ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ДУХОВНО ЛЕЧЕЊЕ.
 
ДУХОВНА СУМЊИЧАВОСТ
 
Постоје и други предмети вере, које неки хришћани тешко прихватају, није могуће набројати све, али се надамо да ће се усрдни духовник и на ова четири примера научити како да се бори против свих сличних сумњи хришћана.
За њега је још потребније да разликује неверје или истинску сумњу од уображеног или привидног неверја или сумње, који понекад тешко притискају неискусне хришћане и доводе их у беспомоћан положај. Понеки верник и хришћанин који се моли тужи себе понекад пред духовником: повремено верујем у Причешће, повремено верујем у Бога, повремено као да уопште не верујем. Одговоре на овакву жалбу навео сам у последњем или претпоследњем броју “Парохијског листића”, који се издавао при Светом Синоду у фебруару 1917. године, а затим у IV допунском тому својих дела (Кијев, 1918.) у “Писму свештенику о учењу молитве”. Овакве помисли неверја рађају се у душама људи сумњичавих, који воле да пребирају по свим својим осећањима и који су пуни сталне испразне бојазни да у нечему не буду исправни. Час им се чини да су болесни или они сами или да њихово дете почиње да се разбољева или тек што се није разболело и т.сл. Често падају у још већу невољу, у такозване “хулне помисли”, кад се у њиховој глави, потпуно против њихове воље, с мишљу о имену Христа или Богородице спајају ове или оне ружне речи, и наравно, што се они више боре против ових бесмислених речи, оне се упорније роје и желе да уђу у њихову главу. Неискусни људи с ужасом почињу да сматрају себе богохулницима, а неискусни духовници почињу да им говоре о тешком греху богохулства, о хули на Светог Духа, као највећем од свих грехова. После тога ови сиротани одмах почињу да осећају плиму ружних речи против Светог Духа, муче се, мршаве и чак размишљају о самоубиству, мислећи да су свеједно заувек пропали. И духовник неће помоћи људима које муче помисли док не сретне човека упућенијег у духовни живот, који ће му објаснити да се најбољи лек налази у свакој духовној књижари и да не кошта много; налази се у брошури истог оног свт. Димитрија “О хулним помислима”, где се уз коришћење речи великих отаца објашњава шта су помисли, да то нису плодови мржње против Бога и светаца, већ просто спојеви ружних речи или звукова у глави сумњичавог човека, да свакако нису грех и да на њих уопште не треба обраћати пажњу, већ се треба мирно молити и причешћивати ма какве глупе речи или слике да се врзмају по глави. Сличан значај има привидно неверје у Причешће, чак и у самог Бога. Вера је врло танано, духовно осећање. Ма како да нам је својствена, ако је будемо опипавали у себи, као да желимо да постанемо свесни свих тананости нашег осећања према Богу или према Мајци Божијој и т.сл. ово осећање као да испарава повремено из области нашег непосредног опажаја, али, наравно, не из наше душе и срца. Поступајте тако и с најгрубљим осећањима, уштините болно своју руку и почните да размишљате у том тренутку по чему се овај бол разликује од зубобоље, од главобоље – и престаћете чак и да осећате своју бол. Један немачки философ, који је патио од мучних напада зубобоље, престајао је да је осећа управо на овај начин. Зато и хришћанин, ако у његовим убеђењима нема неких одређених оповргавања истина вере не треба да мисли да у њему нема вере, чак и ако би му се тако понекад чинило, већ треба мирно да се моли и да приступа Светим Тајнама, не придајући никакав значај својој сумњичавости, која се само појачава приликом појачане борбе против ње.

Comments are closed.