IZABRANE BESJEDE

 

BESEDE ARHIMANDRITA JOVANA (KRESTJANKINA)

SLOVO
na Nedelju treću Velikog posta

PRIĐITE VERNI, ŽIVOTVORNOM
DRVETU POKLONIMO SE

 

Priđite verni, Životvornom Drvetu poklonimo se…“ zove danas Sveta Crkva čeda svoja u podnožju Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg. To nam se Golgota, preskočivši vreme, približila i, podsećanjem na sebe, prodrla u našu svest. Jer, nad njom se nadneo Krst – koji je lestvica ka nebesama, a na Krstu je Onaj Koji reče:
„… Ja sam Put i Istina i Život…“ (Jn. 14, 6).
Krst Hristov je velika spasiteljna sila za sve od zemlje rođene. On se prostire i u dubinu svih vremena, i u širinu po svim mestima, visina je njegova do nebesa, a dubina do bezdana adskih.
A danas, kada je prepolovljen spasiteljni posni podvig, Gospod snishodi ka onima koji su se umorili i iznemogli pod teretom posta, darujući im Svoju ljubav, snagu i krotko napominjanje da se oni još nisu do krvi borili protiv greha. Gospod nas danas podseća i na unikalnost, neizbežnost spasiteljnog puta – puta Krsta i stradanja – i uliva nam na tom putu nadu. Jer, svetlost Hristovog Vaskrsenja vidi se samo sa Krsta.
Životvorno Krsno Drvo – Krst Hristov – odraslo je u zemlji Božijom ljubavlju prema ljudima, da bi se krst pogibije – od drveta poznanja dobra i zla, koje je na sebe stavio čovek svojom samovoljom i neposlušanjem Boga – pretvorio u spasiteljni Krst, koji opet otvara rajska vrata.
Krst Hristov uznesen je nad svetom od vremena spasiteljnih stradanja Gospodovih. Ali i svaki čovek koji dođe na svet od rođenja nasleđuje krst praroditelja svojih i neizostavno ga nosi po životu do kraja svojih dana. Zemlja pak – gnezdo plača i tuge, mesto izgnanja onoga ko je prestupio Božiju zapoved – puna je patnji i stradanja. Trnje grehovnih navika i strasti sa kojima smo se srodili i kojima se naslađujemo, istovremeno ranjava dušu i pali krug života.
Obratite pažnju, drugovi moji, pogledajte na život ljudi koji žive izvan Hrista. Kako često se on završava duhovnom smrću mnogo pre čovekove fizičke smrti. Zlo i greh proždiru u čoveku sve čovečansko, zlo je nezasitno, i nezasitan je čovek u zlu. I to je takođe patnja, ali patnja ne spasiteljna; danak toj patnji će uvek biti neminovna smrt i pogibija duše. Tašt je i besplodan životni krst bez Hrista, ma kako on težak bio.
Svoj Krst može da bude spasiteljan samo onda, kada se sa njim pođe za stopama Hristovim.
Hristos naš Spasitelj „… grehe naše Sam uznese Telom Svojim na drvo, da bismo mi, izbavivši se od grehova, živeli za pravdu…“ (1 Petr. 2, 24).
Krst Hristov je postao znamenje slave Samog Hrista i oružje Njegove pobede nad grehom, nad prokletstvom, nad smrću i nad đavolom. I mi danas, stojeći pod Krstom Hristovim, osećajući na ramenima težinu svojih životnih krstova, moramo da se pažljivo zagledamo u jedini spasiteljni Krst Hristov, da bismo u Hristu uznali istinu života, da bismo razumeli njegov svetli smisao.
I danas je kod Krsta Gospodnjeg – blagovesno Sveto Jevanćelje, i sa Krsta Gospodnjeg izveštavaju nas o za spasenje naše svesvetoj zapovedi: „… a ako neko hoće da ide za Mnom, da odbaci sebe, i da uzme krst svoj, i za Mnom da ide“ (Mt. 16, 24).
Drugovi naši, ustanimo sa zemlje, pogledajmo na Krst Hristov: pred nama je primer potpunog i istinitog samoodricanja. On, budući Sinom Božijim, došao je na svet kao rob, smirio je Sebe i bio je poslušan čak do same smrti, i to krsne smrti. On je odbacio sam život, da bi nas spasao. Nas, pak, Gospod Spasitelj zove da odbacimo greh i smrt koju greh odrasta za nas.
Delo našeg spasenja počinje sa odbacivanjem sebe i svoje grehovnosti. Treba se okrenuti od svega onoga što sačinjava suštinu naše pavše prirode, i treba se prostreti do odbacivanja čak i samog života, do predavanja svog života zacelo volji Božijoj.
Gospode! Tebi je sve izvesno; učini sa mnom kako izvoliš.
Svoju svakodnevnu istinu mi moramo pred Bogom priznati za ljutu neistinu, svoj razum – za savršeno nerazumlje.
Samoodricanje počinje borbom sa sobom. I pobeda nad sobom je najteža od svih pobeda, zbog snage vražije, jer ja i jesam sam sebi vrag. I ta je borba najduža, jer se završava ona tek sa završetkom našeg života.
Borba sa sobom, borba sa grehom uvek ostaje podvig, a to znači, da ona predstavlja stradanje i patnju. I ona, ta naša unutrašnja borba rađa i drugo, još teže stradanje, jer u svetu zla i greha čovek koji ide putem pravednosti uvek će biti tuđinac u životu sveta i na svakom koraku će sretati neprijateljstvo prema sebi. I sa svakim danom podvižnik će sve više i više osećati svoju nesrodnost sa okruženjem i ranjivo će je preživljavati.
A samoodricanje će neminovno nastavljati da zahteva od nas da u svoj punoći počnemo da živimo za Boga, za ljude, za bližnje, da svesno i bez roptanja prihvatimo i da se pokorimo svakoj patnji, svakoj duševnoj i telesnoj boli, da bismo ih prihvatili kao popuštanje Božije koje ide na korist i za spas duša naših. Samoodricanje postaje deo našeg spasiteljnog krsta. I samo samoodricanjem možemo mi da ponesemo svoj spasiteljni životni krst.
Krst je – oruđe kazne. Na njemu su raspinjali razbojnike. I evo, pravda Božija zove i mene na krst, kao prestupnika Božijeg, jer moj plotski čovek, koji voli plotski pokoj i nedostatak tuge, moja zla volja, moje prestupničko samoljublje, moja gordost do dan-danas se protive životvornom Zakonu Božijem. Ja već i sam, poznavši silu u meni živog greha i okrivljujući sebe, laćam se, kao za sredstvo koje spasava od greha, za stradanja koje mi donosi moj životni krst. Svest da me samo stradanja, radi Hrista pretrpljena, približavaju Hristu, da ću postati učesnik Njegove zemaljske sudbine, što znači – i nebeske, nadahnjuje mene na podvig i strpljenje.
Krst Hristov, gvožđe, koplje, trnje, bogoostavljenost – to su neprekidna, ničim ne olakšana stradanja Golgote. Ali i sav zemaljski život Spasitelja od rođenja do grobnice i jeste put ka Golgoti. Put Hrista je put od patnje ka većoj patnji, ali sa njima i uspinjanje od sile ka velikoj sili, put Njegov je put do smrti koja je progutala smrt. „Smrti, gde je tvoje žalo, ade, gde je tvoja pobeda?“
Strašan je Krst Hristov. Ali ja ga volim – on je porodio za mene ni sa čim nesravnjivu radost Svetlog Vaskrsenja. Ali toj radosti ja se mogu približiti samo sa svojim krstom. Ja moram dobrovoljno uzeti svoj krst, ja moram da ga zavolim, moram da priznam sebe potpuno dostojnim njega, ma kako mučan i težak on bio.
Uzeti krst – to znači velikodušno podnositi podsmehe, izvrgavanja ruglu, progone, patnje kojima grehovni svet neće časiti ni časa da obdari poslušnika Božijeg.
Uzeti krst – to znači pretrpeti bez roptanja i žalbi teški, nikome nevidljiv trud nad sobom, nevidljivo umaranje i mučeništvo duše radi ispunjenja jevanđeljskih istina. To je i borba sa duhovima zlobe koji će sa jarošću da ustanu protiv onoga koji poželi da svrgne sa sebe jaram greha i potčini sebe Hristu.
Uzeti krst – to znači dobrovoljno i usrdno se potčiniti lišavanjima i podvizima kojima se obuzdava plot. Živeći po ploti, mi se moramo naučiti da živimo za duh.
I treba obratiti posebnu pažnju na to, da svaki čovek na svom životnom putu mora da ponese upravo svoj krst. Krstova ima bezbrojna množina, ali samo moj leči moje čireve, samo moj će meni poći na spasenje, i samo moj ću poneti s pomoću Božijom, jer mi je on dat Samim Gospodom.
Kako ne pogrešiti, kako ne uzeti krst po svom izvolevanju, tom izvolevanju, koje baš kao prvo i treba da bude raspeto na krstu samoodricanja?! Samovoljni podvig – to je od svoje ruke načinjen krst, i nošenje takvog krsta uvek se okončava velikim padom.
A šta znači svoj krst? To znači ići po životu svojim putem, koji je za svakog nacrtan Promislom Božijim, i na tom putu poneti upravo one patnje koje na nas popusti Gospod. (Dao si zavet monaštva – ne traži ženidbe, vezan si porodicom – ne stremi slobodi od dece i supruge).
Ne traži velikih patnji i podviga, većih od onih koje se nalaze na tvom životnom putu – to te gordost odguruje sa tvog puta. Ne traži oslobođenja i od onih patnji i muka koje su ti poslane – takvo samosažalenje te skida sa krsta.
Svoj krst – to znači zadovoljiti se onim što je po tvojim silama telesnim. Duh uobraženosti će te pozivati na ono što nisi u stanju da učiniš. Ne veruj laskavcu.
Kako su raznoliki u životu patnje i iskušenja koje nam šalje Gospod radi izlečenja našega, kakva je raznolikost u ljudima i u samim telesnim silama i zdravlju, kako su raznolike i naše grehovne nemoći.
Da, svaki čovek ima – svoj krst. I svakom hrišćaninu je zapoveđeno da primi taj svoj krst sa samoodricanjem i da sledi za Hristom. A slediti za Hristom – to znači izučiti Sveto Jevanđelje tako, da ono postane delatni rukovodilac pri nošenju našeg životnog krsta. Um, srce i telo, svakim sojim pokretom i postupkom, javnim i tajnim, moraju služiti i izražavati spasiteljne istine Hristovog učenja. I sve to znači da ja duboko i iskreno osaznajem lekovitu silu krsta i opravdavam sud Božiji nada mnom. I tada moj krst postaje Krst Gospodnji.
„Gospode, u nošenju krsta mojega, Tvojom desnicom poslanog, ukrepi me na kraju iznemoglog“ – tako se moli srce. Srce moli i pati, ali ono se već i raduje sladosnoj pokornosti Bogu i svojem pričašćenju stradanjima Hristovim. I to nošenje svog krsta bez roptanja, sa pokajanjem i proslavljanjem Gospoda – velika je sila tajanstvenog ispovedanja Hrista, ne samo umom i srcem, nego i samim delima i životom.
I, dragi moji, tako neprimetno počinje u vama novi život, kada već „ne ja živim, nego u meni Hristos živi“ (Gal. 2, 20). Dešava se čudo koje je neshvatljivo za plotski um: pokoj i rajsko blaženstvo se useljavaju onde, gde se očekivalo samo stenjanje i suze. Život sa najviše patnji slavoslovi Gospoda i odbacuje od sebe svaku pomisao na žalbu i roptanje.
Sam krst, prihvaćen kao dar Božiji, porađa zahvalnost za dragocenu sudbinu da se bude Hristov; podražavanje Njegovih stradanja rađa neprolaznu radost za napaćeno telo, za izmučeno srce, za dušu koja je tražila i našla.
Krst – to je najkraći put ka nebu. Hristos je Sam prošao njime.
Krst – to je potpuno proveren put, jer su njim prošli svi sveti.
Krst – to je najverniji put, jer su krst i stradanja – udeo izabranih, jer su to ona tesna vrata kojima se ulazi u Carstvo Nebesko.
Dragi moji, odavajući danas telom i duhom poklon Krstu Gospodnjem, privijmo naše male krstove na Njegov veliki Krst, da bi nas Njegove životvorne sile nahranile svojim sokovima, za produženje podviga Velikog posta, da bi ispunjavanje zapovedi Hristovih postalo jedini cilj i radost našeg života.
Poklanjajući se danas Časnom Krstu Hristovom, sa pokornošću volji Božijoj zahvalimo Mu za naše male krstove i uskliknimo: „Pomeni me, Gospode, u Carstviju Tvojem“.
Amin.
 

13. (26.) mart 1995. godine

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *