ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ДУХОВНО ЛЕЧЕЊЕ.
 
САМООПРАВДАЊЕ
 
Расположење које је супротно очајању и које људи чешће осећају јесте безбрижност и окамењена безосећајност, које се такође лако лече. Наравно, оне се блиско граниче с маловерјем, које је мање одлучно од свесне сумње философа или резонера, али је упорно ништа мање ако не и више од њега. Лав Толстој пише у својој “Исповести” да је тек у 50. години свог живота почео да се замишља над питањима савести и вечности, а раније му није било до тога: живео је “опијајући се животом”, прелазећи с једне разоноде на другу и ни у шта вечно није улазио дубоко. Тако и на исповести људи признају да су починили блуд, да су вређали жену и родитеље, да су варали, да је њихов живот потпуно удаљен од храма Божијег, али тако лаког срца да јасно видиш да им је то потпуно свеједно и да не мисле да почну борбу против ових грехова. Тако им треба и рећи: “Иако су ваши грехови сами по себи тешки и ако би захтевали да будете лишени Светог Причешћа на толико и толико година, још је страшније то што је ваша савест успавана, зато што очигледно не осећате покајничку тугу због грехова.
Знајте да вам Свето Причешће може бити дато само ако обећате да ћете ове грехове омрзнути и започети борбу против њих. Иначе, не само да нећете бити достојни Св.Причешћа, због чега можда у свом садашњем расположењу не бисте много ни жалили, већ се нећете задржати на својим садашњим греховима. Јер сви светски злочинци, сви криминалци нису се родили као убице и пљачкаши, него су се до свог првог злочина од обичних грешника разликовали само по томе што нимало нису примали к срцу своје грешке и грехове, нису се кајали за наношење увреда ближњима и док су их старији и пријатељи прекоревали, кривили су неког другог за оно што се десило, као Адам и Ева после свог грехопада. Тако си и ти док си био невин, презирао блуднике, а кад си пао почео си себе да оправдаваш, а затим, да се навикавши на ову мрскост, па чак и да се хвалиш њоме, а још касније – да исмеваш оне који чувају чедност. Слично светско расејано друштво и порочни пријатељи на овакав начин успављују савест, и човек тоне и у друге грехове, пороке и страсти, све дубље и дубље, и постаје већ близак томе да се мирно усуди да почини кривично дело.
Саветујући овакве безбрижне људе свештеник треба, како у овом случају, тако и уопште приликом исповести, а и у општим поукама које даје пастви, посебно упорно да упозорава на дух самооправдања, које је један од главних непријатеља нашег спасења. Проповед Спаситеља и Његових апостола једни су прихватали, а други су одбацивали. И међу једнима и међу другима било и тешких грешника, и људи праведног живота. Каква су онда својства њихових душа одређивала њихове душе и како се одређивало примање или одбијање спасоносног Јеванђеља? Скоро увек управо овим: ко је имао дух самооправдања, ко је сматрао себе прилично пристојним човеком, одбацивао је проповед покајања, проповед Јеванђеља, а ко је себе сматрао кривим грешником пред Богом и људима, примао ју је и спасавао се, као Закхеј, као благоразумни разбојник.
И хришћани који су поверовали, који се спасавају се, и они који гину или су далеки од спасења, не разликују се по броју грехова, већ по томе да ли имају или немају склоност да признају себе кривима и грешнима. Осећаш да си горко увређен на ближњег, сигуран си, а можда и тачно, да си неправилно лишен дужности или унапређења, да си оклеветан, да твоје заслуге нису признате. Рецимо да је тако. Засад није могуће захтевати да у односу на све ово будеш потпуно равнодушан. Али, примајући к срцу задобијене увреде, још јаче се сећај и оплакуј у души оне стране ових догађаја у којима си сам погрешио леношћу, злобом, лажју, непомирљивошћу и др. Увредама које су ти нанели други нећеш се оправдати пред Богом, а за сопствене кривице ћеш одговарати, посебно у случају ако не будеш желео да их признаш с покајањем. Нека те Господ оправда за твоје покајање, а сам немој да се правдаш пред Њим, већ криви себе. Кад је свт.Тихона један саговорник ошамарио, не налазећи речи за аргументе против његових ставова о вери, светац је сам пао пред његове ноге и замолио је за опроштај због тога што га није сачувао од таквог греха као што је грех да човек ошамари архијереја Божијег. Спремност човека да криви себе, а не друге, јесте велика врлина, и то не само у очима Божјим, која узноси човека, и привлачи њему срца људи. Убеђуј, духовниче, своју духовну децу да се највише боре с духом самооправдања и кривљења других и објашњавај им да ако неко с таквим расположеењм долази на исповест, никакву корист неће стећи од свете тајне. Корист од ње зависи од степена срдачне скрушености. Нека се нико не умирује својим поштењем, верношћу жени, или чак девственошћу; нека је слободан од тешких падова, али какав би био, ако би се подвргао искушењима као његова пала браћа, и да на њега у животу нису утицали добри људи, књиге и дарови Божије, којих су други били лишени? Можда би они у твојим условима испољили неупоредиво више сопствене воље за духовно усавршавање и можда би процветали различитим врлинама и подвизима. Немој гледати оне за које ти се чини да су гори од тебе, већ гледај на оне који се бодрије од тебе подвизавају за спасење душе, па ипак стално лију покајничке сузе. Ако их је лио и велики преп. Јефрем Сирин, који се удостојио виђења Бога, како нама грешнима да буде туђ дух сталног покајања и самопрекоревања? Оваквим речима саветуј и сву твоју паству, али посебно оне који без покајничке скруштености дођу пред тебе на свету исповест. Могуће је спасити се без многих врлина, каже свети Симеон Нови Богослов, али се нико није спасио не стекавши дух умилења, односно умилног покајања због својих грехова и радости због Божијег милосрђа.

Comments are closed.