IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
ISPOVEST PASTIRA PRED KRSTOM HRISTOVIM[1]
 
Naši čitaoci su navikli da u toku Strasne sedmice na stranicama našeg izdanja ugledaju ili propoved posvećenu sećanju na tužne dane ili istorijsko-dogmatskom istraživanju o poslednjim danima zemaljskog života našeg Iskupitelja; ali pošto je ogromna većina naših pretplatnika sama proučavala bogoslovske nauke, oni su verovatno i gledali na slične članke uglavnom kao na pomagala za svoju delatnost (propovedi ili predavanja) više nego na obraćanje njima samima, njihovoj sopstvenoj savesti. Ovog puta ćemo pokušati, zbog „Golgote i krsta groba i plaštanice“ koji su se ponovo pojavili pred našim očima, da otkrijemo jedni pred drugima svoju savest i udaljivši se radi svetih dana od ovozemaljske gordosti, da se otvoreno proverimo pred sudom danas osuđenog Spasitelja.
Nažalost, tako smo malo naviknuti na međusobnu razmenu svog duševnog sadržaja, postali smo tako slabo skloni pastirskom međusobnom opštenju da u našem uvodu čitalac verovatno pretpostavlja prosto metodu za članak „o najvažnijim manama našeg klira“; međutim, mi uopšte ne želimo da govorimo o manama, o ozloglašenoj koristoljubivosti, častoljubivosti ili pijanstvu, za šta nas tako zlurado razobličava svetska štampa; ne – nećemo se zagledati u našu delatnost, u spoljašnji život, već u unutrašnju odaju našeg srca, u našu pastirsku savest. Jer, naravno, poziv za ovo, a možda i više nego poziv, osećao je svaki od onih naših mnogobrojnih čitalaca koji su, kao i autor ovih redova, morao da govori pred plaštanicom besedu, na primer o tome da Gospodnja stradanja u ljudskom životu nemaju značaj gaženja Hristove istine, ruganje Njegovom svetom zakonu koje se jednom istorijski desilo, već značaj koji uvek traje u istoriji grešnog čovečanstva. Nehotice u takvim prilikama čoveku pada na pamet misao: sam sam propovednik, kome sam nalik od ljudi koji su učestvovali u događajima Hristovog predanja, Njegovih svetih stradanja i pogrebenja? Zar je tamo bilo malo pastira stare i nove vere, ali – avaj – ogromna većina i jednih i drugih mom Gospodu nisu donosili utehu i olakšanje, već nevolje: bekstvo, odricanje, izdaju, klevetu, podstrekivanje narodne gomile protiv Njega, napokon, užasan sud i bogoubistvenu smrtnu kaznu pri čijem prizoru se pomračilo sunce, potresla se zemlja, raspale su se gore i pocepala se crkvena zavesa. Dakle, čak od Njegovih izabranih apostola ni vatrena revnost Petra, ni bogoslovska radoznalost Filipa, ni praktična bistrina Judu nisu ih spasili od pada; samo su tiha ljubav Jovana i duboko smirenje Magdalinu i ostale mironosice zadržali kod krsta nebeskog Stradalnika. Ako sad pravoslavno rusko pastirstvo, udubivši se u svoju savest upita sebe kako se odnosi prema Hristu Koji je i danas s nama (Mt. 28, 20), zbog čega Mu je ugodno, a zbog čega je krivo pred Njim, naravno, to će biti skoro isto ono pitanje kao i pitanje o čistoti naše pastirske savesti. I evo, pre svega, kakva je to pastirska savest? Da li deluje u nama? Zar nismo izgubili čak i shvatanje ove reči? Zar je nismo zamenili drugim i mnogo suvoparnijim pojmom pastirske delatnosti?
Naš Pastirenačalnik i Gospod Koji je danas „položio dušu Svoju za ovce Svoje“ uči me da budem istinski pastir, a ne najamnik, „kojem ovce nisu svoje“ (Jn. 10, 12). Navikao sam da objašnjavam ove reči u smislu samopregornog ispunjavanja svoje dužnosti, ali one sadrže dublji smisao, otkrivaju mi pojam upravo o pastirskoj savesti. Najamnik može da bude i pošten, i marljiv, ali je ipak „najamnik“, za njega su ovce – nešto spoljašnje, za njega kao pobuda za brigu ne služi samo stado, ne služi ljubav prema njemu, već nagrada. Isto tako poštenih, marljivih i bogoljubivih pastira ima dosta, ali da li mnogi među njima žive duhom u svojim ovcama? Da li mnogi od njih u samim ovcama, u njihovom spasenju vide svoju nagradu, a ne u spoljašnjoj nadoknadi, makar čak u svom ličnom spasenju? Poznajem Svoje, i Moje Mene poznaju… i život Svoj polažem za ovce (Jn. 10, 14-15), kaže Gospod i ovim rečima ukazuje na to da pastir treba da se odnosi prema pastvi samo kao prema predmetu spoljašnje delatnosti, ali on kao da je u svojoj savesti nosi sa svim njenim grehovima i nemoćima, kao da boluje od njih isto kao zbog svojih sopstvenih, poput Mojsija koji je svoj odnos prema narodu poredio sa stanjem kad žena nosi dete u utrobi (4 Mojs. 11, 12). Pastirska savest je slivanje svog života, svoje duše, sa životom pastve i po mogućstvu njeno podizanje do paše spasenja. Pre nego što upitamo sebe koliko živimo ovom pastirskom, a ne samo svojom ličnom savešću, obratimo pažnju na ona mesta iz Svetog Pisma u kojima je objašnjeno da pastirstvo uopšte nije spoljašnja delatnost već prosto život – posebna vrsta životnog raspoloženja duha, posebna vrsta samosvesti. Zadržimo se upravo na onim mestima, koja su oci Crkve priznali za specijalno pastirska. Evo, Gospod dopušta da Njegovog proroka progutaju „plač i jecaj i žalost“, i zatim kaže: Sine čoječji, postavih te stražarem domu Izrailjevu, da slušaš riječi iz Mojih usta i opominješ ih od Mene (Jez. 3, 17) (netačno naveden br. citata: Jez. 4, 3, 13). Vidite, Gospod ne šalje proroka na spoljašnju delatnost, već ga u potpunosti ispunjava sažaljenjem prema narodu i ne stavlja ga kao posilnog, kao orača, već kao stražara koji nikad ne može da kaže: „Danas sam završio svoj posao, mogu da idem na odmor,“ ne, on je uvek odgovoran ako lopovi ili razbojnici zapale kuću. Tako ni pastir Crkve ne može da kaže: „Danas sam odslužio liturgiju, održao sam propoved, sad do sutra više nisam sveštenik, već porodičan čovek, domaćin, sagovornik.“ Ne, ti si svuda i uvek pastir, i ljudski „plač i jecaj i žalost“ uvek treba da ispunjavaju tvoju utrobu. Vidite proroka Jeremiju: on se predomislio o tome da bezakonicima govori o volji Gospodnjoj – ali bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatovren u kostima mojim, i morih se zadržavajući ga, i ne mogoh više (Jer. 20, 9). A zašto je tako? Pa zato što kad nađoše riječi Tvoje, pojedoh ih, i riječ Tvoja bi mir adost i veselje srce mojemu (15, 16). Dakle, ne spoljašnja nagrada, koja se sastoji makar i u Nebeskom Carstvu, već sama reč Božija, sama revnost za spasenje – jesu one pobude koje ispunjavaju život pastira. Od toga nemam veće radosti nego da čujem kako moja djeca žive u istini (2 Jn. 1, 4). Okovi i nevolje me čekaju, kaže drugi apostol, ali se ni za što ne brinem, niti marim za svoj život, samo da završim put svoj s radošću i služenje koje primih od Gospoda Isusa: da posvjedočim Jevanđelje blagodati Božije (Dap. 10, 23-24) (netačno naveden br. citata: Dap. 3-4). Dakle, život pastira se svecelo sliva s pastirstvom ili čak biva obuhvaćen njime. Budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem (1 Kor. 9, 19; up. 2 Kor. 4, 5). Apostol više ne živi sam, ali mi živi stalno se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi u smrtnome tijelu našem. Tako da smrt djejstvuje u nama, a život u vama (pastvi, 2 Kor. 4, 11) a dok se ovaj život nije otkrio u njima, učitelj se nalazi u mukama rađanja (Jn. 4, 19); napokon, sam zaključak njegovog života je žrtva (Fil. 2, 17 i 2 Tim. 4, 6); ali premda on ne samo da se ne plaši smrti, već naprotiv, ima želju da se razreši i da bude sa Hristom, vuče ga druga želja da ostane u telu, jer je to potrebnije za vas (Fil. 1, 24).
Evo vam života pastirske savesti: čovek više ne živi radi sebe, već radi svoje duhovne porodice i ugledavši se na Bogočoveka u toku celog svog života prinosi sebe na žrtvu. Uzeli smo na sebe ovo služenje žrtve i danas smo pred Golgotskom žrtvom pozvani da ispitamo svoju pastirsku Savest. Avaj, najmanje smo mislili o njoj; nije slučajan bio ovaj pad – ne, izgubili smo ili smo čak pomračili predstavu ideala pastirstva. Naši pastiri imaju živu veru, imaju vatrenu molitvu, imaju bogoslovsku učenost, bivaju i svetski obrazovani, imaju i ljubavi i patriotizma, ali pastirstva, slivanja svoje duše s pastirskim delom kod nas ima veoma, veoma malo. I zato se na nas malo mogu primeniti reči: Kada svoje ovce istjera, ide pred njima, i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov. Ovce za nama ne idu, već beže, i ne znaju naš glas (Jn. 10, 4-5).
Pogledajmo još jednom na Golgotski krst: evo On je istinska Glava Vaseljenske Crkve, evo u čemu se razrešio Njegov pastirski podvig. Evo pred Njim vođa judejskog naroda: „na koga se ugledala prokleta duša!“ Ne, daleki smo od bogoubica po svom raspoloženju. Ali evo još jednog pitanja: I ti si bio sa Isusom Nazarećaninom? Ovakvo pitanje nam život oko nas postavlja na svakom koraku. Ne znam niti razumijem šta ti govoriš (Mk. 14, 67-68) – tako diplomatski odgovaramo na životne zahteve. Ali kad je Hristos pogledao Petra, on izišavši napolje plakaše gorko (Lk. 22, 62). Danas nas, Svoje služitelje i propovednike, gleda s krsta. Plačimo i mi, oci i braćo, zbog zanemarivanja svog pastirskog služenja kako bismo se kroz pokajanje ponovo približili Hristu, kako bismo Ga vaskrsli u svom srcu i dobili kroz to novo pastirsko pomazanje: Simone Jonin, voliš li Me? – Napasaj ovce Moje (Jn. 21, 17). Vreme je, vreme nam je da se setimo da nam je sva Crkva poverena radi poučavanja, ceo svet radi propovedi, da je naše delo da rukovodimo svim životom sveta na putu ka Nebeskom Carstvu, da svi ovi ideali treba da budu naša hrana (Jn. 4, 34), naš život (Sil. 1, 21), da ćemo za njihovo zaboravljanje dati odgovor Gospodu kad dođe ne da umire za svet, već da sudi svetu. Ali i pre ovog suda sudi nam sam život: naša pastva se razbežala po svim gorama i dolovima ovog sveta (Jez. 34, 6) i ustala je protiv nas, i ne samo protiv nas, već i protiv Hrista i ruga Mu se. A mi? Hoćemo li samo gledati, grijući se (Jn. 18, 25), ili ćemo padati u očaj kao Juda, ili ćemo bolje poput svetih žena poslužiti Gospodu Koji strada kako bismo Mu se prvi poklonili u Njegovom svetom vaskrsenju?
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljena u „Crkvenom Vesniku“, 1889.g. br. 14 (Strasna sedmica) kao bratski apel kolegama-pastirima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *