IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
DUHOVNO LEČENJE.
 
NEVERJE I MALOVERJE.
 
U svojim predavanjima iz pastirskog bogoslovlja na bogoslovskom fakultetu izlagali smo pouke o tome kako na ispovesti poučavati ljude različitih raspoloženja i u različitim životnim prilikama. Naravno, ni tada nismo pretendovali na nabrajanje svih raznovrsnih uslova unutrašnjeg života i spoljašnjih okolnosti hrišćana, uslova raznovrsnih do beskonačnosti, a kako se sada nalazimo daleko od onih kratkih konspekata koje smo sačinili da bismo govorili na predavanjima, prihvatamo se da izložimo samo malo, što smo u svom sećanju sačuvali od onoga što smo preuzeli iz otačkih dela i sopstvenog iskustva kao duhovnika.
Uzmimo prvo najistaknutije slučajeve. Čovek koji se ispoveda izjavljuje da je neverujući. Sad takav verovatno ne bi ni došao na ispovest, ali tada (predavao sam do poslednje godine XIX veka, tj. do proleća 1900. godine), on bi svoj dolazak objasnio zahtevom državnog zakona za oficire i činovnike ili zahtevom škole za učenike i studente, ili napokon insistiranjem roditelja ili žene, ili poštovanjem običaja prihvaćenih u porodici. Siguran sam, međutim, da se i sad u vreme likujućeg nihilizma ovakvi ljudi često pojavljuju u ispovedaonici. Njih pre svega treba upitati da li žele da ozbiljno i iskreno razgovaraju s duhovnikom ili su došli samo da se nasmeju; u poslednjem slučaju treba ih prosto oterati. Ako on pak na tvoje obavezno nežno i puno saučešća pitanje odgovori da bi želeo da se uveri u istine vere ili makar da proveri svoja ubeđenja, naravno, bolje je predložiti mu pre ispovesti razgovor na drugom mestu, posebno ako je vaš sagovornik već odrastao i obrazovan čovek. Ako pak primetiš da je neverje samo prividno ili da je samo kao spoljašnja ljuštura, i ako osetiš da je moguće urazumiti ga za nekoliko minuta, upitaj ga zašto je izgubio veru, da li je to usled čitanja knjiga i kojih tačno, ili usled nekih duševnih potresa, razočarenja, nesreća, molitava koje Bog nije primio (to se posebno često dešava kod žena) ili zbog drugih razloga. „Naravno, ove knjige se trude da ubiju veru u ljudima, ali nije moguće da su one dovoljan uzrok tvog neverja: verovatno se nisi zainteresovao da pročitaš nijednu knjigu u zaštitu vere ili makar jednu posvećenu opovrgavanju navedenih mislilaca. Priznaj da si se prihvatio ovih knjiga želeći da se izbaviš od vere, a ako nije tako, ipak ti je i pre čitanja ovih knjiga religija bila teška, jer da ti nije bila teška, ne bi se izbavio od nje tako lako, već bi sa bolom u srcu tražio čoveka ili druge knjige koje bi mogle da raseju tvoju sumnju; da nisi, naprotiv, tražio takve knjige i takve sagovornike koji bi mogli da unište i ostatak tvoje vere? A zašto je ona počela da te opterećuje i kada? Zar nije to onda kad si izgubio čednost ili kad si želeo da je izgubiš, a vera i savest su te zadržavale, pa si ih omrzao, kao što nestašan školarac mrzi svog nadzornika? Nije razum neprijatelj vere, već razvrat, kao što je Gospod rekao: Ko se postidi Mene i Mojih riječi u rodu ovome preljubotvornom i grješnom (Mk. 8, 38) i dr. Nije rekao: u rodu lenjom ili koristoljubivom, već preljubotvornom, jer je znao i odakle potiče neprijateljstvo protiv Boga. Mnogo ljudi je čitalo tvog Tolstoja i Renana, pa nije izgubilo veru, a drugi su pisali detaljna opovrgavanja, jedni protiv ovih pisaca, drugi protiv Darvina, Marksa itd. Evo, ja ću ti navesti opovrgavanja koja znam, a koja ne znam, zamoliću da ti pruže ljudi koji ih znaju, ako zaista želiš da pronikneš u ova pitanja, a ne prosto da prikrivaš svoju raspuštenost nazivima knjiga i imenima filosofa.
Dakle, postao si svestan da te od Boga nije odvratila knjiga, već zla volja. Pokaj se pred Njim, a ako si veoma daleko od Njega, pred samim sobom priznaj svoju tešku krivicu protiv istine i savesti i tada ćeš steći želju da moliš Boga za oproštaj tvog greha, tvog teškog odricanja od svog Iskupitelja. Ako si i sad ispunjen ovakvim pokajničkim osećanjima, pomolimo se, pročitaću ti razrešenje, ali razmisli prvo da li da pristupiš Svetim Tajnama. Ako Gospod u tvoje srce vrati veru i nadu, pričestićeš se, ako pak duh neverja ostane u njemu, odložimo ovu stvar, ali ne odlaži razmišljanje i ispitivanje onoga što je najvažnije na zemlji i što će jedino ostati prilikom našeg rastanka sa zemljom. Rekao si da priznaješ samo činjenice, a smrt je nesumnjiva činjenica. Reci mi, postoji li ikakav smisao u našem životu, ako se on završava ovde upravo u vreme kad duša biva ispunjena zrelošću i žudi za razumevanjem? Ima li bilo šta dobro i veliko ikakav smisao ako nema Boga, jer tada neće biti razlike između dobra i zla, što su bili primorani da priznaju svi negatori, završavajući ozloglašenim Spenserom. Veruj da niko iskreno i promišljeno ne može negirati Boga i prihvatati ove zaključke o dobru i zlu, o besmislenosti života, i veruj da su reči negiranja kod ljudi – samo razmetanje i želja da se čovek izbavi od prekora savesti.“
Ovakvim i sličnim rečima, koje ipak potiču od srdačnog saosećanja i sažaljenja, čovek se može osvestiti, i često ovaj umišljeni ateista već priznaje svoju žalosnu zabludu i moli za oproštaj; ali ako se ovo ne dogodi odmah, on će ipak pognuti glavu, zamisliće se i neće odbiti da ponovo nastavi razgovor s duhovnikom van crkve ili da ode kod čoveka koji po tvom mišljenju može da raseje njegove nedoumice. Naravno, dalek sam od misli da sličan razgovor može da napravi preokret u duši svakog čoveka koji je duhovniku izjavio da ne veruje u Boga: jednom treba govoriti ovako, drugom drugačije. Ali navodim primer za to kako ti glas pastirske ljubavi i atmosfera ispovesti omogućavaju da povedeš reč o veri i neverju u potpuno drugoj ravni nego što je to obično, kad ljudi počinju da govore o knjizi ili kad napadaju, neka je to i pravično, neverujućeg autora, koji je nazvan sagovornikom. On tada počinje da se doseća sofizama da bi zaštitio svog učitelja. A ovde ti čoveka prizivaš da podvrgne sudu sebe samog i da prizna grehovne podsticaje koji su privukli njegovu pažnju i simpatije prema neprijateljima Božjim, odvojivši ga od Boga.
Ako tvoj neverujući sagovornik teško odstupa od svoje tvrdoglavosti ili se čak pored sve tvoje miroljubivosti naljuti i počne da grdi, ipak uloži svaki trud da ne smatra da je ovaj razgovor poslednji, već da ponovo dođe kod tebe ili kod obaveštenijeg učitelja kod kojeg ga uputiš. Znaš, kod Gogolja se u jednoj fantastičnoj priči duša devojke koja spava odvaja od nje i kaže, čini mi se, nekom čarobnjaku: „Marusja (ime verovatno nisam dobro zapamtio) ne zna ni deseti deo onoga što zna njena duša.“ Ako je neko ko sebe smatra neverujućim, došao kod duhovnika, to znači da je u njegovoj duši, a da ni on sam ne zna, ostalo još mnogo želje da povrati veru, premda postoji i suprotna želja da se udalji od nje. Ali, ne puštaj ovakvog čoveka da ode daleko od tvog pastirskog oka i znaj da što oštrije i ljuće govori s tobom, tim jače se u njemu njegova duša i njegova savest bore s demonom neverja i protivljenja Bogu. Raznovrsni su slučajevi obraćanja neverujućih živoj veri i molitvi, ali retko su plod postepenog opovrgavanja svih protivargumenata lažne nauke protiv postojanja Boga ili besmrtnosti duše. Obično posle unutrašnje, pritom umne i moralne borbe, prelom nastupa odmah, i čovek čak prestaje da se zanima za opovrgavanje svojih pređašnjih negiranja, već zbacuje sa sebe nekadašnje teorije kao nepotrebnu ljušturu, kao prazne sofizme. Jasno je da se neverje samo oslanjalo na njih, i da je poticalo od ozlojeđenosti ili razrata, a sad je duša omekšala od reči pastirske ljubavi i sama je našla svetao izlaz iz svog mračnog podruma i vinula se ka Bogu u molitvi. Naravno, ne bi bilo loše kad bi pokajnik podrobno i temeljno proučio sve što je rečeno ili što je napisano za i protiv pređašnjeg protivobožačkog učenja, ali će malobrojni pristati na to, već će radije početi pomno da čitaju reči Gospodnje, pažljivo slušajući crkvene molitve i podvizavajući se u delima ljubavi. O, kako si blažen, služitelju Božji, ako si našao ključ da otvoriš ulaz u dušu i srce ovakvog čoveka i da mu otkriješ istinit pogled na samog sebe, kao što je to Gospod učinio u duši Zakheja, koji je sam shvatio šta mu je potrebno za život u Bogu: pola imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko (Lk. 19, 8). Duhovniku je znatno lakše da prevlada pojedinačno neverje ili maloverje pokajnika. Mnogi priznaju da ne mogu da ubede sebe u to da je Pričešće istinsko Telo i istinska Krv Hristova, kao i u različita čuda sv. ugodnika, u postove, u postojanje đavola i t.sl. Neverje ovakve vrste se skoro uvek zasniva na lakomislenosti, na navici da se lakoverno ponavlja ono što se stalno može čuti u svetskim razgovorima nerazumnih ljudi. Duhovnik bi onome ko sumnja morao da postavi pitanje – u šta on zapravo čvrsto veruje: u Jevanđelje? U Hristove reči? Da! Pa ipak, o ovim pitanjima koja su za njega sumnjiva, jasno i određeno se izrazio Sam Spasitelj u rečima koje je ovaj zaboravio, ili o kojima nikad nije razmišljao. Ili odbaci veru u Samog Boga, Gospoda Isusa Hrista i Njegove reči, ili veruj onako kako nas je On naučio, jer nikakva geografija, ni etnografija, ni zoologija ne mogu da ti kažu da li đavo postoji ili ne postoji; ako budeš vodio blagočestiv život sam ćeš spoznati razliku između iskušenja od đavola i od sopstvene zle volje, a zasad veruj svom Spaistelju i ne veruj onim lažljivcima i glupacima koji tvrde da su đavoimani navodno bili prosto epileptičari: zar je Gospod epilepsiju uterao u stado svinja? I zar On nije razlikovao đavolja iskušenja od iskušenja malodušnosti i strasti, na primer u priči o sejaču? A o postovima – zar nisu Njegove reči: a ti kada postiš: uzvratiće ti javno (Mt. 6, 17-18), kad bude otet od njih ženik… onda će postiti (Mt. 9, 15; Mk. 2, 20; Lk. 5, 35), ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt. 17, 21)? Osim toga, obavezno zadrži pažnju onoga ko sumnja na Hristovim rečima u Oproštajnoj besedi: Koji vjeruje u Mene, djela koja Ja tvorim, i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti; jer Ja idem Ocu Svome (Jn. 14, 12). Ako veruješ u Hristove čuda, ako Ga ne smatraš nečasnom varalicom, moraš da veruješ i u ove Njegove reči, koje su potvrđene pre Njegovog vaznesenja: A znaci onima koji vjeruju biće ovi (Mk. 16, 17) i dr. Nerazumni protestanti veruju u čuda koja su učinili apostoli po kazivanju knjige Djela apostolskih, ali ne veruju u ona koja su izložena u žitijima. Zašto? Ili od navedenih Hristovih obećanja jedno nije trebalo da se ostvari: ako i smrtno što popiju, neće im nauditi (Mk. 16, 18)? Jer, o sličnom čudu se u Sv.Pismu ne govori, a ono postoji u žitiju ap.Jovana kojeg su uzaludno pokušavali da ubiju primoravajući ga da popije otrov: on nimalo nije naškodio apostolu. Onima koji sumnjaju u istinsko Pričešće ponovi ne samo Hristove reči izrečene na Tajnoj večeri, već i Njegove reči o hlebu koji silazi s neba, koje oni verovatno ne znaju. Osim toga, kupi i daj ljudima da čitaju malu, ali vrlo ubedljivu brošuru svetitelja Dimitrija Rostovskog „Onima koji sumnjaju u istinu presuštastvljenja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu“. Ne sećam se tačnog naslova, ali se prodavala u svim manastirskim knjižarama po 15 kopejki. Obične sumnje o Svetoj Tajni se tamo rasejavaju izvanredno prosto i jasno.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *