Избор друштва

Питање:
Помаже Бог! Да ли верујући човек треба међу искреним православним Хришћанима да бира себи друштво по неким сопственим афинитетима? Или је чињеница да су Хришћани довољна да бих их имао за пријатеље или рецимо девојку, проводио своје време са њима? Није ли избор у том смислу бесмислен? Уколико приближавањем Богу осетимо, пронађемо љубав у себи, љубав према другима, јер ми смо позвани да волимо све, колико је уопште битно ко су ми, рецимо, мајка и отац, сестра, жена, деца у односу на неког кога први пут у животу видим јер љубав у мени је подједнака за све? Колико је битно чиме се бавим, које ми је занимање све док љубав испољавам? Како одабрати девојку за жену? Да ли човек у неку руку престаје да има афинитете, склоности које је имао док је био “у свету” јер схвата да су му они непотребни, није везан више за њих? Ослобођен је. Има љубав. Не знам колико сам јасан. Напросто бих волео да, ако можете, мало објасните однос Бога, односно приближавања Богу, испољавања љубави и слободне воље? Унапред захвалан.
Срђан


Одговор:
Драги брате Срђане, Једино међусобно распознавање хришћана је несумњиво љубав. То је ГИХристос јасно рекао: По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. И хришћани заиста не би требали да праве разлику међу својим ближњим. Према свима би требали да гаје несебичну љубав, као што и Господ наш даје кишу добрима и злима и Његово сунце обасјава и грешне и праведне. Но, нису сви они који су крштени у име Пресвете Тројице, који се по томе називају хришћанима, аутоматски и праведни, нису савршени хришћани. Ми не знамо шта је у човеку, то само Бог зна и ми најчешће о људима судимо према ономе што ми код њих видимо, како их ми доживљавамо. Преподобни Јустин Ћелијски каже да је прави хришћанин онај који живи ради ближњих и у ближњима. И у праву си кад кажеш да су људи ближи једни другима уколико су ближе Богу. Значи, Бог је савршена љубав и док се ми уподобљавамо Богу у љубави, ми прилазимо ближе Њему, али и једни другима, онима који такође стреме ка тој савршениј љубави. Ти се сада осећаш близу Бога, видиш све људе као лепе и добре, али сети се, то није било увек тако. Био си Ти сигурно и мало удаљен од Бога и тада си гледао оне блиске и равне себи, још увек несавршене у љубави и према Богу и према ближњима. Хвала Богу да си сада себе усавршио, разуме се уз помоћ Божју, али нису сви они који су Ти чинили друштво пре извесног броја година напредовали у вери и љубави као Ти. Ти то свакако и примећујеш, и сигурно би желео да сви буду као и Ти, савршени у љубави. И тада заиста не би било разлога за било какав одабир, сви би били једно у Господу. То Христос призива и у својој «Првосвештеничкој молитви» кад каже: Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми (Јован 17, 11) , дакле да буду у међусобној љубави, каква је у Светој Тројици. «Човек је тек онда човек када је љубав. Јер шта је човек? Човек је слика Божија и ако је Бог љубав, онда и човек, слика Божија, треба да буде љубав», каже Преподобни Јустин. Сети се како Свети апостол и јеванђелист Лука описује стање апостола после вазнесења Христовог: Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу… (Дела. Ап. 1, 14) . Такво стање једнодушности и Христос очекује од својих следбеника, у Цркви својој. А све дотле, док се вежбамо у врлинама и настојимо на свом личном усавршавању, док смо на путу ка Царству Божјем, морамо схватати реалност живота, као и животне обавезе. Господ Ти каже да поштујеш оца свога и матер своју, што значи да према њима, као својим родитељима, који су Те родили, однеговали, васпитали, учинили Те хришћанином, поред хишћанске љубави, имаш и посебне обавезе, које се ипак разликују од обавеза и односа са другим људима. Ти си одабрао девојку са којом ћеш живети, рађати и васпитавати децу, значи да и према њој имаш друкчије обавезе и брачну љубав. Према својој деци, коју Ти Бог дарује, имаш поред хришћанске и родитељске љубави и обавезу неговања и васпитавања, јер ће Бог из Твојих руку тражити душе њихове. И као што је одавно речено: Друга је слава сунца, а друга слава месеци, и друга звезда, јер се звезда од звезде разликује у слави (1.Кор.15, 41) , тако постоји и човековом животу. То је реалност овога света. А о будућем свету и животу Христос говори: Јер о васкрсењу нити се жене нити удају, него су као анђели Божји на небу (Матеј 22, 30) .
Бог је човека створио слободним. Није се Бог уплашио човекове слободе, иако је у свом провиђењу знао да ће је човек злоупотребити. Безгранична је тајна наше слободе и наше личности, јер је безграничан Бог, који нам је дао и личност и слободу. Уз слободу обдарио нас је и љубављу, што значи да човек своју слободу може користити не само на своје добро, већ из несебичне љубави и на добро својих ближњих. Јер нити љубав ограничава слободу, нити слободи смета љубав. Да овај одговор завршим поуком новопросијавшег на српском небу Преподобног оца Јустина: «Јер је циљ богочовечанске љубави: да се љубећи изједначи са љубљеним; да се сједини са љубљеним; да се оваплоти у љубљеном, и тако вечно живи са њим и у њему. Образац вечни и најсавршенији те љубави имамо у Богочовеку. Он је толико заволео човека, да се оваплотио занавек у њега. То саоваплоћавање у љубљеном, то оваплоћавање у љубљеном бива практиковањем јеванђелских врлина, држањем ‘заповести’ Христових». Из Твога писма, брате Срђане, видљиво је Твоје узрастање у хришћанским врлинама. Настави тако, али подели своју радост, из љубави, и са својим ближњима.
Твој о. Душан

Comments are closed.