IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU
 
Iskušenja pastira
 
Potrudili smo se da pokažemo u čemu se sastoji začetak pastirskog duha opisan u Svetom Pismu i koji su njegovi prvi plodovi u crkvenom životu. I jedno i drugo su posebne, izuzetne pojave, koje po svom spoljašnjem karakteru ne predstavljaju toliko prvi stupanj na lestvici duhovnog života koja ide u visinu, koliko izvestan predokus ovog života svim bićem, poetski polet u oblasti „duha i sile“. Ovaj polet se zaustavlja prilikom prvih udaraca ili premora i ovde pastir ulazi, da tako kažemo, u normalne razrede životne škole. Očaravanje nestaje, ostaje samo jasna predstava o konačnom cilju svojih stremljenja i smirujuća, a ponekad teška svest o svojoj unutrašnjoj udaljenosti od nje – i lične i same parohije. Ova svest se pojavljuje prilikom prvih udaraca: ali, zar oni mogu tako jako da utiču na čoveka, koji se na njih već pripremio? Zar on nije izabrao samoodricanje za osnovno geslo u svom životu? – jer on ne traži sreću, već podvige: čemu onda pad duha? Odakle čamotinja na licu? Čime objasniti opštu potištenost nakon hlađenja prvog poleta?
Ovde odgonetku može da da samo onaj ko je u sopstvenom iskustvu prošao ova iskušenja. Ne radi se o tome da pomenuti udarci uvek padaju na ona mesta na kojima ih čovek upravo nije očekivao ili čiji je jedan deo smatrao ranjivim, odlučivši da trpi rane na svim ostalima. On ili je brižljivo čuvao ovu Ahilovu petu ili uopšte nije znao da je ima – i evo, na nju pada udarac životnog biča upravo po onom mestu na kojem se služitelj Crkve nije pripremio da ga primi.
Sveštena Istorija nam otkriva mnoštvo primera kako je izabranike Božije bičevao Njegov vaspitni žezal upravo po jedinom ranjivom mestu i to uglavnom posle trenutaka nadahnutog oduševljenja. Upravo to ih i baca u smirenu svest o svojoj nedostojnosti i poniznosti pred Bogom koja čoveka uvodi u blagodatni život. Ovakva je zapovest data Avramu, koji je u svemu bio pokoran i koji nije bio vezan čak ni za svoju domovinu – da istera jednog sina u svojoj starosti i da zatim drugog, voljenog, prinese na žrtvu; takva je prevara u braku dugotrpeljivog i vrednog Jakova, rano lišavanje voljene žene i napokon žalosni gubitak najboljeg sina. Takve su pojave nezahvalne pokvarenosti u životu Josifa i Mojsija ne od strane neprijatelja, već upravo onih kojima su nesebično služili. Treba li se prisećati još života Davida, proroka Ilije, Jeremije, ap.Pavla i ostalih izabranika, koji su se nesebično pripremili da trpe nevolje zbog reči Božijih, ali koji nisu trpeli nevolje zbog neprijatelja, već od onih malobrojnih ljudi koje su smatrali svojima i upravo onda kad su im, izloživši svoj život opasnosti, činili dobro: nijedan prorok ne umire van Jerusalima (Lk. 33, 13) – središta carstva Božijeg.
Ovde nalazimo otkrivanje u primerima iz istorije istog ovog Božanskog dela ispitivanja i vaspitavanja koje je Jov pretrpeo. Neprijatelj je tražio upravo ono što je Jovu bilo posebno teško da podnese i nije to odmah nalazio, već se dovijao u veštini da savlada strpljenje pravednika. Jov nije bio koristoljubiv i gord, nije imao pristrasnosti prema svetskim nasladama ili ženama (Jov. 30, 25-26; 31, 7-34): u životu mu je dragocena bila samo porodica i svetla vera u pobedu pravde nad silom, ne bi se uplašio ni smrti ukoliko bi bila sačuvana ova dva Bogom darovana blaga: ali upravo njih mu vrag krade, jer čega se bojah dođe na mene, i čega se strašah zadesi me. Ne počivah niti imah mira, niti se odmarah (3, 25-26; up. 13, 20-23). – Težina udaraca se sastoji upravo u tome da oni kolebaju unutrašnje osnove vere u silu Božanskog zakona; u tome je smisao tužbenih psalama, kao što su 38., 40. i 72. u 20. glavi proroka Jeremije i poznate žalbe proroka Ilije upućene Bogu posle pokvarene zamisli nezahvalnog i tvrdoglavog cara, koji je tražio da ubistvom uzvrati spasiocu naroda od gladi: Dosta je već, Gospode, primi dušu moju, jer nijesam bolji od otaca svojih… jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavjet Tvoj, Tvoje oltare razvališe, i proroke Tvoje pobiše mačem (3 Car. 19, 4, 10). Ranjavani u najnežnije strune svog srca služitelji Božiji su po svojoj snazi iskusili isto što i njihov Gospod kad, potišten zbog neprobojnog oblaka svetskog zla i ostavljen od Boga, On stade se vrlo žalostiti i tugovati. I reče im: Žalosna je duša Moja do smrti (Mk. 14, 33), i kad je zatim u predsmrtnim mukama zavapio: „BožeMoj, Bože Moj, zašto si Me ostavio?“ (Mt. 27, 46)
Blagodat Božija i sad na neko vreme kao da ostavlja Hristove sledbenike, dajući im da okuse muku koja će tada ostati u udelu sejača jevanđeljske istine. Sam koren njegovog života kao da biva posečen, on odjednom vidi nemoć u životu svojih blagodatnih ovlašćenja i darova, bar u onoj meri u kojoj ih je usvojio, i kad ga ništa drugo ne bi vezivalo za život, on bi sasvim počeo da se guši, da umire od žalosti i to u tim težim mukama što je čvršće i nepodeljenije bio odan delu Božijem. Nasuprot tome, oni služitelji vere koji se svog posla nisu prihvatali s odricanjem od svakog drugog životnog cilja, prilikom prvog iskušenja brzo padaju i prelaze u niz sakrifikata i libelatika, uveravaju se u nemogućnost da ispunjavaju crkvene obaveze i posle kraćeg tugovanja konačno se slivaju sa služiteljima sveta, samo po spoljašnjim načinima delatnosti pribrojavajući se propovednicima Carstva Božijeg. Tragične momente ovakvih iskušenja primetila je već gore navedena nepretenciozna književnost koja opisuje delatnost sveštenika. Tako junak priče Livanova nailazi na surovu lakomislenu izdaju od strane naroda koji mu je bio drag i koji ga je naizgled već bio zavoleo – kad dolazi učitelj raskola; sličan njemu je sveštenik u „Zapisima“ Meščerskog koji trpi nevolje od škole koju najviše voli. Romantičarski junak romana „Na stvarnoj službi“ sreće veoma jakog, premda i pasivnog, protivnika svojim namerama u ženi koju je silno zavoleo – a duboko crkveni tip iz „Parohijana saborne crkve“, tip jereja-zakonika u najboljem smislu ove reči, zbog istine biva kažnjen od strane crkvene vlasti prema kojoj je osećao iskreno strahopoštovanje. Naravno, autori navedenih romana nisu imali u vidu da pokažu primenu ovog večnog zakona života i teško da su podozrevali koliki je njegov značaj, ali se desila ista pojava koja se drugim povodima ukazivala u ruskoj lepoj književnosti, upravo to da umetnički genije mimo svesti autora kroz slike iz realnog života sam po sebi osvetljava istinske zakone bivstvovanja.
Glavne vidove ovih životnih udaraca od kojih se gradi pastirski razvoj liče na karakter Ahilovih peta čovečanstva: mržnja ili neshvatanje i nezahvalnost pastve, neprijateljstvo s rođenima po telu, neshvatanje ili namerno proganjanje od strane vlasti ili kleveta drugova. Gospod ih je delimično nabrojao u predskazanju apostolima: Goniće vas i predavati u sinagoge i tamnice; vodiće vas pred careve i namjesnike zbog imena Mojega… I svi će vas omrznuti zbog imena Mojega (Lk. 21, 12, 17). Najčešće su žalosti od saradnika u služenju Reči i to čovek treba da predvidi i da se trudi da ih spreči koliko može. Ali, pre nego što se dotaknemo postojećih ispoljavanja ovog zakona crkvenog života istražićemo u čemu se sastoji njegov značaj i cilj. Svaki sveštenik je video mnogo razočaranih idealista, ali da li mnogi shvataju značaj ovih životnih udaraca, koji naizgled tako ponižavaju moralnu svest delatnika? „Zbog čega je došla ova pogibelj?“ pita se životni posmatrač slušajući plačne žalbe poniženih i uvređenih pastira, koji su vrlo često zauvek lišeni bodrosti koja je toliko potrebna u pastirskom delu, pa čak i vere u istinu. To više nije stradanje dobrovoljnog odricanja od životnih dobara, od čega počinje pastirski podvig: ne ovde je krst, koji se šalje spolja, ovde nije tuga samo zbog svog nesavršenstva, već mnogo više – zbog dela Božijeg, zbog okrutne nezahvalnosti, ljudske drskosti i pokvarenosti, zbog navodne nemoći u životu najboljih, najsvetijih namera Hristovog služitelja.
Neka i ne padaju svi pod bremenom ovih nevolja, ali pogledajte kako one utiču na delatnika: u najboljem slučaju oduševljenu revnost prvih koraka smenjuju trpljenje, čvrstina i nezlobivost, ali odlučnost za ranije moćne polete većinom nestaje. Čak i na Hristove apostole se odražava ovo delovanje životnih iskušenja koja ih omekšavaju i smiruju. Ne može se odmah prepoznati Sin Groma u najkrotkijem Starcu koji je pisao Poslanicu Gaju i gospođi, on više ne želi da skine oganj s neba da bi spalio nečastive, već uči ljude da se spasavaju samo ljubavlju. Ovakva mekoća i izvesna povijenost se primećuju i u poslednjim poslanicama apostola Pavla, na pr. u Poslanici Filimonu u poređenju s gromoglasnim rečima upućenim Rimljanima i Korinćanima. Ista ova promena je i u duhu Petrovih reči. Da li na ovakvu pojavu, a onda i na uzroke koji je proizvode, tj. životne udarce i razočarenja, treba gledati kao na zlo ili kao na dobro? Reč Božija i život nas saglasno uče da je to dobro, a ne zlo. Radi se o tome što u sve, čak i u naše dobre namere ulazi mnogo toga samoljubivog, strasnog, od čega treba očistiti blagodatno prizvanje služitelja Božijeg, kao što se ono što je ogorelo odvaja od čistog metala prilikom topljenja, s čim su proroci i poredili Božije iskušavanje.
Zaista, ma kako nepodeljeno ponekad mladić biva odan svojoj ideji, ova njegova odanost, premda je sjedinjena s odlučnom spremnošću da da svoj život za Hrista još ni iz daleka nije čista od strastvenih primesa; ne samo to: ona uz svu svoju iskrenost nesvesno može da potiče od drugih, često prirodnih pobuda koje bi se prilikom susreta s drugim okolnostima izgradile u prizvanju potpuno drugačijeg karaktera, na primer, u ratni heroizam. Svako delo kojem ljudi služe teško da polovinu njihove delatnosti dobija upravo za sebe, a njegovu drugu polovinu ili čak i devedeset devet posto čovek čini uz nesvesno služenje svojim sopstvenim ukusima, strastima ili kapricima. Evo zašto su oci govorili: ako neki monah preterano stremi ka nebu, treba ga držati za noge ili čak svući na zemlju. Da li je Mojsije tako ljubio svoj narod kad je ubio Egipćanina u poređenju s onim kako ga je trebalo voleti i kako ga je naučilo da ga voli dugo izgnanstvo? Isti značaj ima u životu patrijaraha dug život u braku bez dece, progonstvo i prinošenje dece na žrtvu, petostruke greške u određivanju prava prvorodstva itd. Pa pogledajte i na sadašnje tipove mladih revnitelja vere: zar im je tuđe strastveno načelo u njihovom religioznom podvigu? Zar odbrana pastirskog autoriteta ne mazi u njima demona gordosti? Zar se odbrana istine pred starijima ne približava čisto studentskoj težnji da se sve radi po svom? Zar davanje pastirskih saveta i držanje propovedi ne nadima govornikovu taštinu srca? Zar čovek nema prilike da primeti da u sveštenosluženju mladi pastiri ne osećaju toliko da su sluge tajne koliko duhovne starešine naroda, zar nije da ne vide pred sobom Gospoda Boga, Kojeg prizivaju, već proste ljude, mirjane, kojima daju blagoslov? Dakle, kad bi se ovi pastiri ostavili bez vaspitnog žezla Božijeg, sigurno bi trnje prirodnog, starog čoveka ugušilo u njima seme blagodati, a ujedno bi se zaustavio duhovni rast pastve koji se može podržavati samo unutrašnjim, duhovnim, blagodatnim, a ne veštačkim snagama (Kor. 4, 2)
Evo zbog čega reč Božija uči da trnje pastirskog služenja ne samo da ne umanjuje njegovu korist, ne samo da je neophodno za usavršavanje pastirskog dela, već predstavlja upravo njegov rast, upravo u njima se ogleda delovanje blagodati, kako posredstvom vaspitanja samog pastira, tako i u njegovom neposrednom značaju za pastvu. Potvrdićemo ovo uopšteno gledište na delatnu silu pastirskog služenja iz Biblije, a zatim ćemo uz pomoć nje razmotriti njene pojedinačne pojave u životu, potvrdivši je primerima iz istorije i današnjice. Zadržimo se samo na dve svete knjige – proroka Jeremije i na Poslanici Korinćanima. Jeremija je pre svega bio pastir, koji je svoje dobro poistovetio s religioznim raspoloženjem pastve i koji ga je doživljavao kao svoje sopstveno, zbog čega je Izrailj i smatrao Spasitelja vaskrslim Jeremijom, oslanjajući se možda na poznato viđenje Jude Makavejca (2 Mak. 15, 14-16). Njemu je bilo suđeno da nailazi na stalnu okorelost naroda prema propovedanju zakona Božija, on je bio spreman da posumnja u vernost Božiju i evo reči njegovog vapaja upućenog Bogu: „Ti znaš, Gospode, opomeni me se i ne pohodi me i osveti me od onijeh koji me one; nemoj me zgrabiti dokle se ustežeš od gnjeva; znaj da podnosim rug Tebe radi. Kad se nađoše riječi Tvoje, pojedoh ih, i riječ Tvoja bi mi radost i veselje srcu mojemu, jer je ime Tvoje prizvano na me, Gospode Bože nad vojskama. Ne sjedim u vijeću podsmjevačkom niti se s njima veselim; sjedim sam radi ruke Tvoje, jer si me napunio srdnje. Zašto bol moja jednako traje? I zašto je rana moja smrtna, te neće da se iscijeli? Hoćeš li mi biti kao varalica, kao voda nepostojana? Zato ovako veli Gospod: ako se obratiš, Ja ću te opet postaviti da stojiš preda Mnom, ako odvojiš što je dragocjeno od rđavoga, bićeš kao usta Moja; oni neka se obrate k tebi, a ti se ne obraćaj k njima. I učiniću da budeš tome narodu kao jak zid mjeden“ itd. (Jer. 15, 15-20). Ovde je sve: 1) i ukazivanje na prvi entuzijazam, 2) i na čamotinju koja ga je zamenila pod udarcima ljudske zlobe, 3) – i blagodatno značenje ovih udaraca kako radi: a) blagodatnog prosvetljenja samog propovednika, tako i radi: b) okretanja istini njegovih nepokornih slušalaca. Kako objasniti ovu tajnu? Zaista, kako shvatiti da je mučni neuspeh propovedi istovremeno i uspeh, da ispoljavanja narodne tvrdovratosti koja bolno pogađa pastira istovremeno nosi u sebi seme budućeg duhovnog obnavljanja pastve? Što se tiče duhovnog rasta samog pastira uz pomoć ovih sredstava, verovatno ćemo lako shvatiti zašto tuge i nesreće koje se prihvataju s pokornošću po rečima apostola predstavljaju najjače i nezamenjivo sredstvo za to, da se unutrašnji čovek u nama obnavlja samo onoliko koliko spoljašnji propada (2 Kor. 4, 16), da trpljenje rađa umeće u nama (Rim. 5, 3) i da učestvovanje u svetosti Božijoj dobijamo samo kroz kaznu (Jevr. 12, 10) i da ne možemo da živimo večno osim ako se razapnemo Hristu (Gal. 2, 19-20).
Sve ovo je verovatno jasno, jasno je i to da je mirna i smirena pokornost Bogu koja je prošla kroz oganj nevolja čvršći temelj nego prvobitno oduševljenje novoobraćenih, kao što piše apostol Rimljanima: Jer nam je sada spasenje bliže nego kad povjerovasmo (13, 11): ali kako objasniti da nevolje i raspoloženja koja oplakujemo mogu biti korisni za pastvu, radi izgradnje tela Hristovog i pritom neposredno, a ne samo u smislu daljih propovedničkih plodova one duhovne opitnosti koju je nevoljama stekao sam pastir Crkve? Šta znače Hristove reči: Ako Mene goniše, i vas će goniti; ako Moju riječ održaše, i vašu će održati (Jn. 15, 20). Kakva je veza između jednog i drugog? Na ovo apostol Pavle odgovara Drugom Poslanicom Korinćanima: „smrt djejstvuje u nama, a život u vama“ (2 Kor. 4, 12), odnosno duhovno umiranje pastira ne daje život samo njemu, već i pastvi: između njega i pastve postoje tajanstvene veze koje prenose život čak i mimo spoljašnjih odnosa, kojima se, dakle, ni iz daleka ne iscrpljuje oblast vaspitnih uticaja pastira, jer iako bez njih neće moći njegova očinska ljubav, ako nije samoobmana, ali mnogo greši onaj ko samo po svom spoljašnjem odnosu bude sudio o životu pastve, takav pogled ga neće odvesti ni u šta drugo do u jezuitstvo.
Baš suprotno, kao što je u odnosu obnavljajuće blagodati prema nama najviša sila Hristovo stradanje, Njegovo umalenje kroz koje oni koji više ne žive za sebe, već za Onoga Ko je umro za njih i vaskrsao (2 Kor. 5, 15), tako i Njegovi saradnici na njivi Božijoj (1 Kor. 3, 9) unose onoliko dobra u život koliko duhovnog života imaju u sebi. Naravno, oni neće napustiti spoljašnje opštenje, ali svaki pastir koji svesno posmatra svoju delatnost, može da potvrdi da istinski uspesi njegovog duhovnog delanja u pastvi s matematičkom tačnošću ne pokazuju količinu i veštinu metoda koje primenjuje, već količinu onog duhovnog života s kojom je on pristupio delu. Uslovi spoljašnjih okolnosti s ovim nemaju apsolutno nikakve veze: riječ Božija ne da se svezati (2 Tim. 2, 9) i Bog Sam daje usta i premudrost, da oni koji se protive ne bi mogli da odgovaraju (Lk. 21, 15) i Bog Sam daje usta i premudrost da oni koji se protive ne bi mogli da odgovaraju (Lk. 21, 15). Gore pomenuti slepac-starac je, blagosiljajući jednog mladog monaha po završetku studija, na društvenu delatnost, tačnije za inspektora bogoslovske škole, rekao: „Idi, radi, ali ne ostavljaj duhovni život i imaj na umu da nikada nećeš učiniti dobra ni više ni manje od onoga koliko ga bude bilo u tebi samom.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *