IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
O PROPOVEDI MIRJANA[1]
 
U 46. broju „Crkvenog vesnika“,[2] mnogopoštovani profesor N.I.Barsov povodom pouka kijevskih profesora, koje se štampaju za vreme pasija propoved mirjana u hramu proglašava nezakonitom, smatrajući da se na nju u potpunosti odnosi 64. pravilo VI Vaseljenskog Sabora, po kojem se mirjanin, koji se usudio da uči u crkvi, odlučuje na 40 dana. Za istorijski poznate slučajeve kad je mirjanima bilo dozvoljeno da počavaju u crkvi autor smatra da su bili dopušteni od strane Crkve zbog blagodatnih darova koji su bili dati svetovnim propovednicima.
Pitanje relativno apsolutne i večne obaveznosti kanona Crkve, nažalost do danas je ostalo nerazjašnjeno i u crkvenoj nauci, i u administrativno-sudskoj praksi. Svima je poznato da se mnogi kanoni uopšte nisu poštovali, premda su izraženi u vrlo odlučnoj formi. Takav je kanon o sazivanju sabora episkopa svih okruga dva puta godišnje, o tome da su prezviteri koji prisustvuju u crkvi obavezni da prime Svete Tajne, o epitimijama (na primer, za greh bluda odlučivanje od Pričešća na 7 godina, za kršenje posta – na 2 godine), o tome da episkop ne treba da prelazi iz jedne eparhije u drugu, da ne sme odsustvovati iz nje duže od 4 meseca itd. Međutim, mislimo da nepokolebljivu silu kanoni imaju samo u onoj svojoj strani kojom izražavaju istinu Otkrovenja, a ne njenu primenjivost na uslove vremena i mesta. Tako apostol ljubavi zabranjuje da se prima jeretik u kuću, ali samo zato što je u to vreme jeretik mogao da bude jedino protivnik očigledne istine, hulnik Svetog Duha, tako da zaista svako „glagoljaj jemu radovatisja, soradujetsja djelom jego zlim“ („svako ko se pozdravlja s njim, raduje se njegovim zlim delima“). Životni uslovi se menjaju, i više ne mogu nekadašnje, već nove metode delatnosti da ih usmeravaju ka Hristu. Bilo je vreme kad je sva Crkva primala Svete Tajne posle jela, a sad se to smatra teškim grehom, zato što su ljudi postali telo i potreban im je post radi duhovnog ozarenja. U državnom životu se za izmenu prakse zahteva prvo pravna odluka, ali crkveni život, noseći i sam u sebi svetost duha Božijeg, koji mu je svojstven, prednjači u odnosu na jurisdikciju, koja samo konstatuje život. Evo zbog čega je i kanon o nepropovedanju mirjana dozvoljavao izuzetke u slučajevima kad je Crkvi bila potrebna njihova propoved. S tačke gledišta trebalo bi i Origena, prepodobnog Jefrema Sirina i druge prvo rukopoložiti za jereje, a tek onda im dozvoliti da poučavaju. Tako bi se i desilo kad bi naš kanon imao principijelan karakter, a ne disciplinski, kad bi izražavao suštinu naše vere, a ne prolaznu odluku pastirske vlasti.
Ali, da li savremeni crkveni život ima potrebe za poučavanjem od strane mirjana? Čini nam se da je potrebuje, i u najvišoj meri, i uporno. Sad, kad se hrišćnsko društvo po svom svakodnevnom životu podelilo na duhovne, koji svim bićem pripadaju ciljevima Crkve, i mirjane, koji nažalost sebe pre svega smatraju članovima drugih društava (države, klase i dr.), i koji smatraju da Crkvi pripadaju samo delimično („hramovna blagočestivost“), danas, u vreme pada naše crkvene samosvesti, pojavili su se novi uslovi: 1) u odnosu na sam sadržaj propovedi, i zato 2) prema licima koja su pravno sposobna da budu propovednici.
N.I.Barsov tvrdi da je hramovna propoved funkcija blagodatnog života Crkve, ali u njemu učestvuju i mirjani. Funkcija pastirima poverenog rukovodstva hrišćanske savesti – možda bi se tako tačnije izrazila misao autora. Zaista, dok su „verni imali jedno srce i jednu dušu“ sadržaj propovedi je mogao direktno biti usmeren na njihovu savest, koja je poverljivo i poslušno išla za njom (jednom je bilo dovoljno da pastir kaže: „Braćo, plačimo,“ da bi postigao ono što želi). Sad je odnos pastira prema pastvi drugačiji: propoved po svom duhu postaje ili propoved nagovaranja ili misonarska (i jedna i druga su u svakom slučaju potrebne savremenoj Crkvi). Ne daj Bože ako ona postaje plod samo naučne kompetentnosti, ali mislimo da se u svom savremenom stanju može dozvoliti svima onima koji sebe posvećuju na svecelo služenje Bogu, svim zilotima Crkve, čak i ako je to pre njihovog rukopolaganja. Za njih je pravo propovedanja suštinski neophodno, kako bi mogli da se učvršćuju u pastirskom prizvanju, potrebno je isto kao što su onome ko uči muziku potrebni gudalo i violina. O tome smo napisali nekoliko članaka u „Ruskom delu“ (br. 40-42),[3] da, naravno i odluke naše crkvene vlasti koje autor navodi nisu imale u vidu toliko korist slušalaca, koliko korist poučavanja za same propovednike – kandidate za sveštenike. S najvećim saosećanjem se odnosimo prema autorovoj osudi propovedi kao ploda jedino učenosti, ali mislimo da bi mirjani kojima se dozvoljava da propovedaju osim učenosti morali imati i izuzetnu blagočestivost, i revnost za dom Božji, nerukotvoreni, inače kako bi im se moglo dozvoliti da prime sveštenstvo? Zar je za to dovoljna samo učenost, a sve ostalo će blagodat nadomestiti sama po sebi? Zabrana VI Vaseljenskog Sabora bi za studente bogoslovije važila samo u slučaju da su se u to vreme sveštenici birali isključivo od ljudi koji su se pripremali za primanje sveštenog čina posle deset i više godina učenja u bogoslovskim školama. Dakle, mislimo da se članak mnogopoštovanog profesora ne odnosi toliko na zabranu studentskih crkvenih propovedi, koliko na to da se one sačinjavaju s hrišćanskim nadahnućem, a ne iz podataka spoljašnjeg poznanja i hladnog razuma.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Rukovodstvo za seoske pastire“, 1888.g. br. 51.
  2. „Crkveni vesnik“, 1888.g., br. 46.
  3. V. članak „Zabeleške o našoj duhovnoj školi“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *