ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ДУХОВНО ЛЕЧЕЊЕ.
 
ДУХОВНА ПРЕЛЕСТ
 
Док се људска безрелигиозност или слаба религиозност огледају у маловерју и безбрижности, не бива од духовних болести заштићен ни побожан човек, ако нема мудрог руководиоца у личности духовног писца. Ова болест се назива прелешћу, или духовном самопреваром под којом треба подразумевати уображену блискост Богу или уопште било чему Божанском и натприродном. Оваквој самопревари се понекад подвргавају и усрдни подвижници у обитељима, и још чешће, наравно, мирјани који су ревносни у спољашњим подвизима. Превазилазећи своје познанике у подвизима поста и молитве, они већ уображавају да су видеоци Божанских виђења или барем благодатних сновиђења; у свим случајевима свог живота они виде посебна, нарочита указивања Божија или указивања Анђела Чувара, а затим већ уображавају да су посебни изабраници Божји и често покушавају да предсказују будућност. Свети оци се ни против чега не наоружавају тако ватрено као управо против ове болести – духовне прелести.
Духовна прелест је опасна по човекову душу ако се крије само у њему, али бива опасна и погибељна по сав локални црквени живот ако захвати читаво друштво, ако се испостави да је негде завладала духовна епидемија, ако се огледа у читавом усмерењу живота парохије, округа, епархије или епархија. У Руској Цркви се управо то и дешава, како у Великорусији, тако и у Украјини, како у простом народу, тако и у такозваном просвећеном друштву. Ова зараза је под разним називима почела посебно снажно да се развија у границама Помесне Руске Цркве пре тридесетак година, а до времена последњег рата обухватила је све крајеве бивше Руске империје. У Петрограду, у Москви, у долинама Волге и Сибира појавили су се јованити, који су покојног о.Јована Кронштатског прогласили за поново оваплоћеног Христа, а неку Матројну Кисељову за реинкарнацију Богородице. На смену једном Христу појавили су се други: у Петрограду – Чурсиков, у Москви и Самари – Колосков и т.сл. Слободска Украјина је створила Стефана Подгорног, туђиноватеља, који је касније примио монашки постриг и прогласио себе за Бога; Подолија и Бесарабија су за Христа објавиле полуписменог и пијаног јеромонаха Инокентија – Молдавца; у Кијеву је нову веру почео да проповеда такође необразовани монах Спиридон, који је у послератно време издејствовао себи чин архимандрита; у Сибиру је јованитство попримило посебно фанатичан карактер и авај, чак је и на св.Атону почео да се развија веома штетан покрет духовне прелести, познат под називом именобоштва.
У највишим круговима друштва Распућин се представљао као Христос, а учење о реинкарнацији или необудизму с његовим изузетно лаким методама наводног општења са натприродним светом може се назвати скоро владајућим правцем у савременом друштву. Основно тле за њега представљају дела Л.Толстоја и В.Соловјова, којег је једна списатељица (Шмит) такође сматрала скоро за поновно оваплоћеног Спаситеља, а писци-декаденти, који већ одавно представљају већину савремених уметника речи, иако су сами по себи атеисти и пантеисти, ипак се с извесним успехом представљају као посредници између човека и Божанства или чак богова.
Рат, а још више револуција, значајно су охладили жар ових људи који сами себе варају, као и свесних и лукавих превараната, али је оваква духовна зараза предубока да би могли потпуно да је униште чак и најрадикалнији политички преврати. Ова болест ће још трајати, тим пре што ниједан народ не представља тако повољно тле за утицај самозваних пророка и тајновидаца као Руси. Тачно је говорио један од јунака драматурга А.Н.Островског (у драми “За сваког мудраца довољно простоте”), да код нас као мудрац може да се прочује свако кога не мрзи и ко се не стиди да се представља као такав; ма како да се људи варају у његовим предсказањима, неће се разуверити у његово знање, а неуспех пророчанства ће оправдавати својим несхватањем, а лажном пророку или лажном христу ћа као и пре указивати поштовање и славу и давати му наразноврсније дарове. Сви знају за погубне последице одушевљавања овим хлистовством; оно почиње од подвига поста и молитве, а завршава се одвратним развратом или такозваним огријањем.
Наравно, духовник не може да се бори против тог греха и против хлистовштине уопште. Он може само да упућује и да упозорава хришћане појединце да не падну у ову духовну провалију чим у некоме примете склоност према виђењима, предсказањима и т.сл. Осим саме исповести, у проповедима треба објашњавати шта су духовна прелест и хлистовштина (моја посланица о овоме је објављена у часопису “Светлост Печерска” у лето 1918. године), а кад духовник примети да исповеда хлиста или јованита, или уопште човека који је склон прелести, нека му у две речи исприча (из живота Светогорца о Светој Гори Атонској, из аве Доротеја или Лествице, или из Пролога) како ђаво вара хришћане, па чак и монахе мислима о томе да се удостојавају виђења и како затим стално заслепљује њихову савест сугеришући им убеђење о наводној светости и обећавајући им чудотворну силу; он такве подвижнике води на планинску литицу или на кров храма и пред њиховим погледом представља ватрене кочије којима ће сваког часа бити вазнети на небо. Самообманути подвижник би закорачио да уђе у њих и обрушио би се у провалију, разбијајући се на мртво име без покајања. Ако онај ко се исповеда буде причао о виђењима питај га да ли је онај кога је видео био с крстом, или да ли га је благословио крсним знамењем, и ако није, сва таква виђења су од ђавола, као што су објашњавали управо наведени оци и духовни писци. А још је и ап.Павле писао да сатана узима обличје Анђела светлости (в. 2 Кор. 11, 14). Уосталом, треба имати у виду и то да ће хлисти, кад сазнају за ово својство разликовања истинских виђења од лажних, у својим новим казивањима говорити да је онај ко им се јавио имао крст и да их је чак крстом и благословио. Међутим, кад им се супротставиш неће се уздржати да се не наљуте. Тада им одмах објашњавај да су по учењу отаца гнев или љутња приликом причања о виђењима знак духовне прелести онога ко је имао виђење и лажности самих виђења. Анђели и демони се јављају свецима, а ми грешни, можемо само да варамо себе и друге говорећи о својим виђењима.
Да би се отвориле очи човеку, који је пао или који пада у прелест, треба му указати на примере погибељне болести, који се наводе у поменутим духовним књигама и на поуздан симптом ове болести – немирно стање па чак и љутњу приликом разобличавања. Да ли им дозволити да се причесте? Ако отворено тврде неке бесмислице, на пример, божанско достојанство Стефана Подгорног или Матрјоне Кисељове, наравно да им не треба дозволити, али ако приносе покајање за све грехове и обећавају да ће проверавати своја виђења или снове крсним знамењем и да ништа неће скривати од духовника, може им се дозволити. Руски Свети Синод је пре двадесет година инсистирао на то да се од хлиста који се доводе код свештеника захтева свечано проклињање хлистовских заблуда пред крстом и Јеванђељем. То је било једино средство за препознавање хлистовске јереси, због тога што она својим следбеницима прописује да не признају своје тајне “ни оцу, ни мајци, ни духовном оцу”. Тајни хлист ће устукнути само пред проклињањем хлистовске јереси, и тада ће свештенику постати јасно с ким има посла, и наравно, неће му дати ни разрешење грехова, ни Св. Причешће ако одбије да осуди своју јерес. Али ни овакво признање се од хлиста не може добити у потпуности. Он ће се клети Богом да не припада никаквом хлистовском друштву, да не дели хлистовске заблуде, али не сме се веровати ни у једну његову реч док не изговори анатему на хлистовско учење у његовим главним тачкама, које су изложене у циркулару Светог Синода и који је објављен у “Црквеним новостима”.

Comments are closed.