IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O POŽELJNOM KARAKTERU CRKVENO-NARODNIH IZDANJA[1]
 
Zakonitost novog oblika crkvenog poučavanja
 
Nesumnjivo je da je Hristova Crkva od svog Božanskog Osnivača preko svetih apostola, odevenih silom odozgo prilikom silaska na njih na dan Pedesetnice Svetog Duha dobila svu punotu bogootkrivenih istina tako da se delo kasnijih vekova hrišćanske istorije ne sastoji u tome da otkrivaju nove istine, već u tome da samo ponavlja ranije, ulažući pritom moguće staranje za njihovo čuvanje u prvobitnoj celovitosti i čistoti.
Ali istovremeno je poznato da se crkveno poučavanje nikad nije ograničavalo čitanjem Biblije i odluka Vaseljenskih Sabora, da mu nije bilo tuđe stvaralaštvo u propovedi, i da što je smelija i šira bivala stvaralačka misao i umetnička uobrazilja crkvenih učitelja, tim se hrišćanskijom smatra odgovarajuća epoha; takav je zlatni vek u oblasti bogoslovlja i vek prepodobnog Josifa i prepodobnog Damaskina u oblasti bogoslužbene poezije. Slična spojivost u crkvenom životu strogo konzervativnog elementa i stvaralaštva religioznog duha, slična sposobnost hrišćanske istine da ostaje bez promena, bez obzira na raznovrsnost svojih projavljivanja u zavisnosti od vekova i narodnosti, jednom rečju – ova večnost i istovremeno novost jevanđelske zapovesti (v. 1 Jn. 2, 7) razlikuju hrišćanski zakon od svakog drugog. Ova pojava se objašnjava vrlo jednostavno. Božansko učenje, koje su predskazali proroci i koje je Gospod doneo na zemlju, nije nam otkriveno u Svetoj Bibliji ne kao niz strogo određenih pravnih i dogmatskih odredaba, čiji bi sadržaj svecelo bio iscrpeljen datim definicijama. To nije isto što i zakon novojudejstva, u kojem se radi o religioznoj disciplini kao takvoj, gde je svaka odluka postala obavezna sama po sebi, nezavisno od njene veze s konačnim ciljem svake religije. Zakon Talmuda i Korana nikad ne priznaje da se sve druge zapovesti sadrže u rečima: ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga (Mt. 10, 10; Rim. 13, 9), jer „onaj koji voli bližnjeg ispunio je zakon“ (v. Rim. 13, 8), tako da je upravo ljubav, dakle, punoća zakona (Rim. 13, 10); novojudejski i muhamedanski zakon i svaki građanski zakon dok nisu ukinuti, primenjivi su samo na izvestan narod, oni nikad ne mogu da budu vaseljenski i večni zakoni, pošto zahtevaju izvesnu, obavezno spoljašnju delatnost, izvesne, već date uslove svakodnevnog života.
Hrišćansko (delatno) učenje zahteva, po rečima Pisma, samo ljubav i sve ono što iz nje proističe; hrišćansko sozercateljsno (ili dogmatsko) učenje otkriva nam samo takva svojstva Božija i večnog života, bez kojih bi se pokazalo da su naša ljubav i borba s grehom lišeni bilo kakvog realnog oslonca. U tom smislu je blaženi Avgustin pisao da je cela Biblija napisana samo zato da bi ljude naučila da vole Boga i bližnjeg (up. Tit. 3, 8-10). Iz ovoga se vidi koliko je hrišćanska vera duhovna, koliko je vezana za unutrašnjeg čoveka, a ne za spoljašnja dela i uslove, koliko je iznad vekova i narodnosti. Naši raskolnici ne shvataju da se promena Crkve ne sastoji u ispravljanju i obnavljanju obreda, već u odstupanju od ljubavi i svega onoga što se njome zahteva. Grehovno je ono ispravljanje i ono obnavljanje, koje nije učinjeno Gospoda radi, već zbog gordosti, lenjosti, lakomislenosti i dr.
Ali ako konzervativizam Crkve treba da se sastoji pre svega u čuvanju hrišćanskog duha, a formi onoliko koliko one služe kao njegov izraz, postavlja se pitanje u čemu se onda sastoji veza između hrišćanskog života i istine i date epohe, ona veza koja se toliko snažno izrazila u istoriji hrišćanskog poučavanja i stvaralaštva bogoslužbene poezije, gde se u svoj sili ispoljila: 1) u periodu religiozno-praktičnom ili periodu neposrednog doživljavanja jevanđelskih zapovesti (do IV v.), zatim 2) u periodu sozercavanja ili dogmatskom (epoha Vaseljenskih Sabora) i 3) u veku asketskom u doslovnom smislu reči, kad su pokajanje i strah od zagrobne plate glavni predmeti religiozne svesti. Umesto pozivanja navešćemo karakteristične crte: 1) Služebnika s Trebnikom; 2) Oktoiha i autora službi dvanaest najvećih praznika i 3) pokajnički karakter kasnijih službi istog ovog Oktoiha i Mesečne Mineje.
Dakle, na koji način treba shvatati međusobne odnose hrišćanske religije i epohe ili života? Sveta Biblija je knjiga života, ona u prvi plan ne stavlja apstraktne istine sozercanja i pravila pristojnog ponašanja, već nam u primerima, u poukama i molitvama otkriva istinski život duha. Ona i jeste vaseljenska i večna knjiga, zato što se ne trudi da stvori spoljašnje forme svakodnevnog života, već nas uči kako postojeće uvek umeju da unose onaj sadržaj koji ovaj život čine hrišćanskim. Ropstvo, bogatstvo, paganski sudovi – sve ovo nije bilo srodno jevanđelskim zapovestima, ali apostol se nije brinuo za to da uništi ovakve uslove u životu hrišćana, već da ih oslobodi od grehovnog sadržaja koji je u njima izražen. Neka se Onisim kao pre smatra robom Filimona, on je sad u suštini njegov brat i drug u Hristu. Ako je hrišćanska vera sadržaj našeg života, ako sav naš život treba da bude ljubav koja se gaji „u Onoga, Koji je glava, Hristos“, kako bi se On „uselio verom u naša srca“ (v. Ef. 3, 17) – recite, za šta više treba da se brinemo: da li za to da se isključuju svi novi oblici hrišćnskog života ili obrnuto, da nijedan od oblika života koji kod nas već postoje ne ostaju bez hrišćanskog sadržaja (samo da, naravno, sam ovaj oblik ne bude u suprotnosti s njim), već da sve što činimo činimo u ime Isusa Hrista. Možda bi ovo pitanje moglo da trpi dvojak odgovor, dok bi u rukama služitelja Božjih postojala mogućnost da silom svog uticaja unište forme života, koje istorija nije poznavala: tako su svojevremeno iz Moskve izbačeni štampari Biblije; ali kad moramo da postavimo pitanje: da li je bolje da izvesne strane društvenog i ličnog hrišćanskog života ostaju lišene bilo kakve religiozne obojenosti ili da se njome obuhvate i one strane svakodnevnog života, kojih nije bilo u stara vremena i da se time dopuste novi oblici crkvenog poučavanja, kad mora da se rizikuje gubitkom novih i novih oblasti religioznog uticaja – odgovor, naravno, može biti samo jedan. Ne možemo da ukalupimo ruski seljački svakodnevni život u uslove perioda pre reformi, a u uslovima sadašnjeg svakodnevnog života on ne može bez toga da hrani probuđeni um štampanom rečju. Danas je pismenost ostvarila ogromne uspehe, izgradnja železnica omogućava narodu da poseti velike gradove, kao što razvoj fabričke industrije i povećanje broja novih radnika predstavljaju stalni podsticaj za kretanje naroda s jednog mesta na drugo. Horizont ruskog seljaka se proširio u najvećoj meri. On danas ima i svoje novine koje dobija oblast, i svoje knjige, koje dobija uz pomoć poželjnih i nepoželjnih delatnika u narodnom razvoju. Njegova samosvest kao građanina podigla se kroz učestvovanje u zakletvi na vernost od 1881. godine. Izveštaji seljačke banke saopštavaju mnogobrojne činjenice kolosalnih preduzeća seljačkih društava dok se na primer, od žitelja tri gubernije stvara društvo od mnogih stotina i kupuje zemlja u četvrtoj. Da li je moguće ovog probuđenog velikana hraniti kao pre, samo mlečnom hranom običnog crkveno-parohijskog života: molebanima, parastosima i t.sl. ne dajući mu svesno učenje uz pomoć reči? Ako mu ne damo ovu reč od Crkve on će je dobiti od sektaša; ako mu se ova reč ne da u ime religije, on će svoje religiozno interesovanje zameniti političkim, kao što se to desilo sa Zapadom, gde se za Bizmarka i pariski sajam ljudi zanimaju mnogo intenzivnije nego za učenje o iskupljenju i budući život.
Neka umuknu sve neznalice koje viču da Crkva ne zna za propovedanje putem novina. Crkva zna i priznaje sve što se direktno zahteva uslovima religioznog života na spasenje njene dece; njen zadatak se uvek i sastojao u tome da ispunjava ovaj život hrišćanskim sadržajem da ne usmerava na ciljeve spasenja jedan kutak života, već ceo život. Crkva ne osuđuje štampane listiće, već ljudsku tromost i formalizam.
 


 
NAPOMENE:

  1. Objavljeno u „Volinskim eparhijskim novostima“, 1907.g. br. 36.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *