IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PASTIRSKE BESEDE
 
Beseda prva
 
Šesta godina našeg zajedničkog služenja, voljeni pastiri Crkve Volinjske, već je prešla polovinu, i naravno, odavno nam je jasno: poznajem Svoje, i Moje Mene poznaju (Jn. 10, 14); ali ovo međusobno poznavanje karaktera nije još tako važno, kao međusobno poznavanje ubeđenja i uzdanja. Oni od vas koji su čitali moja dela znaju moja ubeđenja i moj verovanja u silu pastirske jerejske blagodati, njeno delovanje na druge i načine njenog rasplamsavanja u sebi, jednom rečju, u ono „pastirsko umeće“ ili „duhovnu umetnost“, koju proslavlja Crkva.
Ali takvih je među vama manjina, a s većinom sam odavno želeo da podelim i ona unutrašnja, i spoljašnja duhovna umeća za koja se nadam da će sad postati predmet mojih beseda s vama. Nisam to želeo da učinim odmah nakon svog doseljenja na Volinj već sam želeo da prvo zaslužim veru svojim rečima da ne govorim kao onaj koji bije vjetar (1 Kor. 9, 26). Uostalom, nisam računao ni da ću ovu stvar odlagati na čitavih pet godina, ali sam otvoreno govoreći bio pao u nekakvu čamotinju primećujući da neki jereji i đakoni čak ni ne čitaju odluke arhijereja, ni poslanice, ni objašnjenja u vezi s bogoslužbenim pitanjima. Uostalom, to sam primetio u prve tri godine svog boravka ovde, a onda je počelo ludilo revolucije, koje se vrlo sramotno odrazilo i na klir – hvala Bogu, ne na volinjski.
Tada je počelo da se priča o nužnosti opštenja, zbližavanja, iskrenog razmatranja potreba Crkve – i sve se to govorilo lažljivo, jer na svim vanrednim eparhijskim skupovima, pastirskim sabranjima, parohijskim savetima i t.sl. niko nije govorio o bilo kakvim potrebama Crkve, nikakva pastirska dela se nisu razmatrala, nikakve mere za unapređenje pobožnosti se nisu predlagale, već ili se bavilo razglabanjem na političke teme, ili na čisto klasne – kastinske, ili su se grdili crkveni kanonski poreci i bogopredni običaji – drugim rečima, neki su se rugali svojoj veri. Kod nas na Volinju ničega toga nije bilo, i ja nisam okupljao sabranja znajući da se ljudi nikad nisu tako malo zanimali za pobožnost i spasenje kao u ovim bezumnim godinama, koje se još ni iz daleka nisu završile, a i ne zna se hoće li se završiti.
Nećemo zatvarati oči na to da je autoritet klira u Rusiji sad pao veoma nisko i da što je naročito žalosno, nije pao samo u očima nečastivaca, već posebno u očima bogobojažljivih ljudi koji do sada nisu mogli ni da zamisle da su se među duhovnim licima našli ljudi, tuđi pravoslavnoj veri, koji licemerno obavljaju radnje i molitve svojstvene njihovom zvanju. Rus je odavno navikao da se miri s ličnim slabostima duhovnih lica, ali je opraštao ove slabosti imajući poverenja u nepokolebljivu veru i iskreno pokajanje pravoslavnog pastira, koje ga ponovo podiže na visinu njegovog apostolskog žreba, kao gorke suze i trikratno ispovedanje apostola koji je nekada zgrešio.
Dakle, sad više ne možemo da zahtevamo poverenje u svoju pobožnost i u svoju molitvu zbog samog svešteničkog čina kojeg nas je Gospod udostojio. Ovo poverenje je napustilo hrišćane, koji su čitali mnogobrojne „uredbe“ duhovnih kongresa bez ijednog pominjanja Boga i spasenja, uredaba drskih i klasno samoljubivih, premda je njihov poslednji paragraf sadržao ispraznu frazu koja ni na šta ne obvezuje: „pojačati crkvenu propoved“, jer se ovo ni pre nije branilo, a i u buduće ga niko neće ispunjavati.
Na sreću, zaista na sreću, mirjani danas skoro i da ne čitaju duhovne časopise i novine, ali ipak kolebanje vere i pobožnosti u duhovnim sferama za mirjane nije ostalo nepoznato čak ni kod nas na Volinju, gde pastiri za to nisu krivi. U žalbama seljaka se više ne pominju pravni prekršaji optuženih klirika, već nemar i hladnoća nekih za molitvu i nebriga za crkveno nastavništvo. Ako želimo da zadržimo svoje ovce za koje ćemo morati da damo odgovor Bogu, moramo ne samo autoritetom svog čina, već još i ličnim osobinama da podržavamo u njima poštovanje prema duhovnom činu i veru u blagodat koju nam je Bog dao. Istina, danas nije običaj da se dotičemo unutrašnjeg života jedni drugih: „pravni poredak“ koji je prodro kod nas pretpostavlja čisto spoljašnje odnose među ljudima, i čak je sveta ispovest koju su ustanovili Hristos i apstoli na nekoliko duhovnih kongresa proglašena nečim što treba ukinuti. O vremena! O običaji!
Mojoj sabraći po sveštenstvu u Volinjskoj Crkvi, hvala Bogu, tuđi su ovakva nečastivost i bezumlje. Ali neka znaju da osobine koje od nas zahtevaju i narod – i zakon Božji – nastavništvo i bogomolnost nisu spoljašnje osobine i stiču se samo onoliko koliko se sami vežbamo u unutrašnjem duhovnom životu, odnosno koliko se borimo sa strastima, primoravamo sebe na tajnu molitvu, čitamo Reč Božiju i svetootačku, smiravamo svoje srce i poveravamo svoj greh duhovnom ocu. Ne sastoji se učiteljstvo jereja u krasnorečivosti, u spoljašnjoj obrazovanosti, u uticaju njegove propovedničke reči i uopšte svake pouke, već u tome koliko je sam usvojio blagodatno umilenje i revnost za Boga i za spasenje.
Dakle, ako želite da vas ljudi i u Crkvi i u privatnom razgovoru slušaju s pažnjom, sa suzama, da se vašoj reči povinuju kao reči Božijoj, nemojte misliti da za to treba da se učite ljudskom lukavstvu ili duševnom magnetizmu: ne, sačuvaj Bože od ovakvog šarlatanstva koje je svojstveno drugim veroispovestima… Ne, sami treba da se preporađamo duhom, sami da se smiravamo, da se kajemo, da se molimo i da izgrađujemo svog unutrašnjeg čoveka.
U čemu se sastoji ovo sazidavanje i kako se ono otkriva u delatnosti sveštenika govoriću u ovoj i svojim daljim besedama. Ali neka niko ne mršti svoje čelo i neka ne govori: „Mi smo slabi za to da se sad menjamo. U Boga smo i ranije verovali i bez molitve nismo živeli, ali da lomimo sebe u četvrtoj, pa i u šestoj deceniji svog života, nije moguće.“ Avaj, to nisu dobre reči! Njih je na početku govorio Nikodim, knez jevrejski: kako se može čovjek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? – ali je dobio odgovor: Ti si učitelj Izrailjev, a to li ne znaš? Kad vam kazah ono što je zemaljsko pa ne vjerujete, kako ćete vjerovati ako vam kažem ono što je nebesko? (Jn. 3, 4, 10, 12). Iz ovog odgovora je savršeno jasno da je Nikodim shvatio o kakvom preporodu Gospod govori, ali ga je smatrao isto tako nemogućim za starijeg čoveka, kao da ponovo uđe u utrobu svoje majke.
Dakle, ako je slična misao bila sramotna za učitelja Izrailjevog, za Hristovog pastira je još više grehovna. Ne smemo da izbegavamo izučavanje zakona duhovnog preporoda, već treba da ga svuda i na sve načine tražimo. Starost nije smetnja za vrlinu, već je njen drug i sledbenik. Starost podseća na ispraznost zemaljskog, predviđa kovčeg i zemlju, celiva nebo, pozdravlja Angele, drhti od ada i demonskih muka, širi ruke ka Bogu i Njegovim ugodnicima.
Ja sam se, voljeni oci i braćo, školovao više od vas, ali i sad smatram sebe učenikom Božanske mudrosti i držim da sam srećan kad sretnem čoveka koji može da mi kaže nešto korisno za dušu ili da mi da zrnce mudrosti iz knjiga ili iz sopstvenog iskustva.
Primite i moje zrnce. I prvo od njih se sastoji u onoj istini, koju sam usvojio u svom iskustvu i koja je potvrđena Rečju Božijom, da sav uspeh pastirske delatnosti zavisi od toga koliko ćemo u svojoj sopstvenoj duši steći Božanske blagodati, koliko ćemo sami na sebi raditi. Duhovni život ili duhovno podvižništvo predstavljaju glavnu dužnost pastira Crkve! Učenje o ovom podvižništvu su izložili oci i ono se naziva asketika. Ovo učenje opisuje zakone unutrašnjeg života hrišćanina i njegovo postepeno ushođenje ka duhovnom savršenstvu i opštenju s Bogom. Ono bi trebalo da čini predmet nauke moralnog bogoslovlja, ali nažalost, ovu nauku je naša duhovna škola preuzela od zapadnih jeretika-protestanata, kao i dogmatiku od latinjana sa samo malim ispravkama. A protestanti su odbacili učenje o unutrašnjoj borbi i aktivnoj težnji ka savršenstvu, prepustivši ga samo blagodati, dok se nadaju da će blagodat privući samo verom, a ne molitvenim naporima i borbom uprkos reči Gospodnjoj: Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12); i još: riječ… drže i rod donose u trpljenju (Lk. 8, 15). Njihovu nečastivost opovrgava i sveti apostol Pavle, na kojeg vole da se pozivaju; on jasno kaže: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus. Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčm prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Flp. 3, 12-14).
Vidite, čak ni apostol još nije dostigao vrh one duhovne lestvice, onog postepenog usavršavanja u Hristu, kojem vas, učitelji Hristovog stada, nisu ni učili u duhovnoj školi, jer naše moralno bogoslovlje ima samo dragocen filosofski uvod, a zatim umesto učenja o duhovnom savršenstvu nudi protestantsko učenje o Spasitelju kao nosiocu neke slobode (i, uzgrad rečeno, već govori ljubavi), koja je potrebna protestantima; zatim čisto jevrejsko učenje o obavezama i o grehovima, i još kantovsko pagansko učenje o poštovanju drugih i napokon (o, užasa!) o poštovanju sebe. Tek je nedavno ubačena glava o duhovnom životu, ali ona kao klin ulazi u ove nerazumljive paragrafe.
Dakle, treba da shvatimo da za ovaj glavni deo hrišćanske mudrosti skoro nismo ni čuli u školi, a nju treba učiti celog života. Postoji vrlo dostupna i ne košta ni rubalj, ali duhovno dragocena knjižica otšelnika-episkopa Teofana (†1894.) „Put ka spasenju“ u kojoj je izložena lestvica duhovnog savršenstva, i čitajući ovu knjigu, više ćete se usavršiti i u sopstvenoj vrlini, i u pastirskom delanju nego čitajući savremene duhovne časopise, kojima su takođe zavladali naši revolucionari.
Neću vam ponavljati sadržaj ove knjige, ali želim da izložem pravila podvižništva u njihovoj primeni na pastirski život, a zasad, ukazavši na njih kao na glavni uslov uspeha vaše delatnosti, želim da još u zaključku otklonim glavnu prepreku za ovaj podvig.
U vašim udžbenicima se pominje čast; autori udžbenika, osećajući potpunu nespojivost ovog paganskog pojma i hrišćanstva, trude se da zamene njegov smisao i čak da ga potpuno izmene, da mu pridaju makar poluhrišćanski krakter. Ali, društveni moral u našoj popoljačenoj pokrajini ukorenio je ovaj besmisleni pojam u svesti mnogih sveštenika u njegovom čisto paganskom obliku, kao što je to bilo kod Rimljana i germanskih varvara i više puta sam dobijao žalbe jednih sveštenika na druge: „Taj i taj mi je ukaljao čast koja mi je najdraža od svega.“ – Kakva je to nerazumna besmislica! Gospod nas priziva na beščašće za Njegovo ime, preti nam da će nam oduzeti nebesku nagradu ako budemo jurili za pohvalom od ljudi, zapoveda nam da se radujemo i veselimo, ako se naše ime bude blatilo – a ovde sveštenik otvoreno priznaje da mu je draže od svega da njegova ličnost nikad ne ostane nekažnjeno uvređena.
Neka ti to bude najdraže, ali prvo skini sa sebe ne samo jerejsku odeću, već i krstić i zapiši se u Jevreje ili muslimane, jer te Osramoćeni i Raspeti ne priznaje za Svog. On ti je zapovedio da nosiš krst, a ti smatraš neizdrživom svaku neosvećenu uvredu. Pročitaj svu Bibliju: hoćeš li naći u njoj ovu besmislenu, pagansku reč „čast“? Nikada! Tamo postoji „čast“ u smislu poštovanja, uvažavanja, ali hrišćani je nisu poznavali u ovom odvratnom smislu. Istina, nečastivi jeretici se usuđuju da ovde navode apostolske reči: bolje bi mi bilo umrijeti nego da ko moju pohvalu uništi (za odbijanje da se hrani od propovedi: 1 Kor. 9, 15), ali neka ovi nerazumni ljudi pročitaju sledeći 19. stih i videće da se pod njom podrazumeva zagrobna pohvala od Boga, radi koje apostol i porobljava sebe (v. 1 Kor. 9, 19) svima i ponižava sebe kako bi uzvisio svoju pastvu.
Apostol Pavle i ostali apostoli se nisu plašili beščašća, već su se njime hvalili (v. 1 Kor. 4, 10; 2 Kor. 6, 8) i blagodarili su Bogu, što se udostojiše da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap. 5, 41).
Molim vas, voljeni oci i braćo, da izbacite ovaj besmisleni paganski pojam časti iz vašeg rečnika, nemojte se plašiti beščašća nego greha, nemojte se truditi da se osvetite za uvredu, nemojte se plašiti da ne ponizite sebe, već da ne ponizite sobom Pravoslavlje, nemojte dragocenom smatrati čast, već smirenje, učite se da iskreno opraštate uvrede. Bez ovog uslova ne samo da ne možete biti dobri pastiri, već čak ni hrišćani.
Evo vam moje prve pouke o duhovnom životu; daće Bog, sledeći put ću početi s vama besedu o spoljašnjem ispravljanju bogoslužbenih radnji, govoreći naizmenično o jednom i o drugom, po reči Gospodnjoj: ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati (Mt. 23, 23), ali naravno, sećajući se i toga da je unutrašnje iznad spoljašnjeg, kao što je duša iznad tela.
 
Beseda druga
 
Ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati (Mt. 23, 23).
„Nije Hristov sledbenik onaj ko se moli Bogu, već onaj ko voli bližnjeg: sve hrišćanstvo se sastoji u ljubavi prema bližnjem,“ tako govore mnoga svetovna, i avaj, neka duhovna lica, koja ne vole da ispunjavaju svoje bogoslužbene i uopšte religiozne obaveze, a koja ipak ne pokazuju ljubav prema bližnjima. Uostalom, ne dotičući se zasad iskrenosti ovakve izjave, iskrenosti, koja je veoma sumnjiva, treba da iskažemo krajnju nedoumicu u vidu pitanja: iz kojeg izdanja Jevanđelja su naši humanisti pročitali ovakvu izreku? Zar nije istina da su nam od detinjstva poznate sasvim druge reči Spasitelja: ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvjema zapovijestima visi sav zakon i proroci (Mt. 22, 37-40).
Neke neznalice se protive: „Boga treba voleti u bližnjem.“ Ali tada ne bi bile dve zapovesti, već jedna; tada ne bi bilo mesta za reči: Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova (Mt. 22, 38-39). Ljubav prema Bogu kao živom Tvorcu i Spasitelju Koji nas čuje jeste glavni sadržaj života hrišćnina, zbog čega Gospod i navodi ove reči Ponovljenih zakona, gde se one tri puta posebno ponavljaju: „svim srcem, i svom dušom i svom mišlju“ (v. Mt. 22, 37). Ljubav prema Bogu se pre svega ogleda u molitvi. Molitva je glavni uslov našeg duhovnog uzrastanja i borbe s porokom, ali molitva nije samo sredstvo za ovaj uzvišeni cilj – ne, ona je sama sebi cilj. Onaj ko voli Boga ne može da živi bez molitve, bez besede s Bogom. A onaj ko još uvek samo želi da voli Boga, ko uči da voli Boga, kakvi smo mi, grešni, koji još nismo dostigli živu, likujuću ljubav prema Njemu kakvu su imali sveti apostoli i prepodobni oci – mi koji prebivamo u borbi, moramo da primoravamo sebe na molitvu, da je učimo, da učimo po rukovodstvu onih koji su se već naučili, tj. svetih otaca čije je molitve i običaje Crkva prihvatila za zajedničko korišćenje, potvrdivši njihov spasonosni, poučni značaj za sve svoje sledbenike. Zato se poklonite sa sveštenim poslušanjem, jereji Božiji, pred sveštenim Ustavom naših bogosluženja. Ako zbog nemoći ili zbog svog nerazumevanja i nerazumevanja pastve propuštamo nešto iz njega, to možemo da činimo samo sa samoprekorom, sa svešću o svojoj ubogosti u odnosu na uzvišeno-duhovni i mudri sastav svojih molitava, a ne s nerazumnim nadimanjem, kao što čine savremeni dekadenti.
Na jednom skupu pročitan je referat nekog učenog blesana o tome da naš Ustav ili Tipikon nije čin bogosluženja ozakonjen odredbama drevnog crkvenog načalstva, već prosto zapis bogoslužbene prakse Lavre prepodobnog Save Osvećenog, kao što je i napisano na naslovnoj strani Tipikona. Razradivši ovu staru novost orator je iz ovoga zaključio da Tipikon za nas uopšte nije obavezan, čime je, naravno, oduševio značajan deo svojih slušalaca, koji ni do tog dana verovatno nisu opterećivali pastvu ustavnom službom. Ali, o žalosnog nerazumevanja! Zar su za nas sve odredbe kanona obavezne samo zato što su ih napisali oci koji su uživali autoritet, a ne mnogo više zbog toga što ih je prihvatila Crkva, odnosno Sveti Duh, Koji u njoj deluje? Zar su Sabori izmišljali svoje odredbe, a nisu ozakonili samo ono što je prihvaćeno neposredno životom Crkve? Zar ne prihvatamo zbog toga kao Reč Božiju Poslanice apostola Pavla, a ostavljamo poslanicu apostola Varnave i dve Klimentove, što prvog smatramo svetijim od drugih, a ne zbog toga što je Crkva ove prihvatila, a ove ostavila? Zar zbog istog razloga prihvatamo 14 Poslanica Pavla, a 15. Laodikijcima ostavljamo?
Ono što je prihvatila sva Crkva i što je ušlo u njen život, to je i sveto i božansko, to je i obavezno za sve, čak i ako prvobitno to nije učinila Lavra prepodobnog Save, već najsmirenija starica? Ali, takva je već žalosna sudbina našeg duhovnog liberalizma da ističući znamenje slobode udara nosem u činovničko lakejstvo, ne priznajući ništa za sveto i veliko ako nije registrovano odlukom vidljive vlasti, paragrafom, brojem!
Cela Crkva je prihvatila Tipikon, sva se ona njime rukovodi preko hiljadu godina, svi episkopi i klirici prilikom posvećivanja zaklinju se da će ga se pridržavati, jer veruju da je sve opštecrkveno Božije, ne ljudsko, već blagodatno!
Crkveni život može da se iskomplikuje različitim novim uslovima koje treba uzimati u obzir. Bilo to dobro ili ne, danas je glava ruskog sveštenika puna bremena raznoraznih interesovanja i podataka uglavnom svetskog karaktera koje se obično naziva obrazovanjem. Ovo obrazovanje ima vrlo malo dodirnih tačaka s onim odgajanjem unutrašnjeg čoveka, s onim postepenim osvećenjem duše, u kojem se sastoji put hrišćanskog života. Ali u suštini obrazovanje ne ometa ono najviše naznačenje hrišćanina, koje su postepeno ostvarivali mnogi obrazovani, pa čak i nepravilno obrazovani u svojom mladosti sveti ugodnici. Međutim, ovakvo spajanje svetskog sadržaja duha s postepenim usvajanjem svetosti moguće je samo za one koji je budu smatrali životnim ciljem, a ovo prvo drugostepenim delom.
Nasuprot tome, ono zanemerivanje koje mnoga duhovna lica pokazuju prema vežbanjima u duhovnom životu, prema molitvi, prema čitanju Reči Božije, prema pobožnom i tačnom ispunjavanju sveštenih službi, ima za uzrok upravo onaj preuveličani pogled na svoje, u suštini vrlo uslovno pa čak i sumnjivo obrazovanje, kojim se oni izdvajaju iz svoje pastve, dok u delima pobožnosti od mladosti pre treba da budu učenici svoje pastve, nego rukovodioci, kako zbog svog neiskustva u pravilima duhovnog života, tako i zbog svoje krajnje neupućenosti u spoljašnje ustave pobožnosti, odnosno u bogosluženje.
Samoljubivim ljudima, a posebno mladim, svojstveno je da pokazuju nemar prema svemu što slabo razumeju, a svoje lične prednosti ističu da se vide kao nešto najdragocenije u životu. Evo, u ovom žalosnom svojstvu ljudskog duha, a osim toga, podrazumeva se, u ličnosti, rasejanosti, a ponekad i poročnosti, sastoji se uzrok nemarnog odnosa mnogih duhovnih lica prema svetim, uzvišenim i umilnim crkvenim molitvoslovljima i sveštenodejstvima. Međutim, ne treba sa visine da gledamo na sve ove odredbe Crkve, odnosno Svetog Duha, već sa smirenom pobožnošću, ne treba da mislimo da smo mi njihovi ispravljači, već učenici, i to slabo pripremljeni, loši učenici.
Dok sam bio dečak-gimnazijalac pratio sam ustav sveštenih službi i toliko sam dobro usvojio različita činoposledovanja da sam već sa 16-17 godina učio novopostavljene arhijereje (po njihovoj želji) različitim bogoslužbenim radnjama. Kasnije nisam prestajao da se zanimam za izučavanje Božjih službi dok sam bio student, monah, rektor; od mladosti sam se među najvišim klirom smatrao poznavaocem pre svega crkvene službe, pa sam ipak mnogo toga morao ponovo da učim, da se usavršavam i ispravljam čak i kad sam bio eparhijski arhijerej. Vidite li, voljeni oci i braćo kako je to složena nauka. I kako je korisna za dušu, dodaću. Bez pažnje, bez umilenja skoro da nije moguće služiti službu, ako se služi po Ustavu: lagano čitanje, pojanje sveštenih stihira, metanije ispunjene sveštenim strahom po ustavu, pravilan krst, bez žurbe – sve ovo samo po sebi odvaja dušu od zemlje, vuče je ka nebu, smirava srce, usredsređuje misli na božanske predmete. Nasuprot tome, samovolja u društvenoj molitvi čak i bogomolnog sveštenika postepeno odvodi u prelest, tj. u duhovnu samoobmanu, uči ga da ne zanima narod službom, već svojom ličnošću, ne čini ga predstojateljem molitve, već glumcem, kao što je to slučaj kod katoličkih sveštenika. Ovakav sveštenik zapoveda da se propušta poučno pojanje i čitanje za pevnicom, zato što mu je dosadno da ništa ne radi, ali zato odvratno oteže svoje vozglase, ubacuje bez potrebe u službu neki nepismeni akatist, izostavivši bogonadahnute svetootačke stihire, samo kako bi sam što više figurirao pred narodom i t.sl. To je prelest taštine. Druga prelest je krajnja izdvojenost (individualizam) u molitvi, kad sveštenoslužtelj na društveno bogosluženje gleda kao da ono postoji samo zarad njega. To se često dešava s jerejima-Rusima – oni zanemaruju reči apostola: ti dobro blagodariš, ali se drugi ne izgrađuje (1 Kor. 14, 17). Imam u vidu one sveštenike koji smatraju da se sva suština bogosluženja sastoji u pominjanju živih i mrtvih i koji se veći deo jutrenja i liturgije vrzmaju oko žrtvenika, ne prateći službu i ne slušajući je, već mrmljajući za sebe tri sata i više: „Mariju, Dariju, Simeona“ i dr. Drugi čitaju prilično usrdno u oltaru kanone za Sveto Pričešće, a sami uhom ne prate koji kanon i kako se čita za pevnicom.
Ovim dvama odstupanjima od hrišćanske pobožnosti se iscrpljuju skoro sva odstupanja od Crkvenog Ustava ako se ne računaju još lenjost, nemar i neznanje, koji ni u kom slučaju ne mogu biti opravdani. U izdvojenost ili individualizam treba svrstati i sva naša lokalna odstupanja od pravoslavnog bogopoštovanja koja su se razvila pod uticajem latinstva: klečanje na kolenima, nemarno zakrštanje, udaranje pesnicom u grudi pre Pričešća, zaboravljanje svetih i tajanstvenih dana Velikog posta – Mefimona, pohvale Presvete Bogorodice, Velikosubotnje liturgije i t.sl. U trebama je to Krštenje koje se obavlja polivanjem i krajnje nemarno, ispovest bez čitanja pokajničkim molitava, pričešćivanje bez pravila, dopuštanje sahranjivanja dece bez opela i mnogo toga drugog. Nasuprot tome, treba sa svakom ljubavlju čuvati sveštene radnje i običaje našeg kraja, koji su premda ne postoje u Velikoj Rusiji, ukazani Vaseljenskim Predanjem i uvedeni u Trebnik, na primer, čitanje posne molitve po kućama, čin za razrešenje venaca 8. dana braka, donošenje hlebova i druge hrane prilikom pominjanja pokojnika, liturgije za pokoj duše u danima Svete Četrdesetnice i t.sl. Korisno je podržavati i lokalne crkvene običaje koji nisu predviđeni u sveštenim knjigama, ali nisu preuzeti od jeretika i koji ne sadrže nešto nedolično, već su naprotiv, iznedreni iz crkvenog predanja, kao što je osveštanje cveća na Trojicu, sveća – na Sretenje, barjaci i zvona prilikom sahranjivanja pokojnika, a posebno s ljubavlju treba čuvati lokalne crkvene napeve, koji su mnogo bliži bogopredanom znamenom pojanju i pojanju po kukama nego note savremenih kompozitora.
Avaj, njima se ruska crkvena služba udaljila od vaseljenskog opštenja više od bilo koje Pomesne Crkve. Jer i Grci, i Gruzijci, i Arapi, i Južni Sloveni, i Moldavci – svi poju anđeoskim napevima koje su Crkvama date kroz Damaskina, a nama je Peterburg oduzeo ovaj zalog opštenja s verujućom vaseljenom i približio je našu bogoslužbenu praksu zapadnim jereticima s njihovim strasnim zavijanjem. Zato ako se u nekoj parohiji održala sveštena drevnost u bogoslužbenom pojanju, treba je čuvati kao zenicu oka.
Dobro čine oni sveštenici koji još u petak ili u subotu u toku dana pregledaju s crkvenjakom i dirigentom celu službu po Oktoihu i Mineji ili po Triodu, navedu koji se tropari spajaju na večernji, jutrenju i liturgiji, zapovede da se na probi proveri nastupajući glas Oktoiha i Mineje i po mogućnosti objasne pojcima na probi, pa i svim mirjanima na jutrenju teške izraze u irmosima, stihirama i troparima.
Verujte da će pastva s mnogo većim interesovanjem slušati ovo objašnjenje nego što su slušali vaši drugovi dok su se školovali na bogosloviji. Makar zatražite od studenate bogoslovije prevod molitava „Svjete Tihij“, „Iže Heruvimi“, „Pravilo vjeri“, „Volnoju morskoju“, „Ljubiti ubo nam“ i t.sl. pesama koje su svima vrlo dobro poznate i jako malo vaših sagovornika će to umeti da učini.
Da, oci i braćo, treba učiti i učiti se pravoslavnoj pobožnosti. Bez toga nije moguće zagrevati veru i ljubav u parohijanima, bez tog uslova sveštenik nije rukovodilac ka spasenju, već zvono koje ječi, ili kimval koji zveči (1 Kor. 13, 1).
 
Beseda treća
 
A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide (Mt. 13, 23).
 
Evo od kojih reči moram, voljeni sapastiri Crkve Volinjske, da obnovim s vama štampani razgovor, koji je prekinut na cele dve godine. On nije bio prekinut mojom krivicom: najviša vlast me je pozvala na dela, koja se ne tiču naše eparhije, ali koja su mi oduzela sve vreme, da sam ga jedva imao za izvršavanje hitnih obaveza Pomesne Crkve, a i prema njima sam ponekad morao da se odnosim površno. Oslobodivši se od poslova sinoda i bogoslovije, vratio sam se stadu koje mi je Gospod poverio uoči današnjeg Božića skoro kao da dolazim u za mene novu eparhiju: novi ljudi su došli na službu u toku ovih godina, izabrani su novi namesnici, postavljeni su novi jereji, pojavile su se nove nevolje. A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide (Mt. 13, 23). Uostalom, kukolj uopšte nije nov, ali žalosti naše duše time što se umnožio i ukorenio. I nehotice čovek ponavlja reči proroka Jeremije: Gospode! …Zašto je put bezbožnički srećan? Zašto žive u miru svi koji čine nevjeru? Ti ih posadi, i oni se ukorijeniše, rastu i rod rađaju; ti si im blizu usta ali daleko od bubrega (od srca – ruski tekst) (Jer. 12, 1-2). Naravno, jasno vam je da pod tim podrazumevam umnožavanje sektaške i latinske jeresi, da podrazumevam odvajanje od Hrista i Crkve duša koje su nam poverene. Istina, nigde se ne čuje da su naši ljudi razvraćeni u stotinama i desetinama, ali svakodnevno dobijam po nekoliko papira o prelasku u latinstvo naših hrišćana, koji su s katolicima venčani po dozvoli Svetog Sinoda. Lagano napreduje druga jeres – baptizam ili štunda, koja se skriva iza imena jevenđelskog saveza, ali već u 28 parohija rade unajmljeni radnici ovih Hristu mrskih ikonoboraca: koji čitave domove izopačuju učeći što ne treba, radi nečasnog dobitka (Tit. 1, 11).
Još uvek nije mnogo ljudi iz naše pastve propalo u prašumama navedenih jeresi, možda je veći broj onih, koji su propali u potpunom neverju ali je zloslutno to, oci i braćo, što se već vrlo jednostavno, očigledno, bez borbe i bez unutrašnjeg užasa ovi sinovi pogibelji odvajaju od jedinstvenog Hristovog tela, od crkvenog oštenja. Zlokobno i strašno je to što je u ljudima oslabila svest o svom jedinstvu u spasonosnom opštenju sa Hristom u Njegovoj Crkvi i oni Crkvu od jeresi razlikuju samo po razlikama u bogoslužbenim činoposledovanjima: čini im se da su samo zamenili jedan čin molitava drugim, jedan parohijski (pravoslavni) hram drugim (latinskim ili baptističkim). Ne znači li to, braćo, da ovi ljudi nikad nisu bili crkvena čeda ili da su odavno prestali to da budu, i da su se samo brojali u vašim metričkim knjigama? Oni nisu razumeli deveti član Simvola vere, već su ga čitali, kao i druge malobrojne molitve, bez ikakvog razumevanja.
Sad recite, da li su mnogo bolji od njih oni koji nisu otpali? Da li je u ostalima čvrsto ubeđenje u spasonosnost i blagodatnost Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve i u pogibeljnost latinske jeresi i štunde? Zar ne prete ova pojedinačna otpadanja da se pretvore u masovna kad (sad je sve moguće) latinjanima bude dozvoljeno da uvode „ruski katolicizam, da osnivaju unijatske parohije, da šalju otvoreno (a ne tajno kao sad) unijatske apele i brošure s raznim lažima, da su navodno, naprimer, naši preci bili katolici, a da je Nikolaj Čudotvorac bio rimski papa Nikolaj I, da je navodno o.Jovan Kronštatski učio da se veruje katolički i ostale bezumne reči koje seju u narodu. S druge strane, baptisti se hvale da će s proleća početi da grade svoju bogosloviju ili u Žitomiru ili u Goroškama, u dvorcu koji kupuju, koji je početkom XIX veka kupio junak naše domovine, veliki Kutuzov. Ovi lukavi prevaranti kao jastrebi-strvinari kao crne vrane vrebaju svuda gde kod nas zamiriše na raspadanje parohijskog života. U jednom selu se sveštenik razboleo od psihičkog rastrojstva i odvezen je u bolnicu – oni su već tu sa svojim nikolaitskim zborištima; u drugom selu se svađaju parohijani sa svojim neradnim pastirem, a Jevrejin im već piše tužbu za konzistoriju i namiguje sektaškom učitelju raskola, kao što vrana mami zubatog psa do nađenog leša – dolazi baptista-skitnica i seje svoj kukolj u pšenici.
Ne bi toga bilo, oci i braćo, kad ne bi među nama bilo „ljudi koji spavaju“. Sad niste bez oružja. Udžbenike i štampana uputstva za zaštitu onih koji se kolebaju od latinstva i štunde imate u dovoljnom broju. Ali ni samih onih koji se kolebaju ne bi bilo, ne bi se našli slušaoci sejača laži kad ne bi bio mrtav crkveni život u parohiji, kad bi pastir poznavao svoje ovce, kad bi ih nadgledao i zvao po imenu. Hvala Bogu, nismo lišeni takvih pastira i takvih parohija, koje su nedostupne uticaju jeretika, gde prva reč izgovorena protiv Pravoslavlja izaziva opšte negodovanje, gadljivost i prezir, ali zar nema parohija gde parohijani za sveštenika ne postoje, a sveštenik postepeno prestaje da postoji za parohijane? On živi za sebe u svom domaćinstvu svojim porodičnim interesovanjima i zbog nužnosti otvara crkvu nedeljom, navlači na sebe rizu i izgovara iz oltara monotone vozglase, odbrojavajući minute koje preostaju do izlaska iz hrama. Propovedi ne drži, čak ga mrzi da pročita i štampanu; svejedno mu je šta za pevnicom peva usamljeni crkvenjak i da li se narod moli. Parohijani su se od njega odvikli: samo ih Krštenje, brakovi i sahrane primoravaju da idu kod njega da se cenjkaju za trebu koju će čitati drvenim glasom obukavši se u džak koji je nekad bio felonj. U zadimljenoj kuhinji, među psima i mačkama poprskaće dete iz čaše vode, promrmljavši nad zdravim detetom skraćeni čin Krštenja koji je određen „zbog straha od smrti“, odnosno nad čovekom na umoru. U kuhinji nema ni kandila, čak nema ni prave ikone, nego je zamenjena papirnom slikom od pet kopejaka, koju su muve uprljale.
Da li je to atmosfera za najveću tajnu? Da li se tako ljudi mogu naučiti da najviše na svetu vole svoju pripadnost Crkvi u koju ulaz otvara Sveto Krštenje. Neka se niko ne vara: nemojte očekivati čvrsto jedinstvo hrišćana, nemojte očekivati njihovo vatreno stremljenje ka Crkvi ako pastirsko delo obavljate bez sveštenog straha, bez nadahnuća, bez ljubavi. Nemojte se nadati da će tad ostati bezuspešan svaki sejač neistine, svaki učitelj raskola. Izgladnevši za živom rečju duša običnog čoveka će slabo pronicati u istinsku vrednost njegovog brbljanja, činiće joj se radosnom svaka nadahnuta pouka ili molitva – licemerna ili iskrena. Ne odmah, i možda se neće brzo seljak ili seljanka odlučiti da se odvoje od svoje prirodne vere, ali ako im se učinilo da su i život, i umilenje i međusobna ljubav tamo kod tuđih, a da je na našoj strani samo običaj, samo nejasna svest o obavezi – ova duša je već skoro izgubljena za Crkvu i biće potpuno izgubljena ako je ne pronađe Milosordni Samarjanin i ne dovede kod najboljeg gostioničara, nego sveštenik i levit koji su bili blizu nje, ukoliko, jednom rečju, ne sretne drugačije uslove crkvenog života u odnosu na naše Pravoslavlje, ako ne sretne bolje primere, ako ih, napokon, ne sretne prekasno, kad se ovo otpadanje već dogodilo i kad se demon protivljenja u nju uselio sa sedam najsvirepijih demona. Naravno, ni tada dobar pastir ne treba da je napušta, već još više treba da se brine za to da zadrži verne od kolebanja, kako im crkveni život ne bi izgledao kao Mrtvo more, kao uspavano carstvo, kako na pastira ne bi pale strašne reči iz Hristove priče: A kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide (Mt. 13, 23).
Jedno od glavnih svojstava istina Hristove vere, koje je razlikuje od vera, koje su izmislili ljudi, jeste blagodatna ubeđenost sveštenoslužitelja u sveštenodejstva koja obavlja, uverenost, koja je tuđa svakoj samovolji, jer stalna samovolja u sveštenodejstvima dovodi narod koji se moli u sumnju u to da nije i sva ova crkvena služba izmišljena istom takvom samovoljom. Nasuprot tome, postojanost naših predaka u Pravoslavlju, njihova nepopustiljivost pred latinskim jeretičkim činom, uglavnom se zasnivala na dubokom ubeđenju pastira i pastve u to da se njihovo bogopoštovanje čuva u onom vidu kako što je to bilo kod velikih otaca hrišćanske drevnosti, kod otaca Vaseljenskih Sabora. Zapravo, posmatrajući razlikovanje svih latinskih činoposledovanja od pravoslavnih oni su jasno videli da se u prvima otkriva nemar patera za molitvu, njihov prezir prema mirjaninu, odsustvo strahopoštovanja prema sveštenim tajnama.
Pravoslavni jerej daje molitve porodiljama, ucrkvljuje dete, oglašava ga, najmanje sat vremena obavlja Sveto Krštenje, pri čemu više puta uzima dete na ruke, pomazuje ga, postrizava, pogružava u krstionicu, ponovo ga pomazuje svetim mirom. Prilikom obavljanja braka on se takođe oko sat vremena moli s onima koji se venčavaju, vodi ih za ruke, stavlja im vence i prstenje, daje im da piju vino i dr. Pre ispovesti on čita hrišćanima molitve, stojeći prima njihova priznanja, ponovo se moli i dr. Sveštenik ljude za Pričešće priprema nekoliko dana, čita s njima dan uoči toga tri kanona i akatist, a posle jutrenja kanon za Pričešće, dvanaest velikih molitava i još pet posle Pričešća; on dugo obavlja svetu proskomidiju, sam deli Sveto Pričešće i sam ga potrebljava posle pričešćivanja mirjana. Da li da govorimo o složenim i zamornim sveštenodejstvima prilikom jeleosvećenja i pogrebenja, a zatim o danima kad se vrši pomen – trećem, devetom, četrdesetom i godišnjici?
Čime se sve ovo zamenjuje kod papista-latinjana? Čime se objašnjava to što su se kod njih pojavile razlike u odnosu na pravoslavce u izvršenju tajni – krštenje oblivanjem, pričešće pod jednim oblikom i drugo? Ničim drugim do nadmenim nemarom njihovih sveštenika i njihovim prezirom prema mirjanima. Za nekoliko minuta poprskaju dete, gadeći se da ga uzmu na ruke; sevši u svoju kabinu ne primaju ispovedanje grehova kao svedoci, već kao sudije; skoro bez prethodnih molitava brzo uguraju svoje hostije u usta redu pričesnika koji kleče na kolenima, a prilikom miropomazanja umesto da dodirnu svetim mirom razne obnažene delove tela deteta ili odraslog obraćenika, njihov biskup udara po obrazu nizove mladića i devojaka koji kleče na kolenima. Pater takođe malo truda preuzima na sebe promrmljavši nekoliko molitava nad parom koji se venčava i koji je klekao na kolena pred njim, ili poprskavši vodom pokojnika donetog u katoličku crkvu. Naši bogoslovi su mnogo govorili protiv svih pojedinačnih odstupanja latinjana, ali su zbog apstraktnosti svog razmišljanja izgubili iz vida da se sva oba odstupanja objedinjuju jednom pobedom klira: da ne opterećuje sebe i da po mogućstvu ponizi mirjanina nad kojim se obavlja molitvoslovlje.
Iz ovoga je jasno zašto su vaši pravoslavni preci, pa i svi pravoslavni hrišćani, čak i unijati nazivali i nazivaju pravoslavnu veru blagočašćem, blagočestivom verom, a rimokatoličku gospodskom verom, zašto samo pravoslavne nazivaju hrišćanima (što je u skladu s običajem i Drevnom Crkvom, koja jeretike nikad nije nazivala hrišćanima), zašto unijati prelazak u Pravoslavlje nazivaju „prelaskom u blagočestivost“.
Shvatite, oci i braćo, da će sveto Pravoslavlje u dušama naše pastve biti čvrsto samo dok sačuvamo u njihovim očima upravo ovakav pogled na naše ispovedanje. Oni ne mogu da shvate neistinu latinskog učenja o ishođenju Svetog Duha i o neporočnom začeću, a i nije ni svojstveno da se time bavi razum kojem je tuđa božanska nauka, već on čuva ljubav i odanost onoj veri u kojoj se ljudi mole s podvizima, s dubokom verom u bogopredanost naših bogoslužbenih činova, s odrešivanjem od zemljskih pogodnosti i zamaljske gordosti, da čuva veću ljubav prema blagočestivosti u poređenju s onom jeretičkom crkvom, u kojoj su od svega ovoga ostali samo odlomci, samo teatralne ceremonije; to je bilo i biće svojstveno zdravom razumu skoro nepismenih, ali iskrenih hrišćana u istoj meri kao i prosvećenim bogoslovima.
Dakle, gledajte ko je i šta je vinovnik ravnodušnog odnosa prema istinskoj Crkvi i prema raznim jeresima nekih pripadnika naše pastve.
Reći ćete: „Ipak nije to toliko nemaran odnos njihovih pravoslavnih pastira prema svojoj bogoslužbenoj dužnosti, koliko su to istorijski uslovi – pogled na latinstvo kao na nešto što pripada plemenitim i prosvećenim klasama, kao i poneto od unijatskih predka ubeđenje o neznatnoj razlici između Pravoslavlja i latinstva.“
Ne kažem ništa protiv dve poslednje tvrdnje, ali složićete se da su ovi razlozi samo sekundarni. Oni svoj značaj dobijaju tek prilikom hlađenja prema Pravoslavlju, tek nakon toga kad se u očima onoga ko se koleba ugasi oštra suprotnost između punote pravoslavne blagočestivosti i samovolja jeretičke nečastivosti. Neka ova vera bude gospodska, neka unuk unijata misli da se ona skoro ne razlikuje od naše, ali ni jedna ni druga zabluda ne bi navela njegovo srce na latinstvo da se ono nije ohladilo prema Pravoslavlju zbog oskudice, u kojoj vidi veru svojih otaca pod vođstvom sveštenika u kojem nema sveštenog straha, koji je bezosećajan, koji nije molitven. Kako običan čovek može da oceni prednost pravoslavne pobožnosti u odnosu na nečastivu jeres ako u crkvi nailazi na sličan gadljiv prezir prema mirjanima i sličnu samovolju prema bogoustanovljenim činoposledovanjima kao kod latinjana?
On vidi nemarno Kštenje oblivanjem, uopšte ne vidi Jeleosvećenje; vidi sahranu koja se obavlja u hodu, bilo kako, a ne u hramu, a ponekad vidi da se deca i siromasi shranjuju i sasvim bez svog lenjog pastira koji će kasnije u zgodnoj prilici, ponekad kroz mesec dana, svratiti da „zapečati grob“ promrmljavši nekoliko molitava iznad već zaboravljenog groba. Na ispovesti mirjanin ni ne stigne da mu ispriča grehove za onih minut i po koje udeljuje svakome, a o tome da upita nešto vezano za svoja kolebanja u veri nema ni reči; za bilo kakvu pripremu za Pričešće, odnosno svakodnevni odlazak na službe kod njega u parohiji ljudi ni ne znaju; mirjani ne čitaju ni molitve pred Sveto Pričešće, ni blagodarstvene molitve, čak im ne daju ni vino da popiju posle Svetog Pričešća[1], već ljudi piju samo vodu i zatim brzo izlaze iz crkve, ne sačekavši čak ni kraj liturgije. Prosudite sami, da li u takvim uslovima u parohijanima može da se vaspita ono sveto nadahnuće, ona oduševljena vezanost za jedinu istinsku Crkvu, ona nepokolebljiva sigurnost u njenu izuzetnu ugodnost Bogu, koji su se tako duboko usadili u dušu velikoruskog naroda, pa i onih Malorusa, čiji su pastiri pokazali svojim primerom pastvi punotu pravoslavne blagočestivosti. Nije moguće odvući od nje narod tamo gde ona nije umanjena, gde nije izvrnuta od strane samih pastira. Zapamtite to, oci i braćo. Ne bi bilo ni unije kod naših predaka da poljski kraljevi nisu prvo zamenili njihove istinske arhipastire hristoprodavcima, pijanicma i preljubnicima, i da ovi nisu rukopolagali iste takve pastire u svakoj zgodnoj prilici. Ali ne bi ni mogli da nađu ovakve kandidate za sveštenike lišene sveštenog straha da nisu organizovali za njih latinske škole, škole koje jesu i za poštovanje u izvesnom smislu, ali im je tuđa istinska pravoslavna blagočestivost, one su odvojene od crkvenog predanja, od narodnih svetinja i svetih ugodnika, ispunjene su tuđom pravoslavnoj blagočestivosti latinskom sholastikom koja nikome nije potrebna, u kojoj je moralna strana žiota bila u drugom planu, a sve učenje vere se nije izlagalo u njenoj čistoti i u savršenstvu vrlina, već u čisto uslovnim zahtevima spoljašnje ispravnosti, i pritom izmišljene po lažnim latinskim predanjma.
„Ali, i mi smo skoro isto tako vaspitani,“ reći će nam savremeni ruski pastiri, „ni nama nisu predavali učenje o duhovnom usavršavanju, ni o sveštenom strahu, ni o ljubavi prema ljudskim dušama, jedino o tome kako treba postupati u slučaju da se proliju Sveti Darovi i kako da vodimo metričke knjige.“ Uopšte nije tako, odgovoriću: primere pobožnosti svi vi ste sretali u svom životu i na bogosloviji i u porodici ili među rodbinom, i u sredini sveštenika u svojoj okolini. Ali, oci i braćo, bez obzira na to da li ste mnogo ili malo primera istinske pobožnosti videli, da li su vam mnogo ili malo objašnjavali vaši poslednji nastavnici, to ipak nije nauka koja se može usvojiti pamćenjem, tu je potrebna samostalna aktivnost, potrebno je vežbanje u toku celog svog života, potrebna je stalna samoprinuda i samoprotivljenje. Uprkos nečastivim protestantima svih vrsta, ostaju Gospodnje reči: Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12).
Ne ljutite se zbog ovog podsećanja, već mu se poradujte. Ono lišava samouverenosti i lenjog spokoja one koji smatraju da su savladali molitvu i svešteni strah, ali zato ne lišava nade one koji su svoju mladost i čak veći deo svog života proveli u hladnom nemarenju za blagočestivost i kojima je bila tuđa pastirska revnost. Prihvatio sam se da tako direktno razobličavam lenje među našim pastirima, samo zbog toga što nisam lišen nade da ću ih probuditi iz duševnog sna, već se uzdam s apostolom: ne bih li kako podstakao na revnost svoj rod i spasao neke od njih (Rim. 11, 14).
Starijim ljudima je teško da nauče vojnu veštinu, da usvoje umeće tela, da umnože fizičku silu; teško je naučiti se u starosti i plemenitoj umetnosti – pojanja ili crtanja; teško je za starijeg čoveka da usvoji i nauke koje su za njega nove – lingvistiku ili višu matematiku. Ali nikad nije kasno zavoleti i usvojiti nauku blagočestivosti. Isto ono što oduzima bordost za izučavanje spoljašnjih nauka i umetnosti, tj. slabljenje tela i misao o bliskoj smrti, najviše podstiče neradnog hrišćanina na revnost za blagočestivost, a neradnog pastira na usrdno ispunjenje svoje apostolske dužnosti.
Ne govori: „Moje delo je nepopravljivo, moja duša je ogrubela za molitvu, uzvišena molitvoslovlja Crkve su joj ostala tuđa; prinuđen sam da nekako nastavim svoje služenje kako bih ishranio porodicu, ali sam već mrtav za to da se svecelo pokorim crkvenom molitvenom ustrojstvu i da se opravdam na Sudu Božijem, dvostruko strašnijem za Njegove služitelje kojima su bile poverene hrišćanske duše.“
Ne govori tako ili bolje je, ponovi ove reči, ali sa smirenom svešću o svojoj teškoj krivici pred Srceznalcem, sa smirenom molbom za oproštaj i blagodatnu pomoć. Ona će brzo doći. Bilo je mnogo neradnih pastira, koji su se ipak pokajali u starosti i koji su se proslavili zajedno s onima koji su od mladosti poneli blagi krst Božji. Bog ne daje duha na meru (v. Jn. 3, 34). Ako ispovediš Bogu s pokajanjem svoju grehovnost, ako Mu obećaš po savesti da ćeš ispunjavati i za sebe, i za svoju pastvu određena molitvoslovlja i duhovne podvige, Bog će ti poslati i duha umilenja, i trpljenja, i revnosti za istinu i očinske nežnosti prema pastvi, i iskreno sastradavanje. „V bezdnje grehovnej valjajasja, neizsljednuju miloserdija Tvojego prizivaju bezdnu: ot tli, Bože, mja vozvedi.“ („Valjajući se u bezdanu grehova, prizivam nepojamni bezdan Tvog milosrđa: Bože, izbavi me od truleži.“) Prenuvši se iz truleži dužan si da se u svom preostalom životu učiš pobožnosti i pastirskom umeću, a učitelja za njega ima dosta. Nabavi „Lestvicu“ prep. Jovana, ili „Pouke“ ave Doroteja, ili makar „Put ka spasenju“ episkopa Teofana – i pred tobom će se otvoriti ceo svet duhovnog savršenstva. Ljudi će videti i čuti tvoju molitvu kao drugog čoveka i tvoje pokolebano i zbunjeno stado će se trgnuti, prenuće se i počeće poslušno da ide za tobom u svetom pravoslavnom podvigu molitve pune sveštenog straha, ozakonjene Crkvom, i drugih vrlina pravoslavne blagočestivosti i brzo će postati nedostupno za ljute jeresi, dobijajući od tebe razuman lek protiv njih, ali znaj da je prvi lek, prvo zaštitno sredstvo i prvo oruđe protiv jeretičkih sablazni tačno, potpuno i pobožno ispunjenje našeg bogoslužbenog čina u crkvi i prilikom obavljanja treba.
 


 
NAPOMENE:

  1. U Ruskoj Crkvi se posle Pričešća pije takozvana „teplota“, vino pomešano s vodom, prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *