IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O UČENOM MONAŠTVU[1]
 
I
 
O ovom predmetu ćemo povesti reč po obećanju koje smo svojim čitaocima dali pre pola godine kao odgovor na pitanje u oblasti crkveno-parohijske prakse: „Da li monah može da propoveda?“ Na osnovu primera iz svetootački istorije tvrdili smo da može, ali za poslušanje i obećali smo da ćemo posvetiti poseban članak razjašnjavanju toga kako se podvig monaškog života može spojiti s pastirskom delatnošću.
Šta je monaštvo u suštini? Kao životni princip, monaštvo se sastoji u tome da se za jedini cilj svog života odredi izgradnja svog unutrašnjeg čoveka, tj. uništavanje grehovnih sklonosti ili „staroga čovjeka, koji propada u željama varljivim“ (v. Ef. 4, 22; Kol. 3, 9) i ovaploćenje u sebi novog čoveka, tj. duhovnih savršenstava, zapoveđenih učenjem blagodati. Slično određivanje cilja primanja monaštva jasno se vidi i iz čina postriga, i iz svih otačkih dela o monaškom životu, među kojima se glavna sastoje od ukazivanja, kao prvo, na svojstva grehovne prirode našeg palog jestastva i sredstava za njihovo iskorenjivnje (učenje o osam poroka), i kao drugo, od otkrivanja načina za usvajanje savršenstava bogosličnosti i opisivanja njenih svojstava (vrlina). Ali, monaški život po delima otaca i po činjenicama svoje petnaestovekovne istorije nije bio samo princip i razvoj čisto subjektivnog psihičkog procesa postepenog hrišćanskog uzrastanja čoveka, već i je poznati specijalizovani način primene ovog procesa u životu, on je poznati određeni individualni i društveni način svakodnevog života. Razvojem i određivanjem ovog načina bave se manastirski ustavi, koji se čuvaju u predanju i pisani.
Pitanje o spojivosti monaštva i pastirstva, prirodno, pojavljuje se zbog toga što je pastirstvo društvena delatnost, koja od pastira zahteva i duhovno učestvovanje u životu mirjana, i stalni spoljašnji odnos s ljudima, a monaštvo za svoj jedini cilj postavlja unutrašnje samovaspitanje, a kao sredstvo za njega ustavi nude: osamljivanje i odrešavanje od svetskih ljudi i dela. Kasnije se čak psihički proces usavršavanja specijalizovao skoro isključivo za pokajanje i sam podvig monaštva je sužen do pojma podviga pokajanja, i dodaćemo, istovremeno sa sličnim shvatanjem suštine hrišćanske religije uopšte, a takvo poimanje je postojalo još kod prepodobnog Jefrema Sirina, kasnije prepodobnog Damaskina, i postalo je vladajuće, da ne kažemo isključivo do naših dana.
Kad čovek počinje da govori o spojivosti pastirstva s principom monaštva, protivnici ga prekidaju: monaštvo kao institucija nije princip, jer se kao takvo ni po čemu ne razlikuje od hrišćanstva uopšte, i zato se pitanje može postavljati samo o spojivosti ustava s pastirskom delatnošću, na šta se, naravno, očekuje direktno negativan odgovor. Ali nama se čini da se monaštvo od opšte hrišćanskih obaveza razlikuje i po suštini, ali ne kao nešto što je uzvišenije od njih (v. Mt. 5, 48), jer se odnosi se na sve hrišćane, već kao njihovo poznato posebno opredeljenje. Usavršavanje je moguće uz pomoć dva puta. Ja mogu da uđem u uslove onog svakodnevnog života u kojem sam stvoren i ostajući, po rečima apostola, u onom zvanju, u kojem sam prizvan, mogu da postavim za svoj cilj savršeno ispunjavanje svojih svakodnevnih (porodičnih, društvenih i dr.) obaveza i ujedno izgradnju svog unutrašnjeg čoveka tako da u tom zvanju budem savršen. Tako ravnoapostolni Vladimir primivši Krštenje ostaje porodičan čovek i vlastelin, ali ono što mu je ranije služilo kao sredstvo za zločine, sad postaje put za vrlinsko delanje, on želi da ispunjava sve zapovesti Jevanđelja, ali svojom prvom dužnošću smatra vraćanje vrlina, koje su potrebne za vladara: mudrost i milosrđe. On je prizvan u zvanju kneza i porodičnog čoveka i želi da bude hrišćanski knez i porodičan čovek.
Moguć je i drugi put spasenja. Čovek koji želi da se spasava ili da ovaploćuje u sebi hrišćanska savršenstva ne traži načine za njihovo najlakše sprovođenje u svom svakodnevnom životu, već traži takav svakodnevni život u kojem mu je najlakše da ostvari ovaj cilj. Međutim, u tom slučaju će nas neko upitati: da li monahom treba nazvati i onoga ko bi u svojstvu sličnog načina života izabrao bračni život? Sveto Pismo i istorija Crkve na to odgovaraju da za cilj duhovnog usvršavanja kao jedinog u životu čovek ne bira bračni život, premda ni ovaj put moralnog usavršavanja za njega nije zatvoren (v. 1 Kor. 7, 32-40), da je broj načina za najzgodnije dostizanje jevanđelskih savršenstava ograničen trima monaškim zavetima.[2] Da li naše monaštvo obuhvata sve načine najlakšeg spasenja ili su mogući i drugi, koji nisu ušli u njega istorijski, to je drugo pitanje, ali je nesumnjivo da institucija monaštva svoju samosvest ističe kao poznati princip uopšte, a ne samo kao određenu primenu u svakodnevnom životu. To je jasno iz samih zveta postriga – čisto moralnih: poslušanja, siromaštva i devstvenosti – i iz sveg čina, u kojem nema reči o obavezi poznatog nastalog režima svakodnevnog života. Isto potvrđuje i istorija monaštva: prvo su postojali samo anahoreti, zatim su se pojavile kinovija i ustavi, kasnije su se pojavili život u skitu, stolpništvo, jurodivost Hrista radi, čak i misionarstvo (na primer, iz Kijeva).
Ustavi, odnosno uređivanje monaškog života i svakodnevice, odnose se samo na kinovije i skitove; svi ostali oblici su postojali bez njih. Čak i više: današnji zavet – da se ostane u monaštvu, čak i u istom manastiru do smrti – pojavio se kasnije, a ranije se pustinožiteljstvo primalo i na neko vreme. Ali, reći će, oni oblici monaštva imaju tradiciju u ličnostima velikih ugodnika, a ima li je pastirska delatnost monaha? Ima u ličnostima drevnih vaseljenskih svetitelja, koji nisu smatrali da izdaju svoj životni podvig ako izađu iz manastira na patrijaraške prestole; ima i u ličnostima najnovijih svetitelja, koji su primajući monaštvo po završetku bogoslovskih nauka nesumnjivo išli pravo na podvig pastirstva u monaškom činu i spremajući se podjednako i za jedno i za drugo, samim tim ispovedali svoju veru u njihovu potpunu spojivost; takvi su svetitelj Dimitrije Rostovski, Inokentije Irkutski, Tihon Zadonski. Istina, nemamo mnogo formulisanih i od strane Crkve autorizovanih reglamentacija takvog svakodnevnog života, ali i manastirsko monaštvo ih nije dobilo pre svog istorijskog nastanka, već znatno kasnije, a ipak nije zbog toga postalo bolje i poštovanije nego ranije. Crkveni život sam u sebi nosi svoju svetost i svoje opravdanje: ne ozakonjuje ga reglamentacija, već se naprotiv, život njom proverava i autorizuje; Crkva veruje u jednosušnost Oca i Sina ne zato što su tako rešila dva Sabora, već su ovi Sabori priznati zato što se pokazalo da su saglasni s unutrašnjim životom Crkve.[3] Dakle, sasvim je zakonomerno postaviti pitanje o spojivosti pastirstva i monaštva kao principa, kao poznatog unutrašnjeg raspoloženja života i odgovoriti na ovo pitanje u potvrdnom smislu s crkveno-istorijske tačke gledišta. Ali, religiozni život se ne zanima toliko za dokaze odredaba koliko za njihovo principijelno razjašnjavanje.[4] Zato bismo osim istorijskih dokaza želeli da imamo i životno objašnjenje za to kako hrišćanin u svojoj duši može da sjedini asketizam i brigu za duše bližnjih. Pre nego što damo direktan odgovor zadržimo se na onim pojavama u savremenom crkvenom životu, koje izazivaju samo pitanje zajedno sa željom da odgovor bude negativan; ove pojave proističu iz nepravilnog pogleda, kako na monaštvo, tako i na pastirstvo i izražavaju se u sledećim nedoumicama.
Ukazuje se upravo na to da ostvarenje spoja ova dva znanja isto tako malo polazi za rukom mladim učenim monasima, kao i služenje dvama gospodarima: ili ćeš jednome služiti, a za drugog nećeš mariti, ili ćeš se o poslednjem brinuti, a prvog prenebreći. Pritom mladost i stalno hranjeno častoljublje brzo mogu da navedu čoveka da zaboravi na spasavanje sebe i drugih i da svoje grehove protiv monaštva opravdava pastirskim obavezama, a grehove protiv pastirske dužnosti pozivanjem na monaške zavete; zanemarivanje molitve posećivanjem hrama, postom, siromaštvom monaškog života, zaboravljanje monaškog služenja, prostotom u ophođenju s nižima i iskrenošću bez lukavstva itd. – sve ovo su skloni da pravdaju ukazivanjem na potrebu da se sačuva dostojanstvo pedagoškog autoriteta. A učestvovanje u svetskim ručkovima i sabranjima, odlaske u goste i t.sl. mladi monah, pastir i pedagog je spreman da objasni potrebom da održava opštenje s kolegama radi zajedničke koristi škole. Ali, neprijatelj je jak i ako se čovek ne bori protiv njega „obukavši se u sveoružje Božije“, uskoro će ovladati monahom i preti da ga učini čovakom koji ugađa ljudima i telu, spuštajući njegov duh ka zemlji i sprečavajući ga da se vine na gore. Evo zašto se pustinjski monasi prema svojoj učenoj braći odnose neprijateljski u većoj meri nego prema mirskim sveštenicima. Kakva je onda pastirska delatnost mladog učenog monaštva ako se radi nje zanemaruje asketizam? Naravno, postoje i istinski pastiri-pedagozi, kakvi su bili sveti Tihon Zadonski i Makarije Altajski, ali njih ima manje nego učenih asketa, zato što asketa može da bude, kako učeni monah, kao pedagog po prizvanju, tako i onaj kome je ovo prizvanje tuđe, ali monah, lišen pastirskog prizvanja nikad neće biti pedagog. Pastirska služba je teška; osamljeni asketizam zahteva spoljašnje, telesno samoodricanje; istina, to neće biti pravi hrišćanski asketizam, ali danas se ljudi zadovoljavaju i onim u kojem se savlađuju samo telesne strasti, a o iskorenjivanju ravnodušnosti, bezosećajnosti i gordosti se u obiteljima brinu manje nego ranije, a to je i psihološki teško kad je sva religija za mnoge stekla karakter samo pokajanja. Najteže samoodricanje se zahteva za pastirski asketizam: ovde će se nedostatak smirenja, trpljenja i samoumrtvljenja ogledati u pogibeljnim posledicama na svakom koraku. Zato se monah-pedagog često odriče napasanja duša svojih pitomaca i pada u istu onu iskrenu zabludu, da je pošto obavlja ovaj posao isključivo radi poslušanja crkvenoj vlasti, dužan samo da primenjuje ono što je sad ozakonjeno, da kažnjava izvesne propuste predviđene u ustavu bogoslovije kaznama i da pazi na kancelariju i ekonomiju. Noseći svešteni čin i odeću ovakav pedagog rizikuje da se u potpunosti poistoveti s činovnicima u fraku i prirodno je da roditeljima učenika ostaje samo da budu u nedoumici zbog čega je monahu dato poslušanje koje ima tako malo veze s njegovim duhovnim rastom, koji je jedini cilj poslušanja. Pritom česta premeštanja monaha-pedagoga iz jedne škole u drugu sprečavaju da poprimi isti stepen vezanosti za nju, kakvu prirodno (osim asketizma) poprimaju svetovni nastavnici-starosedeoci. Otrgnut od vaspitne manastirske sredine i stalno se odvajajući od mogućnosti da iskreno zavoli bilo koju crkvenu ustanovu, učeni monah se prirodno podvrgava iskušenju da svim silama duše zavoli… samo sebe i da zatim s dvostrukom jačinom postavi pitanje o spojivosti pastirske delatnosti s monaštvom. Pozitivan i direktan odgovor na njega daćemo u sledećoj glavi.
 
II
 
U prvoj glavi je bilo objašnjeno da premda je precizno poštovanje svih spoljašnjih pravila opštežiteljnih ustava nespojivo s pastirsko-pedagoškom delatnošću učenog monaštva, iz ovoga ne treba donositi zaključak o nespojivosti ovakve delatnosti sa samim monaškim zvanjem ili činom, koji se pre svega sastoji u principu, tačnije – u odlučnosti da se sopstveni život organizuje tako da čovek živi samo kako bi gradio u sebi novog čoveka; istorija svetih otaca je pokazala da ova odlučnost ostaje moguća i u samoj stvarnosti, ako se ovakav tražitelj spasenja prihvata pastirske delatnosti.
Sad treba da ponudimo koliko možemo religiozno-psihološko objašnjenje sličnog puta moralnog samousavršavanja od kojeg savremena stvarnost ponekad odstupa toliko daleko da u svesti mnogih, čak i iskrenih hrišćana, pastirsko zvanje predstavlja nešto što isključuje mogućnost monaškog podviga.
U br. 14 našeg izdanja navedene su izreke iz Svetog Pisma o suštini pastirskog služenja i pastirske dužnosti, koje su koristili svi oci Crkve, od svetog Irineja do svetog Tihona Zadonskog prilikom izlaganja obaveza hrišćanskog klira.[5] Iz svih ovih izreka je očigledno da pastirsko delo nije spoljašnja delatnost za našu dušu, delatnost koja čoveka odvaja od duhovnog straženja nad svojim unutrašnjim životom, već je asketska delatnost, ne u smislu umrtvljenja ploti, već u smislu drugačijeg, duhovnog samoumrtvljenja starog čoveka (v. Jn. 10, 14-17; 1 Kor. 9, 19; 10, 33; 15, 31; 2 Kor. 4, 5, 11-12; Gal. 2, 21; 4, 19; Flp. 1, 25; 2, 17; 1 Sol. 2, 8; Jer. 23 i 15; Jez. 3, 13, 34 i mn. dr.). Pastirska delatnost (odnosno odrešena od unutrašnjeg života) ne postoji: postoji pastirska savest. Kao što je pustinjak zaboravio na ceo svet i gleda samo na Boga i izgradnju svog unutrašnjeg čoveka, tako i za pastira postoji samo jedan cilj u životu – izgradnja ovog unutrašnjeg čoveka, ali ne samo u sebi, već i u pastvi. Svu svoju pastvu on čuva u svojoj svesti i duhovno se poistovećuje sa svim dušama koje mu je Bog poverio. Nešto slično oseća dobra majka-hrišćanka: ona u svakom trenutku oseća raspoloženje svakog svog deteta i za svako je boli duša i ona strahuje da ono ne padne u greh, da ne zaboravi na Boga; tako se za decu molio još i pravedni Jov. Pastir ne živi za sebe, on svoju dušu polaže za ovce i čisti duše svojih duhovnih čeda s istom takvom revnošću kao što bi čistio svoju sopstvenu. Istina, on u tom cilju koristi i spoljašnja sredstva (propoved, društveno bogosluženje, pojedinačne besede), ali sva ova sredstva će biti pastirsko delanje, a ne jezuitsko zanatstvo, samo pod uslovom ako su neposredno ispoljavanje procesa savesti. Ako držim propoved protiv pijanstva, ona je savršena tek ako se u svojoj propovedničkoj seti osećam kao grešnik, koji sebe prekoreva za svoje grehove, kao dobra majka koja preklinje sina da ostavi neki porok, koji je muči više od sopstvenih nedostataka. Iz ove definicije pastirske dužnosti očigledno je da i delatnost ili način života pastira treba da budu asketski, unutrašnji. Pastir treba mnogo da govori, da hoda i da čini, ali još više da se moli, da plače, da ubija egoizam i gordost u tajnim odajama svog srca, mora se sećati i koliko je u njegovoj moći ponavljati ne samo propoved na gori već i molitvu s borbom u Getsimanskom vrtu. Ovo je pozitivna strana pastirske savesti, negativna je iz ovoga sasvim očigledna. Nije loš onaj pastir koji ne zna grčki i nema muzički sluh ili dostojanstvenu spoljašnjost, već onaj koji nije ubio u sebi samoljublje kao svoj životni cilj, koji ne ume da se moli, koji ne ume da voli, da sastradava i oprašta. Stari čovek, a ne spoljašnja savršenstva – jeste glavna prepreka u pastirskom delanju. A ako je tako, recite iskrene savesti da li je za pastvu korisno ili nije korisno ako se njenog duhovnog odgajanja prihvati hrišćanin koji bi upravo ovo umrtvljivanje starog čoveka u sebi učinio jedinim životnim ciljem, koji bi se radi njega odrekao svih zemaljskih okova, porodice, rođaka, imovine, klase, napokon i svoje volje (u smislu raznih vezanosti, simpatija, temperamenta, navika i dr.)?
Šta kod nas služi kao prepreka – preći ćemo na realni život – za uspeh svakog dobrog dela u svakoj društvenoj sferi – crkvenoj, državnoj, zemaljskoj, književnoj? Sukob ljudskih samoljublja, odsustvo želje delatnika da popuste u ličnim prednostima i koristima, delatnost starog čoveka u nama. Da li bi bile moguće krvave drame u istoriji da su Alkivijadi i Napoleoni čuli nešto o monaškim zavetima i da su ih dušom priznali?
Čini se, dovoljno je rečeno da se potpuno jasno shvati da monaštvo kao izvestan životni religiozni princip (a ne njegova apstraktna spoljašnja forma svakodnevice) ne samo da ne umanjuje pastirsko delanje, već mu svecelo služi na korist, skoro u celini biva njime postulirano. Ako pak stvarnost ponekad daje suprotne primere, to je u slučajevima kad ljudi u svojim pastirskim obavezama ne vide ništa osim kancelarijski-činovničkog posla, a za ovo gledište dobijaju i platu, ako ne na zemlji, onda na Sudu Božijem.
Ali koliko je ljudskim silama dostupno da sačuvaju duhovno straženje nad sobom uz nužnu rasejanost koja se sreće u pastirskom delanju? Čime će on zameniti osamljena razmišljanja, bdenja, Isusovu molitvu, post, telesni rad i druge monaške podvige, koji su nespojivi s pastirskim položajem? Pre svega ne treba preuveličavati stepen ove nespojivosti i pod pastirskim položajem podrazumevati njegov sadašnji status quo. Pojedinačna objašnjenja ove misli su suvišna, jer se ostavljaju na savest svakog pojedinačno; onoga ko nije upoznat sa stanjem stvari upućujemo na članke mnogopoštovanog protojereja Ivacova-Platonova u aksakovskoj „Rusiji“ u 1881. ili sledećoj godini.
Ali, ako je monahu-pastiru sasvim tuđa misao da zloupotrebljava svoje olakšice u odnosu na spoljašnji asketizam, čime će ipak nadomestiti vreme i snage potrošene na pastirsko delanje, na pouke, na propoved, na pisanje ili štampanje, na besede, na predavanja i dr.? Neka je sve to potrebno za spasenje drugih, neka sve to monah može da ispuni čak i bolje nego mirski pastir, ali šta će njegovom sopstvenom duhovnom rstu doneti ova mnogobrižna delatnost? Odgovorićemo na ovo rečima askete i propovednika svetog Jovana Zlatousta: „Onaj ko bližnjem daje novac smanjuje svoje imanje, i što više daje tim više će se smanjiti njegovo imanje. Ali ovde (u delu propovedi) je suprotno: naše imanje se umnožava upravo onda, upravo tada i raste ovo duhovno bogatstvo, kad obilno izlivamo učenje na one koji žele da zahvate od njega“ (Beseda na 8. knjigu Postanja). Ovu misao sveti otac uporno pominje do deset puta u ovih 67 beseda. Nju objašnjava Gospod svetitelju Tihonu u viđenju. Kad ovaj nama skoro savremeni ugodnik Božji živeći već u penziji u pustinji nije prestajao da uči, da čini dobra dela i da se brine za sve, video je jednom u snu kako se s velikim naporom penje strmim stepenicama ka nebu i kako mu preti pad, ali mu sa svih strana prilaze različiti ljudi, stari i mladi, muškarci i žene i počinju da ga podižu i penju sve više i više, tako da se bez ikakvog truda i čak bez ikakvog sopstvenog napora bliži nebu. Dakle, pastirsko delanje kao asketsko delanje, ako se ne shvata činovnički, već očinski, nikad ne može da naškodi duhovnom uzrastanju monaha. obavljaj ga za poslušanje, ali pod poslušanjem nemoj podrazumevati samo niz spoljašnjih propisa, već ono raspoloženje duše i života, koje je po učenju svetih otaca povezano sa samim činom sveštenika i nastavnika. Običan otšelnik pobeđuje strasti radi spasenja mnogih duša; prvi suprotstavlja grehovnim slastima sladost božanske ljubavi, a drugi ovu ljubav shvata s dvostrukom silom, posmatrajući duhovni rast mnoštva hrišćanskih duša; prvi vidi Hrista u molitvi i u blagodatnim ozarenjima svoje savesti, drugi može da vidi Hrista u životu ljudi, da stalno sozercava Golgotu, Vaskrs i Pedesetnicu, koji se stalno ponavljaju u životu; prvi ima manje iskušenja na zlo, zato drugi ima više podstreka za dobro; prvi je umrtvio sebe radi Hrista, a drugi radi Hrista i bližnjih, radi Hrista u bližnjima.
Ali, kažu, čovek je slab, tako da čak i njegov spoljašnji dodir sa svetskim životom može da ga navede na posvetovnjačenje, na čulnost, častoljublje i praznoslovlje. Odgovaramo: da, monah-pastir treba da se čuva svega toga. Ali čovek neće biti slobodan od iskušenja ni u pustinjskoj obitelji: čulnost privlači njegove simpatije ka ukrašavanju kelije, sitnim poslasticama i dr.; a častoljublje nalazi hranu u napredovanju u manastirskoj hijerarhiji. Lako mu je da ne praznoslovi, što je teško za učenog, ali je zato prvom teško da se sačuva od bezosećajnosti, ravnodušnosti i (neka se niko ne naljuti na nas) duhovne gordosti; nasuprot tome, drugog će ljubav prema pastvi očistiti od mnogih grehova (v.Jak. 5, 20). Uostalom, zašto da računamo grehove? Bolje je da se hvalimo podvižnicima. Pustinjaci imaju velike isposnike, molitvenike poznate celom pravoslavnom svetu; kod učenih monaha, ali ne u pustinjama, već u bogoslovijama, vaspitavane su takve jevanđeljske duše kao što su svetitelji Dimitrije, Inokentije, Tihon. Napokon, ko se od pustinjskih otaca naziva najblaženijim? Opet starci, odnosno duhovni učitelji, koji vrlinama nisu učili samo monahe, već i mirjane. Dakle, asketizam, čak i otšelnički, razrešava se u pastirstvo, po rečima onoga ko je rekao: vjerovah, tjem že i vozglagolah (Ps. 115, 1). Nije pastirstvo nespojivo s monaštvom, već je za Crkvu podjednako pogibeljno i spoljašnje juridističko poimanje i jednog i drugog podviga.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Crkveni vesnik“, 1889.g.
  2. Razume se, u njihovom čisto moralnom, a ne reglamentovanom smislu, gde se na primer, pod poslušanjem podrazumeva samo poslušanje starcu; siromaštvo – u smislu odsustva novčane imovine; od podviga devstvenosti zahteva se čak da ni ne razgovaraju sa ženom i dr.
  3. O značaju raznih formulacija za Crkvu v. predivan članak episkopa Antonija u „Straniku“ za maj 1889. godine „Da li je moguć dogmatski razvoj Crkve?“
  4. Evo zašto bogoslovska nauka, ako bude samo dokazivala i apologirala, a ne objašnjavala i egzegirala, potpuno može da se odvoji od religioznog života društva i da izgubi uticaj na njega.
  5. V. članak „Ispovest pastira pred Krstom Hristovim“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *