ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ
 
Својство пастирске савести. Благодат хиротоније
 
Рекли смо да савест пастира обухвата сву паству, да се поистовећује с њом. То значи да је однос свештеника према моралном стању његове пастве исти као однос сваког хришћанина према према сопственој савести. Код пастира нестаје лични живот: он се радује духовним плодовима своје пастве и плаче због њених падова. Као што жена, која постаје мајка породице, губи осећај за лични живот и преноси га на породицу, као што је кокошка сита од ситости своје деце и наизглед губи инстинкт за узимањем хране кад једу њени пилићи, иако је сама квочка, која је седела на гнезду, потпуно измршавила од оскудне хране: сличан томе прелазак или препород треба да се деси служитељу Цркве у тајни свештенства кад се он, попут човека који се венчава, обилазећи око престола, венчава с Црквом, са својом будућом паством, за коју тако представља образ Женика Христа. Ово је унутрашња веза између пастирског служења и искупљујућег служења Пастиреначалника (1 Петр. 5, 4), Првосвештеника (Јевр. 4, 15) – Христа – на коју стално указују апостоли и оци и која бива све јача, пошто се горе поменуто преливање пастирског живота у живот ученика или пастве разликује од сваког одушевљења човека својим пословима, чак и од материнског осећања – тиме што се не ограничава оваплоћењем у природан, обичан ток живота оног друштва којем се пастир посветио, већ стреми и ка томе да га узнесе ка Христу – тачније говорећи, да узнесе Христу “заблуделу пронађену овцу, да је доведе Оцу и свом хтењу”.
Постепено приближавање духа Христу или постепени прелазак од природног на благодатни живот у вези с подвигом пастирства (проповеђу овог благодатног препорода у Христу и с духовним сливањем себе с ученицима) јесте тема већине посланица апостола Павла; осим тога, она се среће у другим књигама Светог Писма. Овде се човек најлакше може уверити у аскетско поимање пастирског служења, у то да је његов успех свецело условљен изградњом духовног живота у савести самог пастира; стога се он слободно излива и на паству. Узвишени примери оваквог духовног оваплоћења пастира у живот своје пастве стоје пред нама. Светитељи као што су Тихон Задонски, Стефан Пермски, Јован Златоуст, сам апостол Павле, а пре доласка благодати – Мојсије, Јеремија и Језекиљ, наравно, нису сачињавали за себе вештачки план деловања: њихово јединство је по духу било свецело условљено јединством њиховог сталног расположења у смислу потпуног сливања њиховог живота с ученицима. Заиста, сви ови угодници су били или јесу праобраз (Јевр. 11, 26; Мт. 16, 14) или настављачи Христовог подвига, који се састојао у примању људске природе на Себе и њеног узношења у прво блаженство.
Дакле, од каквих елемената се састоји овај духовни, благодатни живот, који је пренео Христос и који су усвојили Његови пастири како би га предали вернима? Ево основног питања пастирског богословља. Од два принципа: од 1) самоодрицања, и 2) љубави. Прво начело је негативно, оно чисти у нашој грешној души простор за друго, друго је – градитељско, стваралачко. Управо од ова два начела се састоји пастирско расположење и од њих зависи успех пастирства, односно способност духовног рађања. Рекли смо да је из природне области закону благодатног живота најближе материнско расположење: и уистину, погледајте, како чак и овде, у области обичних односа, самопожртвовање и сливање са својим дететом бића мајке која воли, јесте најмоћнија полуга моралног отрежњења од свих природних сила. Ко не зна да је порочан човек спремнији да се повинује једној речи мајчинске љубави него читавом арсеналу најразумнијих убеђења људи који су према њему равнодушни? Наравно, далеки смо од тога да истерујемо логику и доказе из области моралног учења: не може се негирати да се утицај једне воље на другу појачава уз помоћ науке, красноречивости и т.сл.; али свакодневно искуство лако може да убеди свакога да се центар тежине сваког морално васпитаног утицаја састоји у снази љубави. Само тако се и може објаснити да се једна реч свеца, прожета пастирском љубављу старца, показивала делатнијом од ораторских аргумената, чак и за оне којима је био непознат ауторитет учитеља побожности. У томе је смисао изреке да наша проповед не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе (1 Кор. 2, 4); апостол је на другом месту претио јеретицима да ће доћи како би испитао не ријеч оних надмених, него силу (1 Кор. 4, 19). Воља утиче на вољу кад излази из затворености самољубља и кад се, одричући га се, љубављу и самилошћу слива с вољом брата. На овом закону се гради вера у наше молитве једних за друге и молитве за умрле.
Управо сличним подвигом дубоке туге због наших грехова у Гетсиманском врту Господ нас је довео у благодатну природу кад са силним вапајем и сузама принесе молитве и прозбе Ономе Који је могао да Га спасе од смрти (Јевр. 5, 7). Своју самилосну љубав према људима Господ пореди управо с расположењем мајке која воли (Мт. 23, 37). Он нам кроз овај подвиг самилосне љубави постаје близак, не постаје само пример светости, већ и извор светог живота, чврст ослонац у свим искушењима. Управо овај подвиг одређује и суштину пастирства. Наравно, она се не завршава унутрашњим животом свештеника, већ се испољава у свим различитим областима његове делатности, али спољашње само истиче из тајне која се десила у његовој савести и утиче на њу не својом силом, већ управо оним залогом унутрашње благодатне силе која се испољава у речима и делатности пастира. Сад ћемо из Писма детаљније видети како се пастирско расположење састоји управо од ова два елемента самоодрицања и љубави – од њих и у њима се оно рађа или остварује и у њима се садржи. Као што је Христос Спаситељ дошао на земљу, јер Он први заволи нас (1 Јн. 4, 19), још док бијасмо (грјешници), непријатељи (Рим. 5, 8-11) и Који се због тога умањио и узевши обличје слуге (Фил. 2, 7): тако су садржај Његовог земаљског живота били љубав и самоодрицање, јер Га је Господ помазао да благовијести сиромасима; посла Га да исцијели скрушене у срцу; да проповиједа заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободи потлачене; и да проповиједа пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19); и Он немоћи наше узе и болести понесе (Мт. 8, 17). Такав је био и исход Његов, за који је говорио: “Чашу коју Ми је дао Отац зар да је не пијем” (Јн. 18, 11) – исход страдања и љубави, који све привлачи подножју крста (Јн. 12, 32). Исту судбину, у мери која је доступна човеку има и пастир: “Можете ли да пијете чашу коју ја пијем?” пита Пастиреначалник саслужитеље и поверава им пастирство под условом љубави (Јн. 21, 16).
Одредивши општи карактер пастирског расположења, размотрићемо његов зачетак, његову делатност у црквеном животу и његов коначни исход. Говорећи о зачетку пастирског живота у нама Божанско Откровење и овде прибегава поређењу с мајчинским осећањем, које се састоји од иста ова два својства: самоодрицања или страдања и љубави, као и пастирство, при чему су ова својства међусобно условљена, тако да се приликом појаве једног, рађа у живот и друго. Мајчинска љубав којој претходе муке рођења, у њима наравно, добија свој извор. Ове муке подстичу жену, која је можда живела весело и безбрижно, да одједном изгуби сваки укус за свој лични живот и да живи једино зарад своје деце. Сличну појаву Свето Писмо наводи управо ради објашњавања духовног пастирског препорода ученика Речи. Жена кад рађа трпи муку – каже Господ: јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16, 20-22): овде се ради о својствима и деловању апостолског, пастирског препорода у душама самих апостола, али се и зачетак нашег живота у слушаоцима Речи не остварује другачије до кроз исту ову муку унутрашњег самоодрицања и самопожртвовања: “Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!” (Гал. 4, 19 и 2 Кор. 13, 4), кличе Његов апостол.
Како ближе схватити ово духовно рођење? Рекли смо да стваралачка сила духовног рођења бива љубав, али сама љубав, чиста и поучна, не може да се роди у нама осим путем унутрашње смрти, путем страдања. Као што се прва љубав супружника распламсава до највишег степена кад остави човјек оца својега и матер своју (1 Мојс. 2, 24), или као што је речено у псалму: “Чуј, кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега” (Пс. 45, 10): исто тако и јачина духовне љубави представља само плод: 1) мучног одрицања од живота ради световних циљева, и 2) самопожртвованог посвећивања себе Богу. Управо у овом смислу пророк Јеремија одлазак Израиља из Египта у јалову пустињу за Господом и његов религиозни ентузијазам који је затим уследио пореди с првом љубављу младенаца, кад у другој глави у име Божије каже: Опомињем те се по милости у младости твојој и по љубави о вјеридби твојој, кад иђаше за Мном по пустињи, и по земљи гдје се не сије. Израиљ бјеше светиња Господу и првина од родова Његовијех. Исто овакво одрицање од сродства и земаљске везаности требало је да осете ради спајања с Богом, ради духовног рођења: Аврам (Дап. 7, 3), Јосиф (Пс. 104, 17-24), Давид и сви апостоли (Мт. 19, 27). За многе који су призвани од Бога ово духовно пастирско рођење је било сједињено с таквим мукама одрицања од живота да су га се силно одрицали, као Мојсије и Јеремија који се жалио Богу на мукотрпност овог духовног прозрења; али у овим жалбама видимо испољавање другог елемента пастирства, оне свеобухватне љубави која у самим мукама исповедања налази насладу и зато не даје човеку могућност да се одрекне свог признања: Наговарао си ме, Господе, и дадох се наговорити; био си јачи од мене и надвладао си ме; на подсмијех сам сваки дан, свак ми се подсмјева. Јер откад говорим, вапијем, ради насиља и пустошења вичем, јер ми је ријеч Господња на поругу у на подсмијех сваки дан. И рекох: нећу Га више помињати, нити ћу више говорити у име Његово; али би у срцу мом као огањ разгорио, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више. (Јер. 20, 7-10). Понижавање, срамота, и мука претходе проповеди о Богу “у збору великом” по смислу 21. псалма, где је ова проповед непосредни плод мучења. Овај ентузијазам религиозне љубави који представља плод посвећивања себе Богу је најсликовитије описан у књизи Песма над песмама. Само јадна неспособност да се схвати духовни живот и оскудност у библијској начитаности рађали су подозрења против духовног карактера ове књиге. Ко је макар један дан био пастир Цркве схвата с каквом уметничком животношћу су у њој пренете нијансе црквено-религиозног осећања: час надахнуто одушевљење, час заборав свега осим Богом поверене духовне деце, она бесконачна нежност, онај бојажљиви трепет за душе (“са суревњивошћу чезне за духом” Јак. 4, 5), она неспособност да човек макар на трен одвоји душу од своје тајанствене заручнице – Цркве, једном речју, сва она осећања која пастир доживљава за време самог посвећивања и првих корака пастирске делатности, док није помрачио дар благодати свештенства који је добио приликом хиротоније. Тада му постаје јасна и њена обредна сличност с брачним савезом по личности оних осећања свепраштајуће, ватрене љубави, која сједињује како мужа са женом, тако и свештеника с паством. Он схвата зашто су се и оци Цркве, тако далеки од сваке чулности, толико радо сећали овог поређења из књиге Песме над Песмама, поредећи духовно с духовним.
Можда ће читаоцу изгледати да смо се отишли предалеко у област апстрактног? У том случају ћу му одговорити као будућем пастиру: “Не разумеш сада, касније ћеш схватити.” Али, вратимо се садашњем животу и дајмо простора недоумицама које се могу родити. А да ли се и сад дешава тако тајанствено рађање духовне љубави у тајни свештенства? Зашто нам сад ништа не пишу и не говоре о томе? Зар огромна већина свештенство схвата неправилно? И томе слично.
То како неправилно на сам задатак пастирства гледа већина његових кандидата видели смо раније: истинске пастире којих код нас, наравно, има много, нажалост, уопште не формирају школа и школска схватања, већ сам живот, и надамо се да се они не придржавају другачијих поимања. Ако томе додамо да и религиозни идеали из постојеће представе кандидата за свештенике ни из далека не иду даље од теоретских представа, јер ни из далека не примају сви они свештенство по призвању, већ многи због парчета хлеба, схватићемо зашто пракса у овом случају уопште не може да нам служи као показатељ правилног одвијања ствари, пошто представља скоро свеопште одступање од њега. – Може нам се супротставити аргумент: добро, имам намеру и одлучност да се самопожртвовано посветим служењу Богу и да на сваком кораку искорењујем искушења самољубља и гордости, али зар ће се у мени заиста појавити тако ватрена љубав и притом несумњиво још љубав не према неком другом, већ према својој пастви? Спреман сам да верујем у благодат хиротоније, али тако силан преврат за мене представља праву загонетку. – Слични аргументи су код нас могући управо зато што нам љубав према туђим људима и ватрено саучествовање у њиховом моралном благостању у савременом начину живота углавном изгледају као недостижне врлине, а таквима нам се чине због тога што без обзира на стална савремена ругања средњовековном византинизму, у ствари веома достојном поштовања, премда и није савршен поглед на свет, наша религиозна свест, васпитана потпуно у смеру овог искључиво негативног начина духовног саморазвоја који се исцрпљује само у борби са страстима, мало зна о позитивним плодовима Царства Божијег, о оном радосном животу љубави према људима, која се заповеда првим стиховима већине апостолских посланица и прожима како проповед Васељенских учитеља, тако и богослужбену литературу.
Ако узмемо у обзир да се код нас не ради о формалном и несадржајном одрицању, већ у име Христово, и у име Христовог дела на земљи, о којем имамо јасну представу, јасно је колико само наше религиозно осећање из ропског прелази у осећање Христових другова, по Његовом обећању онима којима је открио Своју вољу (в. Јн. 15, 15), колико и онај део Његовог духовног царства, који је Дух Божји поверио нашој очинској бризи, постаје већ самим тим исто толико нашем срцу драгоцено наслеђе, као и мајци њено новорођено дете, пре него што је стигла да га види и то само зато што је то њено дете. Исто тако и пастир пре него што упозна своју паству, већ је ватрено воли, воли је не разликујући добре од злих, и чак ове друге воли више, јер “лекар није потребан здравима, већ болеснима” (в. Мт. 9, 12; Мк. 2, 17; Лк. 5, 31), као што је рекао Христос Спаситељ.
Његову реч је испуњавао познати праведник Серафим Саровски, који је с тим већом нежношћу примао човека који је долазио код њега, што је овај био већи грешник. Упркос својству природних филантропа, који отворено признају да гајећи љубав према апстрактном човечанству они управо ближње, људе из околине често не могу, не само да воле, већ често ни да поднесу, – упркос овој природној међусобној одвратности људи који нису умрли за грех самољубља, самопрегорни пастир у потпуности бива испуњен љубављу према својој духовној деци и општењу с њима даје предност у односу на сваку другу радост, по речима Пастиреначелника Који једном погледавши около на оне који сједе око Њега, рече: Ево мати Моја и браћа Моја! Јер ко изврши вољу Божију онај је брат Мој и сестра Моја и мати Моја (Мк. 3, 34-35).
Да би се навело још једно поређење које може да објасни зачетак ове благодатне љубави у одлучности да се умре за тело и живи за Христа и Цркву, навешћемо девојку која је с пуно поверења одана родитељима и спремна да воли, али је до сада живела у осамљености, као што је то било у животу старе Русије. Отац јој обећава да ће јој довести младожењу и обећава јој брачну срећу с њим; треба ли говорити о томе да ће се њена душа одмах прилепити за младожењу, чак и пре него што га види? Слично бива са служитељем Речи. Он не воли своју паству због њених врлина, не заодева је у својој уобразиљи ореолом светлости, већ зна да је она виноград Божји који је њему поверен на обраду; он верује да ће овде деловати благодат; већ унапред предвиђа њена моћна кретања, види у њему повереној локалној цркви њеног истинског Женика-Христа, види Христову десницу домостроја, која му се открива у свим појавама, у свим признањима која чује на исповести. Зар он може да не воли своју паству до самозаворава, до потпуног одбијања да нађе своју срећу у било чему другом? Слично откривање љубави Божије наш готово савременик, хришћански песник (Алексеј Толстој), налази чак и у животу природе, ако се созерцава очима одрешености од светских страсти и духовног сједињења с Господом:
Мене који сам у мраку и прашини
Земље вукао окове,
Пориви духа узнесоше
У домовину пламена и речи.
И с горње висине сиђох
Сав обасјан њеним зрацима,
И на узбудљиву долину
Гледам новим очима.
И чујем како се разговор
Неућутни свуда ори
И срце камено гора
С љубављу у тамним недрима бије,
Гомилају се спори облаци,
И под кором дрвета
С љубављу у лишћа сок живи
Као струја певљива се диже.
И пророчким духом схватих
Да све што је рођено од Речи,
Зраке љубави унаоколо лијући,
Жуди да Јој се врати,
И живота свака струја,
Љубави закону покорна,
Стреми силом битија
Незадрживо ка Божијем загрљају.
И свуда је звук, и свуда је светлост,
И сви светови имају једно Начело
И нема на свету ничега,
Што не би дисало љубављу.
У људском животу не одише све љубављу, али Христос све призива на љубав. Ово призвање Његов служитељ тражи у свим појавама моралног живота пастве, коју гледа с тачке гледишта њеног идеала – и свецело се предаје на служење томе с одушевљеним ентузијазмом прве духовне, благодатне љубави.
Ко се још није уверио оваквим поетским описима првог ентузијазма духовног просветитеља, нека зна нешто још више задивљујуће. Ради се о томе да Господ олакшава тежак крст пастирства не само тиме што буди пастирску љубав с таквом силом у првим корацима служења Цркви, већ и пастви или слушаоцима усађује прво и љубав, и поверење, па чак и одушевљени свештени страх према Његовом служитељу. Велики проповедници су били светитељи као што су Григорије Богослов, Јован Златоуст или Димитрије Ростовски, али вероватно су најјачим духовним одушевљењем прожете њихове беседе упућене пастви приликом ступања на службу. По садржају ових речи се види да их је и народ дочекао с одушевљењем, да је одмах усвојио њихову пастирску бригу пуну љубави. Зар није ово тренутно одушевљење народа дочекало прве речи проповеди самог Пастиреначалника и Његових апостола, које је у оба случаја касније заменила или мржња, или хладна равнодушност већине? Зар се о првом времену проповедничког служења Господа не каже углавном да многи народ слушаше Га радо (Мк. 12, 37), да се народ одасвуда стицао да би чуо реч Божију (Лк. 5), зар нису рибари тада бацали своје мреже и напуштали куће својих родитеља како би ишли за новим Учитељем? Исти они рибари који су се касније с истом таквом лакоћом разбежали од Њега у дан искушења? – Али ево, њих је обасјала благодат да би наставили дело свог Божанског Наставника и искусили Његову судбину по Његовом пророчанству. И шта? Њихова прва проповед подстиче на крштење прво 3000, а касније 5000 људи; а духовна радост због славе Божије их чини потпуно безосећајнима за прве прогоне фарисеја, јер наравно, нису им ови последњи, тј. нису им спољашњи непријатељи Цркве, већ им је живот саме пастве припремао најгорчу чашу страдања, као што ни Мојсија нису тврдоглавост фараона и његове претње доводиле скоро до очајања, већ касније неразумевање Израиља у пустињи. Апостол Павле исто тако помиње почетно духовно озарење ученика, које им се дарује у прво време општења са служитељем Речи у посланици Галатима: А знате да вам због слабости тијела проповијдеах јеванђеље први пут… али ме примисте као Анђела Божијега, као Христа Исуса. Какво ли тек бијаше онда ваше блаженство? Јер вам свједочим да бисте, када би било могуће, извадили очи своје и дали мени (4, 12-15). Ево како се далеко простире сличност судбине пастира с породичним животом где такозвана прва љубав или први месец представљају врло сродну појаву, због чега пророк с њом пореди и духовну ревност Јевреја изведених из пустиње, као што смо раније чули (Јер. 2). – И Господ данас не лишава Своје служитеље таквог дара међусобне духовне љубави у прво време њиховог служења, а старци искусни у духовном животу то знају. Код једног од њих дошао је једном млади пастир годину дана након свог посвећења приликом преласка на ново место, који је, како му се чинило, био истеран или прогнан због истине. Старац, обичан самоук монах пореклом сељак, који је ступио у обитељ као сасвим млад и који се у монаштву подвизавао око тридесет година, беседио је о спасоносној сили туга и несрећа, за које је рекао да кад их човек подноси стиче унутрашњи мир и радост, које ништа не може да помути. “Тако сам сад увек задовољан и радостан, као што никад нисам био док сам био мирјанин,” говорио је. “Моје слепило ме нимало не жалости, већ напротив, увек с искреном усрдношћу молим Господа да ме заувек остави слепим како бих, не расејавајући се испразношћу разноразних видљивих ствари, духовним видом могао да се удубљујем у созерцавање Његових судбина. А прво сам толико туговао због губитка вида, толико сам се жалио Богу на своју несрећу: очигледно, Господ боље од нас зна одакле стичемо духовну радост.” “А мени је, оче, таква духовна радост дата без подвига,” одговарао је саговорник, “у самом посвећењу, и то ме веома збуњује зато што понекад у томе видим превару (прелест), јер знам по оцима, да се добра дела с напором остварују и у невољама стичу. Ја као наводно и имам спољашње невоље, али их не осећам и стално сам весео: вероватно је то непријатељско искушење.” “Не, мили мој, одговори старац: ове невоље ти тек предстоје, и то велике невоље, а немој да те ова радост збуњује, – просто Господ жели да те веже за Себе да касније не одступаш од Њега, да не падаш у чамотињу.” – Мисао старца о оваквом циљу Божанског промишљања је јасна: наравно, њоме се руководио Дух Божји кад је по сведочанству Дјела апостолских, слао дар пророчанства и дар језика новокрштенима, који се још ни у чему нису подвизавали, већ су само отворили своја срца за прихватање јеванђељских речи. Дуга, тешка борба предстоји служитељу Речи: шта ће супротставити свету с којим треба да се бори, ако не сведочанство Духа – Разобличитеља света (Јн. 16, 8)? Којим духовним осећајима ће савладавати непријатељске нападе предсказане пастирима (Лк. 22, 31) и туге због речи (Јн. 16, 20) ако није примио благодатне осећаје, ако му Господ није дао да окуси радост општења с Њим, која побеђује сваку оскудицу и муку света? Без подвига и труда, за саму одлучност да живи ради Бога Господ у благодати свештенства даје човеку да окуси онај највећи дар међусобне духовне љубави, у којем ће се састојати наше вечно блаженство у будућем животу. Окусивши овај дар пастир има могућност да на све појаве у животу гледа “новим очима”, односно да све њихове везе не објашњава по обичним материјалним везама случајних узрока и последица, већ с тачке гледишта вечне борбе злог и доброг начела, света и Христа, и Христове победе над светом. Можда се сам осећај љубави, а посебно узвратна љубав пастве удаљује од њега на неко време да би их он повратио, сад већ подвигом упорног рада на свом духовном животу, али свесна убеђеност у несакрушиву стварност благодати и благодатне љубави ће остати уз њега. Он ће тежити ка томе да обнови у себи и око себе ову љубав као једини достојан циљ живота, и тражиће је као што невеста из Песме над песмама тражи женика који се од ње сакрио.
На овоме ћемо завршити писмо у којем смо се потрудили да осветлимо општи појам о пастирском духу и затим, између осталог – својства његовог зачетка у човеку кроз примање благодати свештенства; ова својства су самоопрегорна одлучност да целог себе преда на служење Христу и Цркви, а њен плод је дар ватрене духовне љубави према пастви и то углавном међусобне љубави. Ови дарови још нису коначни, већ су на известан начин дати споља – као припремни и често пролазни, како би човек усвојио искуствену веру у силу благодати ради победоносне борбе са светом и кроз то учвршћивање ових дарова, касније као већ сталних, неодузимљивих својстава истинског пастирског духа.

Comments are closed.