IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
UTICAJ ISPOVESTI
 
Dakle, čovek koji se kaje, smireno ispovedivši svoje grehove, čuje krotki glas duhovnika, pun ljubavi i sveštenog straha: „Gospod oprašta onome ko se kaje; On je blizak tvojoj duši i želi ti pobedu nad grehom, više od tebe samog, kao što i ti svojoj deci želiš da se učvrste u dobru više od njih samih. Kad počne borba u tvom srcu, seti se Iskupitelja Koji sve zna i Koji sastradava, seti se da Anđeo Čuvar s brižnom tugom gleda kolebanja tvoje duše; sam požali svoju dušu. Vidiš, i meni te je žao, a koliko nas puta Bog više voli nego što mi jedni druge volimo. Ako pak sam ne odbaciš Njegovu pomoć On te neće predaati u ropstvo tvojim pređašnjim strastima. Prizivaj Ga u vreme iskušenja, osenjuj tada sebe krsnim znamenjem, odvraćaj svoj pogled od sablazni, kloni se ljudi koji te navode na zlo ili koji te ljute, i bićeš pobednik nad nevidljivim neprijateljima.“ Ovakvim, premda i kratkim rečima duhovnik je duboko dirnuo i bez toga uzbuđenu dušu pokajnika. Obnovljenog duha, on se vratio svojim poslovima nakon pričešćivanja Svetim Tajnama i svi njegovi ukućani su primetili da mu se desilo nešto posebno, što je promenilo njegovo raspoloženja, pa i sam život.
On je verovatno i sam s njima podelio sveta osećanja koja je su u njega usadili iskreni saveti pastira. U svom srcu će nositi najsrdačniju zahvalnost i ljubav prema njemu i svima će početi da savetuje da idu na ispovest baš kod ovog sveštenika. Uostalom, obavezni smo da svoju svetu dužnost ispunjavamo nezavisno od uspeha ili neuspeha saveta, kao što je Gospod rekao proroku Jezekilju (v. Jez. 2), ali ovde uspeh biva blagosloven. Jednom ili dva puta ispovedićeš ljude ili čak pojedinca, a već će ka tebi pohrliti nova i nova duhovna čeda. Jedan će ti doći u kuću i plakaće zbog svojih duhovnih rana ili će moliti za utehu u žalostima svoje duše; drugi će te zamoliti za ispovest u crkvi, čak i van uobičajenog vremena. Glas o srdačnom pastiru koji voli ljude i koji je ispunjen sveštenim strahom brzo će se proneti ne samo po selu, već i po gradu, i neka ti Bog da samo da stigneš da se odazoveš na sve molbe koje ti budu upućene za duhovno lečenje.
„Kako? Zar je to moguće u naše boljševičko vreme kad usrdni pastiri bivaju sramoćeni, proganjani i ubijani?“ Da i u naše vreme ubice su ubice, bezbožnici su bezbožnici, ali ipak vernika i onih koji se mole ima neuporedivo više od bezbožnika i oni će verovatno vatrenije nego pre pohrliti pred noge takvog pastira, koji se prema njihovoj ispovesti ne odnosi kao rezoner, već kao otac koji voli i sastradava, pohrliće prema pastiru kakvi moramo biti svi mi koji smo primili blagodat hirotonije i koji moramo da imamo isto osećanje kao sveti apostol Jovan: Od toga nemam veće radosti nego da čujem kako moja djeca žive u istini (3 Jn. 1, 4). Naravno, od sukoba s nedostojnom decom, sa sinovima protivljenja pastir neće biti slobodan čak ni prilikom obavljanja tajne Ispovesti, ali tvoja duša mora biti ispunjena radošću zbog čeda poslušanja i ponavljati reči psalma: Nauču bezakonija putjem Tvojim, i nečestiviji k Tebje obratjatsja (Ps. 50, 15) (Naučiću bezakonike putevima Tvojim i nečastivi će se obratiti Tebi (51, 15)). Sve nečastive nećeš obratiti, jer se i krv Gospodnja prolila „za mnoge“, a nije sve privukla Raspetom i ap.Pavle je govorio: „Svima bih sve da nekako neke spasim.“ To jeste tako, ali ipak smetnja za dostojno ispunjavanje duhovničkog prizvanja nije u ljudima, nije van tebe, već u tebi samom, ako ne želiš da se prihvatiš ovog svetog dela, kao što Gospod zapoveda.
„Naravno, u pravu si,“ odgovoriće mi mnogi duhovnici, „neosporno, kad bih bio svet, mogao bih da obasjam svoje srce takvim saučešćem prema ljudima i takvom verom, verovatno bih uz blagodat Božiju dostigao sve ono što mi objašnjavaš. Ali nisam tome naučen; moja duša je okorela, skoro nikad nisam umeo da se molim s toplinom i umilenjem, a da steknem jevanđelsku ljubav prema ljudima, od kojih stalno trpim vređanja i uvrede premašuje moju snagu, i o tome da je to raspoloženje obavezno za mene čak nisam ni razmišljao, a moja sabraća i rođaci takođe o tome nikada ne govore.“
Ovakve odgovore očekujem od mnogih, verovatno od većine iskrenih pastira, ali njihova nevolja još nije u tome; i nije u tome nesreća pastve. Ukoliko je ovakvo tvoje priznanje izrečeno s duhom samoprekorevanja, ako si skrušenog srca izrekao ovakve reči, to još nije tako strašno (v. Mk. 9, 24). Strašno je drugo: strašno je ako s gordim prezirom i podsmehom prema ljudskom pokajanju, prema duši bližnjeg kažeš te reči; ako je to, pak sa smirenom tugom zbog sebe, „srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti“, jer „je blizu Gospod onima koji su skrušenog srca i spasava one koji su smernog duha“. Što dublje budeš prožet svešću o tome koliko si daleko od ovog duha sveobuhvatne ljubai i samilosti, kojim treba da bude ispunjen Hristov pastir, što više oplakuješ svoju okorelost, tim bliža ti je Božanska blagodat, tim je tvoja duša pristupačnija za svetla ozarenja. Pomisao će ti sugerisati reči čamotinje: „Ma kako ti, okoreo, razdražljiv i samoljubiv čovek, da primaš k srcu tuđe grehove kao svoje sopstvene i da se razapinješ pred Bogom zajedno sa svakim ko se ispoveda, kad si umoran od celodnevnog truda ispovesti? Saslušaj greh i pročitaj razrešenje, a preko toga svejedno ništa ne možeš da učiniš.“ A ti odgovaraj pomisli: „Neka sam zaista takav, neka zaista nisam u stanju da se pravilno odnosim prema ispunjavanju ovog uzvišenog duga pastira i neka se ispostavi da sam za većinu duhovnih čeda samo formalni svedok njihovog pokajanja, ipak ću činiti onoliko koliko budem mogao, odnosno koliko mi Gospod pomogne. I evo, počeću od toga što ću Ga smerno preklinjati da me uputi i nauči, da omekša moje srce i daruje mi duh samilosne ljubavi i mudrosti za rukovođenje, kako bih učio svoju duhovnu decu kako da se bore protiv greha, a osim toga, blagovremeno ću se potruditi da i spoljašnji poredak ispovesti uredim tako da što je moguće više vremena posvetim svakom verniku i da se sam poučim od svetih otaca da rukovodim čovekovom dušom u njenoj borbi između dobra i zla.
Ako se čvrsto utvrdiš u ovakvoj odluci pre ili kasnije ćeš postati odličan duhovni lekar vernika. Samo se drži ovakve odluke i ne prepuštaj se čamotinji kad ti se u duši budi nestrpljivost, razdražljivost i umor, i kad počnu da te iskušavaju protiv dela Božijeg. Ako u prvo vreme makar s nekima od mnogih porazgovaraš iskreno, očinski i bratski, a zatim prineseš Bogu iskreno pokajanje zbog toga što nisi bio duhovni otac svima, sledećoj ispovesti ćeš prići već duhovno zreliji, mekše duše, s jasnijom verom u blagodatnu silu Božiju i tako ćeš ti sam postepeno uzrastati u čoveka savršenog, a tvoja duhovna deca u punotu uzrasta Hristovog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *