ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
О ПРОПОВЕДИ МИРЈАНА[1]
 
У 46. броју “Црквеног весника”,[2] многопоштовани професор Н.И.Барсов поводом поука кијевских професора, које се штампају за време пасија проповед мирјана у храму проглашава незаконитом, сматрајући да се на њу у потпуности односи 64. правило VI Васељенског Сабора, по којем се мирјанин, који се усудио да учи у цркви, одлучује на 40 дана. За историјски познате случајеве кад је мирјанима било дозвољено да почавају у цркви аутор сматра да су били допуштени од стране Цркве због благодатних дарова који су били дати световним проповедницима.
Питање релативно апсолутне и вечне обавезности канона Цркве, нажалост до данас је остало неразјашњено и у црквеној науци, и у административно-судској пракси. Свима је познато да се многи канони уопште нису поштовали, премда су изражени у врло одлучној форми. Такав је канон о сазивању сабора епископа свих округа два пута годишње, о томе да су презвитери који присуствују у цркви обавезни да приме Свете Тајне, о епитимијама (на пример, за грех блуда одлучивање од Причешћа на 7 година, за кршење поста – на 2 године), о томе да епископ не треба да прелази из једне епархије у другу, да не сме одсуствовати из ње дуже од 4 месеца итд. Међутим, мислимо да непоколебљиву силу канони имају само у оној својој страни којом изражавају истину Откровења, а не њену примењивост на услове времена и места. Тако апостол љубави забрањује да се прима јеретик у кућу, али само зато што је у то време јеретик могао да буде једино противник очигледне истине, хулник Светог Духа, тако да заиста свако “глагољај јему радоватисја, сорадујетсја дјелом јего злим” (“свако ко се поздравља с њим, радује се његовим злим делима”). Животни услови се мењају, и више не могу некадашње, већ нове методе делатности да их усмеравају ка Христу. Било је време кад је сва Црква примала Свете Тајне после јела, а сад се то сматра тешким грехом, зато што су људи постали тело и потребан им је пост ради духовног озарења. У државном животу се за измену праксе захтева прво правна одлука, али црквени живот, носећи и сам у себи светост духа Божијег, који му је својствен, предњачи у односу на јурисдикцију, која само констатује живот. Ево због чега је и канон о непроповедању мирјана дозвољавао изузетке у случајевима кад је Цркви била потребна њихова проповед. С тачке гледишта требало би и Оригена, преподобног Јефрема Сирина и друге прво рукоположити за јереје, а тек онда им дозволити да поучавају. Тако би се и десило кад би наш канон имао принципијелан карактер, а не дисциплински, кад би изражавао суштину наше вере, а не пролазну одлуку пастирске власти.
Али, да ли савремени црквени живот има потребе за поучавањем од стране мирјана? Чини нам се да је потребује, и у највишој мери, и упорно. Сад, кад се хришћнско друштво по свом свакодневном животу поделило на духовне, који свим бићем припадају циљевима Цркве, и мирјане, који нажалост себе пре свега сматрају члановима других друштава (државе, класе и др.), и који сматрају да Цркви припадају само делимично (“храмовна благочестивост”), данас, у време пада наше црквене самосвести, појавили су се нови услови: 1) у односу на сам садржај проповеди, и зато 2) према лицима која су правно способна да буду проповедници.
Н.И.Барсов тврди да је храмовна проповед функција благодатног живота Цркве, али у њему учествују и мирјани. Функција пастирима повереног руководства хришћанске савести – можда би се тако тачније изразила мисао аутора. Заиста, док су “верни имали једно срце и једну душу” садржај проповеди је могао директно бити усмерен на њихову савест, која је поверљиво и послушно ишла за њом (једном је било довољно да пастир каже: “Браћо, плачимо,” да би постигао оно што жели). Сад је однос пастира према пастви другачији: проповед по свом духу постаје или проповед наговарања или мисонарска (и једна и друга су у сваком случају потребне савременој Цркви). Не дај Боже ако она постаје плод само научне компетентности, али мислимо да се у свом савременом стању може дозволити свима онима који себе посвећују на свецело служење Богу, свим зилотима Цркве, чак и ако је то пре њиховог рукополагања. За њих је право проповедања суштински неопходно, како би могли да се учвршћују у пастирском призвању, потребно је исто као што су ономе ко учи музику потребни гудало и виолина. О томе смо написали неколико чланака у “Руском делу” (бр. 40-42),[3] да, наравно и одлуке наше црквене власти које аутор наводи нису имале у виду толико корист слушалаца, колико корист поучавања за саме проповеднике – кандидате за свештенике. С највећим саосећањем се односимо према ауторовој осуди проповеди као плода једино учености, али мислимо да би мирјани којима се дозвољава да проповедају осим учености морали имати и изузетну благочестивост, и ревност за дом Божји, нерукотворени, иначе како би им се могло дозволити да приме свештенство? Зар је за то довољна само ученост, а све остало ће благодат надоместити сама по себи? Забрана VI Васељенског Сабора би за студенте богословије важила само у случају да су се у то време свештеници бирали искључиво од људи који су се припремали за примање свештеног чина после десет и више година учења у богословским школама. Дакле, мислимо да се чланак многопоштованог професора не односи толико на забрану студентских црквених проповеди, колико на то да се оне сачињавају с хришћанским надахнућем, а не из података спољашњег познања и хладног разума.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Први пут је објављен у часопису “Руководство за сеоске пастире”, 1888.г. бр. 51.
  2. “Црквени весник”, 1888.г., бр. 46.
  3. В. чланак “Забелешке о нашој духовној школи”.

Comments are closed.