IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O POŽELJNOM KARAKTERU CRKVENO-NARODNIH IZDANJA
 
Postojeća crkveno-narodna izdanja
 
O nezadovoljstvu skoro svih crkveno-narodnih izdanja osim „Trojickih listića“ pisana su dva napredna članka u „Crkvenom vesniku“ za avgust ove godine, ali bi trebalo napisati još jače. Nije dovoljno da narodno poučavanje bude apstraktno-sholastička propoved s razmacima od po deset redova, s „uticajima“, „utiscima“, „proizvoljnostima“ i drugim pojmovima koji će seljacima ostati isto toliko nejasni ako se zamene odgovarajućim francuskim ili kineskim rečima; nije dovoljno da u pouci bude nejasan konspektivni spisak događaja, kao da se ne radi o spasenju duše, već o predavanju hronologije, da bi se izbeglo bubanje dogmatskih formula bez ukazivanja na spasonosni značaj svake istine u životu hrišćanina (kao što su to činili drevni oci); nije dovoljno da svaka misao pouke bude u skladu s njenom korišću za „unutrašnjeg čoveka“ u čitaocu, potrebno je nešto više od ovih izuzetno neophodnih svojstava narodnih pouka koje nam tako teško polaze za rukom. Istina, trebalo bi ostvariti navedene zahteve makar onoliko koliko su ispunjeni u „Trojickim listićima“ i to bi za nas bio izuzetno veliki uspeh, zato što kolosalna potražnja „Trojickih listića“ dovoljno jemči da oni odgovaraju svom cilju. Ipak, ako se već ne govori o stvarnosti, već o onome što je poželjno, treba priznati da „Listići“ ovakve sadržine ne mogu da obuhvate ni sav sadržaj religioznog života naroda, ni sve njegove predstavnike: prve – zbog svog sadržaja, druge – zbog svog izlaganja, zbog forme.
Nesumnjivo je da je ruski narod u celini blagočestiv narod: svoje religiozne obaveze on u dubini savesti smatra većim od svih ostalih i ne zaboravlja da razmišlja o smrtnom času, budući da nije do kraja prevaren „sadašnjim vekom“. Zato svaku pouku koja s dovoljnom jasnošću otkriva pred njim sadržaj ovih njegovih religioznih obaveza, koja ga uči razumevanju praznika, tajni i obreda Crkve, koja otkriva život i podvige svetaca, događaje Jevanđelja i učenje o budućoj sudbini duša i celog sveta, koje ga uči najvažnijim molitvama – svaku ovakvu hrišćanski-poučnu reč on će prihvatiti s pažnjom i spremnošću, ali da li su ovakvi pobožni saveti dovoljni za to da se promeni sav život čoveka i da on od sina tame postane sin svetlosti? Ko u stvari ne zna za takozvani hramovni karakter ruske pobožnosti, po kojem se život deli na dve oblasti: belu i crnu; u prvoj kao rukovođa služi zakon Božji, a u drugoj – ovozemaljski običaji u vidu: „praznik je, kako da ne popijemo“, „trgovina je to“ itd. naravno, daleki smo od toga da se ugledamo na zapadnjake i da negiramo bilo kakvu vezu između ove dve strane života našeg naroda ili da ne priznajemo uticaj prve na drugu, ali ovaj uticaj je zahvaljujući nekim specijalnim istorijskim uzrocima, kao i opštoj grehovnosti ljudske prirode toliko slab po snazi, a i ograničen je po obimu (neke stvari, na primer, trgovina s prevarom, kod nas skoro uopšte ne podležu religioznoj osudi), da je potrebna posebna podrška crkvenog poučavanja. Poslednje sa svoje tačke gledišta treba da osvetli sav sadržaj seljačkog života, da da rukovodeća pravila svom njegovom svakodnevnom životu kako bi čitalac narodno-crkvenih izdanja jasno znao i to u ime Crkve, šta je dobro i šta je loše, šta je ugodno Bogu, a šta Mu je mrsko u svim oblastima njegovog života: porodičnom, domaćinskom, u opšte seoskom, trgovačkom, napokon, u ličnom, odnosno u njegovom unutrašnjem svetu kako bi reč greh svuda pratila njegovu savest, a ne bi se odnosila samo na mrsnu hranu za vreme posta, za vračanje i druge pojave koje su već definisane u narodnoj savesti. Istina, pred očima imamo listiće i pouke o pijanstvu, o duvanu i dr.; oni donose korist i bogobojažljivim ljudima i verovatno ne ostaju bez uticaja. Ali zašto se propoved protiv pijanstva smatra najneuspešnijom? Upravo zato što ovu žalosnu pojavu uzima apstraktno od svakodnevnog života zaboravljajući da pijanstvo nije osnovna, već sekundarna pojava, da je ono psihološki skoro nužan rezultat različitih uslova narodnog života: ne hladnoće i gladi, već možda upravo odsustva hrane za duhovni život, drugim rečima – dokonosti i slobodnog vremena nedeljom. Upravo to treba ispuniti i tek onda se boriti protiv pijanstva.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *