ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ДУХОВНО ЛЕЧЕЊЕ.
 
СТРАХ ОД ПРИЗНАЊА ГРЕХА
 
Неки манастирски духовници су ми причали да им је Бог помагао да покајнике наведу да признају такве грехове које се нису одлучивали да признају на претходним исповестима у току десет или двадесет година, и зато су се целог живота мучили и сматрали да су изгубљени за спањење, знајући речи Цркве: “Ашче ли што скријеши од мене, сугуб грјех имаши; внемли убо, понеже пришел јеси во врачебницу, да не неисцелен отидеши”. (“Ако нешто сакријеш од мене, твој грех постаје много већи; пази, јер си дошао у болницу, да не одеш неисцељен.”) Ови грехови су или врло срамни и прљави, противприродни по 7. заповести, на пример: инцест, скотолоштво, развраћање деце (све ово бива врло често и то понекад код људи, који уживају поштовање околине), или су то злочини у смислу кривичних дела: убиство, чедоморство, лоповлук, пљачка, покушаји тровања, злобна клевета због љубоморе или зависти, навођење ближњих на мржњу, подстрекавање ближњих против Цркве и вере и т.сл. Ако духовник директно постави питање о таквом греху, покајник, вероватно неће одрећи, али се сам неће одлучити да исприча свој злочин. Међутим, такође није могуће свима постављати питања о свим таквим гнусним греховима. По завршетку обичних питања човеку нежним и тихим гласом треба рећи рећи: “Можда имаш грех који те је срамота да признаш? Можда ниси смео да кажеш своје грехове на ранијим исповестима или си их заборавио, а касније си их се сетио, али се ниси усудио да кажеш духовнику. Врло је могуће да ће парохијанин одговорити потврдно, али ће се ипак колебати да исприча о чему се тачно ради. Понекад у то време они (посебно жене) почињу да плачу и да дрхте, облива их зној, а не одлучују се да говоре. Онда умножи своју нежност, саучешће и реци: “Одбаци срамоту да не би био постиђен на Страшном Суду пред свима, а овде осим мене и Анђела нико неће сазнати, а нас свештенике тешко да може да зачуди неки грех; за један дан се наслушамо таквих ствари, да више немамо чему да се чудимо.” Ако се онај ко се исповеда ипак не одлучи да каже директно о чему се ради, реци му: “Ево, лакше ће ти бити да признаш ако те будем питао по заповестима: да ли се твој грех односи на седму заповест против телесне насладе? Или крађе, или злочина према људима? Или богохуљења? итд.” Кад буде дат обичан одговор по врсти грехова, онда питај већ који тачно грех и набрајај их. Простији људи понекад чак неће умети ни да назову свој грех, онда их питај описно, и кад покајник, препознавши у теби не страшног разобличитеља, већ друга који с њим састрадава, напокон каже свој злочин, немој се ужасавати и негодовати, јер је довољно сам себе прекоревао, већ само пожали што то није раније рекао, што је скривао на својим ранијим исповестима, јер могао је да умре не признавши и да заувек упропасти своју душу; они који лажу на исповести обично свој земаљски живот завршавају самоубиством, нека грешник већ у самом том види Божју милост према себи што га Господ није лишио могућности да исповеди свој грех. Затим му реци каква је епитимија и колико дуго лишавање Светог Причешћа је за ово одређено по Номоканону; али ако видиш човеково дубоко покајање и ако је грех учињен давно, размисли хоћеш ли му дозволити да Причешћу приступи колико сутра, и захтевај од њега да одмах ил постепено заглади последице греха: ако је нешто незаконито присвојио, нека врати; ако је некога обешчастио, нека да задовољење или нека моли за опроштај; ако је изродио незакониту децу, нека их издржава итд. Затим, ако је човек дирнут и ако очигледно жели да ослободи своју савест од греха, одреди му епитимију, претходно га упитавши да ли се уопште моли, да ли иде у цркву, и ако не чини ни једно ни друго, наравно, нема смисла одређивати му да пости, већ му као епитимију дај завет да ујутру и увече чита макар 3-4 молитве и да се стално с покајањем пред Богом сећа свог пада. Ако је религиозан човек, одреди му канон или ходочашће у удаљену обитељ, али претходно сазнај околности његовог живота и окружења, и немој да проричеш епитимије као пророк, већ лек одређуј разумно.
Епитимијама ћемо се вероватно вратити, а сад је умесно рећи нешто о томе да исто колико и окамењене безосећајности треба да се чувамо чамотиње и очајања покајника. Ова осећања их притискају после непоправљивих грехова, на пример убиства детета или плода у утроби, наношење некоме непоправљиве штете, после неке несреће, а понекад се људи подвргавају чамотињи просто због сопствених несрећа – смрти деце, која се сматра казном Божијом за раније учињене грехове, због тешких околности и т.сл. Исцелењење духовних чеда од ових демонских искушења – чамотиње и очајања не постиже се толико објашњавањем истина Божјих, као на пример, подсећањем на спасење благоразумног разбојника, Закхеја, блудницу и т.сл. колико испољавањем братског саучешћа и састрадавања човеку: “Ако те је мени жао, зар те Отац небески неће пожалити? Знај, брате, да је чамотиња од ђавола, зато се у посту и молимо с метанијама да нам Бог не допусти да паднемо у чамотињу.” Притом имај у виду да чамотиња и очајање увек садрже у себи скривени отров гордости или самољубља, као зачетак неког роптања и прекора Промислу, што ми је дозволио да паднем у несрећу или грех. Одагнавај од себе ово озлојеђено осећање против Бога или против људи, обрати пажњу на самог себе и признај да си потпуно крив због тога што си попустио пред злим нападима ђавола или злих људи и што си пао, да није Бог дозволио да будеш увређен, већ да си сам ти увредио Бога згрешивши против Њега и одбацујући много пута Његову свемоћну десницу. Тада ће тежак камен озлојеђености пасти с твог срца, а с њим ће отпасти и чамотиња, и ти ћеш с умилењем и скрушеношћу узнети Господу покајничку молбу, а затим и радосно благодарење.

Comments are closed.