IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU
 
Neshvatanje iskušenja. Ishod pastirskog delanja
 
Tako dugo smo osvetljavali ovu istinu o značaju nevolja i tuga, kao ne samo sredstva za duhovno uzrastanje pastira, već i sile koja ostvaruje duhovno rođenje hrišćana, ovu očigledno i bez toga jednostavnu misao – kako bi se njenim potpunim osvetljavanjem čitaoci ukrepili u ovom ni iz daleka ne jednostavnom, već strašno teškom delu, kako bi praktično na nevolje u svom životu gledali upravo na taj način. „A sada sam vam rekao, prije nego što se zbude, da vjerujete kada se zbude“ (Jn. 14, 29), kaže Hristos Spasitelj objašnjavajući ovu životnu istinu, veoma tešku za praktično usvajanje. Ova poteškoća se sastoji u raznoraznim životnim iskušenjima, koja se posebno karakteristično pokazuju u primerima savremene delatnosti pastira. Koliko su pastirska iskušenja ozbiljna vidi se iz toga što se neprijatelj usudio da s njima pristupi samom ovaploćenom Sinu Božijem.
Mi stupamo u borbu sa strašnom silom kojoj odoleva samo hrišćanska istina; zato se ona i suprotstavlja svakom svetskom načelu kao jedina sila koja deluje na slobodu kroz poziv u život najboljih strana ljudske duše. One koji žele da se upoznaju sa istinskim značenjem Spasiteljevih iskušenja upućujemo na poemu „Veliki Inkvizitor“; nećemo analizirati iskušenje da se deluje nasiljem, jer je već dovoljno objašnjeno da pastirstvo dopušta uticaj samo na savest, ali i ovde postoji sablazan da se deluje indirektno, a ne direktno, ne istinom reči i nadahnjujućih primera, već kroz duhovno porobljavanje savesti autoritetu, na šta je apostol Petar upozoravao pastire, preklinjući ih da napasaju „Stado Božije nadgledajte, ne prinudno, nego dobrovoljno… niti kao da gospodarite nasljedstvom Božijim; nego budite ugled stadu“ (1 Petr. 5, 2-3). Ovde se naravno, podazumeva čisto duhovno gospodarenje, jer o drugom nije moglo biti ni reči. Ali, kako teško biva odreći se takve vrste gospodarenja, odnosno od gušenja savesti bližnjeg svojim autoritetom umesto njenog vaspitavanja? Kako jaka treba da bude vera u reč Božiju da bi se prilikom viđenja lakih uspeha koje uživa svaki pastir koji je stupio na ovakav put, ipak sačuvala uverenost u njihovu ništavnost – prizračnost, i da se ne bi palo u očaj prilikom viđenja sopstvenih neuspeha. Često se dešava da ljudi tim manje cene samopožrtvovanost i svepraštanje upravo što su oni viši i čistiji, što manje primesa laskanja, samoljublja ili obmane ima u njima. Na ovu sudbinu se žali i sv.Pavle: Ja odviše ljubim, piše on svojim učenicima, a vi mene manje ljubite… jer šta je to u čemu ste manji od ostalih crkava, osim što vam ja sam ne dosadih? Oprostite mi ovu nepravdu (2 Kor. 12, 13-15). Grijeh učinih što ponizih… što vam besplatno propovijedah Božije Jevanđelje. Jer podnosite ako vas neko porobljuje, ako vas neko ždere, ako vam oduzima, ako se nadima, ako vas po obrazu bije. Na sramotu govorim, kao da mi postadosmo nemoćni (2 Kor. 11, 7-21). (Ljudi slabo umeju da ocene ljubav, ali se lako klanjaju lukavstvu i nadmenosti). Istinski pastir će stalno morati da gleda ne samo kako se drugima daje prednost u odnosu na njega, već i samu izdaju, i pritom od strane onih koje najvatrenije i najsamopožrtvovanije voli. Naravno, on će povesti duhovnu borbu s neprijateljima Crkve i videće da ga neće izdati niko drugi do prijatelji koji su izgubili veru videvši njegovo smirenje, jer je i Juda izdao Spasitelja, pošto mu je dosadilo Njegovo smirenje. 1) To je prvo iskušenje – doslovno od učenika. 2) Drugo iskušenje je od saradnika.
Novi način pastirske delatnosti uskoro će probuditi zavist i mržnju u rđavim kolegama pastirima i pritom tim jaču što čovek smirenije, iskrenije i jednostavnije bude radio; on će za njih tada biti onaj jasan, živi prekor, kao što je Spasitelj bio za fariseje (Prem. 2). Poznato je da je najteže sačuvati prijateljstvo među kolegama pastirima: čak su i Pavle i Varnava pali u iskušenja razdora. Ali najjače će se ovo neprijateljstvo obrušiti na pastira koji ide pravo prema cilju koji mu je ocrtalo Božansko učenje: setite se života sv.Grigorija Bogoslova, J.Zlatousta, Maksima Ispovednika, Maksima Grka, sv. mitropolita Filipa, patrijarha Nikona, mitropolita Arsenija Macejeviča; od koga su najviše trpeli? Zar ne od svojih kolega pastira? Ali, ovo neprijateljstvo je opasno upravo zato što što ono klevetama obasipa sama sredstva istinske pastirske delatnosti, otkrivajući u njima nepostojeće licemerje, laskanje ili dodvoravanje (Jn. 7, 12) s takvom upornošću da sam služitelj Božji počinje da sumnja u ispravnost svog delovanja i često se zatvara u potpunu neaktivnost i usamljenost, plašeći se da su njegovi tužitelji zaista u pravu razobličavajući ga za taštinu. Ovo iskušenje je upravo u suprotnosti s prethodnim i ono se vrlo, vrlo često sreće u savremenom životu (zadesilo je i o.Tuberozova u „Parohijanima saborne crkve“). Ovakvi pastiri treba da se sete da je otvoreno služenje njihova obaveza: „teško meni ako ne propovijedam jevanđelje“ (1 Kor. 9, 16) i da nemaju prava da se bore s iskušenjima taštine odricnjem od obaveze, već to treba da ostvaruju na drugi način, tačnije, da „duhom tjelesna djela umrtvljuju“, po apostolu (Rim. 8, 13), odnosno, napredujući u delatnoj ljubavi treba da umrtvljuju starog čoveka. Ima dva puta spasenja; jedan je negativan – da se spoljašnjim načinima ubija stari čovek i strast i time daje život novom čoveku, a drugi hrani ljubavlju starog čoveka i time umrtvljuje starog: po duhu hodite, i pohotu tjelesnu nećete činiti (Gal. 5, 15), kaže apostol. Apostoli su imali samo pet hlebova, kaže blaženi Avgustin, ali kad su počeli da dele gladnima u ime ljubavi, nakupili su dvanaest korpi ostatka; zato ću i ja deliti malu rezervu svog duhovnog iskustva da bi se time ljubavlju umnožila i sama rezerva (v. njegovu „Hrišćansku nauku“).
Jasne potvrde tačnosti ovakvih pastirskih gledišta uskoro će dati život parohije, koji ne samo da dokazuje njihovu istinitost, već i sam po sebi daje pastiru bodrost i snagu, a tim više su istinskom pastiru jasne reči apostola ljubavi: „Od toga nemam veće radosti nego da čujem kako moja djeca žive u istini“ (2 Jn. 1, 4). Ali, čuvajući čvrstu i nepokolebljivu veru u ispravnost svojih pogleda pastir mora sa svom silom da se čuva da u svom srcu poredi lično sebe sa svojim protivnicima, kao ovaploćenu svetost i živi prorok; nasuprot tome, on mora da sačuva uverenost, da je, premda nailazi na neuspeh sa svih strana, u koje je utkao najbolja osećanja svog srca, sama mogućnost ovog neuspeha za njega uslovljena još i tim, što u njegovoj duši nije sve bilo čisto: neka je bio u pravu pred nezahvalnom pastvom, ali Gospod bi uredio tako da bi se ona drugačije odnosila prema njemu da je njegovoj duši tada bio tuđ svaki greh, i zato prilikom svih udaraca i neuspeha treba da traži greh u sebi samom, kao što je Isus Navin – prilikom neuspešnog osvajanja Gaja (Nav. 8) tražio greh u narodu Božijem ili kao što je Ahior u zavisnosti od istog uslova obećao Olofernu ishod njegove opsade judejskog grada Vetiluje (Judit. 5, 20-21). Najviše razvijanje ove misli se sreće u psalmima, u kojima pravednik koji se moli, kojeg neprijatelji ugnjetavaju zbog revnosti po Bogu, ipak biva svestan da strada zato što se nije oslobodio greha i moli Boga ne samo da se zastupi za Svoju slavu koja biva gažena, već i da očisti njega koji se moli od bezakonja, kojih ima više no vlasi na glavi (Ps. 39, 13); up. 40, 5, 21; 101; 108). Jedan sveštenik se na ispovesti žalio duhovniku da pateći zbog pravde od saslužitelja i vlasti, biva proniknut nezadrživim negodovanjem – i molio je savet kako da se bori protiv ovog osećanja. „Pa to je najprostija stvar!“ uzviknuo je duhovnik, „I zar ti, koji studiraš bogosloviju ne znaš za to?“ „Ne.“ „Pa smatraj sebe krivim i to je sve! Jer nisi ni ti baš bez krivice: sećaj se toga i sve će biti kao rukom odneto. Svetitelja Tihona su ošamarili za reč istine, a on sam je pao na kolena pred čovekom koji ga je uvredio i zamolio ga je za oproštaj, što je izazvao čoveka na takav greh.“
Dakle, evo najbližih iskušenja za istinskog pastira, opasnih upravo zbog svoje tananosti, zbog spoljašnje sličnosti s pravednim putem – to su: 1) gušenje tuđe savesti autoritetom umesto vaspitanja, 2) zatim suprotno, čamotinja i gubitak vere u samu mogućnost da se nelicemerno i smireno voli, napokon, 3) unutrašnja gordost – misao o tome da je čovek u potpunosti ostvario pastirske zadatke, poređenje sebe po stepeni svetosti mučenicima ili apostolima. – Sredstvo protiv drugog iskušenja je misao o pastirskoj dužnosti, na njoj zasnovana delatna ljubav, protiv trećeg – samoprekorevanje, koje se zasniva na samoanalizi, a protiv prvog i sva tri ono sredstvo koje je za pastirski život uvek neophodno kao vazduh za disanje – to je molitva puna vere. Upravo nju kao istinsku i delatnu silu on suprotstavlja lukavstvima duhovnog jezuitizma: sjedinjujući se u njoj s Bogom, sa silom blagodati Božije, on oseća da je moćniji od celog sveta.
Da li treba detaljno govoriti o konačnom ishodu borbe pastirskog života, borbe blagodati koju on predstavlja sa svetom? Ako se kao što smo videli, sama suština njegovog služenja sastoji u tome što on svakog dana umire (1 Kor. 15, 31), naravno ova borba kao svoj logičan završetak ima smrt za reč Božiju. Razume se, ova smrt nije obavezno smrtna kazna, ali tada je ona očigledno umiranje od brige, truda i žalosti u toku nekoliko godina u još uvek mladom dobu. Gospod otvoreno govori da dobri pastir polaže svoju dušu za ovce (Jn. 10, 11); ovde On napušta reči priče, jer pastir neće umreti za ovce – već podrazumeva duhovno pastirstvo. U istom ovom smislu i apostol Pavle kaže: Prinosim se na žrtvu i službu vjere (Fil. 2, 17). A i na svim apostolima su se ostvarile reči Gospodnje: Čašu, dakle, Moju ispićete i krštenjem kojim se Ja krštavam krstićete se (Mt. 20, 23). Poverivši apostolu Petru u svojstvu najvećeg izraza ljubavi prema Sebi napasanje duhovnih ovaca Gospod je dodao: Kada si bio mlađi, opasivao si se sam i hodio si kuda si htio; a kad ostariš, raširićeš ruke svoje i drugi će te opasati i odvesti kuda ne želiš… ukazujući kakvom će smrću (Petar) će proslaviti Boga (Jn. 21, 18-20). Crkva u svojim pesmama takođe povezuje pastirstvo s mučeništvom, kad se u kondaku svetitelju kaže: „Hristovo, prepodobni, Jevanđelje ispunivši, položio si dušu tvoju za ljude tvoje,“ ili u troparu sveštenomučeniku: „reč istine ispunjavajući postradao si čak do krvi“.
O istom ovom govori i istorija Crkve u kojoj su najviši uzori pastirske revnosti, čak i u mirno doba bili ili ubijani, ili su sagorevali od životnih nevolja: takvi su sv.Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, Filip Moskovski i t.sl. Sada počivši izuzetan pastir Jovan Kronštatski uvek je nosio mrtvost Gospoda Isusa Hrista na svom telu (2 Kor. 4, 10), jer ga je duboka samilost prema nevoljama koje su mu ispovedali primoravala da oseća nevolje celog sveta, o čemu je svedočio izmučeni izgled njegovog lica. Naravno, u ovoj okolnosti nema ničeg čudnog za hrišćanina, naprotiv, veliki pastiri su molili za smrt; tako je ap.Pavle govorio: Jer je meni život Hristos i smrt dobitak (Fil. 1, 21), a Grigorije Bogoslov je više puta molio Boga da uzme njegov mnogoteški život. Oni su se tako molili zato što smrt za pastvu uglavnom pre svih drugih podviga biva početak duhovnog rođenja, jer ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi (Jn. 12, 24), a prorok Isaija u 53. i 54. glavi zajedno s 10. glavom treće knjige jezdre i 21. psalmom neposredno otkriva zakon životvorne smrti pravednika za istinu, kao jedino sredstvo za duhovni preporod naroda. Kao što je Gospod naš došao vodom, i krvlju, i Duhom (Jn. 1, 5-6), Koji je došao tek posle Njegove dobrovoljne smrti da bi razobličio svet (Jn. 16, 7), Isto tako i sad, na sličan način, ne umirući prilikom smrti svojih pastira, nastavak i osvit duhovnog života pokazuju da naša vera i danas čuva svedočanstva neuništivog Duha, za razliku od svih drugih učenja, čak i od onih koja su spremna da budu zapečaćena krvlju, ali su lišena svedočanstava Duha – kao što je to razjasnio mudri Gamalilo u svojstvu razlike između Božanskog, istinskog učenja, od uslovnog, ljudskog (Dap. 5, 35-40).
Sve je ovo jasno samo po sebi, ali je mnogo potrebnije upozoriti služitelje istine na nerazumno, strasno i samovoljno mučeništvo ili ispovedništvo, što je Drevna Crkva osuđivala, odbivši da prizna mučeničko dostojanstvo hrišćaninu koji je pocepao antihrišćanski carski edikt u Nikomidiji. Hristos Spasitelj je pobegao u Egipat od Iroda i nekoliko puta se spasavao iz ruku Jevreja dok nije nastupio Njegov čas, dok se Njegovo učenje nije konačno iskristalisalo i dok nije pustilo korenje. Sveti Ignjatije Bogonosac je tek u dubokoj starosti priznao sebe za sazrelu pšenicu Božiju, za koju je nastupilo vreme da bude samlevena zubima zveri kako bi postala hleb Božji. Evo zašto čovek najmanje treba da žuri da posredstvom razobličavanja života stane u redove ispovednika i mučenika ne očistivši prethodno svoje srce od strasti. Treba nasađivati u život pozitivna načela ljubavi i istine što je, iako teže ipak korisnije od razobličavanja nego načela umesna prilikom normalnijeg crkvenog života od sadašnjeg kad nema odgovarajućeg terena na kojem se može stajati i s kojeg se mogu razobličavati svi smerovi života koji od njega odstupaju. Bolje učvršćuj samo tle; ako si dostojan mučeništva, ako si toliko iznad sveta, da on ne može da te trpi kao oganj vodu, budi miran, on te neće lišiti mučeničkog venca i bez razobličavajuće delatnosti; zato čekaj dok te jasni glas pastirske savesti i okolnosti tvog života rukovođene Promislom, a ne nestrpljivost i strasti, dovedu do dela otvorenog razobličavanja. Budi dobar pastir i mučeništvo će uvek biti s tobom, i u tvom životu i u smrti.
Danas je u jednoj bogosloviji ležao najbolji učenik šestog razreda bolestan od tuberkuloze, idealan, darovit pesnik i sanjar o raznim podvizima; ponekad se strah od smrti ogledao na njegovom licu. „Zapamti moju reč, dete moje,“ govorio mu je jedan sveštenik, „da ćeš ako ozdraviš i ostaneš u životu tako dobar, samilostan i istinoljubiv čovek – hrišćanski poslenik, mnogo, mnogo puta požaliti što nisi umro sad, ne okusivši život; zavidećeš i ovim mesecima nemoćnog i relativno bezbrižnog ležanja, kao što ja često zavidim teškim bolesnicima dolazeći da ih obiđem u časovima teške tuge. Ti se samo zbog neiskustva, zbog nesporazuma plašiš smrti.“ „Da li onda da napustim svoje planove?“ upita mladić na umoru. „Ne! Sva blaga sveta su ništa u poređenju s onom duhovnom nasladom koju dobijamo jedino u našim pastirskim nevoljama; u ovim radostima nam se otkrivaju osećaji rajskog života, čiji sam jedan tren spreman da zarađujem mučenjima celog života.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *