IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
DA LI JE PRAVILAN POGLED NA CRKVENU PROPOVED KAO SAMO NA PREDAVANJE UČENJA CRKVE[1]
 
I
 
Recite, čitaoče, koja propoved ostavlja na vas najjači utisak? Da li ona u kojoj se temeljno i podrobno, s potpunom nepristrasnošću i objektivnošću izlaže dogma ili zapovest, i kad vam zatim posle isto tako ozbiljnog zbližavanja različitih biblijskih izreka propovednik s matematičkom nepobitnošću dokaže da Otkrovenje na primer, zaista osuđuje lopovluk da je on poguban i sa ovozemaljske tačke gledišta, ili ćete više osećati duhovno obnovljenje ako propovednik predstavi jevanđelsku istinu bez ikakvih obrazlaganja, ali u svoj njenoj nepobitnoj istini, kad nas preda sudu sopstvene savesti, i kad nas podseti na najbolje trenutke moralnog prosvetljenja i ponovo primora da pogledamo učenje Spasitelja, a potom, deleći sa slušaocima ovo stanje iz dubine srca, kao otac koji voli, počne da ih preklinje da se ne prepuštaju ponovo ispraznim i jadnim prevarama života, već da traže utehu i radost u ispunjavanju svetih zapovesti Gospoda?
Kakav odgovor da očekujemo na ovo pitanje? To da propoved nije bogoslovski traktat, da nije predavanje po katehizisu: ona ne spada u oblast retorike, već u oblast asketike, odnosno unutrašnjeg raspoloženja duše onoga ko govori. Bar smo ubeđeni da samo iz dobre riznice srca može da se iznosi dobro.[2]
Spremni su da nam se suprotstave i suprotstavljaju se: „Gospodo propovednici! Poučava nas g.Jelagin u jednoj od svojih knjiga: poučavajte nas, ali, molim vas, ne u svoje ime. Možda ste pametniji i vrliji od nas, ali nije zgodno da nam to otvoreno govorite; izlažite nam samo učenje Crkve.“ I u udžbeniku za homiletiku i u mnoštvu knjiga druge vrste može se naći misao da propovednik ne treba da govori u svoje ime, da treba da zaboravi na svoje „ja“ kao razumnu i moralnu ličnost i da predaje samo učenje Crkve. Ovaj zahtev je sam po sebi prilično neodređen: ponekad se on upućuje zapravo protiv pouka koje su lišene pozivanja na Sveto Pismo, a ponekad ide mnogo dalje i zahteva da sveštenik dozvoljava sebi samo objašnjavanje biblijskih reči i ništa više, napokon, ponekad ustaje samo protiv tuđih božanskom učenju principa i ciljeva propovedi, ustaje na primer, protiv propovednika, koji pozivaju na „plemenito samoljublje“ slušaoce ili one koji razmišljaju „o potrebi bavljenja baštom oko kuća“.
Sasvim se slažemo s tim da prihvatimo ovaj zahtev u prvom i trećem smislu, ali protiv drugog se bunimo, pozivajući se ne samo na svu prošlost hrišćanske propovedi, već i na samo njeno prednaznčenje. Hrišćanska propoved nikad nije bila samo objektivno predavanje dogmi i zapovesti bez unutrašnjeg učestvovanja duše propovednika; naprotiv, centar pažnje slušalaca nije bila toliko sama materija poučavanja, koliko stanje slušalaca. Ovakva je pre svega bila propoved Hrista Spasitelja. On nije izlagao neko učenje, već je poučavao, ubeđivao, nije delovao samo ubedljivošću samog učenja, već Svojom ličnom ljubavlju prema ljudima, Svojom ličnom ubeđenošću. Upravo zato je toliko dirljiva Njegova oproštajna beseda il priča o dobrom pastiru. Isto su postupali i sveti apostoli, koji su s Jevrejima bili kao Jevreji i s Grcima kao Grci, koji su slušaoce uznosili do ideje iskupljenja s tačke gledišta njima svojstvenih ideala (kao sveti Pavle u areopagu), a svoju braću su savetovali da u ime međusobne ljubavi i blagodarnosti ispunjavaju obaveze koje im je Bog dao (savet prezviterima efeskim ili poslanica svetog Jovana Bogoslova i t.sl.). „Ma zašto nam ukazujete na bogonadahnute ljude? Jer, savremeni propovednici ne poseduju takvu silu,“ reći će nam neko. „Zar oni ne treba da se ugledaju na oce Crkve, čija je propoved skoro isključivo egzegetska, kojima nisu tuđa dogmatska tumačenja, dakle, koja je isto toliko suvoparna i beživotna kao i one koje sad napadate.“ Ovaj argument je potpuno tačan, ali je dovoljno upoznati se s glavnim homiletičkim principima svetitelja Amvrosija Milanskog i Jovana Zlatousta, a posebno Grigorija Dvojeslova da bi se shvatilo da ovakav teoretski karakter nije suštinski, već da potiče od drugih, praktičnih zahteva. Zaista, uzmite homiletičko delo svetitelja Grigorija „De cura pastorali“ i u njemu ćete naći da kao objekat propovedi ne služi toliko samo učenje (disciplina) koliko narod; propovedničke teme ovde nisu raspoređene po godišnjim dobima, već po karakterima i stanjima ljudi. A i svetootačka propoved je bila egzegetska, ali više po formi nego po sadržaju. Po kakvim pravilima egzegetike sveti Jovan Zlatoust nalazi u tumačenju Jevanđelja po Mateju mesto za opisivanje njemu savremenih događaja i pouka koje iz toga proističu? Što se tiče dogmatsko-polemičkog karaktera propovedi on je uglavnom uslovljen životnom nužnošću borbe s najpopularnijim napadima jeretika na veru, a tamo gde slične pojave nije bilo, u dalekim obiteljima otšelnika, sadržaj pouka nisu bile dogme, već borba sa strastima. Jednom rečju, dogmatsko usmerenje svetootačke propovedi, izazvano pojačavanjem jeresi nije kršenje principa homiletike svetitelja Grigorija Dvojeslova, koji uči da se teme uzimaju rukovodeći se religiozno-moralnim stanjem slušalaca. Ako je ono toliko uzvišeno da se umilenje može dostići kroz široko bogoslovljenje, kao kod svetog Grigorija Bogoslova, potpuno je ispravno sačinjavati pouke filaretovskog karaktera, ali dok toga još uvek nema, zasad „ašče zemnaja rekut ljudjam i oni jele prijemljut jego“ („ako zemaljsko govore ljudima, a oni ga jedva prihvataju“), do tada se više treba obraćati životu, treba se više truditi za samo privlačenje ljudi istinskom hrišćanstvu, a ne za potpuno savršenstvo, posvećujući dogmama samo malo mesta u propovedi. Ovakvog sistema se pridržava klir Holmske eparhije obraćen iz unije. Ne ostavljajući nijedno bogosluženje bez propovedi, a prilikom većih okupljanja naroda kod lokalnih svetinja držeći i po tri i više patetičnih propovedi na narodnom jeziku, koje se tiču direktno svakodnevnog seljačkog života, ovi pastiri su uzveli ljude na visoki stepen pobožnosti. Pisac ovih redova ispovedio je više od hiljadu ljudi na različitim mestima eparhije i zapanjen je vatrenom pobožnošću, nezlobivošću u porodičnom i društvenom životu, kao i čednošću, poštenjem i trezvenošću kojima se odlikuju bivši unijati Ljublinske gubernije. Njihova ljubav prema „nauci Božoj“ dolazi do entuzijazma i izobilno nagrađuje trudbenike Reči.
 
II
 
U propovedništvu kao funkciji pastirske delatnosti ne treba gubiti iz vida dve suštinske strane: 1) samog pastira i 2) slušaoce. U odnosu na propovednika ona treba da bude slobodno izlivanje njegovog religiozno-moralnog sadržaja, odnosno njegovih misli, osećanja i želja, koje se podudaraju s učenjem Crkve. Koliko uspeh propovednika zavisi od samog raspoloženja pastira, čak i od same njegove ličnosti, vidi se iz kazivanja arhiepiskopa Inokentija o tome kako je jedan propovednik umesto svake pouke jednom prilikom izrekao samo tri reči: „Braćo, hajde da plačemo!“ i svi su pali na zemlju i plakali. Da li se mnogo plače uz savremene kitnjaste govore? Dakle, ne treba odvajati unutrašnji život pastira od njegove poučne reči; propovednik ne sme da razmišlja i da želi jedno, a da govori drugo. Sve što on govori u propovedi, sve ono božansko učenje koje izlaže, treba prvo da prođe kroz njegovu dušu da ne bi bio kimval koji zveči učenje Jevanđelja, već da bi njegova usta govorila od suviška srca. Ne treba ni govoriti o tome da tri četvrtine delotvornosti Reči zavise od raspoloženje duha pastira, od toga koliko se u pouci primećuju njegovo sopstveno nadahnuće i vera.
U odnosu na slušaoce propoved je građenje spasenja u njihovim srcima. Spasenje, ili Carstvo Božije, ne dolaze „da se vidi“, ono „je u vama“. Drugim rečima, spasenje se ne sastoji toliko u čovekovoj spoljašnjoj delatnosti, koliko u postepenom unutrašnjem prosvetljenju njegove duše; ono ne zavisi toliko od spoljašnjih okolnosti dela, odnosno od društvenog poretka i običaja koliko od samog odnosa čoveka prema pojavama iz okoline. Čovek može da ima sve one spoljašnje vrline kojima se hvali farisej iz priče, ali pri svemu tome će još većma biti osuđen (Lk. 20, 47). Iz ovoga je jasno na šta pre svega treba da bude usmeren sadržaj propovedi – na preobrazovanje unutrašnjeg sveta slušalaca, na to da se oni nateraju da na stvari gledaju s jevanđelske tačke gledišta, da im se otkrije veličina božanskog učenja, sladost ispunjenja zapovesti Gospodnjih i da se u njihovu dušu usadi neugasiva revnost za dostizanje hrišćanskog savršenstva. Ovakva propoved neće ostati jalova, ovakav propovednik se neće žaliti da ga niko ne sluša, a na takvu sudbinu uvek bivaju osuđeni oni propovednici koji se direktno bacaju na spoljašnje otkrivanje ljudske duše, koji ne nasađuju dobra osećanja i želje, već otvoreno zahtevaju dela, koji se ne bore s čovekovom zlom voljom, već s čovekovim zlim delima. I ma koliko da se drže govori o tome da treba ići u sveti hram, o pogibeljnosti ozloglašenog pijanstva naroda, ništa nećeš ostvariti dok se ne dotakneš unutrašnjih uzroka lenjosti ili pijanstva, kao što ni spoljašnjim sredstvima nećeš izlečiti škorfule na telu dok se ne pobrineš za ozdravljenje krvi. Uostalom, ostaće ti jedno sredstvo; da pretiš užasima pakla, da u svakoj pouci pominješ smrt. Ali zar će ovaj spoljašnji strah sam, bez pomoći viših sredstava obrazovati život tvojih parohijana po duhu Jevanđelja? Mi nismo protiv razobličavanja spoljašnjih poroka, nismo protiv pouka o spoljašnjem bogopoštovnju i spoljašnjoj milosti, ali mislimo da sve ovo treba dovoditi u vezu s unutrašnjim procesom hrišćanskog prosvetljenja savesti, koji i treba da predstavlja objekat glave homiletike „O sadržaju pouka“: tako je na cilj propovedništva gledao svetitelj Jovan Zlatoust. Razobličavajući pijanstvo on dodaje da ne računa na to da će svojim razobličenjima preseći sam porok. „Dosta mi je,“ kaže on, „ako ti, pružajući ruku bar prema desetoj čaši vina osetiš prekor savesti, ako postaneš svestan u kakvu provaliju padaš“ itd. Jednom rečju, samo da mu pođe za rukom da probudi aktivno religiozno osećanje u ljudima, a kroz njegov stalni razvoj lako će biti sa vremenom potisnuti i spoljašnje poroke.
Ako propoved za objekat ima pre svega unutrašnji svet čoveka, njen sadržaj i karakter prirodno treba direktno da zavise i od stanja ovog unutrašnjeg raspoloženja u ovoj ili onoj parohiji, napokon, od svojstava ljudske duše uopšte. Zato propovednik pre svega treba čvrsto da zapamti da samo odsustvo stranih reči još ni iz daleka ne čini propoved shvatljivom za narod, već je apsolutno potrebno izbegavati apstraktne izraze i objašnjavati moralne istine primerima iz svakodnevnog života, ne pozivajući se radi dokazivanja neke misli čak ni na opšte poznate činjenice iz Sveštene Istorije, ostavljajući ih bez objašnjenja, jer ono što nekome izgleda opšte poznato, za narod je mračna šuma itd. Ali, ovo je tek pola posla, pa čak i manje od toga. Kao jedna od najvažnijih strana propovedništva služi razumevanje duhovnih potreba pastve, umeće da se ponude upravo one pouke i saveti koji su joj najpotrebniji ili po njenom moralnom stanju ili po njenom položaju u životu i ljudskom društvu, ili napokon zbog ovih ili onih privremenih uslova. O tome detaljna uputstva daje svetitelj Grigorije Dvojeslov u pomenutom delu, navedenom na stranicama „Rukovodstva za seoske pastire“, „O pastirskom brižništvu“. Nije lako rukovoditi se ovim uputstvima imajući u vidu mnoštvo različitih uzrasta, karaktera i stanja ljudi.
U svakom slučaju propovednik nikako ne sme da ostavi bez pažnje kako loše osobenosti slušalaca, tako ni dobre. Svako društvo, svaki uzrast, svako ovozemljsko stanje čoveka imaju svoje dobre osobine, imaju neku opšte prihvaćenu svetinju. Bilo da je ova svetinja patriotizam oficira ili traženje istine studenata ili žudnja za najvišim podvizima omladine, ili pokornost seljaka sudbinama Božjim bez roptanja, ili briga trgovaca za crkvenu slavu – uvek su ova sveta osećanja za njihove nosioce najzgodnija vrata za primanje pouke, kao kapija koja otvara nebo. Učenje Gospoda je toliko široko da u ljudskim dušama nema ničega dobrog i uzvišenog što se ne bi sadržalo u učenju vere i pritom još naravno, u velikoj veličanstvenosti i privlačnosti. Upravo ova najbolja prirodna nadanja i ubeđenja propovednik treba da koristi kao sveti apostol u propovedi Atinjanima govoreći o nepoznatom Bogu, Jevrejima o Prvosvešteniku po činu Melhisedekovu itd. Propovednik obevezno treba da shvati i trenutno raspoloženje slušalaca; to je veoma važno s homiletičke tačke gledišta, i propuštanje ovog principa biva uzrok velikih apsurda. Tako se u našem udžbeniku kaže da propovednik ne treba da govori o sebi, a već poznatim propovedima svetih otaca navedenim u školskoj hrestomatiji naći ćete i kod svetog Jovana Zlatousta i kod svetog Dimitrija Rostovskog, i kod svetog Dimitrija Rostovskog, i kod svetog Tihona Zadonskog kako propovednik preklinje slušaoce da ostave greh i da prihvate dobar običaj u ime lične ljubavi prema njemu, kao što apostol Pavle preklinje efeske prezvitere. Da li je to bio homiletički promašaj? Ne. Propovednik zna da je ljubav prema njemu velika, da „oči vzirajušče nanj“ („ga gledaju oči“) sveg naroda i koristi ovakvo raspoloženje slušalaca za njihovo rukovođenje ka spasenju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je bio objavljen u časopisu „Rukovodstvo za seoske pastire“, 1887.g., br. 43.
  2. Međutim, kod nas se na propoved gleda kao na bogoslovski traktat, kao na plod razumske sposobnosti čoveka, a uopšte ne kao na izlivanje uzvišenog raspoloženja duše propovedika pod uticajem neke dogme, biblijske dogme i t.sl. Koliko se razumska snalažljivost, a ne uzvišeno raspoloženje duha, koji se slobodno izliva u poučavanju, koliko se ovaj spoljašnji odnos prema propovedništvu priznaje za važan u delu propovedništva, vidi se iz ukorenjenog običaja da se od učenika bogoslovije zahteva da bez pripreme govore u učeonici uz osmehe drugova, u strahu da će dobiti lošu ocenu. Smatram da učenik na raspustu u rođenom seoskom hramu sa žarom mladog oduševljenja treba da poučava narod Reči Božijoj, ali gde može da nađe onaj žar, gde da zahvati svešteni strah koji je neophodan u propovedi, kad mora da drži govor među klupama i da hvata podsmešljie poglede drugova? Druga je stvar primoravati učenike da smišljaju bez pripreme propovedničke teme i čak pojedine tačke o kojima bi bilo dolično govoriti na zadatu temu, ali organizovati u učionici sličnu igru u propovedi – je još čudnije nego nuditi učeniku na času liturgike rize i sasude i ponuditi mu da služi oglednu liturgiju radi praktičnog usavršavanja u bogosluženju. Bilo kako bilo, izlaganje bez pripreme u učionici, koje kod nas postoji po ugledu na katoličke bogoslove, služi kao očigledan dokaz da se kod nas na propoved gleda kao na bogoslovski traktat, kao na razumski plod čovekove sposobnosti, a uopšte ne kao na izlivanje najuzvišenijeg raspoloženja njegove duše, koje se stvara pod uticajem ovog ili onog biblijskog odlomka ili neke rastumačene dogme. (Ova napomena je pisana 1887. godine. Velika je bila naša radost kad smo potvrdu za sve ove misli pronašli u knjizi arhiepiskopa Amvrosija „Živa Reč“.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *