IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
DUHOVNO LEČENJE.
 
DUHOVNA PRELEST
 
Dok se ljudska bezreligioznost ili slaba religioznost ogledaju u maloverju i bezbrižnosti, ne biva od duhovnih bolesti zaštićen ni pobožan čovek, ako nema mudrog rukovodioca u ličnosti duhovnog pisca. Ova bolest se naziva prelešću, ili duhovnom samoprevarom pod kojom treba podrazumevati uobraženu bliskost Bogu ili uopšte bilo čemu Božanskom i natprirodnom. Ovakvoj samoprevari se ponekad podvrgavaju i usrdni podvižnici u obiteljima, i još češće, naravno, mirjani koji su revnosni u spoljašnjim podvizima. Prevazilazeći svoje poznanike u podvizima posta i molitve, oni već uobražavaju da su videoci Božanskih viđenja ili barem blagodatnih snoviđenja; u svim slučajevima svog života oni vide posebna, naročita ukazivanja Božija ili ukazivanja Anđela Čuvara, a zatim već uobražavaju da su posebni izabranici Božji i često pokušavaju da predskazuju budućnost. Sveti oci se ni protiv čega ne naoružavaju tako vatreno kao upravo protiv ove bolesti – duhovne prelesti.
Duhovna prelest je opasna po čovekovu dušu ako se krije samo u njemu, ali biva opasna i pogibeljna po sav lokalni crkveni život ako zahvati čitavo društvo, ako se ispostavi da je negde zavladala duhovna epidemija, ako se ogleda u čitavom usmerenju života parohije, okruga, eparhije ili eparhija. U Ruskoj Crkvi se upravo to i dešava, kako u Velikorusiji, tako i u Ukrajini, kako u prostom narodu, tako i u takozvanom prosvećenom društvu. Ova zaraza je pod raznim nazivima počela posebno snažno da se razvija u granicama Pomesne Ruske Crkve pre tridesetak godina, a do vremena poslednjeg rata obuhvatila je sve krajeve bivše Ruske imperije. U Petrogradu, u Moskvi, u dolinama Volge i Sibira pojavili su se jovaniti, koji su pokojnog o.Jovana Kronštatskog proglasili za ponovo ovaploćenog Hrista, a neku Matrojnu Kiseljovu za reinkarnaciju Bogorodice. Na smenu jednom Hristu pojavili su se drugi: u Petrogradu – Čursikov, u Moskvi i Samari – Koloskov i t.sl. Slobodska Ukrajina je stvorila Stefana Podgornog, tuđinovatelja, koji je kasnije primio monaški postrig i proglasio sebe za Boga; Podolija i Besarabija su za Hrista objavile polupismenog i pijanog jeromonaha Inokentija – Moldavca; u Kijevu je novu veru počeo da propoveda takođe neobrazovani monah Spiridon, koji je u posleratno vreme izdejstvovao sebi čin arhimandrita; u Sibiru je jovanitstvo poprimilo posebno fanatičan karakter i avaj, čak je i na sv.Atonu počeo da se razvija veoma štetan pokret duhovne prelesti, poznat pod nazivom imenoboštva.
U najvišim krugovima društva Raspućin se predstavljao kao Hristos, a učenje o reinkarnaciji ili neobudizmu s njegovim izuzetno lakim metodama navodnog opštenja sa natprirodnim svetom može se nazvati skoro vladajućim pravcem u savremenom društvu. Osnovno tle za njega predstavljaju dela L.Tolstoja i V.Solovjova, kojeg je jedna spisateljica (Šmit) takođe smatrala skoro za ponovno ovaploćenog Spasitelja, a pisci-dekadenti, koji već odavno predstavljaju većinu savremenih umetnika reči, iako su sami po sebi ateisti i panteisti, ipak se s izvesnim uspehom predstavljaju kao posrednici između čoveka i Božanstva ili čak bogova.
Rat, a još više revolucija, značajno su ohladili žar ovih ljudi koji sami sebe varaju, kao i svesnih i lukavih prevaranata, ali je ovakva duhovna zaraza preduboka da bi mogli potpuno da je unište čak i najradikalniji politički prevrati. Ova bolest će još trajati, tim pre što nijedan narod ne predstavlja tako povoljno tle za uticaj samozvanih proroka i tajnovidaca kao Rusi. Tačno je govorio jedan od junaka dramaturga A.N.Ostrovskog (u drami „Za svakog mudraca dovoljno prostote“), da kod nas kao mudrac može da se pročuje svako koga ne mrzi i ko se ne stidi da se predstavlja kao takav; ma kako da se ljudi varaju u njegovim predskazanjima, neće se razuveriti u njegovo znanje, a neuspeh proročanstva će opravdavati svojim neshvatanjem, a lažnom proroku ili lažnom hristu ća kao i pre ukazivati poštovanje i slavu i davati mu naraznovrsnije darove. Svi znaju za pogubne posledice oduševljavanja ovim hlistovstvom; ono počinje od podviga posta i molitve, a završava se odvratnim razvratom ili takozvanim ogrijanjem.
Naravno, duhovnik ne može da se bori protiv tog greha i protiv hlistovštine uopšte. On može samo da upućuje i da upozorava hrišćane pojedince da ne padnu u ovu duhovnu provaliju čim u nekome primete sklonost prema viđenjima, predskazanjima i t.sl. Osim same ispovesti, u propovedima treba objašnjavati šta su duhovna prelest i hlistovština (moja poslanica o ovome je objavljena u časopisu „Svetlost Pečerska“ u leto 1918. godine), a kad duhovnik primeti da ispoveda hlista ili jovanita, ili uopšte čoveka koji je sklon prelesti, neka mu u dve reči ispriča (iz života Svetogorca o Svetoj Gori Atonskoj, iz ave Doroteja ili Lestvice, ili iz Prologa) kako đavo vara hrišćane, pa čak i monahe mislima o tome da se udostojavaju viđenja i kako zatim stalno zaslepljuje njihovu savest sugerišući im ubeđenje o navodnoj svetosti i obećavajući im čudotvornu silu; on takve podvižnike vodi na planinsku liticu ili na krov hrama i pred njihovim pogledom predstavlja vatrene kočije kojima će svakog časa biti vazneti na nebo. Samoobmanuti podvižnik bi zakoračio da uđe u njih i obrušio bi se u provaliju, razbijajući se na mrtvo ime bez pokajanja. Ako onaj ko se ispoveda bude pričao o viđenjima pitaj ga da li je onaj koga je video bio s krstom, ili da li ga je blagoslovio krsnim znamenjem, i ako nije, sva takva viđenja su od đavola, kao što su objašnjavali upravo navedeni oci i duhovni pisci. A još je i ap.Pavle pisao da satana uzima obličje Anđela svetlosti (v. 2 Kor. 11, 14). Uostalom, treba imati u vidu i to da će hlisti, kad saznaju za ovo svojstvo razlikovanja istinskih viđenja od lažnih, u svojim novim kazivanjima govoriti da je onaj ko im se javio imao krst i da ih je čak krstom i blagoslovio. Međutim, kad im se suprotstaviš neće se uzdržati da se ne naljute. Tada im odmah objašnjavaj da su po učenju otaca gnev ili ljutnja prilikom pričanja o viđenjima znak duhovne prelesti onoga ko je imao viđenje i lažnosti samih viđenja. Anđeli i demoni se javljaju svecima, a mi grešni, možemo samo da varamo sebe i druge govoreći o svojim viđenjima.
Da bi se otvorile oči čoveku, koji je pao ili koji pada u prelest, treba mu ukazati na primere pogibeljne bolesti, koji se navode u pomenutim duhovnim knjigama i na pouzdan simptom ove bolesti – nemirno stanje pa čak i ljutnju prilikom razobličavanja. Da li im dozvoliti da se pričeste? Ako otvoreno tvrde neke besmislice, na primer, božansko dostojanstvo Stefana Podgornog ili Matrjone Kiseljove, naravno da im ne treba dozvoliti, ali ako prinose pokajanje za sve grehove i obećavaju da će proveravati svoja viđenja ili snove krsnim znamenjem i da ništa neće skrivati od duhovnika, može im se dozvoliti. Ruski Sveti Sinod je pre dvadeset godina insistirao na to da se od hlista koji se dovode kod sveštenika zahteva svečano proklinjanje hlistovskih zabluda pred krstom i Jevanđeljem. To je bilo jedino sredstvo za prepoznavanje hlistovske jeresi, zbog toga što ona svojim sledbenicima propisuje da ne priznaju svoje tajne „ni ocu, ni majci, ni duhovnom ocu“. Tajni hlist će ustuknuti samo pred proklinjanjem hlistovske jeresi, i tada će svešteniku postati jasno s kim ima posla, i naravno, neće mu dati ni razrešenje grehova, ni Sv. Pričešće ako odbije da osudi svoju jeres. Ali ni ovakvo priznanje se od hlista ne može dobiti u potpunosti. On će se kleti Bogom da ne pripada nikakvom hlistovskom društvu, da ne deli hlistovske zablude, ali ne sme se verovati ni u jednu njegovu reč dok ne izgovori anatemu na hlistovsko učenje u njegovim glavnim tačkama, koje su izložene u cirkularu Svetog Sinoda i koji je objavljen u „Crkvenim novostima“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *