ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
УЧЕЊЕ И ДУХ ВЕЛИКОГ ЗЛАТОУСТА[1]
 
Господ је својој Цркви oткрио да три васељенска светитеља имају подједнако достојанство у Његовим свеправедним очима, али је народу Божијем, црквеном народу, свети Златоуст најближи. Не говоримо о нашем времену мрачног незнања, заборављања отаца Цркве, не само од стране отуђене пастве, већ и од стране посветовњачених пастира: окрећемо своје лице према времену неподељене једнодушности народа и клира у црквеном животу које је код нас трајало од Владимировог времена до Петрових дана, које на православном Истоку траје од апостолских времена до данашњих дана; окренимо такође своје лице и према оним “још увек живим и преосталим” монасима и мирјанима, посебно јединоверцима који живе чисто црквеним свакодневним животом. Чије име од светих угодника ћете чути свакодневно на заједничкој молитви? Златоустово! Чије књиге ћете најчешће наћи у хришћанским домовима и најбројније у светом храму? Златоустове! Ко се једини од светаца прославља чак и на дан Светог Васкрса, кад се на целих 16 дана укидају службе дневним свецима? То је он, свети Златоуст, којем се пева тропар после васкршњих стихира и читања његове беседе.
Док су деца Цркве изучавала Божанско Писмо, изучавала су га по Златоустовом тумачењу и у цркви и код куће, јер су тумачења блаженог Теофилакта Охридског, која се читају народу, само скраћено Златоустово тумачење. Свети Златоуст кроз све векове црквеног живота остаје за хришћане главни тумач Божанског Откровења: верници Откровење схватају кроз Златоуста.
Али не славослови Црква великог учитеља само због тога: она је његова дела ставила у средиште свог учења вернима зато што је свети Јован, можда пре свих отаца био учитељ, био човек Цркве, човек живота. Учења других отаца се односе на Божанске предмете или разматрају живот и борбу у области личног живота, и тек понекад се њихова мисао обраћа друштвеном животу, али углавном као нечему што је спољашње. Насупрот томе, свети Јован Златоуст не може да мисли и осећа ван заједнице верних, ван Цркве. Сваку заповест, сваки догађај искупљујућег живота Христовог, он одмах примењује на људски заједнички живот – на добре и зле, богате и сиромашне, срећне и несрећне. Треба човек да нема никакав духовни осећај, па да не схвати да речи које се читају на васкршњем јутрењу “ашче кто благочестив” (“ако је неко побожан”) не би могао да напише нико осим светог Јована Златоуста, иако католици његово ауторство сматрају спорним.
Он није желео да се спасава без људи. Његова душа је у самилосној тузи обухватала унутрашњу борбу између добра и зла његових слушалаца, његове пастве, његових читалаца, свих хришћана уопште, напокон, свег људског рода, и притом не само оног који је живео у његово време, већ и оног који је живео раније и који ће тек живети.
Овакво, скоро натприродно иступање духа из личног битија у заједничко, саборно битије, овакво оваплоћење себе у живот, у борбу и страдање свих људи, заиста чине овог великог учитеља натчовеком не у оном неразумном смислу, који је то прихваћен у савременој философији, већ у томе да је у његово срце стајао живот свег човечанства, због чега Црква и објављује да су Златоустова уста – уста Христова, а он сам би за вољеним Павлом с пуним правом могао да се назове “сарадником Бога Искупитеља” (в. 1 Кор 3, 9).
“Умирем хиљадама смрти за вас сваког дана,” каже светитељ Златоуст својој пастви, “ваши греховни обичаји као да кидају моје срце на ситне комадиће.”
Овакво поистовећивање себе с другима осећали су оци-подвижници у односу на своје саиспоснике и без речи су знали и на известан начин осећали у себи њихову унутрашњу борбу. Али свети Златоуст је ову борбу осећао за цело човечанство.
Оваква његова сличност с апостолом и Христом, уосталом, није била само у области осећања, у љубави, страдању и у духовној ревности, већ и у области мисли, у поимању Божанског Откровења. Златоусти учитељ није истицао једну страну Божанског учења на уштрб друге. Ако бисте пожелели да примените на њега питање које сасвим доликује огромној већини отаца, не бисте нашли одговор на њега. Управо, ако се упита ко је он био пре свега: тумач-аскета или догматиста-метафизичар, или теоретичар-херменевтичар, или оснивач црквеног уређења, ова питања, која се могу применити на преподобног Јефрема Сирина, Григорија Ниског, блаженог Августина, чак и Василија Великог и Амвросија, никако се не могу применити на њега. Он је улазио у саму срж Јеванђеља, обухватао је Христове мисли у свој њиховој свестраности и ми читајући његова тумачења као да слушамо наставак речи Самог Господа. Све различите стране Библије, које су омиљене различитим оцима, подједнако су доступне његовом јеванђелском разуму: ни једна страна не преовладава над другом. Свака библијска изрека изазивала је у његовој души тако силну бујицу сличних мисли, које су примењиве на живот хришћана да објашњавајући подробно и доследно речи једне свештене књиге наводећи ради њеног објашњења изреке друге библијске књиге, он по читав сат времена није могао да се одвоји и од ове случајно наведене изреке. Није морао да се труди за промишљање тумачења поуке, већ за то како да заустави надошлу бујицу мисли, осећања и речи, које изазива свака библијска фраза: пет беседа говори на прве речи 6. главе Исаије, и свака је беседа блиствија од друге; свештено надахнуће проповедника се разлива у широко море, и читалац не може да се одвоји од ове бесконачне химне Божанској истини и Божанској величини.
Испуњен дубоким личним смирењем свети Јован Златоуст је далек од оне уверености у себе коју у односу на себе гаје народни учитељи. Они по својој сопственој уобразиљи, као Мухамед, или по потврди одозго, прихваћеној вером, сматрају себе посебним, нарочитим посланицима Божјим. Свети Јован своја овлашћења за тако моћно поучавање види само у оном свештеном чину којег га је удостојила Црква тако што му је дала дарове Светог Духа у благодати свештенства.
Своје натчовечанско или свечовечанско субјективно осећање он сматра даром благодати свештенства, а нипошто не личном врлином, јер себе сматра грешником, недостојним благодати, коју је одлучио да прими после првог одбијања и после дугогодишњег подвига покајања и очишћења. Ево због чега га Црква поредећи просветитељску благодат његовог учења пореди с муњом, која је озарила сву васељену и додаје да нам је ова благодат пре свега показала висину смиреномудрености.
Примајући дарове своје васељенске љубави као дар благодати свештенства свети Златоуст поучава и све јереје да не забораве да су обдарени натчовечанском силом љубави и блискости Богу, само да сами не одбију да је користе.
Малобројни савремени богослови знају да и саму тајну Свештенства или рукоположења, чију суштину тако слабо могу да одреде, свети Златоуст дефинише јасно и отворено као дар ватрене љубави, која изграђује према својој пастви. “Ова љубав се,” каже он, “даје у тајни рукоположења као благодатни дар одозго.”
Из овога је јасно зашто је Златоусти учитељ волео да говори о превасходству јерејског служења и власти у односу на сваку другу, чак и царску. Он је овде подразумевао моралну вредност и узвишеност пастирског делања, његову блискост Богу и неупоредивост с било чим земаљским. Он не ставља власт патријарха изнад царске, већ јерејску, као и највећи јерарх отаџбинске Цркве патријарх Никон, који је понављао његове речи, а којег су историчари потпуно погрешно оптуживали за папске тежње, јер се тамо не хвали свештенство, већ само папство, не хвали се морално достојанство, већ државна власт првосвештеника.
Свети Златоуст је био превише велик да би био пристрастан према било којој класи, према било ком звању: цела Црква је призвана на светост, сви треба да расту у меру узраста Христовог. Зато, хвалећи у својим поукама подвиге монаштва, посвећујући им химне као најбољем уделу хришћана, он ипак захтева да ни мирјани не заостају за монасима у ревности за испуњење Божанских заповести, у молитви и изучавању Речи Божије. Мирјани, каже он, треба да се разликују од монаха само по томе што живе са својим женама, а ови остају девственици.
Управо то највише задивљује у духу светог Златоуста, што иако је био човек живота друштва, није био човек времена, ни човек народности, ни човек класе, ни човек одређене културе. Ево због чега је он подједнако близак свим класама које правилно верују, народима свих времена и култура. Кроз њега се у времену одразила вечност, на одређеном месту се одразио васељенски дух Јеванђеља, на грешну земљу је пао небески зрак Божјег раја. Овим је дефинисан и брз исход његовог учења, делатности и живота.
Јеванђелиста-имењак светог Златоуста у свих својих пет дела развија једну мисао: хришћанство је нови живот, блажена вечност која се отворила, чиста, света и бесмртна, која уништава греховни живот, стари, светски, али који овај други истерује и убија; убија, наравно, на спољашњи начин по телу, али овај први својом смрћу побеђује свет и покорава га Богу. Такав је смисао Христових речи које он наводи: И када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи (Јн. 12, 32); ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12, 24) и др. Ове мисли које су изрекли и апостол Павле и други, налазе ону сталну потврду у историји, које је проистекло од осуде прослављања Спаситеља, тачније: снажан полет благочестивости и ревности за Бога греховни свет не може да издржи дуго времена, а виновник оваквог полета, по Христовом предсказању, бива истеран и убијен. Свет ће наћи извршиоца оваквог непријатељства против Бога. Али, извршење зле замисли није могуће без учествовања лажне браће. Спаситељ није могао бити узет под стражу док Га Јуда није издао; нису могли бити савладани ни свети Златоуст, ни светитељ Филип, ни патријарх Никон без саучешћа лажне браће, која су се руковођена завишћу, толико извештила у лажи да би праведник био осуђен по речи закона. Велики у својој слави свети Златоуст је био велик и у прогонима, које је трпео. Он опет не примећује себе, опет проповеда само о Божанској истини, не жели да штити себе и само огњена стихија по заповести Божијој сведочи о незаконитој осуди великог пастира, као голготско камење – о незаконитој казни Пастиреначелника.
Блажена хришћанска кончина бесмртног учитеља уследила је у границама наше данашње отаџбине. Желео бих да талентовани уметник бесмртном кичицом наслика мрачну тамницу и заборављеног сужња који умире, окружен безаконитим војницима који му се ругају, али како надахнуто гледа на небеску појаву која му се открила: у нетрулежној слави пред њим је стао свети Василиск, убијен у овом граду у мукама и поздравио је Јована речима: “Храбро, брате Јоване, данас ћемо бити заједно.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Објављено у “Волињским епархијским новостима”, 1907.г., бр. 33.

Comments are closed.