IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU[1]
 
Osnovni nesporazumi savremenog ruskog pastirstva
 
Različite pojave u ruskom crkvenom životu govore o tome da među našim pastirima i jednom i zauvek od Boga određene sudbine služitelja hrišćanske istine postoji bitan nesporazum. Zbog ovog nesporazuma se obični predstavnici sasvim časnog, pa čak i izuzetno revnosnog pastirskog duha kako ga oni sami shvataju, s jedne strane, ni iz daleka ne zadovoljavaju svecelo one zahteve koje im upućuje pastva, a s druge strane, često, naročito u prvo vreme svog služenja Bogu nailaze na potpuno neočekivan odnos prema sebi ljudi iz okoline i uopšte sveg života koji ih okružuje. Ovde posebno zavređuje pažnju okolnost da ovakav nesporazum ostaje i pod uslovom da pripadnici pastve nemaju šta da kažu protiv svog sveštenika kao moralne ličnosti.
Još koliko ove godine imao sam prilike da vidim dva rukovodioca školskih ustanova koji su pre godinu dana bili jako zabrinuti time kako će naći veroučitelje po prizvanju, kojima bi bili tuđi oni poroci za koje se ovim rukovodiocima činilo (potpuno neosnovano) da su uobičajene osobine duhovne klase. Zatim su imali prilike da se upoznaju s dvojicom kandidata Bogoslovskog fakulteta koji su želeli da postanu veroučitelji i da ih prilično dobro upoznaju. Mladi ljudi, zaista prožeti iskrenim prizvanjem, od samog upoznavanja su se vrlo svideli pomenutim pedagozima, a i sami su bili ispunjeni prema njima vatrenim saosećanjem i raspoloženjem, zainteresovali su se za posao, i može se reći, postali su drugovi. Od njihovog daljeg predavanja veronauke nije preostalo očekivati ništa osim najboljeg, barem sa strane međusobnog zadovoljstva svojim školskim rukovodstvom. I šta se desilo? Nije prošlo ni godinu dana, a jednog od mladih sveštenika direktor je doslovce isterao iz poverene mu ustanove kao neodgovarajućeg, a o drugom načelnik škole tri meseca nakon rukopolaganja nije govorio drugačije osim sa grimasom, smatrajući da ovakav zakonoučitelj uopšte i nije sveštenik: i služi kao da cepa drva, i u razredu ume samo da daje jedinice. Još manje zadovoljni su bili mladi pastiri. Prvi – čovek iskreno religiozan – padao je u potpunu čamotinju i očajanje. „Pa ima li uopšte smisla živeti,“ klicao je, „kad za sav trud, za pošteno obavljanje dužnosti umesto odobrenja i podrške nailazim samo na progone!“ Niko se ne zastupa, svi peru ruke, žena me proklinje što sam obukao rasu itd. Siroti služitelj Crkve je ridao kao malo dete posle neprijatnih razgovora s direktorom i kad je prešao na drugo mesto zarekao se: „E, sad se više ni u šta neću mešati, već ću samo izvršavati naredbe.“ Drugi sveštenik je manje tužio, ali je, čini se, više negodovao na rukovodstvo škole. „Oni na veronauku ne gledaju kao na predavanje znanja, već kao na pobožnu priču,“ govorio je, „i smatraju da se religiozno vaspitanje sastoji u tome da se deci osim prazničnih službi, koje traju po dva sata, dosađuje još i akatistima svake nedelje“ Navedeni primeri se uopšte ne mogu ubrojati u pojave mladalačkog neiskustva pomenutih sveštenika: ovde se izrazila razlika u samim pojmovima pastirske brige kako je naziva svetitelj Grigorije Dvojeslov, koja ponekad dolazi do suprotnosti. Nema potrebe dugo tražiti karakteristične potvrde za ovu misao. Mogu da navedem nekoliko slučajeva dijametralno suprotnih odaziva klira i sveta o nekim pojavama iz pastirskog života.
Stanovnicima jednog velikog grada je dobro poznato da je lokalna saborna crkva prepuna naroda u neke obične nedelje skoro kao i na Božić ili na Trojicu; to su bile one nedelje kad je za propoved bio određen pokojni protojerej I.Polisadov; građani koji nisu bili u crkvi s najživljom znatiželjom su kasnije kupovali Listić da bi pročitali izlaganje glavnih misli propovedi. Kako se prema ovim propovedima odnosio klir? Sećam se kao sad, obične u takvim slučajevima ocene jednog poštovanog, takođe već pokojnog sveštenika saborne crkve: „Opet je danas o.I. došao sa svojim gromoglasnim frazama! Priča čitav sat, a ne kaže ni jednu valjanu misao.“ Sličnim odazivima su omiljenog narodnog propovednika nagrađivali i drugi moji sagovornici iz klira. Ali im se zato veoma svidela beseda pomenutog sveštenika saborne crkve izrečena na dan pogrebenja pokojnog cara. Hram je bio prepun naroda, liturgija je počela kasnije i pevali su lagano kako bi parastos počeo upravo u vreme ili spuštanja kovčega u grob ili zajedno s početkom opela, ne sećam se, ali posle otpusta na liturgiji, kad su arhijerej i služašči izašli na sredinu crkve, a propovednik se pojavio na katedri, začuo se dogovoreni udarac velikog zvona i mogli su se čuti prigušeni jecaji tužnog naroda. O čemu je propovednik počeo da govori? On je sažeto, ali detaljno naveo državne podvige počivšeg u istorijskom poretku, ne zaboravivši da kaže nešto o osvajanju Amura i Ferganske oblasti, objasnio je, čini mi se, korist od novih borodova i zemstva i na kraju je pozvao slušaoce na iskrenu molitvu za upokojenje duše počivšeg cara. U drugom, svečanom trenutku, kad je na Veliki petak na večernji bila izneta plaštanica, isti ovaj propovednik je opet temeljno i sažeto izložio po kratkom rukovodstvu prepodobnog Makarija učenje o iskupljenju u smislu zadovoljenja Hristovom žrtvom Božanskog pravosuđa zbog Adamovog neposlušanja. I taj put sam od kolega pokojnog propovednika čuo najpozitivnije ocene propovedi. Treba li govoriti da mirjani najraznovrsnijih društvenih stanja nisu bili nadahnuti ni jednom ni drugom propoveđu, već su naprotiv, izgubili uzvišeno raspoloženje, ne samo na nezadovoljstvo, već skoro i na ljutnju zbog takvog neodgovaranja pouka svečanosti trenutka.
Ne samo propoved, već i sve ostale strane pastirskog služenja često nailaze na dijametralno suprotne ocene od strane mirjana i samih pastira. Jedan moj poznanik, još uvek mlad protojerej V. – veroučitelj u poluaristokratskoj srednjoškolskoj ustanovi – uživa uglavnom slavu uzornog nastavnika veronauke; i u društvu i u pedagoškom svetu se obično smatra da među njegovim učenicima ima najmanji broj skeptika, da se nigde u drugoj školi u toj meri ne vaspitava ljubav prema Hristovoj veri i shvatanje njenih istina; mnogi aristokrati, čak i polusektaškog usmerenja verovatno od sveg klira ovog grada samo njemu priznaju ime hrišćanina. Ali upitajte za njega njegovog sabrata i rukovodioca, koji svake godine piše izveštaj o predavanju veronauke: najlošiji atest, koji skoro da se graniči sa žalbom, pada upravo na ovog veroučitelja i ovaj atest nije napisalo lice samo iskreno nepristrasno, nego lice koje sa svoje strane sa svom revnošću služi delu veronauke već mnogo godina u sličnoj školi. Kao omiljeni narodni pastir u drugom gradu u kojem sam imao prilike da živim, neosporno se mora navesti jedan sveštenik, koji se ne odlikuje samo propovedničkom, već i najraznovrsnijom misionarskom, dobrotvornom i organizatorskom delatnošću. Često ćete od mirjana iz svih slojeva čuti: „E, kad bi svi sveštenici bili kao NN, ne bi bilo ni sektaša, ni nihilista.“ Zaista, pristupačnost, saosećajnost, prosvećena čovekoljubivost i krasnorečivost navedenog pastira su mu pravedno stekli ljubav svih stanovnika grada odanih Crkvi. Da li se njegova sabraća isto tako odnose prema njegovoj delatnosti? Jedan od najmlađih saradnika pomenutog sveštenika je krstio Jevrejina i dobio je od konzistorije nalog da pošalje akt o krštenju u najbližu parohijsku crkvu radi upisa u metriku, koje nije bilo pri domaćem hramu u kojem on služi. Nastojatelj parohije, čovek sam po sebi pobožan, marljiv i pošten, ipak je strašno negodovao zbog toga što je besplatno morao da upiše u metriku nekog Jevrejina poluprosjaka, sepecijalno je otišao da se razjasni s mladim sveštenikom i pokušavao je da mu dokaže nerazumnost i besciljnost njegovog pristanka da krsti Jevrejina dodavši u zaključku: „Zar želite da se ugledate na Mihaila Iljina koji se čitavih 20 godina Bog zna čime bavi?“ Sećam se da je na jednom od društvenih ručkova neki šaljivdžija, koji nije pripadao kliru dižući vatrenu zdravicu za zdravlje NN dodao želju da poštovani pastir još 60 godina nastavi da se bavi Bog zna čime, kao i ranije. Dakle, čini se da je dovoljno rečeno o tome da je gledanje pastve na predmet pastirske delatnosti potpuno drugačije nego kod samih pastira; navedene pojave ne predstavljaju primere odstupanja od pastirskog duga, zanemarivanje svojih obaveza od strane pastira, a još manje su potreba za podražavanjem sa strane mirjana, već predstavljaju upravo borbu ideja, nesporazum čisto principijelnog karaktera.
Ovaj nesporazum ne biva samo s pastvom, već i sa samim pastirskim delom. Za obrazlaganje poslednje misli neću podsećati na to da studentski religiozno-društveni idealizam isparava kod mladih sveštenika za dve-tri godine, ustupajući mesto turobnom razočarenju koje ih podstiče da traže za sebe postpuno tuđu omiljenu profesiju (uključujući i gajenje živine), a da se prema pastirskom poslu odnose kao prema teškoj spoljšnjoj dužnosti; sećam se da je to u potpunosti iskusio i jedan meni dobro poznati talentovani predavač crkveno-praktičnih nauka, koji je primio sveštenički čin posle petnaestogodišnje predavačke prakse i pritom iz najviših religioznih pobuda. Video sam ga dve godine posle rukopoloženja. Ne smo da je do te mere zanemario započete svekonedeljne propovedi, već je mašto samo o tome da ode negde iz svoje parohije gde mu je očigledno sve dosadilo, a najviše kolege. Pažnju mirjana prema reči pouke smatrao je ništavnom, odrekao se učestvovanja u bogoslovskim predavanjima, kojima se ranije oduševljavao i oko sebe je video, i to apsolutno preuveličano samo koristoljubivost i prevaru.
Naravno, sve ove pojave, a posebno nesposobnost pastira da žive jedni s drugima stvorile su uvredljivu poslovicu: gde je sabor, tamo je i sodom – većina pisaca smatra da se ona odnosi na moralne nedostatke klira, ali to je potpuno nepravedno, ne samo u odnosu na navedene primere, već i na sav crkveni život uopšte. Naravno, naši pastiri nisu anđeli, ali oni po svojoj religioznosti i moralnoj čistoti beskonačno prevazilaze latinske i protestantske sveštenike od kojih smo imali prilike da se posebno blisko upoznamo s prvima i da se ipak uverimo da i pored daleko nižeg nivoa njihovih religiozno-prosvetnih snaga nego kod naših sveštenika, kod njih nema nikakvog nesporazuma s pastvom i sa svojim služenjem, kao kod naših. Očigledno da uzrok za ovo nisu toliko lične osobine klira koliko neupućenost u istinsko poimanje pastirstva, nepotpunost samih bogoslovsko-pastirskih gledišta. Dakle, radi ispravljanja sličnih nesporazuma treba da izložimo hrišćansko poimanje o samom pastirskom delu po izvorima Božanskog Otkrovenja, sa onih strana koje ostaju nepomenute u našim udžbenicima za ovaj predmet, kao i da razvijemo onu odavno predskazanu u Božanskom Otkrovenju i istoriji Crkve, sudbinu koja u ovom životu očekuje pastira i njegovu hrišćansku propoved. Dakle, kod nas se zapravo dobija izlaganje bogootkrivenih načela Carstva Božijeg, koje se prvo začinje u čovekovoj duši i zatim stupa u borbu sa starim čovekom u svojstvu društvene ili duhovne sile; upravo ove principe ćemo porediti s onim predstavama kojima se rukovode savremeni služitelji Crkve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put su objavljena u časopisu „Lektira Društva ljubitelja duhovne prosvete“, 1891.g., septembar.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *