IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU
 
Carstvo Božije je u nama, u savesti
 
Ali pre nego što započnemo ovo izlaganje zadržimo se malo na misli o tome da su zahtevi mirjana upućeni pastirima, koje pastiri ne shvataju, potpuno zakoniti. Oni ih prizivaju na delanje upravo u oblasti ovog Carstva Božijeg sa strane one njene karakteristične osobine po kojoj se izdvaja iz svih ostalih oblasti života. Ovim ne želimo da kažemo da društvo i narod navodno imaju svesnu ideju o Carstvu Božijem i da svesno s njene tačke gledišta određuju delatnost pastira, ali to još ne smeta da hrišćanima svojstveno religiozno osećanje osvećuje za njih oblast svih crkvenih odnosa jednom svetlošću, onom svetlošću koja je sastavni deo zdrave opšteljudske svesti ako se ona slobodno potčinjava hrišćanskoj istini.
Kakvo je ovo osvećenje? Može biti dat prilično jasan odgovor. Ako je mirjanin religiozan on skoro bez izuzetaka oblast religije i Crkve određuje kao nešto potpuno suprotno svemu zemaljskom, ne samo otvoreno grehovnom, već uopšte svemu nesavršenom. On je i religiozan upravo u onoj meri u kojoj se ne zadovoljava zemaljskim, svetovnim; on u religiji i Crkvi s njenim predstavnicima traži upravo ono čega nema u svetu. Evo najprostije odgonetke za to zbog čega on koji je do ravnodušnosti snishodljiv prema greškama svetskih ljudi, s drakonovskom strogošću sudi o slabostima klira. On na svet već gleda kao na oblast greha i neistine; a na Crkvu, ako je samo priznaje, gleda kao na Carstvo Božije. Ako su u svetskom društvu glavne poluge od početka sveta do sada, i do svršetka sveta, nasilje, kazna i podsticaj egoizma, samoljublja i koristoljubivosti, u crkvenom životu, ako veruje u njega, on želi da vidi carstvo samopregornog podviga i slobode. Ne sve, daleko ne sve humane građanske administratore od represivnih mera protiv jeresi i raskola nije zadržavao onaj indiferentizam za koji bivaju optuženi: naprotiv, najreligiozniji od njih su se potčinjavali glasu svoje hrišćanske savesti, koja nije dopuštala nikakvu vezu između religije istine i spoljašnjih mera.
Ovakav osnovni pogled na Crkvu kao na carstvo u svemu suprotno svetu, objasnio je svetski bogoslov A.S.Homjakov, kojeg kao što je poznato, obrazovani mirjani ne samo da više vole od akademskih bogoslova, već i ističu kao uzor svakog bogoslovljenja. U ruskoj lepoj književnosti, koja je po istinitoj opasci,[1] nedavno izrečenoj u štampi daleko pretekla našu naučnu misao, crkvene ideale njuzvišenije, najumetničkije i najbliže ruskoj svesti naslikao je Dostojevski, posebno u svom poslednjem romanu. I ovde se misao autora Crkvi ne obraća prema načelima svetskog zajedničkog života drugačije osim s potpunim nezadovoljstvom, ili drugim rečima, kroz otvoreno negiranje mogućnosti da se uz pomoć njih dostigne zajednički mir i unutrašnje zadovoljstvo. Cela drama se sastoji od suprostavljanja slika svetskog života religiozno-crkvenom životu kao carstva tame i carstva svetlosti. Najjače ispoljavnje carstva svetlosti je u manastirskom životu koji se pre svega zasniva na odricanju od sveta. Sam naziv monaha autor upotreljava u onom obliku, koji i sav ruski narod smatra najpoštovanijim, tačnije „inok“, odnosno onaj koji živi „ino„, u odnosu na sve obične ljudi. Ideja romana se sastoji u tome da se istinsko dobro može zasnivati samo na slobodnom podvigu ljubavi i poučavanja, koji slobodno dovode ljude do pokajanja i ispravljanja života. Hristos Spasitelj Koji je odbio da prihvati đavolja iskušenja, koja su mu nudila da ljudima veštački zavlada, samim tim je pokazao da je pristanak savesti ono tle na kojem jedino i treba da se zasniva Njegovo Carstvo. Nasuprot tome, Veliki inkvizitor, koji je odlučio da stvara narodno dobro putem posrednog, veštačkog uticaja na savest sam priznaje da njegovo carstvo nije Hristovo carstvo, već carstvo neprijatelja – đavola. Dostojevski nije bio stručnjak za psihologiju, ni za moralnu filosofiju, ali ga je logika stvari sama po sebi dovela do ove, tačne definicije oblasti Crkve, u koju je mogao da dođe, pošto je bio upućen na to nezadovoljstvom svakim svetskim principom društvenog uređenja; ista ova logika stvari dovodi do istog određenja i sve mirjane, koji se pažljivo i svesno odnose prema Crkvi, jer zaista, svi oni usredsređuju sve što se tiče Crkve i religije u oblast savesti, zbog čega i koriste ovu reč umesto reči „veroispovest“. Evo zašto počevši od osuđivanja sveta, religija društva nije mogla da se usredsredi ni na šta drugo osim na savest. Svet je oblast samoljubivih i koristoljubivih stremljenja, koje u granicama poštenja zadržava zakon koji kažnjava, ali unutrašnji glas zahteva veru u carstvo slobodnog dobra; on nas uverava da je dobro bezuslovan i sebi dovoljan princip.
Dakle, ako u grešnom svetu postoji Bog i carstvo Božije On je istinsko blago, a Njegovo carstvo je vaspitanje ljudske savesti za takvo blago. Sveštenik je zapravo rukovođa savesti – takav je pogled društva. Ono oseća strahopoštovanje prema pastiru koji je poznat upravo kao znalac i nastavnik srca. Optinski o.Amvrosije i njemu slični starci su s tačke gledišta društva predstavnici najrazumnijeg pastirstva: pred njima se svaki svetski čovek oseća samo kao mirjanin bez razlike u svom položaju i ukazuje im znake poštovanja usrdnije nego pastirima na najvišim dužnostima. Religija je carstvo savesti, koju Bog opravdava; koliko savest ne želi da prizna svoju zavisnost od bilo kakvih koristoljubivih interesa, toliko su i Religija i Crkva u svesti verujućih mirjana kao carstvo koje se potpuno razlikuje, koje je do suprotnostni različito od svega zemaljskog, svetskog, mirskog.
Da li ova gledanja odstupaju od istine? Zar se, naprotiv, sve učenje Hrista Spasitelja ne zasniva na suprotnosti Njegovog Carstva svemu zemaljskom, čulnom? Čuli ste kako je kazano starima… a Ja vam kažem… (Mt. 5, 21 i sled.). Ovakvim rečima On uvodi pravila za obaveze koje je On predvideo za bližnje. Ne čine li tako i neznabošci (Mt. 5, 47) – evo dovoljne osnove za Božanskog Učitelja da se Njegovi učenici ne bi zadovoljavali poznatim običajima ili gledištima. Samo stupanje u Svoje Carstvo Gospod povezuje s odricanjem od sveta i uzimanjem krsta; On ne dopušta da neko služi i svetu osim Njemu; onaj ko nije s Njim protiv Njega je, ko ne skuplja s Njim, rasipa Njegovo carstvo. Zapravo, ideju rukovođenja ka njemu On određuje u suprotnosti s rukovođenjem u svetu: A najveći između vas da vam bude sluga (Mt. 23, 11). Da li govoriti o tome da Gospod ne izbegava logičnu doslednost i da Svoje Carstve zasniva na tlu dobrovoljnosti, na tlu savesti?.. kad bi bilo od ovoga svijeta Carstvo Moje, sluge Moje bi se borile da ne budem predan Judejcima; ali Carstvo Moje nije odavde (Jn. 18, 36). Odakle je onda Njegovo Carstvo, gde se ono gradi? U savesti: jer evo, Carstvo Božije je u vama (v. Lk. 17, 21).
Uostalom, još ćemo se vratiti Božanskom učenju o izgradnji Crkve i pastirstvu, a sad, da bismo konačno pokazali koliko se različitost gledanja na ove predmete sa strane društva i duhovne škole gradi upravo na navedenoj definiciji, obratimo se ponovo književnosti. Ima malo dela u kojima bi bio naslikan obrazac poželjnog, normalnog pastira, a ako se on i pojavljuje na stranicama naše štampe, potpuno različitim bojama se oslikva perom svetskih pisaca i pisaca iz duhovne škole, bez obzira da li su to sami pastiri ili su u zvanju mirjana. Kad ovi prvi pisci žele da opišu pozitivnog pastira, to ne čine drugačije osim kao borca sa svetom, sa svetskim predrasudama, sa svetskom lažju, nasiljem i okrutnošću. Takvi su ovi tipovi kod pisaca najrazličitijih gledišta na svet. Uzmite ili dela Leskova „Vladikin sud“, „Parohijani saborne crkve“, „Na kraju sveta“ ili tip idealnog „seoskog sveštenika“ kod Meščerskog ili pojavu duhovnika kod umirućih grešnika i grešnica u romanima V.Krestovskog i V.Solovjova – svuda je pastir ili u borbi sa svetom ili je pak živa suprotnost svetu. Naprotiv, kao najteža optužba klira u ustima svetovnih pisaca služi njihovo upodobljenje svetskim poslenicima i poretka crkvenog života poretku činovnika. Ovde će se opet naći pisci najraznovrsnijih škola: uzmete li „Deveti bedem“ Danilevskog ili romane Turgenjeva i poeme Nekrasova ili članke Samarina, Aksakova, V.Solovjova, Jelagina – svuda poređenje života i postupaka sveštenika (ili cele hijerarhije) sa slikom delovanja ovoga sveta predstavlja najtežu krivicu sveštenstva. Uostalom, sve ovo toliko dosledno proističe iz Hristovih reči: „a vi nemojte tako“ (v. Mt. 23, 11) da ne bi imalo smisla ni govoriti o tome kad naši duhovni pisci i mislioci ne bi, nažalost često, stvari shvatali na potpuno drugačiji način. Što se tiče književnih tipova klira, svetovnim piscima je najbliži bogoslov Livanov, kod kojeg idealni sveštenik, premda mu nije tuđ juridistički karakter, ipak nije lišen i pastirskog duha. Koliko je ipak, autor smatrao da je teško naslikati karakter pastirske brige za moralno stanje pastve vidi se iz toga da kako bi oslikao scenu posete parohijana od strane pastira nije našao ništa bolje osim da bukvalno prepiše Tolstojevu pripovetku „Jutro mladog sveštenika“ scenu kako on obilazi seljačke kolibe s neumesnim i zbog toga smešnim pretendovanjem da ispravlja njihove običaje. Jasno je da se u još komičnijem obliku pred nama pojavljuje pastirska delatnost sveštenika u ovom neuspelom plagijatu. Ali evo pred nama istinoljubivije književnosti: „Zapisi seoskog sveštenika“ ili lajpciško izdanje protiv Jelagina; evo pripovetke Zabitog „Fatamorgane“ ili Potapenka „Na državnoj službi“ ili „Rasa“, koja je pre 7 godina štampana u časopisu „Delo“. Šta nalaimo ovde? Naravno, najmanje misli o duhovnom rukovodstvu pastira. U prve dve navedene knjižice su opisane borba partija i rasprave o pravima, a u romanima je onaj neukorenjeni tip, skoro „suvišnog čoveka“, ili nešto potpuno besmisleno što je u rasu dospelo skoro bez vere u Boga i što na religiju gleda kao na najbolje sredstvo za kultivisanje seljaka u ekonomskom i posebno higijenskom smislu (Potapenko). Napokon, sve ih brine zakon jednobračnosti klira. I to je sve.
Naprotiv, ako literatura ove vrste želi da u duhovnoj sredini opiše pozitivan, idealan tip, ona ga ne suprotstavlja svetu, već ga nasuprot tome, sliva s njim[2]: ona progoni svoje ideliste na univerzitet, u lekare (na primer, Nikitin ili Pomjalovski u svojim pripovetkama), napokon, u činovnike železnice, pa čak i – o, užasa! – u samoubice; takva su dva poslednja tipa u pomenutim „Fatamorganama“. Naravno, dalje smo od bilo koga da prihvatimo tako apsurdna shvatanja romansijera duhovne škole, ali navedeni tipovi govore o nesposobnosti njenih pisaca da nađu za svoje junake mesto na tlu koje im je dato, na tlu rukovođenja ljudskom savešću. I zaista, morali smo u gorkom iskustvu da se uverimo da mnogobrojni učenici duhovne omladine nemaju predstavu o tome da je crkvena stvarnost upravo izgradnja ovog duhovnog carstva istine: ovi mldići smatraju da se religiozno-vaspitna delatnost sveštenika odnosi na njegove državne obaveze, dodajući da pastir ne sme da se ograničava uskim okvirima religiozno-crkvene delatnosti (kao da se ona sastoji samo u obavljanju treba). Upravo ovakav žalostan pogled na njen značaj primorava mnoge pastire da smanjuju svoje svešteničke obaveze i da ispunjavaju svoj život građanskima. S kakvom radošću mnogi govore: „Molim vas, pa da li je meni do propovedi? Nedavno sam određen za člana eparhijskog revizionog komiteta; to je ozbiljna stvar – jer treba da se upoznam s knjigovodstvom“ i t.sl. I što je viši položaj pastira, on tim više poprima spoljašnji, činovnički karakter, tim dalje on odstupa od tla ljudske savesti i rukovođenja njome; ovakvo delo mu izgleda kao nešto neintelektualno, skoro licemerno pobožno, što dolikuje samo starim seoskim sveštenicima i monasima.
S tugom treba priznati da je ovakvo davanje prednosti državnim poslovima u odnosu na duhovne naročito svojstveno kliru koji je završio bogosloviju. Tužno je to što, tretirajući s visine obredna pravila Crkve u ime slobode i prosvećenja, neki pastiri ovakvog tipa u svojim praktičnim životnim zahtevima ipak ne bivaju iznad činovnika i svodeći sva razrešenja crkvenih bolesti na širenje ekonomskih i državnih prava klira, znaju da se obraćaju samo svetovnoj vlasti radi represivnih mera protiv sektaša, a smatraju da njihov misionarski podvig predstavljaju uporne žalbe na neaktivnost policije protiv jeresi. Uostalom, ovi tipovi su već negativni, ali kako je bolno to što pozitivni tipovi kojih ima mnogo više, zaostaju za njima u svojoj energiji toliko mnogo, da se čuju glasovi koji i svu duhovnu sredinu definišu upravo ovakvim bojama. Ovih dana mi je dospeo u ruke stari broj jednih slovenofilskih, dakle, pravoslavno usmerenih novina, u kojima se hvali neka brošurica koju je sačinio sveštenik, pri čemu se dodaje: „Još veći značaj ova brošura ima kao glas iz onog hladnog sveta iz kojeg smo već izgubili nadu da ćemo čuti ne nešto formalno-sholastičko, ne mrtvo, već živo, moćno, delatno, što objašnjava istinu, što uzvišava duh“ („Rusko delo“, 1888., br. 48). Zbog čega ovaj nezasluženi prekor od prijatelja? Pa upravo zbog toga što se ispostavlja da ono nesumnjivo dobro, uzvišeno i idealno što postoji u našoj pastirskoj i školskoj sredini pateći od možda izvesne, ne toliko značajne nepotpunosti u nepovoljnim uslovima svremenosti, nema snage da se otkrije svetu; već ostaje pod sudom, i gosti koji lutaju u tamnoj sobi, prirodno, grde domaćine zbog mržnje prema svetlosti, ne znajući da svetlost gori toplo i jarko, ali je stvar u malom: treba je izvaditi ispod suda naše zatvorenosti i staviti na svećnjak društvenog i narodnog života. Naravno, savršena moralna visina, ako bi postala naš siguran udeo, sama bi nas naučila kako da delujemo, otkrila bi nam pored sve nepotpunosti naših svesno usvojenih ideala put ka savesti bližnjih. Tako je i bilo i biva s najboljim predstavnicima ruskog pastirstva, kakav je na primer, sveti Tihon Zadonski. Ali ovakvi pastiri po svojoj delatnosti stoje usamljeno među svojom sabraćom; čak i njihovi pogledi kao da ne sudeluju u našim udžbenicima. Ovaj svetitelj uzvišene životne vere, sa svojom zaista vaseljenskom bliskošću svim klasama i nivoima obrazovanja našao je usrdne rasprostranjivače svojih dela ne u nama, već u propagandistima paškovštine, koji su kao što je poznato, od same svoje pojave suprotstavljali pouke svetitelja Tihona ispunjene duhom najživlje ljubavi prema Hristu i učenjem o duhovnosti istinske vere – savremenom formalističkom, po njihovim rečima, smeru crkvene propovedi i života. Dovevši nas u tako žalosnu situaciju, da se karakteristika savremenog Pravoslavlja suprotstavlja učenju stuba naše Crkve kao neke potpuno druge, nedavno otkrivene, nove vere, paškovci kao i štundisti i po svojim sopstvenim priznanjima i po svedočanstvu same istorije njihove pojave predstavljaju živ protest protiv savremenih školskih gledanja na suštinu crkvenog života i crkvenog pastirstva, protest od strane tako žalosnog i nakazno završenog stremljenja hrišćanske duše ka uređenju Carstva Božijeg koje je Gospod propovedao, carstva čistote, ljubavi i istine. Naravno, ovaj protest, kao i stariji protestantizam, odmah je skrenuo s puta, ali kako je žalosno za nas ovo priznanje da je tako uzvišenim stremljenjima kod nas suđeno da dospeju u forme koji nisu pre svega crkvene, već su naprotiv, direktno protivcrkvene. Obe navedene sekte su sačinjene od ljudi koji su tražili upravo religiju savesti, onu religiju za koju je naše pastirsko zvanje i osnovano po svom principu. Koliko ovaj princip nije izgubljen, već je zatvoren od pogleda naroda i društva, vidi se iz toga što grof Tolstoj koji ga je tražio svesno, usrdno i prilično dugo upravo kod nas u Crkvi, na kraju krajeva nije umeo da nađe kod ništa od onoga što je tražio i smatrao je da u Crkvi nije ostalo ništa drugo osim „tamjana, zvona, brokata i reči“.
Jeresi i sekte, koje su uz svu svoju raznovrsnost, kao što vidite, ponikle iz pojednakih nezadovoljenih stremljenja hrišćanskih duša, su poslednji i posebno poražavajući argument u korist tvrdnje da Crkva i crkveno pastirstvo, kako po samoj svojoj suštini, tako i po savremenim zahtevima prema njima iz sve Ruske zemlje, treba da budu prihvaćeni pre svega kao suprotstavljanje svake svetske ustanove Carstvu Božijem, koje se gradi na tlu unutrašnjeg života, na tlu savesti, a ne na pravnim ili tome sličnim osnovama. Mnogi tvrde da duhovna škola i klir nemaju ništa zajedničko s ovim tlom; tada naravno, ne bismo imali razloga da se nadamo u mogućnost nadomeštanja nesavršenstava savremenog pastirstva: mi, naprotiv, tvrdimo da je po svojoj religioznosti, umnom razvoju, marljivosti i čednosti klir svecelo srodan ovom tlu, ali nije u potpunosti naučio da vlada njime; ovde ga osim nepovoljnih socijalnih uslova sprečava izvesna nepotpunost samih pastirskih gledišta koji zavise od zapadnog uticaja. Naravno, malo je nadomestiti gledišta, mnogo je teže učiniti ih udelom svog duha, sprovesti ih u život. Ali ne zavisi od nas da promenimo socijalne uslove, a u tome da budemo prožeti bogootkrivenim gledanjima na pastirstvo s takvom silom da naše pastirsko služenje urodi najobilnijim plodovima, ne može ništa da nas omete, kao što ćemo videti iz razvijanja samog pojma o nekim njegovim stranama na osnovu Svetog Pisma i dela otaca, čemu ćemo sada i pristupiti uz pomoć Božiju.
Tako dugo smo se zadržali na prostoj misli o pastirstvu kao o neposrednom rukovodstvu savešću zbog toga što kod nas postoji takav smer pastirske delatnosti koji se po ugledu na protestantske pastire uporno trudi da se odvoji od ovog tla, da po svojim metodama delatnosti postane sličan državnoj, koja nije usmerena na čovekov unutrašnji svet, već na uspostavljanje spoljašnjeg poretka zajedničkog života. Videli smo da ne samo Reč Božija, već i opšti odnos Rusa najsuprotnijih gledanja na svet odlučno odbija da se pomiri s takvim činovničkim gledanjem na pastirsko služenje i da zahteva da se ono usredsređuje na unutrašnji svet ljudskih duša kako po svojim pobudama, tako i po ciljevima. Pritom, ipak, treba načiniti opasku da ni reč Božija, ni zahtevi društva ne sužavaju same ove oblike pastirske delatnosti u okvire bogosluženja, propovedi i duhovnih beseda, ne isteruju ih iz oblasti nauke, dobročinstva, vaspitanja i t.sl. Naprotiv, u sve ovakve oblasti učitelj Carstva Božijeg se prima uglavnom s ljubavlju i poštovanjem od strane svih iskrenih ljudi, ali se prima upravo kao nosilac jevanđelskih ideja, tuđih uobičajenim ovozemaljskim metodama. Tako je o.Jovan Kronštatski aktivan predsednik Društva trezvenosti i domova trudoljublja, jedan još uvek u životu starac-protojerej uživa neuporedivo poštovanje u najvišim sferama kao čisto duhovni organizator nekih oblasti života, Domova za brigu o palim ženma. Slovensko društvo je u svoje vreme visoko cenilo učestvovanje u njegovom rukovodećem Komitetu dvojice poštovanih protojereja koji su uvek nastupali kao predstavnici religioznog osvetljavanja različitih pitanja. Bez sumnje mogu da tvrdim da su se pre 10 godina u dve prestoničke gimnazije principijelna pitanja rešavala na osnovu saveta po ukazivanjima dvojice veroučitelja koji su uživali podjednaku ljubav i poštovanje kako rukovodstva i profesora, tako i učenika.
Ali ako biste pažljivije pogledali usmerenost delatnosti svih navedenih pastira, lako biste primetili njenu suštinsku razliku, kako u poređenju s karakterom ostalih delatnika istih ovih ustanova, tako i u odnosu na uobičajene metode crkvene „administracije“. Ovde je spoljašnje uvek proizilazilo iz unutrašnjeg i usmeravalo se ka untrašnjem. Rešavanje društvenih pitanja se predlagalo sa strane njegovog uticaja na savest i samo na savest. Mislim da su se u vreme mučenika upravo na sličan način u Carstvu Božijem zajedno rešavala ekonomska pitanja i pitanja svakodnevnog života. Duhovno učenje i duhovni primer su podsticali duhovno raspoloženje; raspoloženje se odražavalo na sve strane svakodnevnog života hrišćanske zajednice, svi su se oni slobodno posvećivali Bogu (v. Rim. 6, 18; 14, 8); sami po sebi su se pojavljivali prilozi i izrastale su dobrotvorne ustanove, kao za vreme Vasilija Velikog; sami po sebi su se u zajednici onih koji su poverovali u Hrista uređivali novi hrišćanski poreci upravo onako kao što su u Kornštatu nastajali Dom troduljublja i u Petrogradu Dom brige. Nisu tako usmerene naše obične crkveno-dobrotvorne ustanove: ovde se one naprotiv nadaju da će unutrašnje iscediti iz spoljašnjeg ili potpuno zanemaruju prvo. Dobročinstvo se cedi iz častoljublja, poštovanje prema hramu i crkvenoj službi – iz pravnih odluka i dr., jednom rečju, potpuno nasuprot Hristovim rečima, da se pre svega treba brinuti za Carstvo Božije i Njegovu istinu, a ostalo će se sve dodati samo po sebi, da treba očistiti unutrašnjost staklenica (flašica – prim. red.) i tada će se spoljašnje očisti samo po sebi (v. Mt. 6, 33; 23, 25). Naprotiv, saglasne s ovim izrekama metode pastirske delatnosti su upravo one koje društvo i narod prihvataju s verom i ljubavlju. Kakve su to metode? Kakva je njihova suštinska osobina u odnosu na samog delatnika? U odnosu na pastvu i ljude koji se prosvećuju to je rukovođenje savešću; podsticaji na nju i njeno usmerenje takođe proističu neposredno iz savesti. Ovde smo došli do suštinske definicije pastirstva ili sveštenstva.
Obratite pažnju na to da pronići u savest bližnjeg nije moguće putem običnog izučavanja njegovog karaktera: Ko od ljudi zna šta je u čovjeku osim duha čovjekova koji je u njemu? (1 Kor. 2, 11). Potrebno je osećanje dubokog sastradavanja i samopregorne ljubavi, kako za samo poimanje unutrašnjeg života drugog, a tako i posebno za usvajanje sposobnosti uticaja na njega. Ovo osećanje se ogleda u duhovnom poistovećivanju sebe s drugima, u širenju svoje savesti na svu svoju pastvu, u unutrašnjem doživljavanju one borbe kroz koju sve poverene duše ushode ka duhovnom svršenstvu i u usmeravanju ove borbe upravo ka željenom ishodu; ovo raspoloženje revnosti za prosvećivanje i spasenje bližnjih izrazilo se i u rečima Pastirenačelnika: Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želio da se već zapalio (Lk. 12, 49). Ponavljamo: u ovom raspoloženju se sastoji poimanje pastirske savesti; ono je, dakle, unutrašnji akt, kao i sve u Carstvu Božijem što je „u nama“, premda se, naravno, nužno ispoljava i u spoljašnjoj delatnosti. Ali pošto ova spoljašnja delatnost svecelo proističe iz ovog tajanstvenog kretanja savesti, iz ovog unutrašnjeg blagodatnog dara (v. 1 Kor. 12, 28) duhovnog rođenja, tako se i sav značaj prve uslovljava unutrašnjim životom sveštenika, i glavni deo pastirskog bogoslovlja nipošto ne sme da se sastoji u nabrajanju pojedinih dužnosti koje sveštenik treba da obavi, već u pastirskoj asketici, odnosno: 1) u temeljnom i jasnom, bogoslovski obrazloženom pokazivanju samog začetka ovog duha, 2) u njegovom daljem razvoju i konačnom ishodu i napokon, 3) u njegovom ispoljavanju u delatnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. N.Rozanov u „Ruskom vesniku“ za mart 1884. g.
  2. Tako čak i preosvećeni Nikanor, koji je imo najuzvišenije poimnje pastirskog duga u svom vatrenom govoru u zaštitu bogoslovskog obrazovanja naveo mnoštvo dokaza, kako za građanske vrline bogoslova, tako i za njihovog poznavanje svetske prosvećenosti, posebno filologije. Ali nije smatrao neophodnim da navede argumente u korist njihovog poimanja Božanskih istina, ni u korist njihove revnosti za veru i hrišćanske vrline.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *