IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU
 
Ispoljavanje pastirskog života u delatnosti
 
Izlažući osnovne odredbe pastirstva s tačke gledišta unutrašnjeg ili asketskog života nećemo biti potpuno jasni čitaocima dok ne pokažemo u kojim glavnim oblicima će se objašnjeno pastirsko ustrojstvo asketizma odraziti na pastirsku delatnost, na crkveno-društveni život, ili tačnije govoreći, na kakve oblike pastirstva treba da poziva ovaj život svoje rukovodioce, kako zbog njegovog savremenog stanja, tako i zbog nekih svojstvava koja su mu uvek svojstvena, a koja su predviđena još u Otkrovenju kad ono opisuje opšte pojmove o pastirstvu, ne samo u njegovoj najsuštinskijoj, asketskoj strani, već i u njegovim delatnim oblicima. Ovim dvema završnim glavama naših razmišljanja dodaćemo i kratka ukazivanja na stvarnost pastirskog delanja koja nas okružuje. Istina, već smo se doticali iste, ali samo u vezi s pitanjem o tome koliko ona ne odgovara duhovnim potrebama pastve kad se ne obraća ljudskoj savesti, već pribegava metodama svetske delatnosti. A sad ćemo pogledati one ne baš preterano mnogobrojne elemente savremenog pastirskog života koji se sastoje u istinskoj, religioznoj atmosferi, odnosno savesti. Naveli smo nekoliko primera ovakve životne delatnosti; sad ćemo pogledati da li makar ovi primeri i njima slični elementi našeg pastirstva predstavljaju kvalitativnu punotu, a ako ne, u kom smislu ih treba popuniti. – Dakle, pristupimo osvetljavanju Bogom otkrivenog učenja o osnovnim svojstvima pastirske delatnosti, kao spoljašnjem izrazu pastirskog asketizma. Bilo je pokazano da pastirska savest u osećanju vatrene sastradalne ljubavi obuhvata svu pastvu, sve njene članove, radujući se njihovim uspesima u duhovnom životu (Fil. 4, 1) i tugujući zbog njihovih nesavršenstava kao zbog svojih sopstvenih. Jasno je da pošto u hrišćanstvu uopšte sve spoljašnje svecelo treba da proističe iz unutrašnjeg života savesti, tako i u spoljašnjoj delatnosti pastira treba da se odražava upravo ovaj sveobuhvatni karakter pastirske savesti. 1) Sveštenik treba da se bavi životom društva u njegovoj celini, u svim njegovim stranama koje se iole dotiču ljudske savesti. Za njega ne treba da postoje dve razgraničene oblasti moralnog života pastve – svetska oblast i duhovna oblast, 2) on ne treba da čeka da život, ukalupivši se u oblike uobičajene crkvenosti nekim svojim tokovima sam navre do njegovog ispovedanja ili u njegove metričke knjige: on sam prvi treba da ide u susret životu i da ga uzvodi na „goru Gospodnju“.
Evo prve bogoslovske osnovne odredbe pastirske delatnosti, koja je prilično jasno razrađena u Svetom Pismu i Svetom Predanju.
Za najtipičnije izreke Hrista Spasitelja u pogledu pastirske delatnosti se obično smatraju: 1) priča o dobrom Pastiru, 2) priča o zabludeloj stotoj ovci, 3)pouke apostolima u besedi na Gori prilikom njihovog slanja na propoved, 4) razobličavanja fariseja, 5) oproštajna beseda i molitva Božanskog Učitelja za Svoje učenike.
Zatim, u Svetom Pismu slično značenje u smislu uputstva pastiru ima jedna glava kod Jeremije (23) i Jezekilja (24), oproštajni govor ap.Pavla upućen prezviterima Efesa (Dap. 20, 17) i njegove poslanice Timotiju i Titu. Nećemo razmatrati svaki od sveštenih odlomaka posebno, već ćemo upitati kom tipu pastirstva oni najviše odgovaraju: 1) životnom, ili 2) onom kojem je strano sve svetsko, koji se kloni proučavanja svetske misli, svetskih ideala?
Kao odgovor na ovo može se reći da je skoro rukovodeća ideja biblijskog pastirstva bila upravo ideja snishođenja do raspoloženja pastve, ili novih vernika, upravo ona ideja koja pridaje jedinstvo svim navedenim jevanđeljskim kazivanjima. Tako Hristove reči: Vi ste svetlost sveta, vi ste so zemlje, odmah prate ukazivanja na to da je malo zapaliti sveću da bi se obasjala soba: sveću treba staviti na svećnjak. Smisao ovih reči ćemo bliže shvatiti kad ih uporedimo s uvodnim rečima u pouci datoj apostolima, koje je Spasitelj poslao na propoved. Gospod se sažalio na to što su ljudi bili iznureni i rasejani kao ovce bez pastira. I evo, On ne čeka da ovce same dođu kod Njega, već za njima šalje apostole: Molite Gospodara žetve da pošalje delatelje na žetvu Svoju. U ovim rečima kao i u rečima o stavljanju sveće na sud, iskazuje se misao, da za pastira nije dovoljno da ima uzvišeno raspoloženje duha i znanje vere, već je potrebno još izvesno kretanje prema ljudima, izvesno ulaženje u krug njihovih interesovanja, idenje za njima po životnim raspućima da bi se odatle okupljali na Hristovu pašu (livadu). Hrišćansko predanje, koje oličavaju sv.Jovan Zlatoust i drugi pastiri-učitelji oci, pa napokon i bogoslužbeni čin arhijerejskog služenja jednoglasni su u mišljenju da se ove reči smatraju rečima Spasitelja koje su upućene svim pastirima Crkve, i ne dozvoljavaju nam da smatramo da se one odnose samo na apostole, prosvetitelje pagana. Sam Gospod jasno stavlja do znanja da ulaženje u shvatanja i život ljudi nije samo posao misionara, već i svih moralnih rukovodilaca duhovne porodice. On strašno razobličava fariseje zbog toga što oni obišavši more i kopno kako bi obratili bar jednog čoveka i zatim stavili na njega teška bremena, sami ne žele ni prstom da mrdnu i na taj način bivaju krivi za to što ovaj čovek postaje sin pakla, gori od njih samih. Koliko Gospod kao suštinsko u pastirskoj delatnosti ističe ovo ulaženje u korito života koje se odvojilo od duhovnosti vidi se iz Njegovih reči o pastiru koji ostavlja svoje stado u planini kako bi pronašao jednu zabludelu ovcu, i kad je nađe, više se raduje zbog nje jedne nego zbog 99 koje se nisu izgubile; ista ova misao se iskazuje u priči o ženi koja je našla izgubljenu drahmu i delimično u priči o bludnom sinu, u čije sretenje izlazi milosrdni otac, izdaleka ugledavši pokajnika. Koliko široko od strane obojice treba da bude ovo traženje Božjih ovaca Spasitelj je pokazao u Svojoj oproštajnoj molitvi i u priči o „dobrom pastiru“, rekavši da sve Svoje ovce, koje nisu iz ovoga tora treba da privede i da će one čuti Njegov glas, i biće jedno stado i jedan Pastir.
Božanski Učitelj nije usamljen u nizu ostalih vesnika Otkrovenja, opisujući delo pastirstva kao izlazak na životna raspuća i uzvođenje otuda zabludelih na pravi put spasenja. Zaista, On je čak i sam lik pastira i stada, u koji je On zaodeo moralno-rukovoditeljski zadatak religioznih delatelja, preuzeo iz Starog Zaveta, gde ova slika ima svoju primenu na svu istoriju domostroja, počevši od blagoslova patrijarha Jakova, nastavljajući govorima Mojsija, istorijom Davida i učenjima mudraca i proroka.
Posebno očigledno osvetljavanje pastirske dužnosti nalazimo u 34. glavi Jezekilja, gde Bog prekoreva narodne pastire, govoreći da je teško pastirima koji napasaju sami sebe: „Ne treba li stado da pasu pastiri?“ Međutim, slabijeh ne krijepite, i bolesne na liječite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršaše se nemajući pastira, i raspršavši se postaše hrana svijem zvijerima poljskim. Ovce Moje lutaju po svijem gorama i po svijem visokim humovima; i po svoj zemlji raspršane su ovce Moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži.
Dakle, učenje Biblije, kako starozavetne, tako i novozavetne, jasno govori o životnosti pastirstva. Ali delo se ne ograničava učenjem: ova ideja se sama ovaploćuje u biblijskoj istoriji; ne samo to, ona čini upravo njenu suštinu. U Starom Zavetu Gospod Svoje odnose prema Izrailju, osim slike pastira i vinogradara, opisuje još kao odnose ženika, koji je pronašao svoju nevestu i brine hiljadu briga za njenu sreću. Najuzvišenije otkrivanje ove ideje nalazimo u knjizi proroka Jezekilja. Ali ono što se u Starom Zavetu odnosilo na narod Božji, Novi Zavet širi na odnos prema celom palom čovečanstvu. Svi su lutali kao ovce, svako je skrenuo sa svoga puta, kaže Isaija o stanju ljudskog roda. I evo, kad je Gospod, po rečima apostola: „ostavivši vreme neznanja, zapovedio svim ljudima da se pokaju,“ „On ih nije s neba prizvao da se obrate i nije im govorio u vihoru bura, već veran pastirskom pravilu objavljenom kroz proroke, ne samo da je Sam sišao s neba na ljudska raspuća, već je ušao u samu prirodu našu, u naše smrtno telo, On je uzeo na Sebe nemoći naše i poneo je bolesti naše.“ Nastavljajući do kraja Svoje „Božansko snishođenje“ On u Svom učenju nije predavao doktrinu tuđu nasušnom životu, čak nije došao ni zbog toga da bi ukinuo zakon već je došao pravo u ovčji tor postojećeg života i njega je uzdizao do sebe prosvećujući grubu svest ljudi pričama i počinjući Svoju propoved kroz vaspostavljanje iste one svetlosti, koja je još svetlucala u ljudskoj savesti: zato je o Svom učenju govorio kao o nečemu što je bilo svima poznato: „Pokajte se i verujte u Jevanđelje.“ Evo zašto je mogao da za Svoje najsvetije zapovesti kaže da su lako breme i blag jaram, jer one ljudima nisu nametale neko učenje koje bi bilo tuđe njihovom srcu i učenja tuđa njihovim životnim idealima, nisu negirali sve dobro, što je nekada bilo drago njihovim dušama, već su ovo dobro uzvodili do njegovog večnog opravdanja, tako da novi jaram hrišćanstva nije opterećivao duše; naprotiv, njegovim prihvatanjem se opravdavalo Božansko obećanje: Steći ćete mir u dušama vašim.
Treba li govoriti o tome da su Hristovi apostoli ostali verni zavetu svog Učitelja i da su uzvodili ka Hristu nade svojstvene ljudima? Zar ne kaže blaženi Pavle: Budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem. I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem… Onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona… Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem (1 Kor. 9, 19-22; up. 10, 33). Ko slabi, a da i ja ne oslabim? Ko se slablažnjava, a ja da ne gorim? (2 Kor. 11, 29). Obraćajući se Atinjanima s propoveđu o nepoznatom Bogu, a Jevrejima s učenjem o Novoj Skiniji i Prvosvešteniku po činu Melhisedekovom, apostol Pavle i Pastiri Crkve savetuju da se ne pazi samo na sebe, već i na sve stado, podstičući ih na to predskazanjem o daljim nevoljama crkava; a svog voljenog učenika i saradnika Timoteja uči da se brine za svaku vrstu ljudi: da posebno uči starca, posebno mladića, posebno udovice, u skladu s raspoloženjem svakog. Oci Crkve su se pridržavali iste pastirske metode.
Tako sveti Grigorije Bogoslov u znamenitoj Besedi o Bekstvu jasno pokazuje da rukovodeće načelo u pastirskoj delatnosti ne treba da bude apstraktna doktrina koja se predaje po tačkama, već postojaće stanje duša u njegovoj zavisnosti od svakodnevnih uslova u koje su stavljene, i uzvođenje duša od postojećeg stanja u blagodatno. Poredeći pastirsku delatnost s lekarskim umećem, svetitelj kaže (1, 26): „Koji podvig ponuditi i koja su znanja potrebna da bi se drugi dobro lečili i da bi se ljudi sami lečili, da bi ispravili način života i prah pokorili duhu? Jer, nisu isti pojmovi i stremljenja muškarca i žene, u starosti i u mladosti, siromaštva i bogatstva, kod veselog i žalosnog, kod bolesnog i zdravog, kod načelnika i potčinjenih, kod mudrih i neukih, kod bojažljivih i smelih, kod gnevljivih i krotkih, kod onih koji stoje čvrsto i kod onih koji padaju. – Pošto se zajedničko telo Crkve, poput jednog složenog i raznorodnog živog bića, sastoji od mnogih i različitih običaja i umova: predstojatelj Crkve zasigurno mora ujedno da bude, kako prost u odnosu na ispravnost u svemu, tako koliko je moguće više mnogostran i raznovrstan za dolično ophođenje sa svakim, isto kao i sposoban za korisnu besedu sa svakim.“ – Istu misao o pronicanju pastirskog duha u sve sfere moralnog života čovečanstva razvija i sveti Jovan Zlatoust u „Besedama o Sveštenstvu“ (str. 124 po izd. iz 1874.g.): „sveštenik mora znati sve ovozemaljsko ništa manje od onih koji žive u svetu i ujedno mora biti slobodan od svega više nego monasi koji žive u planinama. Pošto treba da opšti s muškarcima koji imaju žene, vaspitavaju decu, vladaju slugama, poseduju veliko bogatstvo, obavljaju javne dužnosti i zaodeti su vlašću, on mora biti svestran.“ Iz navedenih reči vidi se da je proučavanje života okoline prvi zadatak crkvenog učitelja i pastira. Posebno je važno znati da se ista tačka gledišta nalazi u temelju čak i kanonskih odredaba Crkve, a nipošto ne pojam o sebi dovoljnom pravu, kao što to biva u životu države, koji se iz nužnosti rukovodi poznatim pravničkim geslom: fiat justitia, pereat mundos. Evo šta Jovan Sholastik kaže za crkvena pravila: „Učenici i apostoli velikog Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, kao i arhijereji i učitelji Njegove Svete Crkve, koji su živeli u vreme apostola i posle njih, dobivši zapovest da napasaju mnoštvo njihovih Judejaca i pagana, nisu smatrali da one koji greše treba kažnjavati fizičkim mukama, kao što to propisuju građanski zakoni – jer im je to izgledalo kao nerazumna briga i vrlo nemarno. Naprotiv, sa svom spremnošću su sami zbog njih bili podvrgnuti opasnostima i trudili se da vrate zaostale, zabludele i one koji su skrenuli s puta – prestižući ih kao dobri pastir, i da pale i one koji su se već survali u provaliju – upotrebljavajući sve napore, izvuku odande; odvajajući veoma razumno i vešto, duhovnim mačem ono što je već istrulilo i što je već potpuno odumrlo, a napuklo i rastrzano previjajući nekim duhovnim lekovima i zavojima – i tako su bolesne blagodaću iz uz pomoć Duha vraćali u prvobitno zdravo stanje. Dakle, da bi i potonji sačuvali nepovređenima svoje potčinjene, neki od ovih preblaženih otaca su s vremena na vreme okupljajući se uz sadejstvo blagodati Božije, koja je okupljala njihove Sabore, izložili neke zakone i pravila, ne građanska, već božanska, o tome šta treba činiti, šta ne treba činiti, ispravljajući život i način delovanja svakog“ (svake poverene duše).
Sveti Grigorije Dvojeslov je sve svoje delo „O pastirskoj brizi“ sagradio u zavisnosti upravo od ovih duhovnih potreba, tačnije: kako treba učiti bogate, kako siromašne, kako ponižene, kako gorde, kako srdite, kako brbljive, itd., itd. Iskupljujuće snishođenje Božije prema ljudskom rodu, koje na izvestan način u pastirskoj delatnosti Njegovi služitelji ponavljaju u odnosu na pastvu, na taj način je ozakonjeno u hrišćanskoj praksi kroz sveto predanje; a ono čini i omiljeni sadržaj bogoslužbenih molitava koje opevaju Hrista, „koji zabludelo, podivljalo u planinama jagnje, Ocu privede i Svojoj želji“. Tako i u molitvi u pokajničkom kanonu grešnik čita: „Ostavih Te, ne ostavi me, izađi da me potražiš i podigni me iz provalije pogibelji“ itd. Na kraju, kad arhijerej stavlja na sebe znak svog arhipastirskog zvanja – omofor, đakon kliče: „Na rame uzevši zabludelu prirodu, uzneo si je Ocu i Bogu“.
Šireći tako svoju pastirsku pažnju daleko van granica takozvane (za razliku od svetske) duhovne sfere, pastiri ipak ne treba da deluju civilnim merama, kao što je razjasnio Jovan Posnik, već duhovnim. Ovim se samo po sebe otklanja, kao i izgovor o tome da je mešanje klira u svetovni život papizam (jer je papizam težnja da se deluje posredstvom državnih mera – podsticanja i nasilne kazne), – tako je i uzaludno samoopravdanje klira da je lišen ovlašćenja da utiče na svetski život – jer za ovakav čisto duhovni uticaj, nisu potrebna nikakva državna ovlašćenja, već samo poznavanje ovog života i vera u dejstvo blagodatnih sila pastirstva, odnosno molitve i primera, a posebno crkvenog učiteljstva, koje po preimućstvu i može biti upotrebljeno za uzvođenje svih strana društvenog i narodnog života na hrišćanska načela. – Uostalom, ako je pastir zaista ovladao poimanjem bilo kog toka moralnog života i interesovanja društva, onda osim učiteljstva u smislu propovedništva, u njegovoj vlasti ostaje potpuna mogućnost da govori o njemu i u štampi, i na časovima veronauke, i na ispovesti, i u besedama s parohijanima po kućama.
Pa ipak, da li se sva sredstva svode na govorenje? – upitaće neki koji veruju u delotvornost isključivo državne kazne i naivno ubeđeni da uništavanje svakog pogrešnog mišljenja zavisi od nje, kao što je napisano u jednoj magistarskoj propovedi za 2. mart ove godine, u kojoj propovednik, grdeći učenje Tolstoja, na kraju izražava nadu u ime ruskog naroda da će svetska vlast dokrajčiti ovo štetno kolebanje umova u Rusiji. Da, na govorenje i primer, odgovorili smo; inače zbog čega bi se pastiri nazivali slugama Reči (Lk. 1), a pastirstvo služenjem reči? (Dap. 6, 4) i ko ne veruje u snagu reči odlično će učiniti ako pastirsko služenje bude izbegavao kao vatru. Da li pritom treba još govoriti kako savremeno rusko društvo i narod poštuju reč ubeđenja? I jedan i drugi ne razlikuju sveštenika po stepenu obrazovanja i po njegovom položaju u eparhijskoj hijerarhiji, već razlikuju one koji propovedaju i one koji se mole. Propovednik, iole prožet žarom ubeđenja i iskrenosti od društva biva prihvaćen kao prorok: posle staraca on je služitelj vere druge vrste, pred kojim se zaboravljaju činovi i godine i svako se oseća samo kao mirjanin i učenik. Ovo poštovanje i poslušanje raste tim jače što se izuzetnije pastir u svojim dejstvima oslanja na silu blagodatne reči, što manje pristaje da pušta u opticaj svoja državna ovlašćenja. Neki kažu da ljudi kod nas ne slušaju propovedi, ali to je apsolutna neistina: pažnje ne biva lišena propoved reči Božije, koja proniče u unutrašnje raspoloženje pastve i ume da ga pogodi i ukaže od njega put ka Hristu, dakle, nije propoved lišena pažnje, već bljuvanje reči s crkvene katedre i pritom često takvo koje se ne može ni slušati.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *