IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
ZNAČENJE ISPOVESTI ZA HRIŠĆANE
 
Dok sam predavao nauku pastirskog bogoslovlja na dve akademije moji slušaoci su su s naročitom usrdnošću dolazili na predavanja o ispovesti, a svake godine sam ih držao po četiri i više. I tad, i mnogo kasnije, nakon što sam završio službu na akademiji, neki ljudi su me molili da ponovim ova predavanja na papiru kako bi kasnije bila odštampana. Ali, imajući samo kratke naslove njihovog sadržaja, i uvek opterećen mnoštvom poslova i ljudi, sve do sada se nisam prihvatao ovog posla, tim pre što je predmeta za koje je bilo traženo da budu napisani mojim perom uvek bilo mnogo, a slobodno vreme su bile samo noći.
Sada, zatočen u unijatskom manastiru, slobodnog vremena imam i na pretek, ali se plašim da će moj rad pretrpeti veliku štetu, zato što nemam ni one vrlo kratke, može se reći, simbolične konspekte, a sećanje, naravno, ne može da sačuva sve o čemu sam govorio pred akademskim auditorijumima pre 19 i više godina. Ali, ostavivši po strani svako pretendovanje na potpunost izlaganja predmeta, podeliću s čitaocem ono čega se setim uz pomoć Gospoda.
Ispovest, koju obavlja Hristov sluga jeste delo, koje u izvesnom smislu treba da prati sve njegove odnose s vernicima. Nazivajući sveštenike duhovnim ocima, hrišćani su svesni da takvi izabranici Božiji imaju pravo i obavezu da se stalno obraćaju glasu njihove savesti i da zahtevaju da im otkrivaju svoje duše. Naravno, s usložnjavanjem odnosa svakodnevnog života, s posvetovnjačenjem i nas samih, i naše pastve, i našeg opštenja s ljudima, korišćenje ovog prava, tačnije, ispunjavanje ovog duga našeg zvanja, nije moguće u svakoj situaciji, ali bez obzira na to, čak i loši hrišćani su svesni da bi u suštini moralo biti drugačije. Oni se nikad neće pomiriti s drugačijim gledanjem na sveštenika osim kao na posrednika između Boga i sebe u molitvama, i u stalnoj borbi između dobra i zla, koja je suđena svakom čoveku. Evo zbog čega i u poslednje vreme sveopšteg hlađenja prema veri i prema spasenju, mogu da postoje takvi sveštenici i monasi koji ma s kim i ma o čemu da govore, usmeravaju svoje misli i reči tako kao da razgovaraju s ljudima koji se kaju na ispovesti. Njih danas ima malo, ali još do skora, možemo se toga setiti, u pobožno nastrojenim patrijarhalnim seoskim parohijama, a ponekad čak i u obrazovanom društvu, mogli su se sresti pastiri, koji su bili tako raspoloženi i koje su ljudi okruživali u tolikom broju, da se njihove besede s pastvom u njihovim kućama, i na sabranjima, i bilo gde, skoro ni po čemu nisu razlikovale od beseda na ispovesti: spasenje duše, volja Božija, istina Božija – evo šta je uvek bila tema međusobnog opštenja pastira i pastve.
Najuzvišeniji uzor ovakvih odnosa predstavljaju manastirski starci kod kojih radi ispovedanja pomisli i saveta za rukovođenje dolaze i manastirska braća i svi pravoslavni hrišćani iz svih krajeva sveta. Odgovori i saveti starca se prihvataju kao glas Božji, i ljudi smatraju da je njihovo prestupanje smrtni greh, poput greha Adama i Eve. Nemojte misliti da je takav ili makar sličan odnos prema pastvi, makar prema ljudima koji dolaze na ispovest, nešto apsolutno nedostižno za običnog duhovnika: većina našeg klira samo ne zna kakva se velika duhovna sila nalazi u rukama verujućeg klira. Uglavnom se vaspitavajući odvojeno od života mirjana, i pošto su od detinjstva među duhovnim licima, znajući ih ne toliko kao služitelje Božije koliko kao svoje rođene očeve, rođake ili načelnike, naši sveštenici i ostala duhovna lica i sinovi duhovne klase uopšte o ispovesti nemaju onako tajanstvenu, trepetnu i mučnu predstavu kao obični mirjani, bilo da su prosti ili obrazovani: ovde se spajaju u jedno svi ovi razjedinjeni članovi naše pastve, naravno, osim onih koji su potpuno prestali da dolaze na ispovest i koji su se okrenuli od Hristovog putira.
Možda će mi sabraća pastiri reći: „Daješ nam za primer optinskog o.Amvrosija i o.Jovana Kronštatskog, ali šta zajedničko ima gomila koja je pognula glave u sveštenom strahu i koja se okupila kod njihovog podnožja i moja nestrpljiva pastva koja se tiska, njih oko pet stotina ljudi kod ispovedaonice, da bi zatim, upadajući pojedinačno, promrmljavši nekoliko puta: „Ggrešan sam, grešan, “ – požurila da pobegne iz crkve?“
Da, tu ima malo zajedničkog, ali biva i gore: u nekim eparhijama Istočne Ukrajine, gde ima mnogo ljudi, sveštenici odjednom ispovedaju po 15-20 ljudi, a u Petrogradu mnogi oci odjednom ispovedaju sve ljude koji su se okupili u crkvi, nudeći zatim onima koji to žele da porazgovaraju sa sveštenikom ponaosob, ali se ispostavlja da takvih smelih hrišćana ima vrlo malo, a ponekad i nema nikog; svako misli: ima nas pet stotina, i ako svako priđe da porazgovara nasamo, nećemo stići do jutra.
Ova pojava je tužna, reći ću i nešto više – užasna je, a moram da dodam još jednu stvar, koja je još užasnija, ali je za mnoge nije nova. Na eparhijskim sastancima posle prve revolucije 1905. godine klir je na nekoliko mesta donosio odluku: „Pojedinačnu ispovest ukinuti i zameniti je opštom,“ odnosno prosto treba ukinuti ispovest, ili što je isto, treba ukinuti pravoslavnu veru, jer se s ukidanjem ispovesti ukida i pogled na pobožnost kao na stalnu unutrašnju borbu, po čemu se naša vera i razlikuje od luteranske jeresi i štunde. Naravno, ove bogohulne odluke nisu izražavale glas i želju celog klira: njegova većina se, nadam se, užasavala, kad bi saznala za takvo bezumlje svoje sabraće. Ali upravo ova većina, naravno, neće osporavati da se kod nas ispovest obavlja haotično, suvoparno, a ne po crkvenom činu i po pastirskom duhu. Mirjani su toga još bolnije svesni, ali od koga zavisi da ovu stvar postavi drugačije? Ko je glavni krivac za to što je ona srozala s odgovarajuće visine?
Naravno, mi pastiri. Imali smo i imamo sve mogućnosti da je ne oslabimo do te mere; i sada možemo da popravimo stvar, samo ako imamo dobru želju i dobru brigu da poradimo – pre svega na samima sebi. A u čemu ovaj prvi trud treba da se sastoji?
Rekli smo da duhovna lica nisu potpuno svesna s kakvom otvorenošću za poučavanje mirjani stoje pred njima za vreme ispovesti. Da bi vam to bilo potpuno jasno zadržite pažnju na tome da beseda između dva čoveka na ispovesti predstavlja apsolutno izuzetnu pojavu i životu onoga ko se ispoveda i u životu ljudi uopšte. Jer, svi razgovori koji se vode među ljudima van ispovesti, posebno danas, imaju za cilj skrivanje svojih nedostataka i prikazivanje svojih, često nepostojećih, vrlina. Većina ljudi smatra svojim neprijateljima one koji su ih u bilo čemu razobličili, čak i one koji su o njima saznali nešto rđavo. Na savesti gotovo svakog čoveka ima dela, reči i misli, koje ni pod nožem ne bi priznali svojim poznanicima, a dolazi dan i čas ispovesti i on sve to dobrovoljno izlaže svom duhovniku. Istina, i duhovniku će to reći tek nakon teške unutrašnje borbe i ako je siguran da duhovnik nikome neće preneti njegova priznanja; možda je već nekoliko godina izbegavao ispovest samo zato što nije mogao da pobedi svoj stid, svoju gordost, a ako je već došao, razapeće sebe duhovno i ispričaće svoj greh. Razmisli o tome, jereju Božji, i požali i zavoli čoveka. Nikad čovek ne biva tako divan, tako mio Bogu kao kad pred Njim i pred tobom ubija svoju gordost. Tek tada je uništen ovaj glavni neprijatelj našeg spasenja, neprijatelj Božji, tj. gordost, a sada duša onoga ko se ispoveda postaje otvorena za primanje najsvetijih misli, želja, namera i odluka. Blago tebi, duhovniče, ako ti Bog kaže upravo ono što može da posluži na korist tvom duhovnom čedu za potpuno ili postepeno oslobađanje od pređašnjih grehova. Ali, Bog pomaže onima koji se trude, a ne onima koji leže, kako kaže svetitelj Tihon Zadonski i evo ti glavnim zadatkom svog života i treba da smatraš sticanje iskustva duhovnog lečenja, odnosno saveta za rukovođenje hrišćanima, kako da se bore protiv greha, kako da se učvrste u vrlini.
Avaj, moramo priznati da je u ovom delu naš klir potpuno neiskusan. U školi su ga učili svemu osim ove glavne premudrosti, i nju imaju samo oni pastiri, koji su je stekli sopstvenim trudom ili čitanjem dela otaca i Biblije, ili preko poznanstva s iskusnim starcem, ili kroz molitvu i sopstveno iskustvo samoposmatranja i posmatranja pastve, a što je glavno, kroz sopstveni podvig borbe protiv greha, koliko je to za njih moguće.
Već smo pominjali da za sticanje iskustva duhovnik pre svega sam treba da radi na sebi; kakav je to rad? Odgovor: treba da zavoli ljude, da zavoli čoveka, makar u onim trenucima kad mu čovek predaje sebe, kad predaje sebe Bogu. Teško da ćeš čoveka ikada sresti boljim nego u tim trenucima, i ako se ne potrudiš da ga zavoliš sad, nikad ga nećeš zavoleti u uslovima običnog života.
Ali, kako narediti svom srcu ako je hladno? Ne, ono ne može da ostane hladno i bezosećajno u tebi ako se potrudiš da vodiš računa o onome što činiš, što se dešava oko tebe; ako ne dođeš na ispovest „između ostalog“, ako ne otkineš za to vreme svoju dušu od domaćih ili porodičnih briga. Vidi kakve izuzetne časti na zemlji te je udostojio Bog, kakav divan dar ti šalje. Jer ni ocu, ni majci, ni ženi, ni drugu, ni caru, hrišćanin neće otkriti one tajne svoje duše koje sad otkriva Bogu i tebi. I ako hirurg sa velikim oprezom i strahom uzima nož da načini opasan i potreban rez na ljudskom telu, naravno, mnogo više ti treba da drhtiš i da se moliš da bi besmrtnu dušu iscelio, a ne ubio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *