IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
UČENJE I DUH VELIKOG ZLATOUSTA[1]
 
Gospod je svojoj Crkvi otkrio da tri vaseljenska svetitelja imaju podjednako dostojanstvo u Njegovim svepravednim očima, ali je narodu Božijem, crkvenom narodu, sveti Zlatoust najbliži. Ne govorimo o našem vremenu mračnog neznanja, zaboravljanja otaca Crkve, ne samo od strane otuđene pastve, već i od strane posvetovnjačenih pastira: okrećemo svoje lice prema vremenu nepodeljene jednodušnosti naroda i klira u crkvenom životu koje je kod nas trajalo od Vladimirovog vremena do Petrovih dana, koje na pravoslavnom Istoku traje od apostolskih vremena do današnjih dana; okrenimo takođe svoje lice i prema onim „još uvek živim i preostalim“ monasima i mirjanima, posebno jedinovercima koji žive čisto crkvenim svakodnevnim životom. Čije ime od svetih ugodnika ćete čuti svakodnevno na zajedničkoj molitvi? Zlatoustovo! Čije knjige ćete najčešće naći u hrišćanskim domovima i najbrojnije u svetom hramu? Zlatoustove! Ko se jedini od svetaca proslavlja čak i na dan Svetog Vaskrsa, kad se na celih 16 dana ukidaju službe dnevnim svecima? To je on, sveti Zlatoust, kojem se peva tropar posle vaskršnjih stihira i čitanja njegove besede.
Dok su deca Crkve izučavala Božansko Pismo, izučavala su ga po Zlatoustovom tumačenju i u crkvi i kod kuće, jer su tumačenja blaženog Teofilakta Ohridskog, koja se čitaju narodu, samo skraćeno Zlatoustovo tumačenje. Sveti Zlatoust kroz sve vekove crkvenog života ostaje za hrišćane glavni tumač Božanskog Otkrovenja: vernici Otkrovenje shvataju kroz Zlatousta.
Ali ne slavoslovi Crkva velikog učitelja samo zbog toga: ona je njegova dela stavila u središte svog učenja vernima zato što je sveti Jovan, možda pre svih otaca bio učitelj, bio čovek Crkve, čovek života. Učenja drugih otaca se odnose na Božanske predmete ili razmatraju život i borbu u oblasti ličnog života, i tek ponekad se njihova misao obraća društvenom životu, ali uglavnom kao nečemu što je spoljašnje. Nasuprot tome, sveti Jovan Zlatoust ne može da misli i oseća van zajednice vernih, van Crkve. Svaku zapovest, svaki događaj iskupljujućeg života Hristovog, on odmah primenjuje na ljudski zajednički život – na dobre i zle, bogate i siromašne, srećne i nesrećne. Treba čovek da nema nikakav duhovni osećaj, pa da ne shvati da reči koje se čitaju na vaskršnjem jutrenju „ašče kto blagočestiv“ („ako je neko pobožan“) ne bi mogao da napiše niko osim svetog Jovana Zlatousta, iako katolici njegovo autorstvo smatraju spornim.
On nije želeo da se spasava bez ljudi. Njegova duša je u samilosnoj tuzi obuhvatala unutrašnju borbu između dobra i zla njegovih slušalaca, njegove pastve, njegovih čitalaca, svih hrišćana uopšte, napokon, sveg ljudskog roda, i pritom ne samo onog koji je živeo u njegovo vreme, već i onog koji je živeo ranije i koji će tek živeti.
Ovakvo, skoro natprirodno istupanje duha iz ličnog bitija u zajedničko, saborno bitije, ovakvo ovaploćenje sebe u život, u borbu i stradanje svih ljudi, zaista čine ovog velikog učitelja natčovekom ne u onom nerazumnom smislu, koji je to prihvaćen u savremenoj filosofiji, već u tome da je u njegovo srce stajao život sveg čovečanstva, zbog čega Crkva i objavljuje da su Zlatoustova usta – usta Hristova, a on sam bi za voljenim Pavlom s punim pravom mogao da se nazove „saradnikom Boga Iskupitelja“ (v. 1 Kor 3, 9).
„Umirem hiljadama smrti za vas svakog dana,“ kaže svetitelj Zlatoust svojoj pastvi, „vaši grehovni običaji kao da kidaju moje srce na sitne komadiće.“
Ovakvo poistovećivanje sebe s drugima osećali su oci-podvižnici u odnosu na svoje saisposnike i bez reči su znali i na izvestan način osećali u sebi njihovu unutrašnju borbu. Ali sveti Zlatoust je ovu borbu osećao za celo čovečanstvo.
Ovakva njegova sličnost s apostolom i Hristom, uostalom, nije bila samo u oblasti osećanja, u ljubavi, stradanju i u duhovnoj revnosti, već i u oblasti misli, u poimanju Božanskog Otkrovenja. Zlatousti učitelj nije isticao jednu stranu Božanskog učenja na uštrb druge. Ako biste poželeli da primenite na njega pitanje koje sasvim dolikuje ogromnoj većini otaca, ne biste našli odgovor na njega. Upravo, ako se upita ko je on bio pre svega: tumač-asketa ili dogmatista-metafizičar, ili teoretičar-hermenevtičar, ili osnivač crkvenog uređenja, ova pitanja, koja se mogu primeniti na prepodobnog Jefrema Sirina, Grigorija Niskog, blaženog Avgustina, čak i Vasilija Velikog i Amvrosija, nikako se ne mogu primeniti na njega. On je ulazio u samu srž Jevanđelja, obuhvatao je Hristove misli u svoj njihovoj svestranosti i mi čitajući njegova tumačenja kao da slušamo nastavak reči Samog Gospoda. Sve različite strane Biblije, koje su omiljene različitim ocima, podjednako su dostupne njegovom jevanđelskom razumu: ni jedna strana ne preovladava nad drugom. Svaka biblijska izreka izazivala je u njegovoj duši tako silnu bujicu sličnih misli, koje su primenjive na život hrišćana da objašnjavajući podrobno i dosledno reči jedne sveštene knjige navodeći radi njenog objašnjenja izreke druge biblijske knjige, on po čitav sat vremena nije mogao da se odvoji i od ove slučajno navedene izreke. Nije morao da se trudi za promišljanje tumačenja pouke, već za to kako da zaustavi nadošlu bujicu misli, osećanja i reči, koje izaziva svaka biblijska fraza: pet beseda govori na prve reči 6. glave Isaije, i svaka je beseda blistvija od druge; svešteno nadahnuće propovednika se razliva u široko more, i čitalac ne može da se odvoji od ove beskonačne himne Božanskoj istini i Božanskoj veličini.
Ispunjen dubokim ličnim smirenjem sveti Jovan Zlatoust je dalek od one uverenosti u sebe koju u odnosu na sebe gaje narodni učitelji. Oni po svojoj sopstvenoj uobrazilji, kao Muhamed, ili po potvrdi odozgo, prihvaćenoj verom, smatraju sebe posebnim, naročitim poslanicima Božjim. Sveti Jovan svoja ovlašćenja za tako moćno poučavanje vidi samo u onom sveštenom činu kojeg ga je udostojila Crkva tako što mu je dala darove Svetog Duha u blagodati sveštenstva.
Svoje natčovečansko ili svečovečansko subjektivno osećanje on smatra darom blagodati sveštenstva, a nipošto ne ličnom vrlinom, jer sebe smatra grešnikom, nedostojnim blagodati, koju je odlučio da primi posle prvog odbijanja i posle dugogodišnjeg podviga pokajanja i očišćenja. Evo zbog čega ga Crkva poredeći prosvetiteljsku blagodat njegovog učenja poredi s munjom, koja je ozarila svu vaseljenu i dodaje da nam je ova blagodat pre svega pokazala visinu smirenomudrenosti.
Primajući darove svoje vaseljenske ljubavi kao dar blagodati sveštenstva sveti Zlatoust poučava i sve jereje da ne zaborave da su obdareni natčovečanskom silom ljubavi i bliskosti Bogu, samo da sami ne odbiju da je koriste.
Malobrojni savremeni bogoslovi znaju da i samu tajnu Sveštenstva ili rukopoloženja, čiju suštinu tako slabo mogu da odrede, sveti Zlatoust definiše jasno i otvoreno kao dar vatrene ljubavi, koja izgrađuje prema svojoj pastvi. „Ova ljubav se,“ kaže on, „daje u tajni rukopoloženja kao blagodatni dar odozgo.“
Iz ovoga je jasno zašto je Zlatousti učitelj voleo da govori o prevashodstvu jerejskog služenja i vlasti u odnosu na svaku drugu, čak i carsku. On je ovde podrazumevao moralnu vrednost i uzvišenost pastirskog delanja, njegovu bliskost Bogu i neuporedivost s bilo čim zemaljskim. On ne stavlja vlast patrijarha iznad carske, već jerejsku, kao i najveći jerarh otadžbinske Crkve patrijarh Nikon, koji je ponavljao njegove reči, a kojeg su istoričari potpuno pogrešno optuživali za papske težnje, jer se tamo ne hvali sveštenstvo, već samo papstvo, ne hvali se moralno dostojanstvo, već državna vlast prvosveštenika.
Sveti Zlatoust je bio previše velik da bi bio pristrastan prema bilo kojoj klasi, prema bilo kom zvanju: cela Crkva je prizvana na svetost, svi treba da rastu u meru uzrasta Hristovog. Zato, hvaleći u svojim poukama podvige monaštva, posvećujući im himne kao najboljem udelu hrišćana, on ipak zahteva da ni mirjani ne zaostaju za monasima u revnosti za ispunjenje Božanskih zapovesti, u molitvi i izučavanju Reči Božije. Mirjani, kaže on, treba da se razlikuju od monaha samo po tome što žive sa svojim ženama, a ovi ostaju devstvenici.
Upravo to najviše zadivljuje u duhu svetog Zlatousta, što iako je bio čovek života društva, nije bio čovek vremena, ni čovek narodnosti, ni čovek klase, ni čovek određene kulture. Evo zbog čega je on podjednako blizak svim klasama koje pravilno veruju, narodima svih vremena i kultura. Kroz njega se u vremenu odrazila večnost, na određenom mestu se odrazio vaseljenski duh Jevanđelja, na grešnu zemlju je pao nebeski zrak Božjeg raja. Ovim je definisan i brz ishod njegovog učenja, delatnosti i života.
Jevanđelista-imenjak svetog Zlatousta u svih svojih pet dela razvija jednu misao: hrišćanstvo je novi život, blažena večnost koja se otvorila, čista, sveta i besmrtna, koja uništava grehovni život, stari, svetski, ali koji ovaj drugi isteruje i ubija; ubija, naravno, na spoljašnji način po telu, ali ovaj prvi svojom smrću pobeđuje svet i pokorava ga Bogu. Takav je smisao Hristovih reči koje on navodi: I kada Ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući Sebi (Jn. 12, 32); ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi (Jn. 12, 24) i dr. Ove misli koje su izrekli i apostol Pavle i drugi, nalaze onu stalnu potvrdu u istoriji, koje je proisteklo od osude proslavljanja Spasitelja, tačnije: snažan polet blagočestivosti i revnosti za Boga grehovni svet ne može da izdrži dugo vremena, a vinovnik ovakvog poleta, po Hristovom predskazanju, biva isteran i ubijen. Svet će naći izvršioca ovakvog neprijateljstva protiv Boga. Ali, izvršenje zle zamisli nije moguće bez učestvovanja lažne braće. Spasitelj nije mogao biti uzet pod stražu dok Ga Juda nije izdao; nisu mogli biti savladani ni sveti Zlatoust, ni svetitelj Filip, ni patrijarh Nikon bez saučešća lažne braće, koja su se rukovođena zavišću, toliko izveštila u laži da bi pravednik bio osuđen po reči zakona. Veliki u svojoj slavi sveti Zlatoust je bio velik i u progonima, koje je trpeo. On opet ne primećuje sebe, opet propoveda samo o Božanskoj istini, ne želi da štiti sebe i samo ognjena stihija po zapovesti Božijoj svedoči o nezakonitoj osudi velikog pastira, kao golgotsko kamenje – o nezakonitoj kazni Pastirenačelnika.
Blažena hrišćanska končina besmrtnog učitelja usledila je u granicama naše današnje otadžbine. Želeo bih da talentovani umetnik besmrtnom kičicom naslika mračnu tamnicu i zaboravljenog sužnja koji umire, okružen bezakonitim vojnicima koji mu se rugaju, ali kako nadahnuto gleda na nebesku pojavu koja mu se otkrila: u netruležnoj slavi pred njim je stao sveti Vasilisk, ubijen u ovom gradu u mukama i pozdravio je Jovana rečima: „Hrabro, brate Jovane, danas ćemo biti zajedno.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Objavljeno u „Volinjskim eparhijskim novostima“, 1907.g., br. 33.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *