ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
УТИЦАЈ ИСПОВЕСТИ
 
Дакле, човек који се каје, смирено исповедивши своје грехове, чује кротки глас духовника, пун љубави и свештеног страха: “Господ опрашта ономе ко се каје; Он је близак твојој души и жели ти победу над грехом, више од тебе самог, као што и ти својој деци желиш да се учврсте у добру више од њих самих. Кад почне борба у твом срцу, сети се Искупитеља Који све зна и Који састрадава, сети се да Анђео Чувар с брижном тугом гледа колебања твоје душе; сам пожали своју душу. Видиш, и мени те је жао, а колико нас пута Бог више воли него што ми једни друге волимо. Ако пак сам не одбациш Његову помоћ Он те неће предаати у ропство твојим пређашњим страстима. Призивај Га у време искушења, осењуј тада себе крсним знамењем, одвраћај свој поглед од саблазни, клони се људи који те наводе на зло или који те љуте, и бићеш победник над невидљивим непријатељима.” Оваквим, премда и кратким речима духовник је дубоко дирнуо и без тога узбуђену душу покајника. Обновљеног духа, он се вратио својим пословима након причешћивања Светим Тајнама и сви његови укућани су приметили да му се десило нешто посебно, што је променило његово расположења, па и сам живот.
Он је вероватно и сам с њима поделио света осећања која је су у њега усадили искрени савети пастира. У свом срцу ће носити најсрдачнију захвалност и љубав према њему и свима ће почети да саветује да иду на исповест баш код овог свештеника. Уосталом, обавезни смо да своју свету дужност испуњавамо независно од успеха или неуспеха савета, као што је Господ рекао пророку Језекиљу (в. Јез. 2), али овде успех бива благословен. Једном или два пута исповедићеш људе или чак појединца, а већ ће ка теби похрлити нова и нова духовна чеда. Један ће ти доћи у кућу и плакаће због својих духовних рана или ће молити за утеху у жалостима своје душе; други ће те замолити за исповест у цркви, чак и ван уобичајеног времена. Глас о срдачном пастиру који воли људе и који је испуњен свештеним страхом брзо ће се пронети не само по селу, већ и по граду, и нека ти Бог да само да стигнеш да се одазовеш на све молбе које ти буду упућене за духовно лечење.
“Како? Зар је то могуће у наше бољшевичко време кад усрдни пастири бивају срамоћени, прогањани и убијани?” Да и у наше време убице су убице, безбожници су безбожници, али ипак верника и оних који се моле има неупоредиво више од безбожника и они ће вероватно ватреније него пре похрлити пред ноге таквог пастира, који се према њиховој исповести не односи као резонер, већ као отац који воли и састрадава, похрлиће према пастиру какви морамо бити сви ми који смо примили благодат хиротоније и који морамо да имамо исто осећање као свети апостол Јован: Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини (3 Јн. 1, 4). Наравно, од сукоба с недостојном децом, са синовима противљења пастир неће бити слободан чак ни приликом обављања тајне Исповести, али твоја душа мора бити испуњена радошћу због чеда послушања и понављати речи псалма: Научу безаконија путјем Твојим, и нечестивији к Тебје обратјатсја (Пс. 50, 15) (Научићу безаконике путевима Твојим и нечастиви ће се обратити Теби (51, 15)). Све нечастиве нећеш обратити, јер се и крв Господња пролила “за многе”, а није све привукла Распетом и ап.Павле је говорио: “Свима бих све да некако неке спасим.” То јесте тако, али ипак сметња за достојно испуњавање духовничког призвања није у људима, није ван тебе, већ у теби самом, ако не желиш да се прихватиш овог светог дела, као што Господ заповеда.
“Наравно, у праву си,” одговориће ми многи духовници, “неоспорно, кад бих био свет, могао бих да обасјам своје срце таквим саучешћем према људима и таквом вером, вероватно бих уз благодат Божију достигао све оно што ми објашњаваш. Али нисам томе научен; моја душа је окорела, скоро никад нисам умео да се молим с топлином и умилењем, а да стекнем јеванђелску љубав према људима, од којих стално трпим вређања и увреде премашује моју снагу, и о томе да је то расположење обавезно за мене чак нисам ни размишљао, а моја сабраћа и рођаци такође о томе никада не говоре.”
Овакве одговоре очекујем од многих, вероватно од већине искрених пастира, али њихова невоља још није у томе; и није у томе несрећа пастве. Уколико је овакво твоје признање изречено с духом самопрекоревања, ако си скрушеног срца изрекао овакве речи, то још није тако страшно (в. Мк. 9, 24). Страшно је друго: страшно је ако с гордим презиром и подсмехом према људском покајању, према души ближњег кажеш те речи; ако је то, пак са смиреном тугом због себе, “срце скрушено и смирено Бог неће понизити”, јер “је близу Господ онима који су скрушеног срца и спасава оне који су смерног духа”. Што дубље будеш прожет свешћу о томе колико си далеко од овог духа свеобухватне љубаи и самилости, којим треба да буде испуњен Христов пастир, што више оплакујеш своју окорелост, тим ближа ти је Божанска благодат, тим је твоја душа приступачнија за светла озарења. Помисао ће ти сугерисати речи чамотиње: “Ма како ти, окорео, раздражљив и самољубив човек, да примаш к срцу туђе грехове као своје сопствене и да се разапињеш пред Богом заједно са сваким ко се исповеда, кад си уморан од целодневног труда исповести? Саслушај грех и прочитај разрешење, а преко тога свеједно ништа не можеш да учиниш.” А ти одговарај помисли: “Нека сам заиста такав, нека заиста нисам у стању да се правилно односим према испуњавању овог узвишеног дуга пастира и нека се испостави да сам за већину духовних чеда само формални сведок њиховог покајања, ипак ћу чинити онолико колико будем могао, односно колико ми Господ помогне. И ево, почећу од тога што ћу Га смерно преклињати да ме упути и научи, да омекша моје срце и дарује ми дух самилосне љубави и мудрости за руковођење, како бих учио своју духовну децу како да се боре против греха, а осим тога, благовремено ћу се потрудити да и спољашњи поредак исповести уредим тако да што је могуће више времена посветим сваком вернику и да се сам поучим од светих отаца да руководим човековом душом у њеној борби између добра и зла.
Ако се чврсто утврдиш у оваквој одлуци пре или касније ћеш постати одличан духовни лекар верника. Само се држи овакве одлуке и не препуштај се чамотињи кад ти се у души буди нестрпљивост, раздражљивост и умор, и кад почну да те искушавају против дела Божијег. Ако у прво време макар с некима од многих поразговараш искрено, очински и братски, а затим принесеш Богу искрено покајање због тога што ниси био духовни отац свима, следећој исповести ћеш прићи већ духовно зрелији, мекше душе, с јаснијом вером у благодатну силу Божију и тако ћеш ти сам постепено узрастати у човека савршеног, а твоја духовна деца у пуноту узраста Христовог.

Comments are closed.