IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O POŽELJNOM KARAKTERU CRKVENO-NARODNIH IZDANJA
 
Kakva treba da budu crkveno-narodna izdanja
 
Propovednik ili autor crkvenih listića treba da bude prožet istim onim životnim raspoloženjem koje vlada našim seljaštvom, da se misleno poistoveti s njim i da zatim kroz Reč Božiju, kroz sveštenu i crkvenu istoriju podiže ovo raspoloženje do raspoloženja, koje se zahteva od hrišćanina. Tako su postupali sveti apostoli, koji su učili Jeline o „neznanom Bogu“, a Judejce o „Prvosvešteniku po činu Melhisedekovu“. Uzmite govor apostola Stefana u sinedrionu ili apostola Pavla u Antiohiji Pisidskoj: zbog čega oni svoje ispovedanje počinju od Avrama i Mojsija? Upravo zato da bi obrativši se religiozno-narodnim idealima slušalaca ovladali njihovim raspoloženjem i podigli ga do žive vere u istinu vaskrsenja Hrista Koji je postradao. Tako i mi ne smemo da se bavimo samo logičkim otkrivanjem dogmi, već rečju crkvenog poučavanja treba da uzdižemo horizont čitalaca nad životom i da ga podižemo ka njemu. Divan uzor za ovo imamo u svetitelju Tihonu Zadonskom u njegovom delu „Duhovno blago koje se u svetu sabira“, u kojem autor zadržavajući se na običnim pojavama svakodnevnog života i prirode uznosi našu misao ka Hristu i spasenju. Ali u delima svetitelja. Tihona projave prirode i svakodnevnog života uzimaju se samo kao analogija, često čisto spoljašnja, a savremena crkveno-poučna štampa treba da razjašnjava suštinu kako hrišćanin može da ispunjava Božiju volju u porodičnom životu, budeći stalno u deci savest i dr., u domaćinstvu – kroz moguću pomoć susedima, u društvenim radovima, recimo u fabrici – makar onoliko koliko je moguće, kroz borbu s navikom drugova na psovanje itd. Sličan sadržaj crkveno-narodnih izdanja, koji obuhvata i usmerava ka dobru i spasenju sve strane narodnog svakodnevnog života doneće još i tu korist što se za njega neće zanimati samo pobožni među seljacima, već i svi oni koji su skloni čitanju i slušanju uopšte. Ali ovo će biti potpuno ostvareno samo u slučaju ako i sama forma crkveno-narodne literature bude postavljena u skladu s ovim zahtevima. Ipak, pre nego što nešto kažemo o tome zadržimo se na postojećim izdanjima koja naizgled blisko odgovaraju našem cilju. Pod ovim podrazumevamo narodne povesti Naumoviča i mnoštvo njima sličnih izdanja u ruskoj Galiciji – kalendarčića i malih molitvenika i dr.
Sve ove stvari daleko prevazilaze velikorusku crkveno-narodnu literaturu po svojoj pristupačnosti i umeću izlaganja. Galicka inteligencija želi da bude narodna – u ovom smislu ona je dobar primer za sve nas, ali osvojivši umeće poučavanja ona – avaj – često sama ne zna čemu da uči i ne ide dalje od domaćinske ispravnosti, trezvenosti i patriotizma; galicka moralna pouka se vrlo retko uzdiže iznad toga; o ovom njenom karakteru je lepo pisao sveštenik Kleandrov u „Crkvenom vesniku“ (br. 29). Ruski duhovni pisci u oblike narodnog govora i svakodnevnih slika treba da smeste svu uzvišenost hrišćanskih vrlina, sve istine biblijskog otkrovenja.
Kakve su upravo forme najzgodnije za ovakve pouke? Pre svega za sve čitaoce, pobožne i nepobožne, treba pisati tako da misli primaju bez naprezanja uma, a po mogućstvu same po sebi. Treba pisati narodnim rečima, narodnom sintaksom i narodnom frazeologijom; izbegavati glagolske priloge i uopšte zavisne, pa čak ukoliko je moguće i sve složene rečenice. Imenicu uglavnom treba stavljati na početak rečenice; reči koje se teško razumevaju, ali se istovremeno ne mogu zameniti drugima ako se već moraju iskoristiti treba upotrebljavati po malo, a ne po nekoliko odjednom, kako bi se lakše mogle shvatiti makar iz konteksta. Jednom rečju, govor treba da bude isti kao u postojećim staroruskim povestima. Ali, to nije dovoljno. Listići treba da budu umetnički, epizodno napisani. Ako im se svima ne može pridati ovakav karakter, onda bar nekima. Do sada smo s naporom zadovoljavali već postojeće religiozno interesovanje, a u suštini mi treba da ga budimo u sinovima Crkve u kojima ono još spava. „Trojicki listić“ će s radošću i zahvalnošću pročitati pobožan seljak, a običan mirjanin ga neće pročitati bez napora; a čovek koji je slabo religiozan, a posebno ako je okusio gradsku civilizaciju, naviknut na novine ili na lako štivo izdanja Leuhina i Manuhina, uopšte neće ni dočitati „listić“ do kraja – učiniće mu se dosadan i težak. Dakle, nekim narodno-crkvenim izdanjima treba pridati epizodičnost: početi od neke povesti koja bi sama po sebi bila zanimljiva, i onda odavde preneti čitaoca u oblast religioznih interesovanja. Nešto slično, mada avaj, ne na pravoslavnoj osnovi, daju priče L.N.Tolstoja, koje oduševljavaju seljačku čitalačku publiku. Uostalom, mi verovatno možemo da ne ulazimo u oblast beletristike, u oblast sastavljanja povesti i izmišljenih priča. Ali takvom obliku kazivanja se sama po sebi približavaju mnoga žitija svetaca pa čak i odlomci iz Svetog Pisma, kakvi su na primer, prizivanje Savla, istorija Tovita ili Judite i dr. Teškoća neće biti u tome da se pronađe materijal, već u tome da se u jedan listić smesti makar koliko završeni predmet izlaganja tako da zaista bude umetnički. Nužnost spajanja ove umetnosti, koja nam i bez toga slabo polazi za rukom s kratkoćom izlaganja, mora, naravno, izazvati još tužnije misli o našoj slaboj pripremljenosti za slična izdanja, ali ujedno treba da nas podstiče na dvostruke napore, da radimo na sebi i da se pripremamo na zadovoljenje navedene potrebe religioznog života našeg mnogostradalnog naroda.
Ali, reći će nam, da li je pastirsko delo da ostavivši direktno otkrivanje istina domostoja jurimo za današnjim tokovima života i da sabiramo sve zabludele u dvorište Crkve? Neka sami dođu i u pokajanju mole za pouku. Inače ćemo ih zanimati pobožnim bajkama, kao da će Crkva bez njih nešto izgubiti… Pazi se toga da tako govoriš, služitelju Božji, da se prezirući opšte pristupačnu umetničko-svakodnevnu formu poučavanja ne bi pokazao kao hulitelj božanskog Jevanđelja, jer: Sve ovo u pričama govori Isus ljudima, i bez priča ništa im ne govoraše. Da se ispuni što je rečeno preko proroka. Otvoriću u pričama usta Svoja; iskazaću sakriveno od postanja svijeta (Mt. 13, 34-35). Na našem stepenu duhovnog razvoja čovek koji je svecelo pogružen u uslove svog svakodnevnog života uopšte nije sposoban da prima Reč Božiju drugačije osim kroz najviši pogled na ove životne uslove, odnosno kroz priče (v. Lk. 8, 10). Gospod njima ne govori ljudima bezblagodatnim, već onima koji su otpali od blagodatnog života. On zapoveda da se prema njima odnosimo s još većom brigom, ne zapoveda nam da čekamo na njihov povratak u Ckrvu, kao što mi ponekad govorimo, već zapoveda da ih tražimo pre svakog drugog dela, jer Sin Čovječiji dođe da spase izgubljeno. Šta vam se čini? Ako neki čovjek ima sto ovaca pa zaluta jedna od njih, ne ostavi li devedeset i devet u planini, i ide te traži zalutalu? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj raduje više nego onim devedeest i devet što nisu zalutle. Tako nije volja Oca vašega Nebeskoga da propadne jedan od ovih malih (Mt. 18, 11-14). Ove reči Božanskog Pastirenačalnika jasno govore o važnosti, veličini i obaveznosti pronalaženja takvih mera pastirske delatnosti, kojima bi se pod okrilje Crkve privlačili oni njeni sinovi, koji od nje otpadaju po mislima ili po životu, i mislimo da se ovim rečima potiru svi argumenti protiv navedenog oblika crkveno-narodnih izdanja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *