IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU
 
Svojstvo pastirske savesti. Blagodat hirotonije
 
Rekli smo da savest pastira obuhvata svu pastvu, da se poistovećuje s njom. To znači da je odnos sveštenika prema moralnom stanju njegove pastve isti kao odnos svakog hrišćanina prema prema sopstvenoj savesti. Kod pastira nestaje lični život: on se raduje duhovnim plodovima svoje pastve i plače zbog njenih padova. Kao što žena, koja postaje majka porodice, gubi osećaj za lični život i prenosi ga na porodicu, kao što je kokoška sita od sitosti svoje dece i naizgled gubi instinkt za uzimanjem hrane kad jedu njeni pilići, iako je sama kvočka, koja je sedela na gnezdu, potpuno izmršavila od oskudne hrane: sličan tome prelazak ili preporod treba da se desi služitelju Crkve u tajni sveštenstva kad se on, poput čoveka koji se venčava, obilazeći oko prestola, venčava s Crkvom, sa svojom budućom pastvom, za koju tako predstavlja obraz Ženika Hrista. Ovo je unutrašnja veza između pastirskog služenja i iskupljujućeg služenja Pastirenačalnika (1 Petr. 5, 4), Prvosveštenika (Jevr. 4, 15) – Hrista – na koju stalno ukazuju apostoli i oci i koja biva sve jača, pošto se gore pomenuto prelivanje pastirskog života u život učenika ili pastve razlikuje od svakog oduševljenja čoveka svojim poslovima, čak i od materinskog osećanja – time što se ne ograničava ovaploćenjem u prirodan, običan tok života onog društva kojem se pastir posvetio, već stremi i ka tome da ga uznese ka Hristu – tačnije govoreći, da uznese Hristu „zabludelu pronađenu ovcu, da je dovede Ocu i svom htenju“.
Postepeno približavanje duha Hristu ili postepeni prelazak od prirodnog na blagodatni život u vezi s podvigom pastirstva (propoveđu ovog blagodatnog preporoda u Hristu i s duhovnim slivanjem sebe s učenicima) jeste tema većine poslanica apostola Pavla; osim toga, ona se sreće u drugim knjigama Svetog Pisma. Ovde se čovek najlakše može uveriti u asketsko poimanje pastirskog služenja, u to da je njegov uspeh svecelo uslovljen izgradnjom duhovnog života u savesti samog pastira; stoga se on slobodno izliva i na pastvu. Uzvišeni primeri ovakvog duhovnog ovaploćenja pastira u život svoje pastve stoje pred nama. Svetitelji kao što su Tihon Zadonski, Stefan Permski, Jovan Zlatoust, sam apostol Pavle, a pre dolaska blagodati – Mojsije, Jeremija i Jezekilj, naravno, nisu sačinjavali za sebe veštački plan delovanja: njihovo jedinstvo je po duhu bilo svecelo uslovljeno jedinstvom njihovog stalnog raspoloženja u smislu potpunog slivanja njihovog života s učenicima. Zaista, svi ovi ugodnici su bili ili jesu praobraz (Jevr. 11, 26; Mt. 16, 14) ili nastavljači Hristovog podviga, koji se sastojao u primanju ljudske prirode na Sebe i njenog uznošenja u prvo blaženstvo.
Dakle, od kakvih elemenata se sastoji ovaj duhovni, blagodatni život, koji je preneo Hristos i koji su usvojili Njegovi pastiri kako bi ga predali vernima? Evo osnovnog pitanja pastirskog bogoslovlja. Od dva principa: od 1) samoodricanja, i 2) ljubavi. Prvo načelo je negativno, ono čisti u našoj grešnoj duši prostor za drugo, drugo je – graditeljsko, stvaralačko. Upravo od ova dva načela se sastoji pastirsko raspoloženje i od njih zavisi uspeh pastirstva, odnosno sposobnost duhovnog rađanja. Rekli smo da je iz prirodne oblasti zakonu blagodatnog života najbliže materinsko raspoloženje: i uistinu, pogledajte, kako čak i ovde, u oblasti običnih odnosa, samopožrtvovanje i slivanje sa svojim detetom bića majke koja voli, jeste najmoćnija poluga moralnog otrežnjenja od svih prirodnih sila. Ko ne zna da je poročan čovek spremniji da se povinuje jednoj reči majčinske ljubavi nego čitavom arsenalu najrazumnijih ubeđenja ljudi koji su prema njemu ravnodušni? Naravno, daleki smo od toga da isterujemo logiku i dokaze iz oblasti moralnog učenja: ne može se negirati da se uticaj jedne volje na drugu pojačava uz pomoć nauke, krasnorečivosti i t.sl.; ali svakodnevno iskustvo lako može da ubedi svakoga da se centar težine svakog moralno vaspitanog uticaja sastoji u snazi ljubavi. Samo tako se i može objasniti da se jedna reč sveca, prožeta pastirskom ljubavlju starca, pokazivala delatnijom od oratorskih argumenata, čak i za one kojima je bio nepoznat autoritet učitelja pobožnosti. U tome je smisao izreke da naša propoved ne bi u ubjedljivim riječima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile (1 Kor. 2, 4); apostol je na drugom mestu pretio jereticima da će doći kako bi ispitao ne riječ onih nadmenih, nego silu (1 Kor. 4, 19). Volja utiče na volju kad izlazi iz zatvorenosti samoljublja i kad se, odričući ga se, ljubavlju i samilošću sliva s voljom brata. Na ovom zakonu se gradi vera u naše molitve jednih za druge i molitve za umrle.
Upravo sličnim podvigom duboke tuge zbog naših grehova u Getsimanskom vrtu Gospod nas je doveo u blagodatnu prirodu kad sa silnim vapajem i suzama prinese molitve i prozbe Onome Koji je mogao da Ga spase od smrti (Jevr. 5, 7). Svoju samilosnu ljubav prema ljudima Gospod poredi upravo s raspoloženjem majke koja voli (Mt. 23, 37). On nam kroz ovaj podvig samilosne ljubavi postaje blizak, ne postaje samo primer svetosti, već i izvor svetog života, čvrst oslonac u svim iskušenjima. Upravo ovaj podvig određuje i suštinu pastirstva. Naravno, ona se ne završava unutrašnjim životom sveštenika, već se ispoljava u svim različitim oblastima njegove delatnosti, ali spoljašnje samo ističe iz tajne koja se desila u njegovoj savesti i utiče na nju ne svojom silom, već upravo onim zalogom unutrašnje blagodatne sile koja se ispoljava u rečima i delatnosti pastira. Sad ćemo iz Pisma detaljnije videti kako se pastirsko raspoloženje sastoji upravo od ova dva elementa samoodricanja i ljubavi – od njih i u njima se ono rađa ili ostvaruje i u njima se sadrži. Kao što je Hristos Spasitelj došao na zemlju, jer On prvi zavoli nas (1 Jn. 4, 19), još dok bijasmo (grješnici), neprijatelji (Rim. 5, 8-11) i Koji se zbog toga umanjio i uzevši obličje sluge (Fil. 2, 7): tako su sadržaj Njegovog zemaljskog života bili ljubav i samoodricanje, jer Ga je Gospod pomazao da blagovijesti siromasima; posla Ga da iscijeli skrušene u srcu; da propovijeda zarobljenima da će biti pušteni, i slijepima da će progledati; da oslobodi potlačene; i da propovijeda prijatnu godinu Gospodnju (Lk. 4, 18-19); i On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt. 8, 17). Takav je bio i ishod Njegov, za koji je govorio: „Čašu koju Mi je dao Otac zar da je ne pijem“ (Jn. 18, 11) – ishod stradanja i ljubavi, koji sve privlači podnožju krsta (Jn. 12, 32). Istu sudbinu, u meri koja je dostupna čoveku ima i pastir: „Možete li da pijete čašu koju ja pijem?“ pita Pastirenačalnik saslužitelje i poverava im pastirstvo pod uslovom ljubavi (Jn. 21, 16).
Odredivši opšti karakter pastirskog raspoloženja, razmotrićemo njegov začetak, njegovu delatnost u crkvenom životu i njegov konačni ishod. Govoreći o začetku pastirskog života u nama Božansko Otkrovenje i ovde pribegava poređenju s majčinskim osećanjem, koje se sastoji od ista ova dva svojstva: samoodricanja ili stradanja i ljubavi, kao i pastirstvo, pri čemu su ova svojstva međusobno uslovljena, tako da se prilikom pojave jednog, rađa u život i drugo. Majčinska ljubav kojoj prethode muke rođenja, u njima naravno, dobija svoj izvor. Ove muke podstiču ženu, koja je možda živela veselo i bezbrižno, da odjednom izgubi svaki ukus za svoj lični život i da živi jedino zarad svoje dece. Sličnu pojavu Sveto Pismo navodi upravo radi objašnjavanja duhovnog pastirskog preporoda učenika Reči. Žena kad rađa trpi muku – kaže Gospod: jer dođe čas njezin; a kada rodi dijete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovjek na svijet. I vi, dakle, imate sada žalost; ali ću vas opet vidjeti, i radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn. 16, 20-22): ovde se radi o svojstvima i delovanju apostolskog, pastirskog preporoda u dušama samih apostola, ali se i začetak našeg života u slušaocima Reči ne ostvaruje drugačije do kroz istu ovu muku unutrašnjeg samoodricanja i samopožrtvovanja: „Dječice moja, koju opet s mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama!“ (Gal. 4, 19 i 2 Kor. 13, 4), kliče Njegov apostol.
Kako bliže shvatiti ovo duhovno rođenje? Rekli smo da stvaralačka sila duhovnog rođenja biva ljubav, ali sama ljubav, čista i poučna, ne može da se rodi u nama osim putem unutrašnje smrti, putem stradanja. Kao što se prva ljubav supružnika rasplamsava do najvišeg stepena kad ostavi čovjek oca svojega i mater svoju (1 Mojs. 2, 24), ili kao što je rečeno u psalmu: „Čuj, kćeri, pogledaj i obrati k meni uho svoje, zaboravi narod svoj i dom oca svojega“ (Ps. 45, 10): isto tako i jačina duhovne ljubavi predstavlja samo plod: 1) mučnog odricanja od života radi svetovnih ciljeva, i 2) samopožrtvovanog posvećivanja sebe Bogu. Upravo u ovom smislu prorok Jeremija odlazak Izrailja iz Egipta u jalovu pustinju za Gospodom i njegov religiozni entuzijazam koji je zatim usledio poredi s prvom ljubavlju mladenaca, kad u drugoj glavi u ime Božije kaže: Opominjem te se po milosti u mladosti tvojoj i po ljubavi o vjeridbi tvojoj, kad iđaše za Mnom po pustinji, i po zemlji gdje se ne sije. Izrailj bješe svetinja Gospodu i prvina od rodova Njegovijeh. Isto ovakvo odricanje od srodstva i zemaljske vezanosti trebalo je da osete radi spajanja s Bogom, radi duhovnog rođenja: Avram (Dap. 7, 3), Josif (Ps. 104, 17-24), David i svi apostoli (Mt. 19, 27). Za mnoge koji su prizvani od Boga ovo duhovno pastirsko rođenje je bilo sjedinjeno s takvim mukama odricanja od života da su ga se silno odricali, kao Mojsije i Jeremija koji se žalio Bogu na mukotrpnost ovog duhovnog prozrenja; ali u ovim žalbama vidimo ispoljavanje drugog elementa pastirstva, one sveobuhvatne ljubavi koja u samim mukama ispovedanja nalazi nasladu i zato ne daje čoveku mogućnost da se odrekne svog priznanja: Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na podsmijeh sam svaki dan, svak mi se podsmjeva. Jer otkad govorim, vapijem, radi nasilja i pustošenja vičem, jer mi je riječ Gospodnja na porugu u na podsmijeh svaki dan. I rekoh: neću Ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime Njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više. (Jer. 20, 7-10). Ponižavanje, sramota, i muka prethode propovedi o Bogu „u zboru velikom“ po smislu 21. psalma, gde je ova propoved neposredni plod mučenja. Ovaj entuzijazam religiozne ljubavi koji predstavlja plod posvećivanja sebe Bogu je najslikovitije opisan u knjizi Pesma nad pesmama. Samo jadna nesposobnost da se shvati duhovni život i oskudnost u biblijskoj načitanosti rađali su podozrenja protiv duhovnog karaktera ove knjige. Ko je makar jedan dan bio pastir Crkve shvata s kakvom umetničkom životnošću su u njoj prenete nijanse crkveno-religioznog osećanja: čas nadahnuto oduševljenje, čas zaborav svega osim Bogom poverene duhovne dece, ona beskonačna nežnost, onaj bojažljivi trepet za duše („sa surevnjivošću čezne za duhom“ Jak. 4, 5), ona nesposobnost da čovek makar na tren odvoji dušu od svoje tajanstvene zaručnice – Crkve, jednom rečju, sva ona osećanja koja pastir doživljava za vreme samog posvećivanja i prvih koraka pastirske delatnosti, dok nije pomračio dar blagodati sveštenstva koji je dobio prilikom hirotonije. Tada mu postaje jasna i njena obredna sličnost s bračnim savezom po ličnosti onih osećanja svepraštajuće, vatrene ljubavi, koja sjedinjuje kako muža sa ženom, tako i sveštenika s pastvom. On shvata zašto su se i oci Crkve, tako daleki od svake čulnosti, toliko rado sećali ovog poređenja iz knjige Pesme nad Pesmama, poredeći duhovno s duhovnim.
Možda će čitaocu izgledati da smo se otišli predaleko u oblast apstraktnog? U tom slučaju ću mu odgovoriti kao budućem pastiru: „Ne razumeš sada, kasnije ćeš shvatiti.“ Ali, vratimo se sadašnjem životu i dajmo prostora nedoumicama koje se mogu roditi. A da li se i sad dešava tako tajanstveno rađanje duhovne ljubavi u tajni sveštenstva? Zašto nam sad ništa ne pišu i ne govore o tome? Zar ogromna većina sveštenstvo shvata nepravilno? I tome slično.
To kako nepravilno na sam zadatak pastirstva gleda većina njegovih kandidata videli smo ranije: istinske pastire kojih kod nas, naravno, ima mnogo, nažalost, uopšte ne formiraju škola i školska shvatanja, već sam život, i nadamo se da se oni ne pridržavaju drugačijih poimanja. Ako tome dodamo da i religiozni ideali iz postojeće predstave kandidata za sveštenike ni iz daleka ne idu dalje od teoretskih predstava, jer ni iz daleka ne primaju svi oni sveštenstvo po prizvanju, već mnogi zbog parčeta hleba, shvatićemo zašto praksa u ovom slučaju uopšte ne može da nam služi kao pokazatelj pravilnog odvijanja stvari, pošto predstavlja skoro sveopšte odstupanje od njega. – Može nam se suprotstaviti argument: dobro, imam nameru i odlučnost da se samopožrtvovano posvetim služenju Bogu i da na svakom koraku iskorenjujem iskušenja samoljublja i gordosti, ali zar će se u meni zaista pojaviti tako vatrena ljubav i pritom nesumnjivo još ljubav ne prema nekom drugom, već prema svojoj pastvi? Spreman sam da verujem u blagodat hirotonije, ali tako silan prevrat za mene predstavlja pravu zagonetku. – Slični argumenti su kod nas mogući upravo zato što nam ljubav prema tuđim ljudima i vatreno saučestvovanje u njihovom moralnom blagostanju u savremenom načinu života uglavnom izgledaju kao nedostižne vrline, a takvima nam se čine zbog toga što bez obzira na stalna savremena ruganja srednjovekovnom vizantinizmu, u stvari veoma dostojnom poštovanja, premda i nije savršen pogled na svet, naša religiozna svest, vaspitana potpuno u smeru ovog isključivo negativnog načina duhovnog samorazvoja koji se iscrpljuje samo u borbi sa strastima, malo zna o pozitivnim plodovima Carstva Božijeg, o onom radosnom životu ljubavi prema ljudima, koja se zapoveda prvim stihovima većine apostolskih poslanica i prožima kako propoved Vaseljenskih učitelja, tako i bogoslužbenu literaturu.
Ako uzmemo u obzir da se kod nas ne radi o formalnom i nesadržajnom odricanju, već u ime Hristovo, i u ime Hristovog dela na zemlji, o kojem imamo jasnu predstavu, jasno je koliko samo naše religiozno osećanje iz ropskog prelazi u osećanje Hristovih drugova, po Njegovom obećanju onima kojima je otkrio Svoju volju (v. Jn. 15, 15), koliko i onaj deo Njegovog duhovnog carstva, koji je Duh Božji poverio našoj očinskoj brizi, postaje već samim tim isto toliko našem srcu dragoceno nasleđe, kao i majci njeno novorođeno dete, pre nego što je stigla da ga vidi i to samo zato što je to njeno dete. Isto tako i pastir pre nego što upozna svoju pastvu, već je vatreno voli, voli je ne razlikujući dobre od zlih, i čak ove druge voli više, jer „lekar nije potreban zdravima, već bolesnima“ (v. Mt. 9, 12; Mk. 2, 17; Lk. 5, 31), kao što je rekao Hristos Spasitelj.
Njegovu reč je ispunjavao poznati pravednik Serafim Sarovski, koji je s tim većom nežnošću primao čoveka koji je dolazio kod njega, što je ovaj bio veći grešnik. Uprkos svojstvu prirodnih filantropa, koji otvoreno priznaju da gajeći ljubav prema apstraktnom čovečanstvu oni upravo bližnje, ljude iz okoline često ne mogu, ne samo da vole, već često ni da podnesu, – uprkos ovoj prirodnoj međusobnoj odvratnosti ljudi koji nisu umrli za greh samoljublja, samopregorni pastir u potpunosti biva ispunjen ljubavlju prema svojoj duhovnoj deci i opštenju s njima daje prednost u odnosu na svaku drugu radost, po rečima Pastirenačelnika Koji jednom pogledavši okolo na one koji sjede oko Njega, reče: Evo mati Moja i braća Moja! Jer ko izvrši volju Božiju onaj je brat Moj i sestra Moja i mati Moja (Mk. 3, 34-35).
Da bi se navelo još jedno poređenje koje može da objasni začetak ove blagodatne ljubavi u odlučnosti da se umre za telo i živi za Hrista i Crkvu, navešćemo devojku koja je s puno poverenja odana roditeljima i spremna da voli, ali je do sada živela u osamljenosti, kao što je to bilo u životu stare Rusije. Otac joj obećava da će joj dovesti mladoženju i obećava joj bračnu sreću s njim; treba li govoriti o tome da će se njena duša odmah prilepiti za mladoženju, čak i pre nego što ga vidi? Slično biva sa služiteljem Reči. On ne voli svoju pastvu zbog njenih vrlina, ne zaodeva je u svojoj uobrazilji oreolom svetlosti, već zna da je ona vinograd Božji koji je njemu poveren na obradu; on veruje da će ovde delovati blagodat; već unapred predviđa njena moćna kretanja, vidi u njemu poverenoj lokalnoj crkvi njenog istinskog Ženika-Hrista, vidi Hristovu desnicu domostroja, koja mu se otkriva u svim pojavama, u svim priznanjima koja čuje na ispovesti. Zar on može da ne voli svoju pastvu do samozavorava, do potpunog odbijanja da nađe svoju sreću u bilo čemu drugom? Slično otkrivanje ljubavi Božije naš gotovo savremenik, hrišćanski pesnik (Aleksej Tolstoj), nalazi čak i u životu prirode, ako se sozercava očima odrešenosti od svetskih strasti i duhovnog sjedinjenja s Gospodom:
Mene koji sam u mraku i prašini
Zemlje vukao okove,
Porivi duha uznesoše
U domovinu plamena i reči.
I s gornje visine siđoh
Sav obasjan njenim zracima,
I na uzbudljivu dolinu
Gledam novim očima.
I čujem kako se razgovor
Neućutni svuda ori
I srce kameno gora
S ljubavlju u tamnim nedrima bije,
Gomilaju se spori oblaci,
I pod korom drveta
S ljubavlju u lišća sok živi
Kao struja pevljiva se diže.
I proročkim duhom shvatih
Da sve što je rođeno od Reči,
Zrake ljubavi unaokolo lijući,
Žudi da Joj se vrati,
I života svaka struja,
Ljubavi zakonu pokorna,
Stremi silom bitija
Nezadrživo ka Božijem zagrljaju.
I svuda je zvuk, i svuda je svetlost,
I svi svetovi imaju jedno Načelo
I nema na svetu ničega,
Što ne bi disalo ljubavlju.
U ljudskom životu ne odiše sve ljubavlju, ali Hristos sve priziva na ljubav. Ovo prizvanje Njegov služitelj traži u svim pojavama moralnog života pastve, koju gleda s tačke gledišta njenog ideala – i svecelo se predaje na služenje tome s oduševljenim entuzijazmom prve duhovne, blagodatne ljubavi.
Ko se još nije uverio ovakvim poetskim opisima prvog entuzijazma duhovnog prosvetitelja, neka zna nešto još više zadivljujuće. Radi se o tome da Gospod olakšava težak krst pastirstva ne samo time što budi pastirsku ljubav s takvom silom u prvim koracima služenja Crkvi, već i pastvi ili slušaocima usađuje prvo i ljubav, i poverenje, pa čak i oduševljeni svešteni strah prema Njegovom služitelju. Veliki propovednici su bili svetitelji kao što su Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust ili Dimitrije Rostovski, ali verovatno su najjačim duhovnim oduševljenjem prožete njihove besede upućene pastvi prilikom stupanja na službu. Po sadržaju ovih reči se vidi da ih je i narod dočekao s oduševljenjem, da je odmah usvojio njihovu pastirsku brigu punu ljubavi. Zar nije ovo trenutno oduševljenje naroda dočekalo prve reči propovedi samog Pastirenačalnika i Njegovih apostola, koje je u oba slučaja kasnije zamenila ili mržnja, ili hladna ravnodušnost većine? Zar se o prvom vremenu propovedničkog služenja Gospoda ne kaže uglavnom da mnogi narod slušaše Ga rado (Mk. 12, 37), da se narod odasvuda sticao da bi čuo reč Božiju (Lk. 5), zar nisu ribari tada bacali svoje mreže i napuštali kuće svojih roditelja kako bi išli za novim Učiteljem? Isti oni ribari koji su se kasnije s istom takvom lakoćom razbežali od Njega u dan iskušenja? – Ali evo, njih je obasjala blagodat da bi nastavili delo svog Božanskog Nastavnika i iskusili Njegovu sudbinu po Njegovom proročanstvu. I šta? Njihova prva propoved podstiče na krštenje prvo 3000, a kasnije 5000 ljudi; a duhovna radost zbog slave Božije ih čini potpuno bezosećajnima za prve progone fariseja, jer naravno, nisu im ovi poslednji, tj. nisu im spoljašnji neprijatelji Crkve, već im je život same pastve pripremao najgorču čašu stradanja, kao što ni Mojsija nisu tvrdoglavost faraona i njegove pretnje dovodile skoro do očajanja, već kasnije nerazumevanje Izrailja u pustinji. Apostol Pavle isto tako pominje početno duhovno ozarenje učenika, koje im se daruje u prvo vreme opštenja sa služiteljem Reči u poslanici Galatima: A znate da vam zbog slabosti tijela propovijdeah jevanđelje prvi put… ali me primiste kao Anđela Božijega, kao Hrista Isusa. Kakvo li tek bijaše onda vaše blaženstvo? Jer vam svjedočim da biste, kada bi bilo moguće, izvadili oči svoje i dali meni (4, 12-15). Evo kako se daleko prostire sličnost sudbine pastira s porodičnim životom gde takozvana prva ljubav ili prvi mesec predstavljaju vrlo srodnu pojavu, zbog čega prorok s njom poredi i duhovnu revnost Jevreja izvedenih iz pustinje, kao što smo ranije čuli (Jer. 2). – I Gospod danas ne lišava Svoje služitelje takvog dara međusobne duhovne ljubavi u prvo vreme njihovog služenja, a starci iskusni u duhovnom životu to znaju. Kod jednog od njih došao je jednom mladi pastir godinu dana nakon svog posvećenja prilikom prelaska na novo mesto, koji je, kako mu se činilo, bio isteran ili prognan zbog istine. Starac, običan samouk monah poreklom seljak, koji je stupio u obitelj kao sasvim mlad i koji se u monaštvu podvizavao oko trideset godina, besedio je o spasonosnoj sili tuga i nesreća, za koje je rekao da kad ih čovek podnosi stiče unutrašnji mir i radost, koje ništa ne može da pomuti. „Tako sam sad uvek zadovoljan i radostan, kao što nikad nisam bio dok sam bio mirjanin,“ govorio je. „Moje slepilo me nimalo ne žalosti, već naprotiv, uvek s iskrenom usrdnošću molim Gospoda da me zauvek ostavi slepim kako bih, ne rasejavajući se ispraznošću raznoraznih vidljivih stvari, duhovnim vidom mogao da se udubljujem u sozercavanje Njegovih sudbina. A prvo sam toliko tugovao zbog gubitka vida, toliko sam se žalio Bogu na svoju nesreću: očigledno, Gospod bolje od nas zna odakle stičemo duhovnu radost.“ „A meni je, oče, takva duhovna radost data bez podviga,“ odgovarao je sagovornik, „u samom posvećenju, i to me veoma zbunjuje zato što ponekad u tome vidim prevaru (prelest), jer znam po ocima, da se dobra dela s naporom ostvaruju i u nevoljama stiču. Ja kao navodno i imam spoljašnje nevolje, ali ih ne osećam i stalno sam veseo: verovatno je to neprijateljsko iskušenje.“ „Ne, mili moj, odgovori starac: ove nevolje ti tek predstoje, i to velike nevolje, a nemoj da te ova radost zbunjuje, – prosto Gospod želi da te veže za Sebe da kasnije ne odstupaš od Njega, da ne padaš u čamotinju.“ – Misao starca o ovakvom cilju Božanskog promišljanja je jasna: naravno, njome se rukovodio Duh Božji kad je po svedočanstvu Djela apostolskih, slao dar proročanstva i dar jezika novokrštenima, koji se još ni u čemu nisu podvizavali, već su samo otvorili svoja srca za prihvatanje jevanđeljskih reči. Duga, teška borba predstoji služitelju Reči: šta će suprotstaviti svetu s kojim treba da se bori, ako ne svedočanstvo Duha – Razobličitelja sveta (Jn. 16, 8)? Kojim duhovnim osećajima će savladavati neprijateljske napade predskazane pastirima (Lk. 22, 31) i tuge zbog reči (Jn. 16, 20) ako nije primio blagodatne osećaje, ako mu Gospod nije dao da okusi radost opštenja s Njim, koja pobeđuje svaku oskudicu i muku sveta? Bez podviga i truda, za samu odlučnost da živi radi Boga Gospod u blagodati sveštenstva daje čoveku da okusi onaj najveći dar međusobne duhovne ljubavi, u kojem će se sastojati naše večno blaženstvo u budućem životu. Okusivši ovaj dar pastir ima mogućnost da na sve pojave u životu gleda „novim očima“, odnosno da sve njihove veze ne objašnjava po običnim materijalnim vezama slučajnih uzroka i posledica, već s tačke gledišta večne borbe zlog i dobrog načela, sveta i Hrista, i Hristove pobede nad svetom. Možda se sam osećaj ljubavi, a posebno uzvratna ljubav pastve udaljuje od njega na neko vreme da bi ih on povratio, sad već podvigom upornog rada na svom duhovnom životu, ali svesna ubeđenost u nesakrušivu stvarnost blagodati i blagodatne ljubavi će ostati uz njega. On će težiti ka tome da obnovi u sebi i oko sebe ovu ljubav kao jedini dostojan cilj života, i tražiće je kao što nevesta iz Pesme nad pesmama traži ženika koji se od nje sakrio.
Na ovome ćemo završiti pismo u kojem smo se potrudili da osvetlimo opšti pojam o pastirskom duhu i zatim, između ostalog – svojstva njegovog začetka u čoveku kroz primanje blagodati sveštenstva; ova svojstva su samoopregorna odlučnost da celog sebe preda na služenje Hristu i Crkvi, a njen plod je dar vatrene duhovne ljubavi prema pastvi i to uglavnom međusobne ljubavi. Ovi darovi još nisu konačni, već su na izvestan način dati spolja – kao pripremni i često prolazni, kako bi čovek usvojio iskustvenu veru u silu blagodati radi pobedonosne borbe sa svetom i kroz to učvršćivanje ovih darova, kasnije kao već stalnih, neoduzimljivih svojstava istinskog pastirskog duha.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *