чланова парохије, чланови црквене општине су у пракси почели да се називају „финансијски чланови”, а њихова главна улога и сврха постепено све више прераста у одлучивање и управљање целокупним животом и радом локалне црквене заједнице. Парохија, о којој свештеник води бригу, постала је тако само база за регрутовање чланова црквене општине чији чланови, преко годишње скупштине и изабраног управног одбора, планирају и управљају свим активностима и имовином цркве. Парохијани постепено и све више заузимају пасиван став у животу своје парохије. Готово сва њихова активност се сводила на то да у просеку неколико пута годишње, углавном о већим празницима, дођу у свети храм, да се у њему крсте или венчају, да једном годишње примају свештеника код својих кућа, ради освећења водице или славског обреда.
Будући у вечитом искушењу да имитирају световне моделе друштва, чланови црквених општина настоје да уводе демократски систем по питању пословања и свих врста одлучивања у црквеним телима, што укључује и питање „запошљавања” одговарајућег свештеника. Од древног принципа саборности и саветовања верних у одлучивању, прелази се на гласачки систем у организацији основне црквене јединице у којој улога свештеника, који и даље обавља највећи део административног посла и коресподенције, постаје све више секундарна, са тенденцијом да се потисне до потпуно подређеног положаја. Од многих „финансијских” чланова свештеник – парох је сматран и третиран као лице у радном односу, запослено од стране црквене општине. Овакав секуларистички приступ је био својствен схватању многих Срба у дијаспори, који су били под снажним утицајем свести својих партија, удружења, клубова и разних асоцијација. Антагонизам, проузрокован различитим политичким и идеолошким погледима, наставио је да цепа наше исељеништво на све више група током читаве друге половине ЏЏ века. Готово сви припадници појединих асоцијација били су истовремено и чланови црквених општина, који су често заузимали важне позиције у њиховим управама. Тако су своја политичка трвења преносили и на терен Цркве. То је најчешће изазивало конфликтне ситуације у црквеним општинама, што се врло негативно одражавало на саму мисију Цркве. Свештеник је у тој ситуацији мало шта могао да учини да би заштитио ред и поредак. Црквене општине су, за поједине чланове, постајале арене за политичка трвења и сучељавања, а сами свештеници су остали на терену, у свакодневној пракси, правно и морално незаштићени таквим недефинисаним поретком. Недостатак правног савета, неспремност, незнање и несналажење многих свештеника у новој средини, али исто тако и недобијање одређених упутстава у том смислу од виших црквених тела и власти, чинили су напоре у организовању још тежим него што је објективно то била ситуација у новој средини. Упоредо са формирањем црквене администрације, оснивањем Црквеног савета и постепеним развојем црквених тела, крајем педесетих година је растао и утицај секуларизма у парохијском животу. Насупрот црквеној општини као једном новијем облику организације, значај парохије као духовно-административне црквене јединице био је потиснут и запостављен. Уместо парохија и верних парохијана, у свим документима се виде само црквене општине, њихови чланови и управни одбори. Чланови црквене општине
Што се тиче црквене општине и њених чланова на пример, у Уставу СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, се каже слично као и у свим осталим уставима у правилима у СПЦ широм света: Црквена општина је организована верска заједница парохијана на челу са свештеником, на одређеном подручју, који су се добровољно обавезали да помажу у управи и одржавању локалне црквене имовине за своју духовну корист и верски живот. Црквену општину сачињава једна или више парохија.
Члан 55: Чланови једне црквене општине су она лица која редовно испуњавају своје верске и моралне обавезе према Цркви и општини, и који примерним хришћанским животом испуњавају и друге услове предвиђене за чланове црквене општине. Према томе, да би се неко лице могло сматрати чланом једне црквене општине, треба да испуњава и следеће услове: 1) да је члан парохије; 2) да је стар најмање осамнаест (18) година; 3) да живи примерним животом, према моралном учењу Свете православне цркве; 4) да је готов да у свако доба брани интересе Српске цркве и Православља уопште; 5) да ужива глас доброг и побожног хришћанина и да је добар и користан члан заједнице у којој живи; 6) да редовно учествује у црквеним богослужењима; 7) да редовно прима Свете тајне исповести и причешћа у парохијској цркви и да извршава остале хришћанске дужности Црквом прописане; 8) да се држи прописа Устава Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци.
Члан 56: Чланови црквене општине не могу бити следећа лица: 1) лица која својим неморалним животом и владањем служе на саблазан другима; 2) лица која раде против Цркве, Епархије и Православља уопште; 3) они који се јавно декларишу и за које се докаже да су анархисти, нихилисти, агностици, атеисти, бигамисти, као и они који их јавно помажу.
Члан 57: Лице које жели да постане члан црквене општине мора поднети молбу за пријем у чланство. Молба мора да садржи потребне податке који се односе на молиоца да би парох и Управни одбор могли проценити његове квалификације за чланство.
Члан 58: 1) Молбу једног лица за пријем у чланство црквене општине прегледа Управни одбор на седници и после препоруке парохијског свештеника доноси одлуку.
2) Лице које није примљено за члана има право да се жали Годишњој скупштини црквене општине, а по потреби и Епархијском управном одбору, у року од 14 дана од дана када је примио одлуку црквене општине. Одлука ЕУО на жалбу је коначна и обавезна за обе стране. Нико не може бити редован члан у више црквених општина. Изузеће даје Архијереј.
3) Лице за које Управни одбор црквене општине утврди да је неподобно и да својим радом штети општем добру црквене општине, предложиће се Годишњој скупштини за искључење из чланства. На одлуку Годишње скупштине дотично лице има право жалбе ЕУО-у у року од 14 дана од дана доношења одлуке.
Члан 59: Нови чланови црквене општине могу гласати на скупштини и уживати остале привилегије члана, ако су били чланови најмање шест (6) месеци.
Члан 60: Чланство у једној Српској православној црквеној општини се признаје у свим црквеним општинама, у време када се промени место боравка. Ако се члан пресели из једног места у друго, његово чланство је исправно и наставља се у новој општини, која ће потврдити статус његовог чланства у његовој ранијој општини.
Поздравља те, о. Срба
[1] Протојереј др Зоран Крстиħ: Актуелни црквени Устав и процес секуларизације, Гласник Српске православне цркве 10. 0ктобар 2003. стр. 240 – 244.
[2] Др Сергије Троицки, Светосавље, орган удружења студената Православног богословског факултета у Београду, година 8, новембар – децембар Београд, стр.7-8.
