ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
БОЛЕСТИ ВОЉЕ И СРЦА.
 
ГНЕВ
 
Такве су разноврсне тешкоће духовника, које се састоје у убеђењима пастве, у њеном неверју, маловерју, лажним веровањима и разноразним самообманама или насупрот томе, у чамотињи и очајању. Већи део ових духовних болести се појавио недавно, пре највише 50-60 година, а рашириле су се по свим крајевима Руског царства тек у последњих 25-30 година. Другим Помесним Православним Црквама, ове болести су још увек скоро туђе, нарочито онима које су се налазиле под влашћу Турака.
Сад је време да пређемо на указивање на болести воље и срца, односно болести унутар црквеног друштва хришћана, јер скоро све оне болести душе о којима је горе било речи, већ чине да људи буду ван Цркве, и у суштини они би требало да поново буду примљени у Цркву уколико принесу покајање.
Обично учење о лечењу душе древни оци разврставају у осам или девет основних страсти, чији је назив и број код св. учитеља и подвижника скоро исти. Овакво распознавање наших душевних болести и њихово лечење је неупоредиво правилније него набрајање грехова и греховних поступака људи, што је уобичајено код латињана. Вођење борбе само с греховима, који су се открили у поступцима, било би исто толико безуспешно као сећи коров који се појави у башти уместо да га човек ишчупа с кореном и баци. Грехови су неизбежне клице које израстају из свог корења, односно страсти душе. Духовни пастири у својим поукама, нарочито у поуци пре исповести, дужни су да објашњавају верницима да њихова борба треба да се води против саме страсти, против греховног расположења, и да ни из далека није довољно ограничавати се покајањем за поједине греховне поступке. Исто тако, човек не сме да умирује себе тиме што допушта себи релативно мало греховних поступака: треба васпитавати у себи сталне лепе склоности и расположења, у чему се и састоји хришћанско савршенство или спасење. Декалог Старог Завета забрањује греховна дела, а Христова блаженства не нуде дела, већ расположења; једино се можда миротворство може назвати делом, али је оно доступно само оним верницима који су своју душу напојили искреном благонаклоношћу према људима. Бесконачни спор европских богослова о томе да ли се хришћанин спасава вером или добрим делима и у једном и другом табору открива заједничко несхватање нашег спасења. Ако ови богослови не желе да се науче од Спасиитеља исправном схватању, још јасније га је изразио ап.Павле: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23). Нису дела и поступци сами по себи драгоцени у очима Божјим, већ оно стално расположење душе које је описано у горе наведеним речима. Наравно, човек треба да приморава себе и на благочестива и братољубива дела, али је њихова вредност само релативна, као вредност средстава за одржавање и умножавање врлинских благодатних расположења, која се без одговарајућих подвига и унутрашње борбе гасе, као ватра без горива. Зато је потпуно тачно митрополит Стефан Јаворски у свом “Камену Вере” писао да вера сама по себи упркос учењу протестаната неће подстаћи на добра дела, једино можда у појединим случајевма, који ће се, додаћемо у своје име, понављати све ређе и ређе, ако се хришћанин не буде вежбао у две главне радње духовне борбе или подвижништва, самопротивљењу и самопринуђивању, пошто ће иначе, претрпети бродолом у вери”, како пише апостол Павле, јер само “делима вера достиже савршенство” (в. Јак.2, 22). Дакле, вера није заслуга, не спасава вера сама по себи, али је она неопходан услов за духовно усавршавање, којим се остварује спасење, и у том смислу апостол каже да се без вере не може угодити Богу. А угодност Богу се састоји управо у овим плодовима духа о којима је говорио апостол Павле и који се одгајају подвизима побожности, али не само својим снагама, већ уз помоћ благодати Божије, која се даје по молитви верујућег.
Духовни отац треба да испитује и поучава оне који се исповедају с ове тачке гледишта, како би схватили да греше против Бога и против свог спасења не само тиме што дозвољавају себи да много пута понављају греховне поступке, већ и тиме што се не труде да у своју душу усаде хришћанске врлине и што се не боре против страсти које се у њој крију и приморавају је на греховне мисли, осећања, речи и дела.
Прилазећи ближе питању о томе у ком смеру духовник треба да даје савете покајнику, навешћемо да треба да им отвара очи на зачетке страсти или греховне склоности у себи, што ће и представљати стални и незадрживи извор сагрешења, док не буде укинут сам извор. Тако ти се на пример хришћанин или хришћанка жале да се стално свађају с укућанима, да не могу да сачувају слогу са супругом или с другим рођацима и признају да су сами кривци за то, зато што стално морају да се љуте сваки пут кад неки њихов налог није испуњен и на сваку недовољно пажљиву реч или однос према себи. Управо овде треба објаснити да он или она “не морају да се љуте”, него се он (она) љуте због греховне склоности према гневу, који је један од осам главних страсти, које нас одвлаче од спасења. И прво дејство за лечење ове страсти се састоји у томе да се признавши њену греховност и погибељност (јер скоро сви најужаснији злочини се не би десили у животу човечанства да се људи нису препуштали гневу) призна и да сам човек пати од ове страсти или њених зачетака, да призна да је духовно болестан и да му је потребно исцелење од такве болести. Други лек против ове, као и против сваке друге страсти, по учењу св. отаца треба да буде наш “праведни гнев” против саме страсти, а у овом случају против саме наше гневљивости. Ради тога је Творац у нас усадио способност да се гневимо да бисмо ово осећање усмеравали на своје грехове, на страсти и на ђавола, а нипошто не на наше ближње, ни на непријатеље, који нас мрзе, јер Исус, син Сирахов каже, сам покрет гнева је већ пад (Сир. 1, 11). Ипак, наравно, ове методе борбе још увек нису довољни. Страст је упола ослабљена таквим признањем, али није убијена; труди се да постепено дођеш до потпуног безгневља. Разуме се, главно средство је да се човек за то моли ујутру и увече, као и сваки пут кад се сусреће с човеком на којег је навикао да се љути. Затим се бори већ са самим испољавањем своје страсти, и ако не можеш да обуздаваш свој језик од гневних и увредљивих речи, прекини разговор, односно или се удаљавај од оног места где је он започет, или прећути, или промени тему. Углавном ће ти бити довољно да два или три пута поступиш тако, па ће и с друге стране уследити слично, а први зраци заблистале међусобне пријатељске наклоности ће тако радосно обасјати душу да ће се људи сами по себи чудити због чега су се свађали и мучили и себе и друге, лишавајући се радости светог пријатељства. Истина, човек нема увек могућности да се клони своје породице или друштва у којем влада дух гнева и препирке: дешава се да неко од твојих ближњих, по наговору ђавола, постаје још веће зановетало приметивши како си се смирио у свом срцу, он уместо да се угледа на тебе вероватно бива обузет злобном завишћу према твојој кротости и умножава своју дрскост и злобне речи и поступке. Тада знај да ти је то крст од Бога и ако немаш могућности да се удаљиш од таквог ближњег, или да како се каже у духовним књигама “даш место гневу”, труди се барем да сачуваш мир и добронамерност према таквом човеку, као што је речено у псалму: “Био сам у миру с онима који мрзе мир” (у преводу Ђ.Даничића: “Дуго је живјела душа моја с онима који мрзе на мир.” (в. Пс. 120, 6). Чувај своју душу од гнева и злобне вести, а како да се понашаш према озлојеђеном ближњем, размисли темељно, помоливши се Богу и посаветоваши се са старијима. За неке није корисно да се према њима показује стална и беспоговорна покорност, посебно за злу жену или надобудног сина. Прву треба казнити, другог отерати од себе: “На то ће те Бог упутити, а ако погрешиш желећи добро, за то нећеш бити крив пред Богом, само да гнев не продре у твоје срце и да не завлада у њему.”
Безгневље је велики иметак: много људи ћеш стећи за себе овим даром – и на небу и на земљи. Кад бисмо више размишљали о својој души и о вредности духовних дарова, схватили бисмо колико би нам они више радости на земљи причинили у поређењу с оним материјалним добрима, јер људи јурећи за њима заборављају Бога и савест, а кад их остваре добију само разочарење.
Безгневље и кротост, која је с њим у вези јесу животворна светлост, која се без икаквог напора онога ко се њоме одликује сама разлива на околину и испуњава људе ревношћу за подражавањем. Управо ово безгневље је било један од главних узрока ширења хришћанства, како у његово прво време, тако и у животу каснијих исповедника вере – Леонтија Ростовског, Стефана Пермског и др. То је смисао речи Спаситеља, и још раније псалмопојца: Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу (Мт. 5, 5; уп. Пс. 36, 11). Али ако се стицање безгневља и кротости у теби не одвија тако успешно, а страст гнева којој си дуго робовао, поново и поново те савладава огледајући се у љутитим нападима на ближње, приноси због тога покајање са сузама, да се гнев не би претворио у мржњу, најодвратнији грех у очима Божјим, јер сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица (1 Јн. 3, 15), како пише апостол Јован у Првој посланици. Најделотворнији лек против гнева и раздражљивости премда и горак приликом првог узимања, јесте мољење за опроштај после свађе. Он је горак за људску гордост, али ако је горак, тим пре жури да га испијеш, јер је он горак само за гордељивце и ако ти се чини тако неиздрживим, знај да у теби постоји још и друга тешка болест – гордост. Поседи и поразмисли о својој души, помоли се, да ти Господ помогне да савладаш себе и да замолиш онога кога си увредио за опроштај, чак и ако је он крив више од тебе.
Треба ли говорити о радосним плодовима такве победе над собом и над ђаволом? Како ће твом срцу чим омекша бити лако да други пут, сад већ без борбе, моли за опроштај! То је слично умећу пливања: док се човек не одлучи да се опусти у води и да заплива, чини му се да је то немогуће и он се плаши и бори са собом, али чим већ почне да плива без икаквог страха се баца у воду како би то учинио. Обрати пажњу и на обратну страну ствари: ако се не помириш с ближњим, узалудне су твоје молитве и јалово је твоје покајање, а причешћивање ће ти бити на осуду. Зато духовник обавезно треба да пита све оне који се исповедају да не гаје можда злобу против ближњег и да ли су се помирили с онима с којима су се свађали, а ако не могу да их виде лично, да ли су се у свом срцу помирили с њима. Притом објасни ономе ко се исповеда да на Атону духовници не само да не дозвољавају монасима који гаје злобу против ближњег да служе у цркви и да се причешћују Светим Тајнама, већ треба још и да читајући правило, у молитви Господњој изостављају речи “остави нам долги нашија, јакоже и ми остављајем должником нашим” (“опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим”), да не би били лажљивци пред Богом. Овом забраном монах се подсећа на то да вероватно и није хришћанин ако не сме да изговара молитву Господњу.

Comments are closed.