ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ
 
Испољавање пастирског живота у делатности
 
Излажући основне одредбе пастирства с тачке гледишта унутрашњег или аскетског живота нећемо бити потпуно јасни читаоцима док не покажемо у којим главним облицима ће се објашњено пастирско устројство аскетизма одразити на пастирску делатност, на црквено-друштвени живот, или тачније говорећи, на какве облике пастирства треба да позива овај живот своје руководиоце, како због његовог савременог стања, тако и због неких својствава која су му увек својствена, а која су предвиђена још у Откровењу кад оно описује опште појмове о пастирству, не само у његовој најсуштинскијој, аскетској страни, већ и у његовим делатним облицима. Овим двема завршним главама наших размишљања додаћемо и кратка указивања на стварност пастирског делања која нас окружује. Истина, већ смо се дотицали исте, али само у вези с питањем о томе колико она не одговара духовним потребама пастве кад се не обраћа људској савести, већ прибегава методама светске делатности. А сад ћемо погледати оне не баш претерано многобројне елементе савременог пастирског живота који се састоје у истинској, религиозној атмосфери, односно савести. Навели смо неколико примера овакве животне делатности; сад ћемо погледати да ли макар ови примери и њима слични елементи нашег пастирства представљају квалитативну пуноту, а ако не, у ком смислу их треба попунити. – Дакле, приступимо осветљавању Богом откривеног учења о основним својствима пастирске делатности, као спољашњем изразу пастирског аскетизма. Било је показано да пастирска савест у осећању ватрене састрадалне љубави обухвата сву паству, све њене чланове, радујући се њиховим успесима у духовном животу (Фил. 4, 1) и тугујући због њихових несавршенстава као због својих сопствених. Јасно је да пошто у хришћанству уопште све спољашње свецело треба да проистиче из унутрашњег живота савести, тако и у спољашњој делатности пастира треба да се одражава управо овај свеобухватни карактер пастирске савести. 1) Свештеник треба да се бави животом друштва у његовој целини, у свим његовим странама које се иоле дотичу људске савести. За њега не треба да постоје две разграничене области моралног живота пастве – светска област и духовна област, 2) он не треба да чека да живот, укалупивши се у облике уобичајене црквености неким својим токовима сам навре до његовог исповедања или у његове метричке књиге: он сам први треба да иде у сусрет животу и да га узводи на “гору Господњу”.
Ево прве богословске основне одредбе пастирске делатности, која је прилично јасно разрађена у Светом Писму и Светом Предању.
За најтипичније изреке Христа Спаситеља у погледу пастирске делатности се обично сматрају: 1) прича о добром Пастиру, 2) прича о заблуделој стотој овци, 3)поуке апостолима у беседи на Гори приликом њиховог слања на проповед, 4) разобличавања фарисеја, 5) опроштајна беседа и молитва Божанског Учитеља за Своје ученике.
Затим, у Светом Писму слично значење у смислу упутства пастиру има једна глава код Јеремије (23) и Језекиља (24), опроштајни говор ап.Павла упућен презвитерима Ефеса (Дап. 20, 17) и његове посланице Тимотију и Титу. Нећемо разматрати сваки од свештених одломака посебно, већ ћемо упитати ком типу пастирства они највише одговарају: 1) животном, или 2) оном којем је страно све светско, који се клони проучавања светске мисли, светских идеала?
Као одговор на ово може се рећи да је скоро руководећа идеја библијског пастирства била управо идеја снисхођења до расположења пастве, или нових верника, управо она идеја која придаје јединство свим наведеним јеванђељским казивањима. Тако Христове речи: Ви сте светлост света, ви сте со земље, одмах прате указивања на то да је мало запалити свећу да би се обасјала соба: свећу треба ставити на свећњак. Смисао ових речи ћемо ближе схватити кад их упоредимо с уводним речима у поуци датој апостолима, које је Спаситељ послао на проповед. Господ се сажалио на то што су људи били изнурени и расејани као овце без пастира. И ево, Он не чека да овце саме дођу код Њега, већ за њима шаље апостоле: Молите Господара жетве да пошаље делатеље на жетву Своју. У овим речима као и у речима о стављању свеће на суд, исказује се мисао, да за пастира није довољно да има узвишено расположење духа и знање вере, већ је потребно још извесно кретање према људима, извесно улажење у круг њихових интересовања, идење за њима по животним распућима да би се одатле окупљали на Христову пашу (ливаду). Хришћанско предање, које оличавају св.Јован Златоуст и други пастири-учитељи оци, па напокон и богослужбени чин архијерејског служења једногласни су у мишљењу да се ове речи сматрају речима Спаситеља које су упућене свим пастирима Цркве, и не дозвољавају нам да сматрамо да се оне односе само на апостоле, просветитеље пагана. Сам Господ јасно ставља до знања да улажење у схватања и живот људи није само посао мисионара, већ и свих моралних руководилаца духовне породице. Он страшно разобличава фарисеје због тога што они обишавши море и копно како би обратили бар једног човека и затим ставили на њега тешка бремена, сами не желе ни прстом да мрдну и на тај начин бивају криви за то што овај човек постаје син пакла, гори од њих самих. Колико Господ као суштинско у пастирској делатности истиче ово улажење у корито живота које се одвојило од духовности види се из Његових речи о пастиру који оставља своје стадо у планини како би пронашао једну заблуделу овцу, и кад је нађе, више се радује због ње једне него због 99 које се нису изгубиле; иста ова мисао се исказује у причи о жени која је нашла изгубљену драхму и делимично у причи о блудном сину, у чије сретење излази милосрдни отац, издалека угледавши покајника. Колико широко од стране обојице треба да буде ово тражење Божјих оваца Спаситељ је показао у Својој опроштајној молитви и у причи о “добром пастиру”, рекавши да све Своје овце, које нису из овога тора треба да приведе и да ће оне чути Његов глас, и биће једно стадо и један Пастир.
Божански Учитељ није усамљен у низу осталих весника Откровења, описујући дело пастирства као излазак на животна распућа и узвођење отуда заблуделих на прави пут спасења. Заиста, Он је чак и сам лик пастира и стада, у који је Он заодео морално-руководитељски задатак религиозних делатеља, преузео из Старог Завета, где ова слика има своју примену на сву историју домостроја, почевши од благослова патријарха Јакова, настављајући говорима Мојсија, историјом Давида и учењима мудраца и пророка.
Посебно очигледно осветљавање пастирске дужности налазимо у 34. глави Језекиља, где Бог прекорева народне пастире, говорећи да је тешко пастирима који напасају сами себе: “Не треба ли стадо да пасу пастири?” Међутим, слабијех не кријепите, и болесне на лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима. И распршаше се немајући пастира, и распршавши се посташе храна свијем звијерима пољским. Овце Моје лутају по свијем горама и по свијем високим хумовима; и по свој земљи распршане су овце Моје, и нема никога да пита за њих, никога да их тражи.
Дакле, учење Библије, како старозаветне, тако и новозаветне, јасно говори о животности пастирства. Али дело се не ограничава учењем: ова идеја се сама оваплоћује у библијској историји; не само то, она чини управо њену суштину. У Старом Завету Господ Своје односе према Израиљу, осим слике пастира и виноградара, описује још као односе женика, који је пронашао своју невесту и брине хиљаду брига за њену срећу. Најузвишеније откривање ове идеје налазимо у књизи пророка Језекиља. Али оно што се у Старом Завету односило на народ Божји, Нови Завет шири на однос према целом палом човечанству. Сви су лутали као овце, свако је скренуо са свога пута, каже Исаија о стању људског рода. И ево, кад је Господ, по речима апостола: “оставивши време незнања, заповедио свим људима да се покају,” “Он их није с неба призвао да се обрате и није им говорио у вихору бура, већ веран пастирском правилу објављеном кроз пророке, не само да је Сам сишао с неба на људска распућа, већ је ушао у саму природу нашу, у наше смртно тело, Он је узео на Себе немоћи наше и понео је болести наше.” Настављајући до краја Своје “Божанско снисхођење” Он у Свом учењу није предавао доктрину туђу насушном животу, чак није дошао ни због тога да би укинуо закон већ је дошао право у овчји тор постојећег живота и њега је уздизао до себе просвећујући грубу свест људи причама и почињући Своју проповед кроз васпостављање исте оне светлости, која је још светлуцала у људској савести: зато је о Свом учењу говорио као о нечему што је било свима познато: “Покајте се и верујте у Јеванђеље.” Ево зашто је могао да за Своје најсветије заповести каже да су лако бреме и благ јарам, јер оне људима нису наметале неко учење које би било туђе њиховом срцу и учења туђа њиховим животним идеалима, нису негирали све добро, што је некада било драго њиховим душама, већ су ово добро узводили до његовог вечног оправдања, тако да нови јарам хришћанства није оптерећивао душе; напротив, његовим прихватањем се оправдавало Божанско обећање: Стећи ћете мир у душама вашим.
Треба ли говорити о томе да су Христови апостоли остали верни завету свог Учитеља и да су узводили ка Христу наде својствене људима? Зар не каже блажени Павле: Будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем… Онима који су без закона постадох као без закона… Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор. 9, 19-22; уп. 10, 33). Ко слаби, а да и ја не ослабим? Ко се слаблажњава, а ја да не горим? (2 Кор. 11, 29). Обраћајући се Атињанима с проповеђу о непознатом Богу, а Јеврејима с учењем о Новој Скинији и Првосвештенику по чину Мелхиседековом, апостол Павле и Пастири Цркве саветују да се не пази само на себе, већ и на све стадо, подстичући их на то предсказањем о даљим невољама цркава; а свог вољеног ученика и сарадника Тимотеја учи да се брине за сваку врсту људи: да посебно учи старца, посебно младића, посебно удовице, у складу с расположењем сваког. Оци Цркве су се придржавали исте пастирске методе.
Тако свети Григорије Богослов у знаменитој Беседи о Бекству јасно показује да руководеће начело у пастирској делатности не треба да буде апстрактна доктрина која се предаје по тачкама, већ постојаће стање душа у његовој зависности од свакодневних услова у које су стављене, и узвођење душа од постојећег стања у благодатно. Поредећи пастирску делатност с лекарским умећем, светитељ каже (1, 26): “Који подвиг понудити и која су знања потребна да би се други добро лечили и да би се људи сами лечили, да би исправили начин живота и прах покорили духу? Јер, нису исти појмови и стремљења мушкарца и жене, у старости и у младости, сиромаштва и богатства, код веселог и жалосног, код болесног и здравог, код начелника и потчињених, код мудрих и неуких, код бојажљивих и смелих, код гневљивих и кротких, код оних који стоје чврсто и код оних који падају. – Пошто се заједничко тело Цркве, попут једног сложеног и разнородног живог бића, састоји од многих и различитих обичаја и умова: предстојатељ Цркве засигурно мора уједно да буде, како прост у односу на исправност у свему, тако колико је могуће више многостран и разноврстан за долично опхођење са сваким, исто као и способан за корисну беседу са сваким.” – Исту мисао о проницању пастирског духа у све сфере моралног живота човечанства развија и свети Јован Златоуст у “Беседама о Свештенству” (стр. 124 по изд. из 1874.г.): “свештеник мора знати све овоземаљско ништа мање од оних који живе у свету и уједно мора бити слободан од свега више него монаси који живе у планинама. Пошто треба да општи с мушкарцима који имају жене, васпитавају децу, владају слугама, поседују велико богатство, обављају јавне дужности и заодети су влашћу, он мора бити свестран.” Из наведених речи види се да је проучавање живота околине први задатак црквеног учитеља и пастира. Посебно је важно знати да се иста тачка гледишта налази у темељу чак и канонских одредаба Цркве, а нипошто не појам о себи довољном праву, као што то бива у животу државе, који се из нужности руководи познатим правничким геслом: fiat justitia, pereat mundos. Ево шта Јован Схоластик каже за црквена правила: “Ученици и апостоли великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, као и архијереји и учитељи Његове Свете Цркве, који су живели у време апостола и после њих, добивши заповест да напасају мноштво њихових Јудејаца и пагана, нису сматрали да оне који греше треба кажњавати физичким мукама, као што то прописују грађански закони – јер им је то изгледало као неразумна брига и врло немарно. Напротив, са свом спремношћу су сами због њих били подвргнути опасностима и трудили се да врате заостале, заблуделе и оне који су скренули с пута – престижући их као добри пастир, и да пале и оне који су се већ сурвали у провалију – употребљавајући све напоре, извуку оданде; одвајајући веома разумно и вешто, духовним мачем оно што је већ иструлило и што је већ потпуно одумрло, а напукло и растрзано превијајући неким духовним лековима и завојима – и тако су болесне благодаћу из уз помоћ Духа враћали у првобитно здраво стање. Дакле, да би и потоњи сачували неповређенима своје потчињене, неки од ових преблажених отаца су с времена на време окупљајући се уз садејство благодати Божије, која је окупљала њихове Саборе, изложили неке законе и правила, не грађанска, већ божанска, о томе шта треба чинити, шта не треба чинити, исправљајући живот и начин деловања сваког” (сваке поверене душе).
Свети Григорије Двојеслов је све своје дело “О пастирској бризи” саградио у зависности управо од ових духовних потреба, тачније: како треба учити богате, како сиромашне, како понижене, како горде, како срдите, како брбљиве, итд., итд. Искупљујуће снисхођење Божије према људском роду, које на известан начин у пастирској делатности Његови служитељи понављају у односу на паству, на тај начин је озакоњено у хришћанској пракси кроз свето предање; а оно чини и омиљени садржај богослужбених молитава које опевају Христа, “који заблудело, подивљало у планинама јагње, Оцу приведе и Својој жељи”. Тако и у молитви у покајничком канону грешник чита: “Оставих Те, не остави ме, изађи да ме потражиш и подигни ме из провалије погибељи” итд. На крају, кад архијереј ставља на себе знак свог архипастирског звања – омофор, ђакон кличе: “На раме узевши заблуделу природу, узнео си је Оцу и Богу”.
Ширећи тако своју пастирску пажњу далеко ван граница такозване (за разлику од светске) духовне сфере, пастири ипак не треба да делују цивилним мерама, као што је разјаснио Јован Посник, већ духовним. Овим се само по себе отклања, као и изговор о томе да је мешање клира у световни живот папизам (јер је папизам тежња да се делује посредством државних мера – подстицања и насилне казне), – тако је и узалудно самооправдање клира да је лишен овлашћења да утиче на светски живот – јер за овакав чисто духовни утицај, нису потребна никаква државна овлашћења, већ само познавање овог живота и вера у дејство благодатних сила пастирства, односно молитве и примера, а посебно црквеног учитељства, које по преимућству и може бити употребљено за узвођење свих страна друштвеног и народног живота на хришћанска начела. – Уосталом, ако је пастир заиста овладао поимањем било ког тока моралног живота и интересовања друштва, онда осим учитељства у смислу проповедништва, у његовој власти остаје потпуна могућност да говори о њему и у штампи, и на часовима веронауке, и на исповести, и у беседама с парохијанима по кућама.
Па ипак, да ли се сва средства своде на говорење? – упитаће неки који верују у делотворност искључиво државне казне и наивно убеђени да уништавање сваког погрешног мишљења зависи од ње, као што је написано у једној магистарској проповеди за 2. март ове године, у којој проповедник, грдећи учење Толстоја, на крају изражава наду у име руског народа да ће светска власт докрајчити ово штетно колебање умова у Русији. Да, на говорење и пример, одговорили смо; иначе због чега би се пастири називали слугама Речи (Лк. 1), а пастирство служењем речи? (Дап. 6, 4) и ко не верује у снагу речи одлично ће учинити ако пастирско служење буде избегавао као ватру. Да ли притом треба још говорити како савремено руско друштво и народ поштују реч убеђења? И један и други не разликују свештеника по степену образовања и по његовом положају у епархијској хијерархији, већ разликују оне који проповедају и оне који се моле. Проповедник, иоле прожет жаром убеђења и искрености од друштва бива прихваћен као пророк: после стараца он је служитељ вере друге врсте, пред којим се заборављају чинови и године и свако се осећа само као мирјанин и ученик. Ово поштовање и послушање расте тим јаче што се изузетније пастир у својим дејствима ослања на силу благодатне речи, што мање пристаје да пушта у оптицај своја државна овлашћења. Неки кажу да људи код нас не слушају проповеди, али то је апсолутна неистина: пажње не бива лишена проповед речи Божије, која прониче у унутрашње расположење пастве и уме да га погоди и укаже од њега пут ка Христу, дакле, није проповед лишена пажње, већ бљување речи с црквене катедре и притом често такво које се не може ни слушати.

Comments are closed.