IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O POŽELJNOJ DELATNOSTI MANASTIRA[1]
 
I
 
Pročitavši ovakav naslov, čitalac je zasigurno uveren da će biti reči o manastirskim školama i bolnicama za siromašne, o organizovanju racionalnih domaćinstava u obiteljima za ugled i pomoć seljačkim domaćinstvima itd. Ne negirajući korisnost ovakvih ustanova, ipak ne možemo da ne upozorimo svakog onog ko zahteva slične reforme podsećanjem na to da ma koliko davno da se već čuju usmene i štampane izjave o njihovoj potrebi, one se ipak skoro nigde u Rusiji se nisu primile, a i teško da će se primiti, pošto budući da su preuzete od latinskih i filantropskih ordena ove reforme u takvom obliku kod nas uopšte nemaju tla ni u spoljašnjim uslovima manastirskog života, ni u samim principima pravoslavnog asketizma. Ali pre nego što pređemo na objašnjenje obe odredbe, zamolićemo čitaoce za izvinjenje zbog ovakvog neočekivanog obrta stvari za njega, kao i da uzme u obzir da: 1) mi ne negiramo mogućnost manastirske filantropije uopšte, već njenih omiljenih državnih oblika i 2) ne prihvatamo se da razmatramo stvar u principu, već činjenički, ostajući po strani sa svojim sopstvenim gledištima.
Dakle, zna li čitalac da većina muških manastira danas nema mnogo braće i da se sastoji uglavnom od nepismenih ljudi? Da su siromašni, odnosno ne da nisu bogati, već su im potrebna sredstva? Da skoro sve ženske obitelji bukvalno žive u bedi? Da li je nekome do škola ili do bolnica kad nema šta da se jede i kad u crkvi nema ko da peva? Ali, možda će nam odgovoriti da je prosvetno-filantropska aktivnost manastira poželjna, makar i u najmikroskopskijim dozama, ne toliko radi onih kojima se čini dobro koliko radi samih dobročinitelja. Zaista, ljudi koji ne poznaju manastirski život kažu: glavni uzrok monaških poroka je dokonost, zaposlite monaha poslom koji njegov život ispunjava smislom i on će se osloboditi svega rđavog.
Dakle, parohijska škola ili bolnica treba da zauzmu monaško slobodno vreme, ali ovim institucijama su potrebni sposobni ljudi, a svi oni su i bez toga, blagajnici, rizničari, ekonomi i dr. To je kao prvo, kao drugo: da li su mnoge ljudi iz bratstva potrebni kao učesnici u vaspitavanju i lečenju? Zar to nije manje od trojice-četvorice? A s čim će ostali ostati? Međutim, glavna teškoća nije ovo već to da li zaista filantropska delatnost i to nakalemljena manastiru iz vana, može da ispuni smislom život monaha do te mere da čak i poročni među njima budu obnovljeni duhom pod uticajem vežbanja u čovekoljubivosti. Monaštvo je uglavnom konzervativna ustanova, koja živi u skladu s istim onim idealima po kojima je stvoreno pre hiljadu i po godina. Bez obzira na to li se ovi ideali u našim manastirima ostvaruju dobro ili rđavo, svako ko poznaje njihov život složiće se da ako se ostatak monaštva nečim i drži, to je sila grandiozne tradicije, tačnije – velikim primerima drevnih ava i ruskih podvižnika i ogromnim tomovima predanja o čudesnoj Božanskoj pomoći u monaškim podvizima. Društvenim idealima takođe nije tuđ monah-seljak (a takvih je 95%), ali su oni previše određeni da bi primali u sebe razne oblike služenja bližnjima, koji mogu da padnu na pamet evropeiziranoj inteligenciji; zatim, oni su previše rašireni, pošto nisu samo monaški, već i opštenarodni, dakle, ako nisu jaki po logici, jaki su svakodnevnim životom i istorijom. Ovi ideali predstavljaju čitav svet, koji se drži neposredno silom Božijom molitvama Crkve; mirjani, prepušteni potrebama dana, oskudevaju u molitvi, ali evo ovo veliko delo na zemlji preuzimaju na sebe neki od malobrojnih i oslobodivši se životne ispraznosti, ograđuju se zidinama i danonoćno se predaju molitvi za one koji su ostali u svetu, za blagostanje crkava, za cara i ljude. Ali ne drži se svet toliko njihovom grešnom molitvom, koliko zastupništvom svetaca na nebu i delovanjem blagodati Božije koja se šalje, koja se ispoljava u čudotvornim ikonama i moštima ugodnika; a posao sadašnjih služitelja Boga jeste da okruže ove izvore blagodati blagoljepnim činom sveštenosluženja kako bi što zgodnije iz njega mogli da zahvataju svi oni koji ovamo dolaze. Ne utiču naduše onih koji se mole toliko ubeđenja samih monaha, već lepota obitelji: svetinja, sveštenosluženje, poredak manastirskog života, čitanje žitija u trpezariji, lepota manastirskih zdanja i dr., po mišljenju monaha. Vrednost običnog, prirodnog čoveka kao duhovnog rukovođe bližnjih u našoj tradiciji, koja je prešla u narodno-monaški svetonazor, srozana je do najniže vrednosti: sve delo duhovnog prosvećenja bogomoljaca oni poveravaju natprirodnoj sili blagodati, delotvornosti samog svakodnevnog života obitelji, koji oslikava sveštenu drevnost. Dakle, osim ličnog moralnog usavršavanja kroz podvig smirenja, posta i molitve, monah veoma ceni delo održavanja „blagoljepnog čina“ i na njega gleda kao na jedino ozbiljno sredstvo istinskog pastirstva. Počnite da pričate o parohijskim školama ili bolnicama dobrom Valaamcu ili Atoncu, teško da ćete naići na drugačiji odnos prema vašem predlogu nego što je reakcija seljaka na učenje francuskog jezika. Ne samo to, naletećete još na citiranje „Pravila monaškog života“ po kojima monah može da napusti obitelj samo zbog tri razloga od kojih treći glasi: „Ašče budut obučatisja mirstiji otroci.“ („Ako budu školovali mladići-mirjani.“) Mi ne znamo da li je ovakvo monaško gledište, ali da je ono upravo onakvo kao što je izloženo, možete da se uverite ne samo iz razgovora s bilo kojim manastirskim monahom ili iz čitanja hagiografske i bogoslužbene literature, kao i iz eseja o monaškom životu koji su izašli iz pera skeptika: N.S.Leskova, V.I.Nemiroviča-Dančenka, V.T.Blagoveščenskog i t.sl. Monah na dobar manastir gleda kao na najdobrotvorniju ustanovu, i zato će mu osnivanje uz njega bilo kakve filantropske grane koja ne ulazi u organski život manastira izgledati isto toliko besmisleno kao kad bi Duhovna Akademija, štedeći tako što će smanjiti rashode, ne bi počela da upotrebljava sredstva na poboljšanje različitih strana studentskog života, već na osnivanje gradske bolnice. Tako će se odnositi i odnose se prema eventualnim reformama svi dobri manastiri.
Ali sve što ne uspeva neutemeljenom načinu uvođenja novina mogu da ostvare oni koji budu umeli da pronađu semena poželjne duhovno-prosvetne delatnosti manastira u njihovim istorijskim i svakodnevnim idealima. Jer on postoji i faktički ako svakodnevno privlači hiljade naroda iz svih krajeva Rusije da dođu u poznate manastire. Na nama neshvatljiv način duhovna žeđ naroda se ipak zadovoljava na Solovkima i na Atonu uspešnije nego crtežima „Maternje reči“ i t.sl. Setimo se poznate propovedi visokopreosvećenog Amvrosija Harkovskog o dva toka u ruskom životu: odozgo i odozdo, narodnog koji ne vidimo, ali koji teče po svojim zakonima ka svojim ušćima.
Pogledajmo kakve su prosvetiteljske funkcije ovih poznatih manastira koje se uopštavaju pod istim nazivom „blagoljepnog čina“, koji se uopšte ne sastoji samo u obavljanju bogosluženja sa sveštenim strahom. Ovih funkcija ima toliko mnogo da nam je teško da ih u potpnosti izbrojimo; navešćemo prvo one koje se mogu definisati našim intelektualnim jezikom: pobožna služba; propoved (otačka) u crkvi i Četji-Mineji u trpezariji, prodaja ikona, litografija i knjižica, ispovest kod iskusnih duhovnika, starci (ko nije čitao „Braću Kramazove“ F.M.Dostojevskog?), potčinjavanje bogomolnika oplemenjujućoj manastirskoj disciplini, pokazivanje crkava i riznica obitelji, koje je uvek sjedinjeno s čitavim nizom pobožnih legendi; napokon, primanje u manastire, naročito severne, radnika „po zavetu“, njihova asimilacija na godinu dana, i zatim uticaj na porodičnu sredinu. Da li da govorimo o funckijama koje su nedostupne nama, ali narodu nisu? O tome da je sam izgled obitelji na kraju sveta, u predivnom morskom pejzažu za njega čitava poema? Da je za njega zvono od hiljadu pudova koje zove na jutrenje u ponoć čitavo bogoslovlje? Da je besplatan ručak u Rusiku za 8000 ljudi za njega čitava sociologija? Da je tuđinovatelj koji o svemu tome ispriča za seljačku porodicu bolji apostol nego učeni akademik? Dakle, ne radi se o stvaranju novih funkcija manastirskog uticaja, već o obnavljanju postojećih; o tome ćemo i porazgovarati.
 
II
 
Ako se složimo s nesumnjivom činjenicom da je prijemčivost našeg naroda potpuno drugačija nego kod nas koji smo vaspitani na Aristotelovoj logici, da za njegovu prijemčivost nisu pogodne toliko naše humanističke mere koliko tradicionalne institucije, kako u odnosu na sve načine poboljšanja narodnog života, tako i između ostalog, u delu uređenja manastira, ne treba govoriti o smišljanju i uvođenju novih grana religiozno-narodnog prosvećivanja, već o ispravljanju i obnavljanju postojećih. Zamislite kad bi 500 ruskih manastira posedovalo ista prosvetna sredstva kao Optina Pustinja ili atonski Rusik: šta bi preostalo da želimo od njih? Ali pre nego što se obratimo traženju načina za ovakvo podizanje manastirskog života, reći ćemo još nešto o mogućim poboljšanjima u najboljim manastirima s tačke gledišta narodnog pastirstva.
Moramo priznati da neki manastiri ne shvataju dobro šta tačno treba davati narodu u knjižicama i sličicama koje se prodaju. Ako se među licima koja su određena za ovaj posao nađe monah-narodoljubac, isti onaj neuki seljak koji je silom samopregorne ljubavi prema bližnjima umeo da obuhvati svojom dušom suštinu narodnih religioznih potreba, ispostavlja se da je on video premalo sveta i da ne zna gde da nađe odgovarajući materijal. Dakle, dobro bi učinile naše Lavre kad bi poverile iskusnom čoveku, ne samo sačinjavanje spiska najboljeg sastava knjižica za narodnu lektiru, već kad bi poboljšale i sama izdanja, snabdevši ih sličicama i povezima, umnoživši sam izbor knjiga uključivanjem u njih osim žitija još i kalendara, poučnih povesti, bukvara i dr. jednom rečju onoga što može da se kupi i u knjižarama, ali što će za narod biti vrednije ako ga kupi kod Makarija ili kod kijevskih ugodnika. Ikone koje se prodaju u manastirima su skupe, i njihov izbor je do krajnosti ograničen. Pomoć metahromotipije nije odgovarajuća za seljake zato što su im potrebne velike ikone, koje će se primetiti u tamnim uglovima. Oni zato brzo pokupuju do poslednje ikone na folijama u ramovima sa staklima koje se prodaju po 2 rublja, a veličina im je kvadratni aršin. Neka obitelji na široko razviju ovaj zanat i učine raznovrsnijima sižee ovakvih ikona.
Zatim, potrebno je da se poveća i broj duhovnika da ispovest u obitelji ne bi ostala isto ono što je u parohiji. Potreban je strog izbor propovedi koje će se svakodnevno držati, i samih propovednika, kako propovedi ne bi ostale bogoslužbena formalnost, već reč „svetlosti i života“. Potrebna je i živa reč, posebno u danima kad ima na hiljade naroda zbog velikih praznika iz cele Rusije, kad su svi ispunjeni religioznim nadahnućem. Konzistorije bi za ove dane trebalo da pošalju najbolje govornike u eparhiji, koji umeju da govore narodu: njihove reči će slušaoci prenositi jedni drugima po celoj Rusiji. Dalje, treba da starija braća ne ostavljaju bez pažnje ni najprostiji deo svojih bogomolnika, da se i u kuhinji gde jedu žene isto tako dolično čitaju žitija, kao i u trpezariji, da svakodnevno posle liturgije dobar monah pokazuje putnicima riznicu, crkve i dr., značajne predmete u obitelji, ne brinući se o tome da uzme više u ruku, već da što više stavi u duše.
Ali, sve se ovo ne može ni reći, tim pre što su u odnosu na većinu manastira ovakve želje teško ostvarive. Pošto se sastoje od nekoliko staraca i dve desetine nemogućih poslušnika, predstavnika skitalačke Rusije, mnogim manastirima je pre svega potrebno sopstveno prosvećenje. A i da li ih je moguće popraviti? Zar nije bolje da se zatvore? Naravno, potrebno je jedno od dva, ali setimo se reči mitropolita Inokentija: „Ako želite da uništite monaštvo samo zato što je oslabilo, da li možda zbog istog razloga treba uništiti i hrišćanstvo?“
Nagledavši se manastirskog života u raznim krajevima Rusije, čini mi se da nećemo pogrešiti ako kažemo da uzrok pada u većinama obitelji u Rusiji nije sastav tražitelja monaštva, već su to skoro isključivo nastojatelji. U nekim eparhijama za nastojatelje manastira s malim izuzecima postavljaju se sveštenici udovci ili neuspešni rektori, ili arhijerejski ekonomi, jeromonasi s krstovima i najveštiji i najdomaćinskiji članovi ekonomske administracije lavre. Nastojatelji sve ove tri kategorije su podjednako malo sposobni da rukovode zajednicama koje su se sjedinile radi ostvarenja moralnog savršenstva putem molitve, posta i međusobnog poučavanja, u čemu se i sastoji obaveza monaha. Ovakav cilj života je dalek od većine sadašnjih nastojatelja, i zato oni ne samo da skoro svu svoju energiju usmeravaju na ekonomsku stranu obitelji, već se čak ni ne trude da sakriju svoj skeptičan odnos prema monaškom idealu, očigledno čak nisu ni svesni da treba da budu duhovni pastiri braće. Zamislite šta se u manastiru dešava s mladićem-seljakom, koji je ovamo došao načitavši se Četjih-Mineja, koji je došao „radi spasenja“, a nailazi prosto na ekonomsku zajednicu koja se hrani molebanima i parastosima i koja je potpuno tuđa njegovom unutrašnjem svetu. Skoro nužna posledica sadašnjeg stanja manastira je svetsko raspoloženje većine mlađe braće i njena sklonost ka bančenju zbog nepostojanja najvišeg duhovnog sadržaja.
Kad bi se nastojatelji drugačije odnosili prema svom manastiru, kad se ne bi toliko trudili da iz jednog manastira pređu u drugi, u kojem imaju veću korist, već kad bi smatrali sebe poslušnicima svoje obitelji, a nju svojim poslednjim mestom boravka na zemlji, od njih bi svecelo zavisilo da podignu manastire isto kao što su u XIX veku Nazarije Valaamski, Teofan Novojezerski, Pimen Nikolougreški, Jona Kijevo-Trojicki, Serafim Zonikijevski i Fotije Jurjevo-Novgorodski, doveli svoje manastire do stanja Lavri, primivši ih kao siromašne skitove. Sličnih primera ima jako mnogo i oni su dobro poznati ne samo u duhovnom svetu, već i u svetskom društvu; mislimo da oni dovoljno snažno potvrđuju misao da je za svako delo potreban čovek odan ovom delu, a ne onaj koji ga se prihvata zbog spoljašnjih pobuda. Ali, gde naći takve ljude?
Njih ima i drugi ih znaju, ali ih izbegavaju… Mogli bi se naći po jedan, po dvojica u skoro svakom manastiru među običnom braćom, a u boljim obiteljima će ih se naći i po desetak. I vidimo da se u eparhijama, gde su se preosvećeni potrudili da zamene nastojatelje monasima po prizvanju, monaštvo podiglo vrlo brzo ne samo u moralnom, već i u ekonomskom smislu; takva je na primer Kaluška eparhija za vreme uprave arhimandrita Grigorija i nešto ranije. Ko želi da poboljša manastire, neka počne od izbora dostojnih nastojatelja. Uspeh njihove delatnosti, brz i silan, naravno, uslovljen je koliko blagodatnom pomoći ugodnika obitelji, isto toliko i time što za njima stoji i hiljadugodišnja istorija ruskog života i hiljadu i po godišnja istorija monaštva i princip poslušanja monaha nastojatelju. Odgovarajući nastojatelj može da podigne manastir mnogo lakše nego savremeni filantropi – da zamene krčme čajdžinicama; ali ako se i poslednje dostiže uz pomoć energije i samopregora, zar i prvo neće dostići čovek koji je obdaren verom u Boga i ljubavlju prema bližnjem? Nastojatelji rado plaču svakom na koga naiđu da umesto poslušnika imaju „pijanu brigadu“, ali da li su sami prstom mrdnuli kako bi ih popravili? Zašto su gore pomenuti nastojatelji umeli da za kratko vreme od pijane brigade naprave poslušnu jagnjad?
Na kraju ne možemo da se ne setimo jedne epizode. Stajali smo s katoličkim sveštenikom nedaleko od poznatog južnoruskog manastira; grmelo je zvono od hiljadu pudova i šarolika gomila predstavnika čitave stotine ruskih gubernija složno je krenula iz hotela u divan hram na vrh živopisne gore. Nešto smo pričali o poljskom pitanju, pri čemu je katolički sveštenik, uprkos običaju, bio vrlo iskren u svojim razmišljanjima o Rusiji. „Ali, pogledajte, pogledajte!“ povika on pokazujući grandioznu sliku. „Da su nama ove Lavre i hramovi koje imaju glupaci-Moskalji[2], mi bismo uzeli svu vašu Rusiju i odveli bismo je kao Mojsije Izrailj kuda bismo samo poželeli. Odneli bismo je na nebo kao na orlovskim krilima, a vi sedite, skrštenih ruku, kao što ste i pre sedeli, i sedećete dok vam štunda i raskol ne ukradu i poslednjeg čoveka.“ Da, imamo o čemu da razmislimo…
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Crkveni vesnik“, 1888.g., br. 32 i 33.
  2. Naziv za Ruse koji se koristi u Ukrajini, koji je s vremenom stekao pogrdni smisao (prim. prev.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *