IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
KOGA MANASTIRI TREBA DA PROSVEĆUJU?[1]
 
Naš odgovor na ovo pitanje izazivaju žalbe koje do nas stalno dolaze na to da danas odlazak u manastire ne vaspitava religiozno raspoloženje tražitelja asketskih podviga, već ga naprotiv, slabi, uvodeći njihove nosioce u skriveno od mirjana, takoreći zakulisno ustrojstvo svakodnevnog života manastira i otvarajući pred njima do tada neznane ljudske slabosti većine braće, istovremeno ne dajući religioznom osećanju skoro nikakve nove principe za najviši razvoj, jer glavni i skoro jedini od njih – bogosluženje, biva uglavnom odavno poznat prozelitima manastirskog života. Ovakve su žalbe mirjana na obitelji.
Nisu ništa manje energične ni žalbe monaha na to da svet ne daje dostojne nastavljače njihovih podviga: u obitelj dolaze navodno usrdni dečaci, Hristom Bogom mole da ih prime, prvo se trude i rade, i mole se, ali ne provedu tu ni godinu dana, i već postaju mangupi, a ponekad i pijanice i manastirsko načalstvo ih isteruje, ili naučivši se da pevaju svakodnevnu službu ili službu po notama, sami idu da traže u drugim obiteljima od koje imaju više koristi. Od ovih poslušnika se po domovini stvara čitava skitalačka brigada, koja se sastoji od raznovrsnih i često veoma bogatih tipova, koja se naziva zajedničkim epitetom „Skitalačka Rusija“. Svima je poznato da ogromna većina manastira sastav poslušnika menja nekoliko puta godišnje i da ima nekih poslušnika koji još uvek nisu stari, a koji su živeli u pedesetak, a ponekad i u svim manastirima evropske Rusije. Mnogi od njih su izbačeni učenici duhovnih škola koji u manastir nisu došli po prizvanju, već radi hleba, ali ima i mnogo onih koji su roditelje i imovinu napustili radi spasenja duše, a kasnije su umesto duhovnog uzrastanja počeli da padaju i padaju u manastiru i završili su u zatvorskim četama. Žao nam je ovih sirotih nesrećnih tražitelja istine! Ništa manje nam nije žao i manastirskih nastojatelja od kojih nam se jedan žalio da „stupajući u manastirsku obitelj nipošto nije očekivao da će umesto toga biti komandir odrpanaca: ne moram zajedno sa starijom braćom da se brinem o dušama, već da pazim da naši pojci ne obiju crkveni sanduk.“
Ako ovo zlo potiče od ljudske zlobe, nije moguće popraviti ga putem spoljašnjih mera, ali ako se dešava među ljudima koji se nisu okupljali radi zlog dela, već dobrog, a izašlo je zlo, ovakva pojava je mogla da se desi samo zato što nije postojao dobar poredak. Hitno vaspostavljanje u svim malim, a posebno u gradskim državnim manastirima svih pravila drevnog asketskog vaspitanja s ispovedanjem pomisli i zajedničkim čitanjem otaca i Biblije zasad nije ostvarivo, ali ipak ništa ne oslobađa manastire od samog izvršenja ovih najbližih zahteva duhovnog života zbog kojih postoje. Neka se ne odriču obaveze da prosvećuju narod na osnovu drevnih pravila, ali su bezuslovno obavezni da prosvećuju svoje poslušnike. U stvari, ko im daje pravo da na svakog dečaka-iskušenika gledaju isključivo kao na radnu snagu? U obitelji nema iskusnog duhovnog starca? Ali verovatno ima još nekoliko takvih koji bi mogli da nauče još uvek ne razvraćene prozelite monaštva poučnim istinama vere, da ih nauče na svesno čitanje Reči Božije, otaca, žitija, napokon da uzdignu njihovu misao nad stihijnošću kroz predavanje opštih spoljašnjih nauka poput istorije i geografije. Ako ste neobrazovanog čoveka odvojili od poljoprivrednog rada, dajte mu poprište za bavljenje drugim poslom, izbavite njegov um od ubistvene dokonosti i ne pretvarajte se u krivce njegovog razvraćanja.
Moglo bi se početi od veoma malog: da se nudi školovanje makar onim dečacima koji dođu, a koji to strasno žele i da se pritom ne liše obuke i oni koji nemaju poslušanje za pevnicom, već rukodelje, odvajajući za to nekoliko sati od njihovog radnog vremena. Nije velika nevolja ako će zbog toga morati da se drže ne četvorica kuvara i dvojica krojača, već dvostruko više, mnogo je sramotnije za obitelj kad uz postojanje pola tuceta dostojnih kanidata ne može da se predloži niko za rukopolaganje zbog njihove zajedničke nepismenosti. Ovi ljudi su i kod kuće mogli da šiju čizme i kuvaju kašu, a ovamo su došli za Rečju Božijom: zašto ih lišavamo ove duhovne hrane?
U nekim eparhijama preosvećeni prilikom obilazaka ispituju poslušnike iz Sveštene Istorije, katehizisa i to za oce-nastojatelje služi kao dobar podstrek da ne odbijaju one koji žele da uče. Oni su kasnije bili zahvalni arhipastirima na savetu, zato što je u njihovim manastirima počeo da se pojavljuje dvostruki broj onih koji su tražili monaštvo i nisu imali razloga da skupljaju i čuvaju različite skitnice zbog bojazni da neće imati ko da peva za pevnicom. Što se tiče poslušanja učiteljstva, nastavnici će se uvek naći među monasima ili potčinjenim jerejima. Naravno, ne radi se o sistematskom učenju po programu, već o predavanju crkveno-poučnih podataka i pismenosti. Pastirstvo, sjedinjeno s učenjem je velika sila, koja je u stanju da se suprotstavi čak i iskušenjima blizine obitelji gradu, samo da stariji na nju ne gledaju kao na probitačan prihod, već kao na prosvetiteljsko-vaspitnu ustanovu u crkvenom duhu radi tražitelja monaškog života, ako ne radi svih hrišćana.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Crkveni vesnik“, 1890.g. br. 30.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *