IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
BOLESTI VOLJE I SRCA.
 
GNEV
 
Takve su raznovrsne teškoće duhovnika, koje se sastoje u ubeđenjima pastve, u njenom neverju, maloverju, lažnim verovanjima i raznoraznim samoobmanama ili nasuprot tome, u čamotinji i očajanju. Veći deo ovih duhovnih bolesti se pojavio nedavno, pre najviše 50-60 godina, a raširile su se po svim krajevima Ruskog carstva tek u poslednjih 25-30 godina. Drugim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama, ove bolesti su još uvek skoro tuđe, naročito onima koje su se nalazile pod vlašću Turaka.
Sad je vreme da pređemo na ukazivanje na bolesti volje i srca, odnosno bolesti unutar crkvenog društva hrišćana, jer skoro sve one bolesti duše o kojima je gore bilo reči, već čine da ljudi budu van Crkve, i u suštini oni bi trebalo da ponovo budu primljeni u Crkvu ukoliko prinesu pokajanje.
Obično učenje o lečenju duše drevni oci razvrstavaju u osam ili devet osnovnih strasti, čiji je naziv i broj kod sv. učitelja i podvižnika skoro isti. Ovakvo raspoznavanje naših duševnih bolesti i njihovo lečenje je neuporedivo pravilnije nego nabrajanje grehova i grehovnih postupaka ljudi, što je uobičajeno kod latinjana. Vođenje borbe samo s grehovima, koji su se otkrili u postupcima, bilo bi isto toliko bezuspešno kao seći korov koji se pojavi u bašti umesto da ga čovek iščupa s korenom i baci. Grehovi su neizbežne klice koje izrastaju iz svog korenja, odnosno strasti duše. Duhovni pastiri u svojim poukama, naročito u pouci pre ispovesti, dužni su da objašnjavaju vernicima da njihova borba treba da se vodi protiv same strasti, protiv grehovnog raspoloženja, i da ni iz daleka nije dovoljno ograničavati se pokajanjem za pojedine grehovne postupke. Isto tako, čovek ne sme da umiruje sebe time što dopušta sebi relativno malo grehovnih postupaka: treba vaspitavati u sebi stalne lepe sklonosti i raspoloženja, u čemu se i sastoji hrišćansko savršenstvo ili spasenje. Dekalog Starog Zaveta zabranjuje grehovna dela, a Hristova blaženstva ne nude dela, već raspoloženja; jedino se možda mirotvorstvo može nazvati delom, ali je ono dostupno samo onim vernicima koji su svoju dušu napojili iskrenom blagonaklonošću prema ljudima. Beskonačni spor evropskih bogoslova o tome da li se hrišćanin spasava verom ili dobrim delima i u jednom i drugom taboru otkriva zajedničko neshvatanje našeg spasenja. Ako ovi bogoslovi ne žele da se nauče od Spasiitelja ispravnom shvatanju, još jasnije ga je izrazio ap.Pavle: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje (Gal. 5, 22-23). Nisu dela i postupci sami po sebi dragoceni u očima Božjim, već ono stalno raspoloženje duše koje je opisano u gore navedenim rečima. Naravno, čovek treba da primorava sebe i na blagočestiva i bratoljubiva dela, ali je njihova vrednost samo relativna, kao vrednost sredstava za održavanje i umnožavanje vrlinskih blagodatnih raspoloženja, koja se bez odgovarajućih podviga i unutrašnje borbe gase, kao vatra bez goriva. Zato je potpuno tačno mitropolit Stefan Javorski u svom „Kamenu Vere“ pisao da vera sama po sebi uprkos učenju protestanata neće podstaći na dobra dela, jedino možda u pojedinim slučajevma, koji će se, dodaćemo u svoje ime, ponavljati sve ređe i ređe, ako se hrišćanin ne bude vežbao u dve glavne radnje duhovne borbe ili podvižništva, samoprotivljenju i samoprinuđivanju, pošto će inače, pretrpeti brodolom u veri“, kako piše apostol Pavle, jer samo „delima vera dostiže savršenstvo“ (v. Jak.2, 22). Dakle, vera nije zasluga, ne spasava vera sama po sebi, ali je ona neophodan uslov za duhovno usavršavanje, kojim se ostvaruje spasenje, i u tom smislu apostol kaže da se bez vere ne može ugoditi Bogu. A ugodnost Bogu se sastoji upravo u ovim plodovima duha o kojima je govorio apostol Pavle i koji se odgajaju podvizima pobožnosti, ali ne samo svojim snagama, već uz pomoć blagodati Božije, koja se daje po molitvi verujućeg.
Duhovni otac treba da ispituje i poučava one koji se ispovedaju s ove tačke gledišta, kako bi shvatili da greše protiv Boga i protiv svog spasenja ne samo time što dozvoljavaju sebi da mnogo puta ponavljaju grehovne postupke, već i time što se ne trude da u svoju dušu usade hrišćanske vrline i što se ne bore protiv strasti koje se u njoj kriju i primoravaju je na grehovne misli, osećanja, reči i dela.
Prilazeći bliže pitanju o tome u kom smeru duhovnik treba da daje savete pokajniku, navešćemo da treba da im otvara oči na začetke strasti ili grehovne sklonosti u sebi, što će i predstavljati stalni i nezadrživi izvor sagrešenja, dok ne bude ukinut sam izvor. Tako ti se na primer hrišćanin ili hrišćanka žale da se stalno svađaju s ukućanima, da ne mogu da sačuvaju slogu sa suprugom ili s drugim rođacima i priznaju da su sami krivci za to, zato što stalno moraju da se ljute svaki put kad neki njihov nalog nije ispunjen i na svaku nedovoljno pažljivu reč ili odnos prema sebi. Upravo ovde treba objasniti da on ili ona „ne moraju da se ljute“, nego se on (ona) ljute zbog grehovne sklonosti prema gnevu, koji je jedan od osam glavnih strasti, koje nas odvlače od spasenja. I prvo dejstvo za lečenje ove strasti se sastoji u tome da se priznavši njenu grehovnost i pogibeljnost (jer skoro svi najužasniji zločini se ne bi desili u životu čovečanstva da se ljudi nisu prepuštali gnevu) prizna i da sam čovek pati od ove strasti ili njenih začetaka, da prizna da je duhovno bolestan i da mu je potrebno iscelenje od takve bolesti. Drugi lek protiv ove, kao i protiv svake druge strasti, po učenju sv. otaca treba da bude naš „pravedni gnev“ protiv same strasti, a u ovom slučaju protiv same naše gnevljivosti. Radi toga je Tvorac u nas usadio sposobnost da se gnevimo da bismo ovo osećanje usmeravali na svoje grehove, na strasti i na đavola, a nipošto ne na naše bližnje, ni na neprijatelje, koji nas mrze, jer Isus, sin Sirahov kaže, sam pokret gneva je već pad (Sir. 1, 11). Ipak, naravno, ove metode borbe još uvek nisu dovoljni. Strast je upola oslabljena takvim priznanjem, ali nije ubijena; trudi se da postepeno dođeš do potpunog bezgnevlja. Razume se, glavno sredstvo je da se čovek za to moli ujutru i uveče, kao i svaki put kad se susreće s čovekom na kojeg je navikao da se ljuti. Zatim se bori već sa samim ispoljavanjem svoje strasti, i ako ne možeš da obuzdavaš svoj jezik od gnevnih i uvredljivih reči, prekini razgovor, odnosno ili se udaljavaj od onog mesta gde je on započet, ili prećuti, ili promeni temu. Uglavnom će ti biti dovoljno da dva ili tri puta postupiš tako, pa će i s druge strane uslediti slično, a prvi zraci zablistale međusobne prijateljske naklonosti će tako radosno obasjati dušu da će se ljudi sami po sebi čuditi zbog čega su se svađali i mučili i sebe i druge, lišavajući se radosti svetog prijateljstva. Istina, čovek nema uvek mogućnosti da se kloni svoje porodice ili društva u kojem vlada duh gneva i prepirke: dešava se da neko od tvojih bližnjih, po nagovoru đavola, postaje još veće zanovetalo primetivši kako si se smirio u svom srcu, on umesto da se ugleda na tebe verovatno biva obuzet zlobnom zavišću prema tvojoj krotosti i umnožava svoju drskost i zlobne reči i postupke. Tada znaj da ti je to krst od Boga i ako nemaš mogućnosti da se udaljiš od takvog bližnjeg, ili da kako se kaže u duhovnim knjigama „daš mesto gnevu“, trudi se barem da sačuvaš mir i dobronamernost prema takvom čoveku, kao što je rečeno u psalmu: „Bio sam u miru s onima koji mrze mir“ (u prevodu Đ.Daničića: „Dugo je živjela duša moja s onima koji mrze na mir.“ (v. Ps. 120, 6). Čuvaj svoju dušu od gneva i zlobne vesti, a kako da se ponašaš prema ozlojeđenom bližnjem, razmisli temeljno, pomolivši se Bogu i posavetovaši se sa starijima. Za neke nije korisno da se prema njima pokazuje stalna i bespogovorna pokornost, posebno za zlu ženu ili nadobudnog sina. Prvu treba kazniti, drugog oterati od sebe: „Na to će te Bog uputiti, a ako pogrešiš želeći dobro, za to nećeš biti kriv pred Bogom, samo da gnev ne prodre u tvoje srce i da ne zavlada u njemu.“
Bezgnevlje je veliki imetak: mnogo ljudi ćeš steći za sebe ovim darom – i na nebu i na zemlji. Kad bismo više razmišljali o svojoj duši i o vrednosti duhovnih darova, shvatili bismo koliko bi nam oni više radosti na zemlji pričinili u poređenju s onim materijalnim dobrima, jer ljudi jureći za njima zaboravljaju Boga i savest, a kad ih ostvare dobiju samo razočarenje.
Bezgnevlje i krotost, koja je s njim u vezi jesu životvorna svetlost, koja se bez ikakvog napora onoga ko se njome odlikuje sama razliva na okolinu i ispunjava ljude revnošću za podražavanjem. Upravo ovo bezgnevlje je bilo jedan od glavnih uzroka širenja hrišćanstva, kako u njegovo prvo vreme, tako i u životu kasnijih ispovednika vere – Leontija Rostovskog, Stefana Permskog i dr. To je smisao reči Spasitelja, i još ranije psalmopojca: Blaženi krotki, jer će naslijediti zemlju (Mt. 5, 5; up. Ps. 36, 11). Ali ako se sticanje bezgnevlja i krotosti u tebi ne odvija tako uspešno, a strast gneva kojoj si dugo robovao, ponovo i ponovo te savladava ogledajući se u ljutitim napadima na bližnje, prinosi zbog toga pokajanje sa suzama, da se gnev ne bi pretvorio u mržnju, najodvratniji greh u očima Božjim, jer svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica (1 Jn. 3, 15), kako piše apostol Jovan u Prvoj poslanici. Najdelotvorniji lek protiv gneva i razdražljivosti premda i gorak prilikom prvog uzimanja, jeste moljenje za oproštaj posle svađe. On je gorak za ljudsku gordost, ali ako je gorak, tim pre žuri da ga ispiješ, jer je on gorak samo za gordeljivce i ako ti se čini tako neizdrživim, znaj da u tebi postoji još i druga teška bolest – gordost. Posedi i porazmisli o svojoj duši, pomoli se, da ti Gospod pomogne da savladaš sebe i da zamoliš onoga koga si uvredio za oproštaj, čak i ako je on kriv više od tebe.
Treba li govoriti o radosnim plodovima takve pobede nad sobom i nad đavolom? Kako će tvom srcu čim omekša biti lako da drugi put, sad već bez borbe, moli za oproštaj! To je slično umeću plivanja: dok se čovek ne odluči da se opusti u vodi i da zapliva, čini mu se da je to nemoguće i on se plaši i bori sa sobom, ali čim već počne da pliva bez ikakvog straha se baca u vodu kako bi to učinio. Obrati pažnju i na obratnu stranu stvari: ako se ne pomiriš s bližnjim, uzaludne su tvoje molitve i jalovo je tvoje pokajanje, a pričešćivanje će ti biti na osudu. Zato duhovnik obavezno treba da pita sve one koji se ispovedaju da ne gaje možda zlobu protiv bližnjeg i da li su se pomirili s onima s kojima su se svađali, a ako ne mogu da ih vide lično, da li su se u svom srcu pomirili s njima. Pritom objasni onome ko se ispoveda da na Atonu duhovnici ne samo da ne dozvoljavaju monasima koji gaje zlobu protiv bližnjeg da služe u crkvi i da se pričešćuju Svetim Tajnama, već treba još i da čitajući pravilo, u molitvi Gospodnjoj izostavljaju reči „ostavi nam dolgi našija, jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim“ („oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima našim“), da ne bi bili lažljivci pred Bogom. Ovom zabranom monah se podseća na to da verovatno i nije hrišćanin ako ne sme da izgovara molitvu Gospodnju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *