IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
DUHOVNO LEČENJE.
 
SAMOOPRAVDANJE
 
Raspoloženje koje je suprotno očajanju i koje ljudi češće osećaju jeste bezbrižnost i okamenjena bezosećajnost, koje se takođe lako leče. Naravno, one se blisko graniče s maloverjem, koje je manje odlučno od svesne sumnje filosofa ili rezonera, ali je uporno ništa manje ako ne i više od njega. Lav Tolstoj piše u svojoj „Ispovesti“ da je tek u 50. godini svog života počeo da se zamišlja nad pitanjima savesti i večnosti, a ranije mu nije bilo do toga: živeo je „opijajući se životom“, prelazeći s jedne razonode na drugu i ni u šta večno nije ulazio duboko. Tako i na ispovesti ljudi priznaju da su počinili blud, da su vređali ženu i roditelje, da su varali, da je njihov život potpuno udaljen od hrama Božijeg, ali tako lakog srca da jasno vidiš da im je to potpuno svejedno i da ne misle da počnu borbu protiv ovih grehova. Tako im treba i reći: „Iako su vaši grehovi sami po sebi teški i ako bi zahtevali da budete lišeni Svetog Pričešća na toliko i toliko godina, još je strašnije to što je vaša savest uspavana, zato što očigledno ne osećate pokajničku tugu zbog grehova.
Znajte da vam Sveto Pričešće može biti dato samo ako obećate da ćete ove grehove omrznuti i započeti borbu protiv njih. Inače, ne samo da nećete biti dostojni Sv.Pričešća, zbog čega možda u svom sadašnjem raspoloženju ne biste mnogo ni žalili, već se nećete zadržati na svojim sadašnjim grehovima. Jer svi svetski zločinci, svi kriminalci nisu se rodili kao ubice i pljačkaši, nego su se do svog prvog zločina od običnih grešnika razlikovali samo po tome što nimalo nisu primali k srcu svoje greške i grehove, nisu se kajali za nanošenje uvreda bližnjima i dok su ih stariji i prijatelji prekorevali, krivili su nekog drugog za ono što se desilo, kao Adam i Eva posle svog grehopada. Tako si i ti dok si bio nevin, prezirao bludnike, a kad si pao počeo si sebe da opravdavaš, a zatim, da se navikavši na ovu mrskost, pa čak i da se hvališ njome, a još kasnije – da ismevaš one koji čuvaju čednost. Slično svetsko rasejano društvo i poročni prijatelji na ovakav način uspavljuju savest, i čovek tone i u druge grehove, poroke i strasti, sve dublje i dublje, i postaje već blizak tome da se mirno usudi da počini krivično delo.
Savetujući ovakve bezbrižne ljude sveštenik treba, kako u ovom slučaju, tako i uopšte prilikom ispovesti, a i u opštim poukama koje daje pastvi, posebno uporno da upozorava na duh samoopravdanja, koje je jedan od glavnih neprijatelja našeg spasenja. Propoved Spasitelja i Njegovih apostola jedni su prihvatali, a drugi su odbacivali. I među jednima i među drugima bilo i teških grešnika, i ljudi pravednog života. Kakva su onda svojstva njihovih duša određivala njihove duše i kako se određivalo primanje ili odbijanje spasonosnog Jevanđelja? Skoro uvek upravo ovim: ko je imao duh samoopravdanja, ko je smatrao sebe prilično pristojnim čovekom, odbacivao je propoved pokajanja, propoved Jevanđelja, a ko je sebe smatrao krivim grešnikom pred Bogom i ljudima, primao ju je i spasavao se, kao Zakhej, kao blagorazumni razbojnik.
I hrišćani koji su poverovali, koji se spasavaju se, i oni koji ginu ili su daleki od spasenja, ne razlikuju se po broju grehova, već po tome da li imaju ili nemaju sklonost da priznaju sebe krivima i grešnima. Osećaš da si gorko uvređen na bližnjeg, siguran si, a možda i tačno, da si nepravilno lišen dužnosti ili unapređenja, da si oklevetan, da tvoje zasluge nisu priznate. Recimo da je tako. Zasad nije moguće zahtevati da u odnosu na sve ovo budeš potpuno ravnodušan. Ali, primajući k srcu zadobijene uvrede, još jače se sećaj i oplakuj u duši one strane ovih događaja u kojima si sam pogrešio lenošću, zlobom, lažju, nepomirljivošću i dr. Uvredama koje su ti naneli drugi nećeš se opravdati pred Bogom, a za sopstvene krivice ćeš odgovarati, posebno u slučaju ako ne budeš želeo da ih priznaš s pokajanjem. Neka te Gospod opravda za tvoje pokajanje, a sam nemoj da se pravdaš pred Njim, već krivi sebe. Kad je svt.Tihona jedan sagovornik ošamario, ne nalazeći reči za argumente protiv njegovih stavova o veri, svetac je sam pao pred njegove noge i zamolio je za oproštaj zbog toga što ga nije sačuvao od takvog greha kao što je greh da čovek ošamari arhijereja Božijeg. Spremnost čoveka da krivi sebe, a ne druge, jeste velika vrlina, i to ne samo u očima Božjim, koja uznosi čoveka, i privlači njemu srca ljudi. Ubeđuj, duhovniče, svoju duhovnu decu da se najviše bore s duhom samoopravdanja i krivljenja drugih i objašnjavaj im da ako neko s takvim raspoložeenjm dolazi na ispovest, nikakvu korist neće steći od svete tajne. Korist od nje zavisi od stepena srdačne skrušenosti. Neka se niko ne umiruje svojim poštenjem, vernošću ženi, ili čak devstvenošću; neka je slobodan od teških padova, ali kakav bi bio, ako bi se podvrgao iskušenjima kao njegova pala braća, i da na njega u životu nisu uticali dobri ljudi, knjige i darovi Božije, kojih su drugi bili lišeni? Možda bi oni u tvojim uslovima ispoljili neuporedivo više sopstvene volje za duhovno usavršavanje i možda bi procvetali različitim vrlinama i podvizima. Nemoj gledati one za koje ti se čini da su gori od tebe, već gledaj na one koji se bodrije od tebe podvizavaju za spasenje duše, pa ipak stalno liju pokajničke suze. Ako ih je lio i veliki prep. Jefrem Sirin, koji se udostojio viđenja Boga, kako nama grešnima da bude tuđ duh stalnog pokajanja i samoprekorevanja? Ovakvim rečima savetuj i svu tvoju pastvu, ali posebno one koji bez pokajničke skruštenosti dođu pred tebe na svetu ispovest. Moguće je spasiti se bez mnogih vrlina, kaže sveti Simeon Novi Bogoslov, ali se niko nije spasio ne stekavši duh umilenja, odnosno umilnog pokajanja zbog svojih grehova i radosti zbog Božijeg milosrđa.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *